Zbog čega danas branimo svojoj deci sve ono što smo mi smeli?

Neverovatno je koliko se stvarnost promenila. Ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive.

I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomaknule, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I je li zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čime mi i naši roditelji nismo bili toliko (pre)opterećeni?

Mislim, zamislite - dete u 11.34 još nije došlo kući iz škole, a trebao je zvoniti već u 33 ili je ugazilo u hladni gradski potok da rashladi noge u vreme najveće vrućine.

Vremena su se možda promenila, iako zapravo niko ne može tačno da dokaže koliko. Na neke stvari jednostavno se nije obraćala toliko pažnja kao danas i nisu se toliko pratile statistike kao danas. Jako je zabavno to da smo mi uživali u stvarima koje su nam naši roditelji dozvoljavali, čak i podticali, na našu svesrdnu radost, a da bi baš mi, baš iste te stvari, danas zabranjivali svojoj deci.

I baš se zbog toga moramo pitati - Jesu li nas naši roditelji uopšte voleli kada su nam dozvoljavali stvari zbog kojih mi danas upiremo prstom u roditelje i smatramo ih silno nepodobnima i toliko lošima da bi im najradije uzeli tu decu i doživotno obeležili tetovažom na čelu - ova mama ne zaslužuje imati decu jer ...

Ok, neke stvari imaju smisla - ali da se baš moraju toliko žestoko kažnjavati, jer mi smo evidentno uz sve to preživeli, e to je pitanje za raspravu. Ne - sme li se to danas, već - zašto se zbog nečeg takvog može stići čak i do zatvora?!

Kakav kuler je postao potencijalni ubica

O da. Danas kada listamo stare foto albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje prizvati i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti.

Jesu automobili danas brži i ima ih tri put (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) prođirao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve zaove i prototivove - ne vidimo u stvari je li danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili odozada - ležećki što danas ne bi ni mogli proizvesti jer bi nam smetale autosedalice.

Kutiju cigareta i bombone!

Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi djetetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekada pušilo. Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi - od trudnica do doktora. Jedini koji nisu dimili bili su oni koji au pokušavali da prestanu.

Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta gde da se sakrijemo od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni ajteri tog čina jer čim smo naučili brojati postali smo oni koji su te cigarete i kupovali.

I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizu i tvrde bombone. A opet, imali smo puno manje karijesa nego današnja mala bagra.

Igrališta su za slabiće

Ko je viđen da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kada je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa susedove terase. Baš s ograde jer taj je sused bio najopasniji.

Izgubljeni - nađeni

Kakav je bio naš jedan dan tokom letnjeg raspusta? Iz kuće smo izašli još ujutro, za ručak smo uleteli i izmaglili s natrpanim ustima da bi se opet pojavili kada je mrak već odavno pao, a mama se propisno odmorila bez našeg gnjavljenja. I nije nam smetalo ni plus 35, ni žega, nismo imali ni plastične boce s vodom, uvek smo se negde snašli. I opet izgubili.

Gde smo bili? Pa edukovali smo se u našoj izmišljenoj letnoj školi gde smo učili kako se hvataju žabe, koliko dugo je potrebno da se osuše mokre hlače, kako izgledaju ptičja gnezda iz ptičje perspektive, od kakvih je sve materijala iz prirode moguće napraviti praćku i tako dalje i tako dalje.

I najmanja nam je briga pritom bila koliko je sati, koliko je napolju stepeni i brine li naša mama gde smo po ceo dan. Ne zato što smo to pokušavali da ignorišemo već zato što roditelji od nas to nisu ni tražili ni spominjali.

Nikada nisu pomislili da nas je neko oteo, da smo se utopili u potoku ili da bi zato što nismo dostupni njihovom oku i signalu odmah panično zvali razne službe.
Uvek smo sami sebe pronašli i doveli se kući.

Imaš već sedam godina - brini se za sebe

Znate li koje je bilo glavno obieležje deteta koje je krenulo u školu, a da nije školska torba? Ma znate sigurno - pa prošli ste to! (ključ oko vrata) Dete sa sedam godina ne samo da je imalo svoj vlastiti ključ da bi ga eventualno nekada mogao koristiti, već ga je koristio svaki dan jer je pre ili posle škole bio prepušten sam sebi.

Pretpostavljalo se da dete od sedam godina već zna samo uzeti jesti - odrezati/namazati hleb, ispeći jaja, podgrejati ručak (u zdelici na peći, ne u mikrotalasnoj), biti samo u kući nekoliko sati i naravno da se pritom pretpostavljalo da se tako veliki-mali ljudi osim o ručku znaju brinuti o sebi i kada je reč o razmiricama s prijateljima. I o domaćem zadatku naravno.

Toliko smo bili odgovorni - sami sa sobom, bez ičije pomoći. A ako smo slučajno jedan dan ostali još koju minut s roditeljima to je samo zato što smo se sa susedovim klincima već pošteno izigrali - kod nas ili kod njih, nakon što smo svi zajedno napisali svoje domaće zadatke.

Sa 12 godina si sposoban biti dadilja

Onaj tko je imao 12 godina bio je nadomak punoletnosti i ne da je mogao već je morao čuvati i paziti na svu mlađariju u ulici. Neki su tu ulogu nasledili već sa 10 i nisu se smatrali premladima za to.

Naravno, nije im to baš ni bilo po volji jer su uvek imali nešto za raditi (aktivno), ali ko im je bio kriv kada su im roditelji uvalili malu decu na samo 15 minuta što se redovno produžilo na sat-dva. Nisu ni oni bili ludi - dok su radili nešto svoje kod nekog zanimljivog, mi smo dobili životnu priliku još malo diplomirati odgovornost.

Krema za šta?

Danas su deca celo leto natopljena kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom broj maksimum, iako na suncu provode tek sat-dva. Nekada je bilo obrnuto. Provodili smo vreme na suncu - maksimalno, a mazali se tek toliko da krema ostane na nama sat-dva.

U redu - recimo da je ovo jedna od najvećih opasnosti koju smo u ovom tekstu spomenuli, pa se nećemo baš puno rugati današnjim roditeljima i deci koja u mraku klimatizirane sobe svetle od predebelog sloja preskupe kreme na kojoj od gomile naučnih istaknutih činjenica jedva primećujemo taj famozni faktor.

Ali neka, ako su se vremena već promenila dobro je verovati da se promenilo i sunce. I tako, dok nam od sunca prete melanomi i tumori, takve čvrste dokaze baš i ne možemo naći za ostale spomenute primere. Jer niko od nas nema nikakve trajne posledice tog nepodobnog vremena znanog kao osamdesete (i ranije).

Izvor: index.hr

Jedan od problema savremenog vaspitanja dece je u tome što deca ne usvajaju autoritet od roditelja i odraslih koji treba da im služe kao model ponašanja i da ih socijalizuju.

Odnos prema autoritetu se izgrađuje u primarnoj porodici, iz koje dete kasnije kreće u školu, gde na učitelja prenosi prethodno izgrađeni odnos prema autoritetu. Ono što je na prvi pogleda jasno kada posmatramo roditelje koji pokušavaju da vlastitu decu podižu na „savremeni” način, jeste da izbegavaju da se prema deci postave kao nadređeni, kao autoritet. Izbegavajući vertikalni odnos, postavljaju se u jednakopravan, horizontalni odnos sa detetom, pokušavajući da mu budu najbolji drug ili drugarica. Ovi roditelji ne uče decu kako da se zdravo podrede. Zbog toga ova deca dobro funkcionišu ukoliko je odnos horizontalan ili ukoliko su oni ti koji izdaju zapovesti i čija se volja poštuje.

Krizi roditeljskog autoriteta su doprinele savremene teorije vaspitanja koje su podstakle roditelje da razviju odbojnost prema poziciji nadređenog. Dok su se nekada deca plašila da roditelji ne prestanu da ih vole, savremeni roditelji su ti koji se plaše da će deca prestati da ih vole ukoliko budu previše zahtevni ili „naporni”.

Krizi autoriteta je doprinelo i nerazlikovanje između dva bliska pojma sa potpuno različitim značenjem: autoritativnosti i autoritarnosti. Dok je autoritativan onaj ko ima autoritet, kojem se autoritet priznaje, autoritaran je onaj ko se slepo podređuje nadređenima, a od podređenih zahteva istu takvu slepu poslušnost. Nerazlikovanje ova dva pojma je dovelo da mnogi autoritet povezuju sa odnosom gospodara i roba.

Da bismo autoritet ispravno shvatili, treba se vratiti samoj reči koja dolazi od latinskog glagola augere – povećati, uvećati, razviti, obogatiti. Isto poreklo ima i reč autor, onaj koji stvara, tvori, dodaje neku novu vrednost. Roditelj je arhetipski autoritet, upravo zbog toga što hrani dete, odgaja ga i pomaže mu da raste i da odraste. U etimološkom smislu i naše reči vaspitanje (od pitanje, hranjenje, gojenje, danas sa značenjem hranjenja na silu, posebno životinja: „pitanje gusaka”) i odgajanje (od gojiti) takođe imaju značenje uvećavanja i podsticanja razvoja.

Time što su „savremeni” roditelji masovno abdicirali iz pozicije nadređenog, starijeg, onoga ko povremeno zapoveda, vlastitu decu su lišili mogućnosti da izgrade pravilan odnos prema autoritetu i da razviju sposobnost zdravog podređivanja koje se nalazi, prema Frojdu, između slepe pokornosti i stalnog buntovništva. Uzrok za „alergiju” mlade generacije prema autoritetima u školi, na ulici i u društvu, treba tražiti u „spljoštenim” porodicama iz kojih izvire. Zato se ne treba čuditi mišljenju da se vaspitanje bez autoriteta može shvatiti kao moderni način neodgovornog roditeljstva.

Autor Zoran Milivojevic

Izvor: Politika

Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim

Mame često znaju da pogreše imena svoje dece, pa tako stariju ćerku oslove imenom mlađe ili obrnuto.

Istraživanje o pamćenju i kogniciji, objavljeno u časopisu "Kuartz", pozabavilo se ovim fenomenom. U njemu je učestvovalo više od 1.700 ispitanika, među kojima su većinu upravo svoje majke pogrešno oslovljavale. Naučnici su na osnovu rezultata studije dali pomalo neobično objašnjenje:

- Brkanje imena se najčešće dešava iz ljubavi - navedeno je u saopštenju. - Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, naročito majkom, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim. Zato, ne očajavajte jer imate siguran dokaz ogromne ljubavi.

Izvor: Novosti

Majke svesno ili nesvesno uskraćuju bivšim muževima da viđaju svoju decu, što se na razvoj mališana negativno odražava

Majke svesno ili nesvesno uskraćuju bivšim muževima da viđaju svoju decu, što se na razvoj mališana negativno odražava. Do ovog zaključka je došao tim naučnika iz Norveške, koji je istraživao na koji način razvod utiče na decu. Istraživači su se fokusirali na mališane vrtićkog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta.

Na osnovu ankete koju su sproveli zaključili su da mališani u vrtiću najmanje osećaju negativnu stranu majčinih "sabotaža" da viđaju oca, ali u osnovnoj školi to postaje ozbiljno. Kao tinejdžeri najčešće ne žele otvoreno da pričaju o tome, a zapravo su vrlo nesrećni, što se manifestuje buntom, lošim ocenama ili druženjem sa problematičnim vršnjacima.

Da se to ne bi desilo, naučnici savetuju majkama da ne isključuju oca iz detetovog života. Njegovo stalno prisustvo je važno, jer utiče na pravilan razvoj mališana. Više se smeju, lakše se privikavaju u vrtiću i školi, poštuju autoritet učiteljice, ne bojkotuju učenje. U kasnijim godinama, tata je tu za ozbiljne razgovore, ispovedanja i pomoć u važnim odlukama, što kod dece dovodi do razvoja osećaja da su zaštićeni i saznanja da imaju čvrst oslonac u životu.

Izvor: novosti.rs

Da li vam se dogodilo da pomešate imena svoje dece i da zovete jedno misleći na drugo?

DA li vam se dogodilo da pomešate imena svoje dece i da zovete jedno misleći na drugo? Ne brinite, reč je o uobičajenoj pojavi, pokazala je studija Djuk univerziteta u kojoj je učestvovalo 1.700 ispitanika. Polovina je otkrila da su ih roditelji ponekad zvali imenima braće i sestara, pa i kućnih ljubimaca. Takođe, dešavalo se i da im prijatelji pogreše ime.

Istraživanje je pokrenula Sandra Defler prisećajući se kako je njena mama umela da je doziva imenom psa, što joj je u detinjstvu smetalo, ali sada je shvatila da je reč o načinu na koji mozak funkcioniše - on, poput biblioteka, slaže informacije u određene kategorije. I kao što će u bibliotekama knjige o istoriji biti grupisane na jednoj, a one o psihologiji na drugoj polici, tako su u našem mozgu imena bližnjih u istom folderu.

Zato je moguće da dete nazovemo imenom njegovog brata ili sestre, a prijateljima zamenimo imena. Zanimljivo je da će se zabuna lakše dogoditi kad smo ljuti i frustrirani, kao i da ćemo češće dete nazvati imenom psa nego mačke. Naučnici veruju da razlog leži u činjenici da su psi društvenije životinje, da se češće odazivaju kad ih zovemo, da više upotrebljavamo njihovo ime, pa samim tim lakše dolazi do zabune.

Izvor: Novosti

Blogerka Gilisa Džejn podelila je na Fejsbuku iskrenu ispovest o majčinstvu i priznala ono o čemu mnoge majke ćute. Njenu ispovest, koja je podeljena više od 70 hiljada puta, vam prenosimo u celosti:

Niko mi nije rekao da je savršeno normalno što niste „voleli“ svoju bebu prvi put kad ste je videli i kada su vam je stavili u naručje. To je OK. Isto sam se osećala kada sam videla svoju placentu preko bebe i zaista mi nije bilo do maženja sa njom.

Niko mi nije rekao da će šavovi tamo dole da bole mnogo više nego porođaj.

Niko mi nije rekao da dojenje toliko boli. Da li je to normalno? Svako ko kaže da ne bi trebalo je dopola u pravu. Ukoliko postoji bol, to je znak loše laktacije, ali i znak da nešto tako jako vuče vašu bradavicu. Potrebno je nedelju ili dve da se taj bol smiri. A onda vaš partner može da vas slika jer ćete se konačno slatko smejati i nećete biti besni.

Niko mi nije rekao da će svi imati mišljenje o mojoj bebi – kako da je hranim, kako da je oblačim, kako da joj dam ime, kako da je uspavljujem, zašto treba da je uspavljujete samo pet sekundi dnevno inače će biti razmažena i kako ako je ne držite u rukama 24/7 niste dobra majka, itd...

Niko mi nije rekao koji je ljubazan način da oterate sve te ljude da odj...

Niko mi nije rekao da zaista više nikada neću biti sama. To uključuje i veliku nuždu, ali i brijanje kojem moje dete prisustvuje. Posebno kada malo porastu, pa upadnu dok se brijete tamo dole, a onda se vi molite da nisu nabili traumu do kraja života.

Niko mi nije rekao da onda kada se naviknete da više ne budete sami vam nedostaju čak i kada spavaju jer su tako slatki. Tako slatki! Otvorio je oči?! Beži, bežiiiii!

Niko mi nije rekao da je jedenje biskvita i ispijanje čaja zdrava dijeta. Jer nije! Ali pomaže vam da pregurate dan, tako da koga briga.

Niko mi nije rekao da će beba učiniti da ponekada mrzim muža. Da bih se nekada radije mazila sa bebom. Ali niko mi nije ni rekao da ću poželeti da umrem od sreće kada ga vidim kako se igra sa bebom. A onda i raširiti noge kad predloži drugo.

Niko mi nije rekao da uprkos tome što bih ranije mislila da ništa od ovoga ne mogu, me moji instikti ipak neće izneveriti. Svi se snalazimo, kod nekog to izgleda kao da je lakše, kod nekog teže.

Niko mi nije rekao da će biti trenutaka kada ću se plašiti, osećati čudno i kao da to nisam ja. Mislila sam da to nikome ne smem da kažem jer se niko tako ne oseća, a onda sam podelila ove reči i videla da se tako oseća hiljade vas.

A onda ste mi rekli da ovo ne traje zauvek. Da se nekad vrati i da hoćete da pobegnete, ali svi do jednog ste rekli da samo postaje bolje! Lakše! Da će proleteti! Da vredi!

Izvor: Super žena

Jeste li ikada gledali druge roditelje kako komuniciraju djetetom? Mark VanDam, stručnjak za govor i sluh na Washington State Universityju promatrao je i snimao mame i tate u interakciji s njihovim bebama kako bi utvrdio razlike komunikacije majke i oca s djetetom.

Otkriće do kojeg je došao nimalo ne čudi. Naime, Mark VanDam je dokazao kako mame razvijaju poseban majčinski način komunikacije, prirodno majke mijenjaju ton glasa i sklonije su tepanju i gugutanju, dok očevi u većini slučajeva govore bebi kao odrasloj osobi.

Tako je potvrđena teorija da su majke zadužene za intimnije povezivanje s djetetom već putem govora, dok tate pripremaju bebu za komunikaciju s ostatkom svijeta razumljivim i jasnim govorom.

No, često se postavlja pitanje koji pristup je bolji za dijete. Fran Walfish, psihoterapeut s Beverly Hillsa smatra kako je odgovor vrlo individualan i razlikuje se od djeteta do djeteta. Od mama se očekuje ovakav način pristupa jer su osjetljivije zbog divljanja hormona, ali i intimnost od prvih dana je nekako "urođena", dok se tate bitno razlikuju. Ima onih koji će biti jednako raznježeni poput majki, no većina je ipak staloženija i razgovara s djetetom kao s odraslom osobom.

Svi se u javnosti ponašamo ozbiljnije nego u toplini vlastitog doma, pa je upravo zato istraživanje provedeno u domovima novopečenih roditelja, jer su tamo najopušteniji.

Na bebino gugutanje u toplini vlastitog doma majke su odvratile gugutanjme u čak 88-94% slučajeva, dok su tate odgovorile tek u 27-33% slučajeva.

Bez obzira na način komunikacije, svi znanstvenici su složni u jednom, bilo kakav oblik komunikacije s djetetom svakako je dobar za njegov razvoj. Tako se poboljšavaju djetetove jezične vještine i djeca s kojom se mnogo priča ili guguće u pravilu ranije počinju izgovarati prve riječi.

Vrijeme da ozbiljno porazgovarate s vašom bebom!

Izvor: index.hr

Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu.

Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu. Posledice po razvoj i odrastanje mališana čiji su mama i tata nastavili život odvojeno mogu da budu opasne. Zato je spisateljica Onore Korder u knjizi "Ako je razvod igra, ovo su pravila" napisala pismo iz ugla deteta.

 "Dragi mama i tata,

Razumem da se nešto događa, ali ne razumem šta. Život se promenio, a ja se plašim smrti i nesiguran sam po pitanju budućnosti. Roditelji, ovo mi je potrebno:

*Želim da oboje budete deo mog života. Kada nisam s vama, molim vas, pišite mi, zovite me telefonom i postavljajte mi pitanja. Kada to ne činite, budite uključeni i kada se ne čujemo, jer se u suprotnom osećam kao da nisam važan i kao da me ne volite. Moram da vas vidim. Izdvojte vreme za mene, bez obzira na to koliko smo udaljeni ili koliko ste zauzeti ili siromašni. Nedostajete mi kada nismo zajedno. Kada vas nema na vidiku, pomišljam da ste me zaboravili i da me ne volite.

*Potrebno mi je da prestanete da se svađate i potrudite se da se složite jedno s drugim. Pronađite način da se složite po pitanjima koja se tiču mene. Kada se zbog mene svađate, mislim da sam sam nešto zgrešio i osećam krivicu. Želim da osećam da je u redu da mi bude prijatno u društvu i jednog i drugog. Molim vas, podržite me. Ako se budete ponašali ljubomorno ili tužno, osećaću se kao da moram da zauzmem nečiju stranu i da jednog roditelja volim više. Potrebno mi je da pronađete način da pozitivno i direktno komunicirate jedno sa drugim o meni. Molim vas, ne stavljajte me između sebe i ne koristite me kao glasnika. Potrebno mi je da jedno o drugom govorite samo lepe stvari jer sam ja po pola od svakog od vas i volim vas jednako. Kada govorite zločeste i neprijatne stvari o mom drugom roditelju, osećam da vam se ne dopada i da vam se zbog toga ni ja ne dopadam. Osećam i da me stvaljate između vas i terate da biram jedno od vas dvoje.

Potrebna su mi oba roditelja. Molim vas, setite se da ja želim da oboje budete deo mog života. Računam na mamu i tatu da me vaspitavaju, da me nauče šta je važno i da mi pomognu kada imam probleme. Hvala vam".

Srdačno,

Vaše dete

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja. Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod “svešću” i “savešću”. Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku autoriteta, gomile ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, ispiranju mozga i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.

Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle “svojom glavom” i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i osećanja, a ovo – adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: Šta ja mogu da uradim?, Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?, Šta iz svega mogu da nučim? Ova pitanja uključuju ne samo razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.

Odgovorom na drugu vrstu pitanja: Kako bih se ja osećao da… ? i Kako bi se drugi osećali da …? učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.

Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je “normalno” da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo “sebični” ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina “sebičnosti” u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.

Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a ako se osećamo zagušenim gomilom znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta (naš gradski prevoz!).

Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.

Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim hemikalijama kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.

Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.

Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo, nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.

Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i da je dobro čuti šta ono misli. Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.

Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.

Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci već i odraslima.

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da detetu daju lekcije jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja prelazna čak i između potpunih stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.

Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti … Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.

Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju…

Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu…

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.

Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano) sa manje problema u ponašanju
sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
sposobnija da bolje rešavaju konflikte
manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
srećnija, zdravija i uspešnija
Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.

Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): “Ona glumica u seriji je ljubomorna”, “otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu”, i slično.
2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:

Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.
Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, sastavljena samo od emocija odnosno sunđeri koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah usisati. Izraz lica roditelja, ton glas, način govora je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako ne idu zajedno!)

U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.

Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele da ga čuju, da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

Modrozelene okice na predivnu mamu ili nebeskoplave na tatu zavodnika? Koje boje očiju može imati vaša beba?

To zavisi od kombinacije gena. Za svaku osobinu je odgovorna grupa gena, a ne samo jedan gen. Tako je i za boju očiju.

Recimo, roditelji s crnim, izuzetno tamnim očima, ne treba da očekuju plavooko dete. Osobe s smeđom kosom i očima, mogu dobiti dete s plavim očima, ali ipak su češći slučajevi da njihova deca imaju oči kao i roditelji, odnosno smeđe. Osobe sa svetlim očima i kosom, imaju najveće šanse da im i dete ima plave ili zelene oči. Ako jedan od roditelja ima svetlosmeđe oči, a drugi plave, onda oči deteta mogu imati bilo koju od boja.

Istraživači kažu kako su velike usne obično nasleđene od oca, a da u globalu, devojčice uvek više liče na očeve, a dečaci na majke.

Dečaci dobiju od majke jedan hromozom X, koji im određuje izgled, a devojčice dobiju po jedan X hromozom od oba roditelja.

Boja kose takođe prati slična pravila prisutna kod određivanja boje očiju. Tamnije ili svetlije nijanse zavise od količine melanina.