Ako primetite da vaša beba ima žućkasti, masni i ljuskavi kožni osip na temenu glave, znajte da se radi o temenjači. Ne brinite, temenjača je uobičajena pojava kod novorođenčadi i ne svrbi i ne smeta bebi.

Otkrivamo šta uzrokuje temenjaču i kako se pravilno tretira.

Zašto nastaje temenjača?

Treba znati da temenjača nije uzrokovana bakterijskom infekcijom, alergijom ili lošom higijenom i nije zarazna.

Temenjača je upalno stanje.

Podeljena su mišljenja lekara u vezi uzroka temenjače. Ali dve najčešće hipoteze su preaktivne lojne žlezde i gljivična infekcija.

Jedan od faktora koji doprinosi pojavi temenjače mogu biti majčini hormoni koji prelaze iz majke u bebu pre porođaja. Ovi hormoni mogu izazvati preveliku proizvodnju ulja (sebuma) u uljnim žlijezdama i folikulima kose. Tada žlezde oslobađaju masnu supstancu koja čini da stare ćelije kože ostanu pričvršćene na koži bebine glave, umesto da otpadnu kada se osuše.

Drugi faktor može biti kvasac (gljivica) koji raste u sebumu.

Ponekad je moguće da se temenjača pomeša sa drugim stanjem kože, najčešće atopijskim dermatitisom. Glavna razlika između ovih stanja je ta što atopični dermatitis obično izaziva značajan svrab.

Kako se pravilno tertira temenjača?

Temenjača obično ne zahteva medicinski tretman, jer u najvećem broju slučajeva prolazi sama od sebe.

U međuvremenu, perite kosu bebe jednom dnevno sa blagim šamponom za bebe. Budite oprezni - preterano šamponiranje može osušiti kožu bebe. Ako je temenjača uporna, nanesite mineralno ulje na vlasište par sati pre pranja. Zatim operite kosu kao i obično i lagano četkom očistite kožu da biste uklonili vlagu. Trudite se da ne ogrebete temenjaču, jer to može dodatno iziritirati bebinu kožu glave.

Ako temenjača vaše bebe i dalje ostaje na glavi ili stanje postane još gore, obratite se lekaru koji će vam preporučiti odgovarajući šampon, losion ili neki drugi tretman koji bi mogao pomoći.

Pored šamponiranja, da bi se rešili temenjače, roditelji mogu lagano masirati bebinu kožu glave prstima ili mekom četkom kako bi omekšali ljuske.

U velikom broju slučajeva mala količina čistog biljnog ulja (kokosovo ulje, čisto maslinovo ulje, bademovo ulje) može se utrljati na bebinu glavu i ostaviti 15 minuta. Nakon 15 minuta, pahuljice lagano pročešljajte četkom od mekih vlakana. Pobrinite se da isperete svo ulje kako ne biste pogoršali situaciju.

Kada temenjača nestane, perite bebinu kosu svakih dva do tri dana blagim šamponom kako biste spriječili nakupljanje masnoće.

Kada ići kod doktora?
Obratite se pedijatru ako ste bezuspešno tretirali temenjaču kod kuće ili se ljuspice šire na lice ili telo vaše bebe.

Izvor: bebac.com

Ima mnogo latinskih reči koje mi, roditelji, ne razumemo, jer taj jezik nismo učili tokom školovanja, odnosno nismo studirali medicinu. Pošto se čovek uči dok je živ, nekada dijagnoze koje dobiju naša deca od pedijatara budu povod za učenje. Ovo je jedan takav tekst, koji će nam pomoći da razumemo dijagnozu: «fimoza».

Šta je, zapravo, fimoza?

Ukoliko koža prepucijuma (koža penisa koja se nalazi preko glansa – vrha penisa) ne može da se prevuče preko glansa – usled suženja vrha prepucijuma, onda dete ima fimozu.

Koja stanja liče na fimozu, a nisu fimoza?

Prepucijum je, u stvari, kožno-sluzokožna duplikacija (prepucijum ima unutrašnji sluzokožni list i spoljašnji kožni list), koja se razvija zajedno sa glansom. U ranom postnatalnom razvoju, ovako slepljen prepucijum štiti nežnu sluzokožu glansa od hiperkoncentrovanog urina. Kao i uvek, u prirodi ništa nije slučajno, samo je pitanje da li mi prepoznajemo prave uzročno- posledične veze.
Na rođenju se proces odvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg lista kod neke dece već završi, kod druge se nastavlja prvih meseci i godina, a kod više od polovine muške dece bude potpuno odlepljen i pokriva prepucijum do kraja treće godine.
Ovo stanje (slepljenost glansa i prepucijuma, odnosno adhezija glanoprepucijalna) se često meša sa fimozom. U suštini se radi o dva različita stanja, koja zahtevaju različit pristup i tretman.

Da li je dozvoljeno nasilno odlepljivanje prepucijuma od glansa?

Vrlo često roditelji dolaze na pregled zato što im nije jasno da li je potrebno nasilno odvojiti prepucijum od glansa, i ako jeste – kada to treba uraditi, i kako. Starije generacije (obično babe i dede, a i neki lekari) su insistirali da se ovo odlepljivanje uradi rano. Međutim, ta procedura je bolna. Ona vrlo često dovodi do cepanja kožno-sluzokožne granice i manifestuje se crvenilom, naprslinama i krvarenjem. Kasnije dolazi do zarastanja ovih naprslina, a ožiljno tkivo je znatno manje elastično, odnosno dovodi do nastanka fimoze. Iz toga jasno proizilazi da ovu proceduru treba da rade stručna lica, i to u određenom uzrastu deteta.

Kod novorođenčeta je dovoljno da se vidi meatus (otvor uretre na vrhu penisa) i da dete može da mokri bez «baloniranja» prepucijuma (prvo se napuni prepucijum kao balon, a zatim mokraća izlazi napolje).
Ukoliko je kod deteta prisutna slepljenost unutrašnjeg lista prepucijuma i glansa, ne treba ga odlepljivati do predškolskog uzrasta, osim ako nije došlo do zapaljenja kože glansa i unutrašnjeg lista prepucijuma (balanopostitis). Zapaljenje se manifestuje crvenilom, bolom, gnojnom sekrecijom i otežanim mokrenjem. Ukoliko dođe do zapaljenja, potrebno je da roditelji odmah odvedu dete kod doktora, koji će da odredi adekvatnu terapiju.
Pojavom lokalnih anestetika koji dobro deluju u ovoj regiji, delimično su izmenjeni stavovi. Kod dece koja dobro sarađuju (mališani koji prihvate objašnjenje roditelja i doktora o ovoj proceduri), moguće je relativno bezbolno, primenom lokalnih anestetika, a time i bez psihičke traume – uraditi ovu proceduru u uzrastu od tri do pet godina. U slučaju da dete ne sarađuje, potrebno je odložiti proceduru za kasnije.

Imam dva sina. Jedan ima fimozu, a drugi ne. Zašto?

Fimoza može da nastane usled primarnog anomaličnog razvoja kože penisa. Ipak, najčešće nastaje usled prethodnog pokušaja nasilnog prevlačenja kože prepucijuma preko glansa i stvaranja ožiljka. Takođe, hronična infekcija tog kožno-sluzokožnog prelaza može da dovede do fimoze. Važno je reći da postoje deca koja imaju sklonost ka nastanku fimoze – kod njih se obično fimoza manifestuje skoro potpunim zatvaranjem prepucijuma (otvor na vrhu prepucijuma je sužen, beličast i veoma zadebljao). Ova forma fimoze zahteva posebnu pažnju prilikom tretmana.

Da li se fimoza može rešiti bez operacije?

U slučaju fimoze, prvo se može pokušati konzervativni tretman. On podrazumeva primenu kortikosteroidnih masti (betametazon 0,05 odsto, mometazon furoat 0,1 odsto). Ova mast se utrljava u suženi, ožiljno izmenjeni deo prepucijuma, uz blagu trakciju (istezanje) prepucijuma. S obzirom da se radi o maloj površini i niskom nivou kortikosteroida, ova primena se smatra bezopasnom. Međutim, potrebno je naglasiti da ovakav način lečenja isključivo indikuje lekar, kao i da ga ne treba nekritično i dugo primenjivati. Inače, njegova uspešnost je otprilike oko 75 odsto. Po prestanku terapije, kod izvesnog broja pacijenata, naročito ako se prepucijum ne povlači redovno (pri svakodnevnom kupanju), može ponovo da se javi fimoza.

Kada se fimoza operativno leči?

U slučaju neuspelog konzervativnog lečenja, primenjuje se operativno lečenje, odnosno operacija – koja se naziva cirkumcizija. Ona je smatrana lakom operacijom, ali postoji priličan broj pacijenata sa veoma naruženim penisom posle nestručno urađenih operacija ovog tipa. Mogu da nastanu krivljenja i drugi deformiteti penisa – što može da uzrokuje psihičke probleme, dok teže forme mogu da prouzrokuju i funkcionalne probleme.

Neophodno je da odluku o konzervativnom ili operativnom lečenju fimoze donese lekar koji se bavi tom problematikom, a ne nestručna rodbina i lekari koji se ovim problemom bave «usput». Ovo još jednom dokazuje da u medicini nema malih problema i da svemu (i onome što na prvi pogled izgleda jednostavno) treba prilaziti krajnje ozbiljno.

Kako se održava higijena ove regije kod dece?

Generalni savet je da se ova regija neguje kao i drugi delovi tela, i da se pere blagim sapunom. Savetuje se nošenje pamučnog veša. U slučaju iritacije ove regije, ili lokalne infekcije prepucijuma i glansa, savetuje se primena obloga od mlakog čaja od kamilice, bez primene dezinficijensa ili antibiotskih masti – koje bi mogle da unište normalnu i korisnu floru te regije.
Potrebno je povlačiti kožu prepucijuma nežno (tamo gde je to moguće), da bi mogla da se održava redovna higijena. U slučaju da nije moguće povući kožu prepucijuma, ili ako posumnjate da postoji anomalija ove regije, odnosno anomalija veličine kože penisa i glansa – potrebno je konsultovati dečjeg urologa, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u konkretnom slučaju.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Neki roditelji misle da rano izlaganje polivalentnim vakcinama i antigenima koji se nalaze u vakcinama može da oslabi imuni sistem dece i poveća rizik za oboljevanje od infekcija koje nisu pokrivene vakcinacijom u kasnijem periodu.

Sprovedena studija je pokazala da se kod dece vakcinisane do druge godine polivalentnim vakcinama ne povećava rizik za obljevanje od drugih zaraznih bolesti u uzrastu izmedju druge i četvrte godine.

Kako bi se proverila mogućnost učestalog oboljevanja od infekcija i njihove povezanosti sa vakcinacijom naučnici su analizirali podatke iz kartona za 495 193 dece iz šest integrisanih zdravstvenih sistema u SAD koji učestvuju u Datalink studiji za sigurnost vakcina. Medju njima, naučnici su identifikovali 47 061 dete koje je pregledano u ambulanti ili hitnoj službi zbog infekcije koja nije bila u vezi sa primljenim vakcinama (infekcije gornjeg, donjeg respiratornog trakta, GIT infekcije). Slučajnim uzorkom je odabrano 385 dece.

Izuzeta su deca kod kojih karton nije bio u potpunosti popunjen za datu bolest, deca kod koje nije postavljenja dijagnoza akutna zarazna bolest prema ICD klasifikaciji bolesti ili ona deca koja su imala neku planiranu intervenciju. Konačan uzorak je obuhvatio 193 deteta sa potvrdjenim slučajem infekcije za koju dete nije primilo vakcinu i obuhvatio je decu koja su se javila lekaru u uzrastu 24-47 meseci. Oni su se podudarali sa kontrolnom grupom u odnosu 1:4 po uzrastu, polu i distribuciji hroničnih bolesti – kontolna grupa brojala je 751 dete. Uključena su deca rodjena izmedju 1.1.2003 i 31.7.2013 čije je oboljevanje od infekcija praćeno do 31.12.2015.

Kada su naučnici analizirali ukupan broj antigena iz vakcina kojima su deca bila izložena u uzrastu 0-23meseci i njihovu povezanost sa oboljevanjem od drugih zaraznih bolesti od kojih dete nije bilo vakcinisano nije pronadjena statistički značajna razlika izmedju ispitivane dece i kontrolne grupe. Naime, srednja vrednost broja antigena za decu koja su imala potvrdjenu infekciju je bila 240,6 a za decu bez infekcije 242,9.

Zaključak ove studije je da za decu uzrasta izmedju 24 i 47 meseci koja su pregledana i dijagnostikovana im je neka akutna zarazna bolest (za koju se deca ne vakcinišu), ne postoji statistički značajna razlika dece koja se vakcinišu u odnosu na decu koja se ne vakcinišu i koja obolevaju od infekcija. Ova studija nije pokazala nikave korisne ili štetne veze sa procenom kumulativne izloženosti antigenima iz vakcina kod male dece koja dobijaju druge infekcije nevezano za vakcine u prijemnim ambulatama hitne službe i pedijatrijskim ambulantama.

Rezultati ove velike studije u populaciji dece pružaju potvrdu o sigurnosti rasporeda vakcinacije. Naučnici savetuju da iako treba razmotriti broj antigena kojima su deca izložena, imunološki odgovor na pojedinačne antigene takođe može da igra odredjenu ulogu u zdravlju dece i može da zahteva dalje ispitivanje.

Naučnici tvrde da istraživanja koja potvrđuju sigurnost vakcina možda neće biti dovoljna i sugerišu da će poboljšanje komunikacije između zdravstvenih radnika i javnosti biti ključno za poboljšanje poverenja javnosti u vakcine i povećanje procenta vakcinacije dece. Jednostavno pružanje naučnih informacija i pretpostavke roditelja se ne podudaraju baš uvek i ne utiču najpovoljnije na procenat vakcinacije. Dostavljanje podataka na temeljima dokazanih studija roditeljima i kliničarima na način koji povećava poverenje za raspored imunizacije dece ključni su za održavanje zdravlja dece.

Autori studije priznaju moguća ograničenja studije zbog varijabilnih roditeljskih uverenja za vakcine i raspored vakcina. Osim toga, oni prepoznaju mogućnost dijagnostičke pristranosti, budući da lekari verovatnije postave dijagnozu akutne bolesti kod dece koja su nekompletno vakcinisana u odnosu na decu koja su primila sve vakcine.

Jason M.Glanz;Sophia R ,Matthew FDaley et al: Association Between Estimated Cumulative Vaccine Antigen Exposure Through the First 23 Months of Life and Non–Vaccine-Targeted Infections From 24 Through 47 Months of Age JAMA.2018; 319(9):906-913.

Jennifer Garcia. Pediatric Vaccine Schedule Does Not Increase Infection Risk – Medscape – Mar 06, 2018.

Priredila dr Milena Nikolić
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Naučnici su identifikovali više od 300 genetskih mutacija koje za 19 odsto povećavaju rizik hiperaktivnosti, a to otkriće može da opovrgne one koji tvrde da je to samo izgovor za loše ponašanje

Prema najnovijem istraživanju, postoji mogućnost da je hiperaktivnost zapisana u našem DNK. Naučnici su identifikovali više od 300 genetskih mutacija koje za 19 odsto povećavaju rizik od ovog mentalnog poremećaja.

Mutacije utiču na centralni nervni sistem obolelog, koji onda ima uticaj na razvoj mozga i signalizaciju nervnih ćelija. Ovo otkriće može da opovrgne kritičare koji tvrde da je hiperaktivnost samo izgovor za loše ponašanje.

Izvor: novosti.rs

C-reaktivni protein ili skraćeno CRP je vrsta proteina koji se nalazi u krvi, tačnije krvnoj plazmi.

CRP vrednosti se same po sebi ne mogu koristiti za postavljenje
definitivne dijagnoze, ali predstavljaju vrlo bitan podatak.

CRP (C-reaktivni protein) se sintetiše i proizvodi u jetri koja prilikom neke upale, bakterijske infekcije ili zapaljenja stvara veće količine ovog proteina kako bi pomogla imunom sistemu u odbrani organizma od stranih napadača.

CRP vrednosti služe prvenstveno da bi nam pokazale da li se u telu dešava neki upalni proces, ali se one takođe proveravaju redovno kod osoba koje boluju od hroničnih bolesti kako bi se pratio sam tok oboljenja.

Koje su normalne vrednosti CRP-a?

Kod odraslih ljudi i dece normalna koncentracija CRP-a u krvi je do 10mg/l, dok se vrednosti od 0,08 – 6,1 mg/l takoreći smatraju “idealnim”.

Kod beba i novorođenčadi, bez obzira da li su rođeni prevremeno ili u terminu, koncentracija CRP-a varira 2-5mg/l, ali samo u toku prvih nekoliko dana nakon porođaja. Nakon par dana nivoi ovog proteina se kod beba uglavnom “normalizuju” te mogu dostići iste ili slične vrednosti kao kod odraslih i dece.

Povišene vrednosti CRP-a kod beba i novorođenčadi

Određeni medicinski stručnjaci smatraju da je povećana koncentracija CRP-a sama po sebi direktni pokazatelj da beba ili novorođenče ima sepsu ili neki drugi upalni proces u telu, poput bakterijske infekcije. Iako je povezanost CRP-a i sepse donekle ustanovljena, nalaz koncentracije CRP-a sam po sebi nije uvek indikator da beba ili novorođenče zaista ima sepsu ili infekciju.

Koncentracija C-reaktivnog proteina može da varira znatno u toku dana pa čak i sata, zbog čega se savetuje praćenje drugih simptoma uz česte krvne analize kako bi se što preciznije mogla postaviti tačna dijagnoza. Ukoliko se kod beba primate očigledne promene u disanju, pulsu i temperaturi tela, a uz to je nalaz CRP-a povišen, dakle preko 10mg/l, tek tada treba posumnjati da je možda reč o sepsi, infekciji ili nekoj većoj upali.

Ukoliko se medicinski tim nakon detaljnih ispitivanja i rezultata složi da je bebu ili novorođenče zahvatila sepsa ili neka jača infekcija od koje beba ne može sama da se odbrani, najčešće se sprovodi adekvatna antibiotska terapija koja se pomno prati sve do ozdravljenja.

Povišene vrednosti CRP-a kod dece

Slično kao i kod beba i novorođenčadi, CRP vrednosti kod dece se same po sebi ne mogu koristiti za postavljenje definitivne dijagnoze, ali predstavljaju vrlo bitan podatak koji se svakako uzima u obzir, zajedno sa drugim pratećim simptomima.

U većini slučajeva, ako je koncentracija CRP-a znatno povišena to implicira da se u organizmu deteta dešava neki upalni proces, ali ako su vrednosti nešto iznad normale tj. blago povišene, treba pratiti detetovo stanje pa ponoviti analizu ukoliko ono ostane nepromenjeno ili se kojim slučajem pogorša. Treba uzeti u obzir i činjenicu da određene hronične bolesti i stanja utiču na koncentraciju i nivo CRP-a. Recimo, deca koja pate od dijabetesa, koja su gojazna, imaju astmu ili neko drugo hronično oboljenje često imaju blago povišen CRP, što se u njihovom slučaju usled zdravstvenog stanja smatra normalnim.

Šta ako nalaz pokaže snižen CRP?

Ukoliko je reč o tek rođenim bebama, nivoi CRP-a isprva mogu biti sniženi i to je sasvim normalno, pod uslovom da je beba zdrava i da ne ispoljava druge simptome kao što su povišena temperature, problem sa disanjem, promene pulsa i sl. Prvih nekoliko dana nakon rođenja, bebi se postepeno aktiviraju sve funkcije i procesi u organizmu, a time i one koje učestvuju u pravilnom radu imunog sistema, kao što je CRP, iz kog razloga se njegove vrednosti ne smeju uzeti zdravo za gotovo.

Postoje slučajevi, doduše izuzetno retki, gde su bebe od nekoliko nedelja imale nizak CRP a evidentnu bakterijsku infekciju. Zbog toga je daleko važnije posmatrati celokupnu sliku i stanje bebe, a ne fokusirati se samo na nivoe C-reaktivnog proteina u krvi pri postavljanju dijagnoze.

Kad su u pitanju starija deca, umereno snižen CRP se može javiti kod fizički veoma aktivne dece, ili dece koja su u kratkom vremenskom periodu znatno izgubila na kilaži, ali i dece koja koriste određene lekove za tretiranje hroničnih zdravstvenih stanja. Ove snižene vrednosti ne utiču na zdravlje deteta jer su uglavnom kratkotrajne, s obzirom da se nivoi CRP-a menjaju usled mnogobrojnih faktora kod zdrave dece, a naročito kod dece sa nekom od bolesti imunog sistema kao što su astma, dijabetes, atopijski dermatitis i dr.

Ne igrajte se "internet doktora"

S obzirom da živimo u 21. veku gde su nam razne informacije dostupne bukvalno 24/7 na internetu, velik broj roditelja koji nije medicinski obrazovan na svoju ruku odvodi dete na analize krvi i na osnovu informacija sa interneta sprovodi “lečenje.” Iako CRP jeste dobar pokazatelj imunološkog stanja kod dece i beba, on služi samo kao jedna stavka u postavljanju dijagnoze i nikako se ne sme gledati zasebno. Vrlo je opasno biti “internet doktor” te davati detetu antibiotike na svoju ruku, čak i ako je dete uzimalo određeni antibiotik ranije.

Ukoliko ste ipak uradili analize krvi na svoju ruku i rezultati pokazuju povišen CRP, vreme je da dete odvedete kod lekara i ponesete rezultate analize kako bi se mogla postaviti dijagnoza i sprovesti adekvatna terapija od strane stručnog lica.

Izvor: Bebac

Svoj stav da ne žele da vakcinišu dete roditelji posmatraju kao nešto lično i vrlo privatno, pravdajući ga argumentom da samo oni imaju pravo i mogu da odluče šta će se uneti njihovom detetu u organizam.

To nam je u potpunosti jasno, ali ono što većina njih ne razume je da, kada bismo svi imali takav stav da je odluka o nevakcinaciji deteta „nešto lično i vrlo privatno“, to bi dovelo do posledica katastrofalnih razmera koje bi naknadno u još većoj meri ugrozile zdravlje njihove, ali i druge dece.

Što se manje ljudi i dece vakciniše, povećavaju se šanse za širenje bolesti

Ako odlučite da se ne vakcinišete, onda ne samo da morate prihvatiti činjenicu da postoji velika mogućnost da se zarazite nekom ozbiljnom bolešću, već i da istu tu bolest prenesete na druge ljude, čime aktivno učestvujete i igrate ulogu u širenju epidemije.

U svetu postoje stotine hiljada ljudi koji ne mogu da se vakcinišu, iz razloga što boluju od teških i hroničnih bolesti, nalaze se na lečenju od karcinoma i slično, te njihovo zdravlje i život zavise od nas koji smo vakcinisani.

Sledeći put kada neko pokuša da vas ubedi da su vakcine opasne, pustite ih da se zapitaju kako bi naš svet danas izgledao bez vakcina. Bili bismo vraćeni u period koji smo davno prošli i prevazišli, u svet koji je bio okrutan i nemilosrdan, i to najviše prema deci.

Ukoliko prestanemo sa vakcinacijom...

Ako bi se takav scenario danas odigrao, svake godine bi 48.000 ljudi bilo hospitalizovano zbog malih boginja, od kojih bi više od 500 umrlo. Više od 10.000 dece bilo bi hospitalizovano zbog velikih boginja, a oko 70-100 bi umrlo. Bolesti kao što su Hepatitis A i B bi ponovo isplivale na površinu u vidu tihe epidemije koja bi zarazila milione ljudi na godišnjem nivou. Navedene bolesti su samo delić onih koje bi doživele svoj veliki povratak, ukoliko bismo prestali da se vakcinišemo.

Zašto onda prestati s vakcinacijom?

Ne postoji ni jedna jedina verodostojna studija koja ukazuje na povezanost vakcina i njihovog dugoročnog negativnog uticaja na zdravlje čoveka. Zapravo, papir s kojim se rodila teorija da vakcine izazivaju autizam bio je do te mere diskreditovan u naučnom svetu da je njegov autor, ironično doktor po struci, izgubio svoju lekarsku licencu i dozvolu za rad.

Izvor: bebac.com

Nekada naizgled jednostavni pregledi mogu da zadaju velike muke roditeljima. Poslušajte savete stručnjaka kako da na pravi način uzmete mokraću za pregled.

Kako uzeti urin za urinokulturu ukoliko se radi o bebi ili malom detetu, česta je dilema mladih mama i tata. S obzirom da upravo od načina uzimanja mokraće zavisi i realnost nalaza, odgovor na ovo pitanje potražili smo od dr Danke Forcan-Jovović, specijaliste biohemije.

Obavezna priprema
Mokraću treba sakupiti u odgovarajuću bočicu, koja može da se kupi u svakoj apoteci, pa treba izbegavati drugu vrstu ambalaže zbog moguće kontaminacije. Pre uzimanja uzorka mokraće je potrebno da se spoljašnje genitalije operu sapunom i toplom vodom, potom da se dobro isperu i obrišu čistim, ispeglanim peškirom ili pamučnom pelenom.

Skupljanje urina kod beba
Kod odojčadi i male dece je najbolje da se urin sakuplja pomoću urin-kese, koja se lepi oko spoljašnjeg otvora uretre (mokraćne cevi, koja je izvodni kanal bešike). Kesica treba da bude zalepljena što je moguće kraće, a ukoliko dete ne mokri u periodu od pola sata, ponovo mu treba oprati genitalije i zalepiti novu urin-kesu.

Uzimanje mokraće kod starije dece
Sakupljanje urina je svakako lakše kod starije dece, koja mogu voljno da mokre. Kada dete počne da mokri, prvi mlaz se propusti, dok se naredni mlaz sakuplja u bočicu. Pritom treba voditi računa da se bočica čvrsto drži - ali samo sa spoljašnje strane. Na kraju treba da se dobro zatvori, ne dodirujući unutrašnju stranu poklopca.

Neophodna količina urina za pregled
Za uobičajeni pregled mokraće je potrebno doneti punu ili bar pola čašice urina, kako bi laboratorijski nalaz bio tačniji. Za urinokulturu je potrebna manja količina, praktično da urin prekrije dno čašice.

Skladištenje urina
Urin treba što pre doneti do laboratorije na obradu, jer nepropisnim stajanjem urina dolazi do promene u broju bakterija, leukocita, itd. Treba ga čuvati na hladnom mestu i u roku od pola do jednog sata doneti u laboratoriju.

Rezultati nalaza
Važno je napomenuti da se laboratorijski nalaz uobičajenog pregleda urina izdaje istog dana, dok se rezultat urinokulture dobija za dva do tri dana.

Izvor: Yumama

Kako da prepoznam da moje dete ima nazalnu alergiju, a ne prehladu?

Simptomi nazalne alergije veoma su slični simptomima prehlade – curenje iz nosa, vodene oči, zapušen nos, kijanje – i vrlo je teško uočiti razliku. Postoje, ipak, znaci koji odaju alergiju.

Proverite sledeće:

- Da li vam izgleda da je vaše dete uvek prehlađeno? Prehlada se povlači posle nedelju ili deset dana, alergija ne.

- Da li je nos vašeg deteta stalno zapušen ili curi?

- Da li vaš mališan stalno češka ili trlja nosić?

- Da li su izlučevine iz nosa providne i tanke (ili žute do zelenkaste i „debele“)?

- Da li dete mnogo kija?

- Da li mališana svrbe oči, da li su crvene i vodene?

- Da li je koža ispod očiju tamna (ljubičasta ili plava)?

- Da li dete diše na usta?

- Da li je prisutan suv kašalj?

- Da li je koža iziritirana ili je prisutan crveni osip?

Ako ste odgovorili potvrdno na jedno ili više od ovih pitanja, postoji velika mogućnost da je dete alergično na nešto iz okoline. Deca sa nazalnim alergijama podložnija su infekcijama ušiju, astmi i sinusnim infekcijama.

Šta izaziva nazalnu alergiju?

Glavni krivci za alergije kod beba i dece su:

- Grinje — mikroskopski organizmi koji bujaju na ljudskoj koži. Skoro 85% svih ljudi koji imaju alergije, alergični su na grinje.

- Životinjska perut — bela zrnca od kože i dlake koja odbacuju mačke, psi i druge životinje sa krznom.

- Buđ — gljivice u vlazi i vlažnim mestima kao što su kupatilo ili podrum.

Neka deca su alergična na perjane jastuke ili vunenu ćebad. Većina stručnjaka smatra kako deca ne mogu biti alergična na dim cigareta, međutim, dim svakako može da pogorša simptome alergije.

Izvor: bebac.com

Sitne igračke ili predmeti koje mališani stavljaju u usta krivi su za čak trećinu smrti mlađih od 14 godina

Na svakoj maloj ili igrački od sitnih elemenata piše da ih ne treba davati maloj deci, jer postoji opasnost da ih stave u usta i uguše se. I pored toga što nas takva upozorenja prate od kada se u našem životu pojavi beba, statistika pokazuje da deca i dalje stradaju od gušenja predmetima koje su slučajno stavili u usta. Gušenje stranim predmetom krivo je za gotovo trećinu svih smrti mališana mlađih od 14 godina. Što su deca mlađa, to je problem veći, s jedne strane zbog još neusklađenog sistema disanja i hranjenja, a s druge, zbog samog oblika jednjaka koji je još cilindričan i „pogodniji“ za opstrukciju.

Kada problem počne, postoje načini da se izbegne tragedija. Ali, treba znati i šta nikako ne treba činiti. Tako, recimo, nikada ne treba pokušavati da se predmet prstima izvuče iz detetovih usta.

Pakao za roditelje počinje kada u usta zaluta preveliki zalogaj, odlomljeni komad jabuke, nedovoljno sažvakana kora hleba, ili otkinuto dugme, pokidani deo igračke… Detetove oči se šire, počinje da kašlje. Instinktivno, telo pokušava da izbaci predmet koji se zaglavio i ponovo uspostavi disanje. U većini slučajeva, nekoliko zakašljavanja će ga i izbaciti. Kada to nije dovoljno, od ključnog je značaja znati kako detetu pomoći. Pedijatri su zato napravili „spisak“ pravila o postupanju protiv slučajnog gušenja.

1. Kad primetite da je detetu nešto zapelo u ustima pokušajte da ga navedete da se nakašlje, jer je kašalj prirodni način da se izbaci strano telo. Položaj u trenutku kad strano telo još ne smeta nije važan, dete će se instinktivno postaviti kako treba.

2. Ako se strano telo već zaglavilo i prekinulo disanje, bilo bi najbolje da neko odmah pozove hitnu pomoć, ali dete za to vreme nikako ne smete ostaviti samo, već počnite da mu pružate pomoć.

3. Uhvatite dete za donju vilicu i položite ga preko svog kolena. Ako ste dešnjak i držite detetovu vilicu desnom rukom, onda preko desnog kolena. Ako ste levoruki, obratno.

4. Drugom, slobodnom rukom, udarite dete dlanom pet puta između lopatica (pazite da ga ne udarite po glavi). Glava je okrenuta naniže, tako da predmet ispadne, a ne da se vrati u grlo.

5. Posle pet udaraca dlanom, ako predmet nije ispao, podignite dete i preduzmite takozvani Hajmlihov zahvat, ispod dijafragme. Hajmlihov zahvat se obavlja tako što je jedna šaka savijena u pesnicu, sa palcem u ostalim prstima, dok je druga šaka obuhvata tako da je palac okrenut ka grudnoj kosti. Zahvat se obavlja tako što se tako stisnute šake uz pritisak energično okrenu polukružno. Tako se izvrši pritisak na grudni koš, izbaci se vazduh i oslobode disajni putevi. Tu tehniku treba smenjivati sa pokušajem izbacivanja preko kolena.

6. Ako dete izgubi svest, treba ga položiti na leđa i povesti računa o tome da su mu disajni putevi slobodni i da više nema ništa u ustima. Potom pozvati hitnu pomoć.

7. Samo u slučaju da se predmet koji sprečava disanje dobro vidi i štrči toliko da može dobro da se uhvati, on se sme vaditi rukama. Ako ne, nikako ne treba detetu stavljati prste u usta, jer postoji opasnost da se predmet još više zaglavi.

8. Ako je dete u nesvesti, u očekivanju hitne pomoći treba mu dati veštačko disanje: tri puta po pet udisaja, praćenih sa trideset kompresija grudnog koša (srčane masaže).

9. Tako treba raditi sve dok ne dođe hitna pomoć.

Izvor: Novosti

Koji su simptomi zbog kojih treba operisati treći krajnik? Koji je optimalan uzrast deteta kada to treba uraditi? Da li treći krajnik može da se "vrati"? Samo su neka od pitanja na koje je odgovorio dr Ranko Dergenc.

Krajnici (lat. tonzile) su limfni čvorovi koji učestvuju u odbrambenom mehanizmu organizma - kao filter koji zadržava bakterije i druge mikroorganizme, čime sprečava nastajanje infekcija.

Krajnici deci često prave probleme, a na najčešća pitanja odgovara prof. dr Ranko Dergenc.

Krajnici i ishrana
P: Zašto deca koja imaju krajnike ne smeju da jedu sladoled i piju hladnu vodu?

O: Običaj da se piju rashlađeni napici ili konzumira sladoled u velikim količinama nije bez uticaja na zdravlje, bez obzira da li deca (ili odrasli) imaju krajnike, ili ne. Rashlađivanje tkiva koje nastupa pri konzumiranju hladnog pića ili hrane dovodi do poremećaja lokalnog imuniteta, u ovom slučaju tonzila ili ždrela, pa sluzokoža postaje osetljivija na mikroorganizme koji se uobičajeno na njoj nalaze. To može da dovede do njihovog razmnožavanja i sledstveno tome kliničkog ispoljavanja bolesti. Razume se da su rashlađena pića i sladoled, naročito u letnjem periodu, prijatni i neškodljivi, ako se konzumiraju u razumnim količinama.

Rutinska operacija
P: Da li je operacija trećeg krajnika kako svi kažu, samo "rutinska" stvar, i kako se treći krajnik odstranjuje?

O: Rutinska operacija je ona koja se u određenoj zdravstvenoj ustanovi izvodi redovno i svakodnevno. Iz tog ugla, operacija trećeg krajnika je u nekim ORL klinikama i odeljenjima u Srbiji rutinska stvar. To nikako ne znači da rutinsku operaciju, u ovom slučaju uklanjanje trećeg krajnika, ne prate komplikacije koje su na sreću veoma retke, ali potencijalno prisutne. Svaka intervencija na živom organizmu, pa čak i davanje injekcije potencijalno nosi rizik, mada izuzetno retko. Ako je jedna hirurška intervencija rutinska, to ne znači automatski da ne može biti praćena komplikacijama.

Operacija trećeg krajnika se vrši u opštoj endotrahealnoj anesteziji - kroz usta, posebno konstruisanim instrumentom za takvu vrstu intervencije.

"Povratak" trećeg krajnika
P: Koji su simptomi zbog kojih treba operisati treći krajnik? Koji je optimalan uzrast deteta kada to treba uraditi? Da li treći krajnik može da se "vrati"?

O: Adenoidna vegetacija ("treći krajnik") je limfno tkivo koje se nalazi u gornjem spratu ždrela, znači iza nosne šupljine, i to isključivo kod dece.

Naime, u pubertetu se to tkivo smanjuje i polako nestaje, tako da treći krajnik kod odraslih ne postoji. Inače, njegov razvoj i rast počinju u prvim mesecima života, a najveću veličinu dostiže oko druge i treće godine, pa su tada tegobe najizraženije.

Zdravstveni problemi koje prekomerno uvećanje trećeg krajnika izaziva nisu imunološke prirode, već mehaničke - otežano ili čak potpuno onemogućeno disanje na nos, što uzrokuje mnoge manje ili više nepovoljne posledice po razvoj deteta (oštećenje sluha, poremećaj u razvoju vilice i zuba, loš san, pospanost i dekoncentracija u toku dana, stalno otvorena usta). Vrsta i intenzitet tegoba zavise od veličine trećeg krajnika, tj. od stepena zapušenosti disajnog puta.

Optimalan uzrast deteta za operaciju je onaj kada su tegobe izražene. Ukoliko nakon operacije dođe do ponovne, značajnije hipertrofije limfnog tkiva, tada dolazi i do recidiva tegoba. Ali, to se retko dešava.

Krvarenje i operacija
P: Moje dete je operisalo treći krajnik pre dve godine, ali od tada ima česta krvarenja iz nosa (4-5 puta nedeljno). Da li to ima veze sa navedenom operacijom i šta da preduzmemo?

O: Kod dece su krvarenja iz nosa relativno česta. Međutim, to nije u vezi sa prethodnom operacijom trećeg krajnika, pošto se on ne nalazi u šupljini nosa. S obzirom da na nos podjednako krvare i deca koja nisu prethodno operisana, potrebno je da dete odvedete na pregled kod ORL specijaliste.

Izvor: yumama.com