Svaki roditelj želi da mu dete odiše samopouzdanjem. A onda se desi da ono povije glavu ili samo ćuti kada mu se neko obrati. Od njega se očekuje da kaže „zdravo”, a ono se krije kod mame. Prvo što vam tada izađe iz usta je nešto u stilu „Ma on/ona je malo stidljiv/a”, kao da pokušavate da nađete izgovor i opravdate njegovo ponašanje.

„Ne budi tako stidljiv/a“ je nešto što često čujem na svakom koraku. Moj bratanac je nedavno napunio godinu dana. Mnogo vremena provodi tiho posmatrajući ljude. Voli da dobro osmotri. Ponekad će se okrenuti ili će potražiti odobrenje roditelja kada mu se neko obrati. Vidim da se ovo dešava češće kada upozna nove ljude, kada ga odvedu na neko novo mesto ili kada ima mnogo ljudi i mnogo buke. Posle nekog vremena, on se opusti i stupa u interakciju kao i svako drugo dete. Ipak, prijatelji i članovi porodice odlučuju da komentarišu njegovu „stidljivost“.

Sa 12 meseci, dete nije moglo da nauči da se stidi, ali ga ljudi usled neznanja, karakterišu kao stidljivo.

Takođe, pre neki dan sam posetila porodicu sa dvoje male dece. Dvogodišnjak nije bio siguran ko je ta nepoznata nova osoba koja pije čaj u njegovoj dnevnoj sobi i proveo je neko vreme odmeravajući me sa druge strane sobe. Kada sam mu se obratila, sakrio se iza velikog jastuka. Kada je pričao sa ocem, bilo je to šapatom koji sam jedva čula. A samo nekih dvadesetak minuta kasnije, dečak je trčao po sobi igrajući se svojim automobilčićima i preturajući po svojoj kutiji za igračke, tik pored mene. Bio je savršeno opušten sa mnom. Majka dečaka je podelila sa mnom da se on obično suzdržava i posmatra situaciju pre nego što se opusti. Čini se da mu je potrebno malo duže nego drugoj deci da se oseća prijatno uz novu osobu ili kada se nađe u nekoj novoj situaciji.

“Moji prijatelji kažu da je moje dete stidljivo. Da li treba da brinem?”, pitala je.

Ukliz u stidljivost
Ono što ljudi nazivaju stidljivošću obično nema nikakve veze sa onim što se tom detetu dešava. Neki ljudi će videti ponašanje slično onom koje nazivaju stidljivošću, te će pretpostaviti da je to posledica straha ili anksioznosti, odnosno da dete treba „popraviti“ i pomoći im da se oslobode.

Šta to govori detetu?
Kada se prema detetu odnosite kao da je ono stidljivo i uplašeno, njemu to govori da nešto nije u redu sa njim. Ono što vi smatrate ohrabrujućim i utešnim ponašanjem, zapravo može biti veoma štetno za dete.

Fokusom na pogrešan razlog zbog kog se dete čini manje društvenim, vi previđate mnoge pozitivne aspekte njegove ličnosti. Vi tada zapravo ističete samo ono što vidite kao problem. Time utišavate detetov glas, odbacujete njegovu osetljivost, kritikujete njegovu obazrivu prirodu, i ne primećujete njegovu moć zapažanja i divnu sposobnost da oseti atmosferu prostora. Propuštate da vidite sve ono što to dete čini onim što jeste.

Kada dete odrasta praćeno osećanjem da nešto nije u redu sa njim, ono razvija nizak nivo samopouzdanja. Ono nauči da budu stidljivo.

 Stid od stidljivosti
Dugoročni problem je sledeći: kada dete označite kao „stidljivo“, govorite o tome kakvo je ono kao osoba, a ne samo o njegovom ponašanju. Deca jako ozbiljno shvataju tuđa zapažanja, a naročito od ljudi na koje se ugledaju. Upijaju obeležja i etikete koje im drugi daju a toga je teško osloboditi se.

Stidljivost ne važi za poželjnu osobinu. Ovaj termin ma negativne konotacije i vezuje se za: anksioznost, ćudljivost, strah, uplašenost itd. Društvo otvoreno podržava smelost i ekstrovertnost, više nego rezervisanost i ćutljivost. Dete vrlo dobro zna da pridev „stidljiv“ nije kompliment i zato počinje da veruje da nije dovoljno dobro. Nametnuta stidljivost tako postaje deo njihove ličnosti.

Nametnuta stidljivost postaje deo detetove ličnosti.

Stidljivost može izazvati osećaj srama koji je, kako objašnjava Brene Braun, strah od razdora, prekida odnosa sa drugima. To dete navodi da smatra da nije dovoljno vredno da se neko poveže sa njim i da uopšte ima bilo kakve odnose sa ljudima. To dalje vodi u prikrivanje svoje ličnosti zbog nedostatka samopouzdanja a što će biti očigledno u njihovom ponašanju. Samo zamislite dete koje odrasta uz neprekidan osećaj neadekvatnosti. Šta će biti od njega?

Upotrebite svoje reči da odgajite samopouzdano dete
Uprkos nervozama i nesigurnostima, deca su vredna ljubavi, baš takva kakva jesu. Izazov je prepoznati koliko način obraćanja i reči koje koristimo utiče na decu. Kako bise vaše dete osećalo kada biste o njemu govorili u pozitivnom svetlu uz prihvatanje, ohrabrivanje i podršku?

Pričajte samo o ponašanju a ne o detetovim osobinama
Vaše dete se možda „ponaša“ stidljivo sada, ali to ga ne čini stidljivim detetom. Kao roditelj imate veoma važan zadatak da shvatite da će se ponašanje vašeg deteta menjati iz situacije u situaciju. Takođe, važno je da pažljivo i svesno birate reči kojima se obraćate detetu i koje koristite kada govorite njemu. Zaboravite „etikete“!

Fokusirajte se na pozitivno
Ako pomislite da je vaše dete previše tiho i rezervisano, zapitajte se šta bi to ponašanje moglo da predstavlja. Možda je vaše dete pažljivo, obazrivo ili samo osmatra? Kada usmerite misli ka drugim mogućnostima, pre nego stavite etiketu „stidljivost“, videćete mnoštvo dobrih i pozitivnih kvaliteta.

Hvalite i negujte detetovu mirnu stranu
Deca se, kao i odrasli, razlikuju po tipu ličnosti. Vaše dete može samo biti introvertno ili visokosenzitivno – što, svakako, nije nešto što treba da se popravlja.

Možda biste mogli da pomognete detetu da se oseća prijatno dok procenjuje situaciju. Ili, pohvalite njegovu sposobnost osmatranja i evaluacije. Dajte mu do znanja da je u redu da sebi da malo vremena, ako je to ono što mu je potrebno, da se oseća opušteno u nekoj novoj situaciji. Zatim ga naučite da će svako imati drugačiji pristup i da su svi različiti, te nema potrebe da se poredi sa drugima.

Prepoznajte potencijal u detetovoj mirnoj naravi i negujte njegovu individualnost. Kada uvidite detetove snage, videće ih i ono samo i , korak po korak, će graditi svoje samopouzdanje i živeti u skladu sa svojom prirodom. Na kraju krajeva, to je ono što želimo za našu decu, zar ne?

izvor:najboljamamanasvetu.com

Mladost… Koje su granice? Šta je “normalno“ ponašanje u mladosti, a šta nije? Koji su problemi mladih „samih sa sobom“, a koji roditelja sa mladima u ovom dobu?

Prva i najupečatljivija činjenica je da tinejdžeri imaju pojačanu potrebu za samopotvrđivanjem i izgradnjom ličnih stavova i stilova ponašanja. To najčešće donosi i prve veće sukobe sa roditeljima, jer tinejdžeri traže slobodu, uvažavanje, suprotstavljaju se kontroli, emocionalno se udaljavaju od porodice i okreću se vršnjacima.

Sukobi svakako postaju neizbežni kad na red dođu izlasci, a najveći problem je „pomiriti“ želje, potrebe i stavove roditelja i tinejdžera. Poenta je, dakle, pronaći „zlatnu sredinu“, ne sputavati decu previše, ali i kontrolisati njihovo ponašanje.

Na prvom mestu je sigurnost!
Prva stvar, kako biste negovali dobar odnos i zbrinuli svoje dete, jeste dogovaranje oko pravila sigurnosti. To znači da mu objasnite kakva sve iskušenja može očekivati i da ga naučite kako da reaguje ukoliko se oseti ugroženim. Postavljanjem granica tinejdžeri će lakše kanalisati emocije i ponašanje. Ipak, potrudite se da i prilikom postavljanja pravila budete tolerantni i fleksibilni. Svako naređivanje stvara otpor. Jako je važno da znate gde i sa kim vaše dete izlazi. Dogovorite se oko vremena i načina odlaska i dolaska kući. Ukoliko dete ne dođe na vreme iz inata, kaznite ga.

Šta je normalno a šta ne?
Pored porodice, na mlade znatan uticaj ima i šire društvo, sistemi vrednosti društva, školovanje. Dolazi do pobune, javlja se borba protiv autoriteta. Adolescent sklapa nova poznanstva, prijateljstva, formira osećanje pripadnosti grupi vršnjaka. Dolazi do formiranja emotivnih veza, a primarni objekti ljubavi se zamjenjuju drugim koji su primereni adolescenciji. Sa manje ili više teškoća, najveći broj mladih ljudi u ovom periodu sa i bez neke stručne pomoći, formira svoj stabilan identitet. Mladi postaju stabilne ličnosti koje se mogu uhvatiti u koštac sa svim problemima koje život donosi. ALI period adolescencije ne ide kod svih adolescenata lako. Manji broj mladih doživljava čitav niz poremećaja. Za njih je adolescencija faza krize.

U adolescenciji je jako teško povući granicu izmedu normalnog i bolesnog jer se adolescent u toku krize ponaša čas kao psihotičan, čas kao neurotičan, čas normalno. Zbog toga je potreban oprez. Psihopatologija adolescencije i adolescentne krize, se ispoljava kroz neurotske, psihopatske, psihotične simptome, kao što su alkoholizam, narkomanija, suicidalno i delinkventno ponašanje. Sa završetkom i povlačenjem krize dolazi i do okončanja i povlačenja psihopatoloških simptoma. Najčešći poremećaji koji se javljaju u adolescenciji su neurotski poremećaji koji se javljaju u vidu osećanja nesigurnosti, nedovoljne prihvaćenosti od vršnjaka, anksioznosti, depresivne reakcije koje mogu biti vrlo ozbiljne i koje se završavaju pokušajima ili čak ostvarenim suicidima. Jedan broj adolescenata ne uspeva da svoje ponašanje uskladiti sa socijalno prihvatljivim normama u školi, na ulici, u igri sa vršnjacima, u socijalnom komuniciranju sa odraslima. Analizom tih adolescenata, dolazimo do saznanja da su to mladi iz razvedenih brakova, brakova sa poremećenom dinamikom (alkoholizam, bolest, loši meduljudski odnosi, pojava agresivnosti jednog člana porodice u odnosu na ostale) ili se radi o emotivno hladnim roditeljima koji nisu na adekvatan način prihvatili dete, ili su ga potpuno odbacili. Drugi način je agresivno ponašanje u školi, na ulici, na mestima gde se okupljaju mladi. Takva deca nisu prihvaćena od strane vršnjaka, kažnjavaju se, izbacuju iz škole.

 Tinejdžeri i društvo

Negativan uticaj vršnjaka
U toku adolescencije usled njene specifičnosti mladi ljudi i to oni koji imaju osjećaj manje vrednosti, koji su uplašeni, a koji žele postići i doživjeti nešto više, vezuju se za odredene grupe, i to potčinjavanjem, prilagodavanjem, ponašaju se kao članovi grupe. Alarmantna je činjenica da se mladi ljudi pridružuju grupama vršnjaka koji imaju negativan uticaj. U tim grupama imamo delinkventno ponašanje koje se ispoljava na više načina:

1. Laganje / izbegavanje istine
Ovakvo ponašanje u adolescenciji može biti u funkciji odbrane, kao posledica straha od kazne koju očekuju od roditelja.

Mitomansko laganje - Nastaje u funkciji stvaranja lične važnosti, učvršćivanje dominacije nad drugima. Može biti u cilju negiranja neprijatne i nepodnošljive situacije, pa je kroz laganje postignuto ono što se ne može postići u realnosti.

Prestupničko laganje - ovo laganje se javlja s predumišljajem, ima cilj da pribavi materijalnu pomoć ili da se izbegne kazna.

2. Krađa
U fazi adolescencije krađa nije izraz neprilagođenosti, već znak psihopatskih karakteristika ličnosti, ona nastaje iz koristoljublja; motivi za takvo ponašanje su složeniji: težnja za prisvajanjem, otpor prema autoritetu, izraz neprijateljstva prema drugima.

3. Bežanje od kuće
Ono može biti zbog težnje mladih da se osamostale, promene sredinu, dobiju nezavisnost. Postoje i oni koji beže iz hedonističkih razloga, želje za neogranićenom slobodom, avanturom, željom za nesmetanim uživanjem, izbegavanjem obaveza. Veliki broj adolescenata beži iz roditeljske kuće da bi izbegli kaznu, oslobodili se tiranije roditelja. Nije svaki beg od kuće devijantan. Mora se videti kvalitet ličnosti, uzrok bega.

4. Promiskuitetno ponašanje
U adolescenciji, naročito kod devojaka vrlo su česte pojave menjanja seksualnih partnera. Ovo je odraz depresije, gde mlada osoba kroz odnos sa partnerom zadovoljava pregenitalne, a ne zrele genitalne potrebe. To može biti način traženja primarnog objekta ljubavi, nadoknada uskraćivanja ljubavi od roditelja u ranom djetinjstvu. Nakon ovakvih iskustava adolescent se oseća prazno, opustošeno i sa produbljenom emotivnom potrebom. Zato nalazi drugog, trećeg partnera, a sve u cilju zadovoljenja emotivnih potreba koje nije imala u svom razvoju.

 Tinejdžerski period

Rano stupanje u seksualne odnose
Razlozi za rano stupanje adolescenata u seksualne odnose su mnogobrojni. Kao neki od razloga mogli bi se navesti potreba za bliskošću, eksperimentisanjem, dokazivanjem superiornosti u grupi vršnjaka, i dr. Granica stupanja u seksualne odnose pomera se naniže sa 18 na 16 godina, broj neželjinih trudnoća se povećava kao i broj zaraženih polnom prenosivim bolestima.

Porodica veoma utiče na seksualno ponašanje dece u pubertetu i adolescenciji. Putem vaspitanja, ona utiče na formiranje ličnosti i usvajanje moralnih načela. Od načina na koji to porodica postiže, zavisiće njihovo usvajanje. Ako je vaspitanje nametnuto autoritetom roditelja, a ne usvojeno u prisnim odnosima sa njima, moralna načela koja su stečena u porodici nemaju praktičnu vrednost, pošto nisu postala sastavni deo ličnosti. Ona su nakalemljena i nestaju zajedno sa odbacivanjem autoriteta koji ih je nametnuo. Nikakav pritisak autoritarnih roditelja ne može izmeniti ponašanje deteta. Zato nije čudo da devojčica, koja je vaspitavana pod posebno strogim režimom i koja je pod stalnim nadzorom, u svom prvom kontaktu sa suprotnim polom stupa u polne odnose.

Moramo uvažiti činjenicu da je većina mladih ljudi seksualno aktivna (što ne znači da su već stupili u seksualne odnose) i da je zbog toga nužno stalno promovisati razvoj znanja i veština koje će im pomoći da se zaštite od rizika. Potrebno je ohrabriti adolescente: da samostalno donose odluke, pozitivno i odgovorno izražavaju i istražuju svoju seksualnost, otvoreno razgovaraju o tome, se nauče da se odupru seksualnoj prisili i nasilju.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Nije retkost da se roditelji pitaju da li im deca dovoljno rastu u odnosu na uzrast, i druge mališane u razredu. Nekada se desi da je mlađe dete više od starijeg. Prvi savet treba potražiti kod pedijatra, a važno je i ne propustiti redovne sistematske preglede.

“Deca najviše porastu u prvoj godini života, između 20 i 25 centimetara. U drugoj – 12, a u trećoj osam centirmetara u proseku. Dalje, godišnje prosečno rastu između četiri i šest centimetara, a sa ulaskom u pubertet još deset do 15 centimetara”, rekla je dr Gordana Ivanov, pedijatar doma zdravlja “Zvezdara”.

Rast deteta najbolje se prati kroz redovne sistematske preglede.

“Važno je raditi kartu rasta. To je jednostavna i besplatna dostupna aplikacia koju pedijatri koriste. To je aplikacija u koju se unesu parametri, visina, koliko je dete na rođenju bilo teško i dugačko, koliko su visoki roditelji, kada je dete rođeno i dobije se kanal rasta i tačno se vidi koliki je potencijal rasta deteta i da li postoji neko odstupanje”, kaže Milica Milošević sa portala Stetoskop.

Na rast utiču genetika, uravnotežena ishrana, redovan san, psihosocijalno okruženje, fizička aktivnost.

“I neke hronične bolesti mogu da remete normalan rast i razvoj deteta”, dodala je dr Ivanov.

Kada se posumnja na problem, potrebno je obratiti se pedijatru koji će dete uputiti na analize krvi, koje mogu da pokažu kakav je rad jetre, da li je prisutna anemija… Kasnije se dete upućuje pedijatrijskom endokrinologu na dalje analize i lečenje, ukoliko je potrebno.

Doktorka Ivanov je ukazala na to da je važno da roditelji reaguju na vreme kada primete da postoji eventualni problem sa rastom kod deteta.

Naglasila je da će, kada se problem uoči na vreme, i ako se sa terapijom krene ranije, lečenje – biti uspešnije.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Veliki je procenat dece (preko 85%) koja u periodu adolescencije imaju problem sa pojavom bubuljica na licu i telu. Tokom puberteta povećava se količina androgenih hormona koji imaju značajan uticaj na lučenje lojnih žlezdi i dovode do proizvodnje veće količine sebuma i pojave akni.

Višak masnoće na koži lica menja fiziološko stanje kože što pogoduje razvoju pojedinih bakterija medju kojima najveće dejstvo na pojavu akni ima bekterija Propionibacterium acnes.

Prvi korak koji sva deca moraju da savladaju i pre ulaska u pubertet i pojave bubuljica je održavanje higijene lica i tela. Adolescenti (oba pola, posebno dečaci) uzrasta 12 -14 godina nemaju osnovne informacije o tome kako se neguje koža lica. Nekada kožu ne neguju dovoljno, a nekada za pojavu bubuljica može da bude odgovorno i korišćenje neadekvatnih sapuna za umivanje lica. Sredstva koja nisu prilagodjena osetljivoj tinejdžerskoj koži mogu da uzrokuju prekomerno sušenje kože i dodatno povećano lučenja sebuma. Veoma je važno izabrati sapun koji je medicinski testiran i koji ne dovodi do iritacije i isušivanje kože.

Različiti su tipovi kože kod tinejdžera i koža može da bude normalna, masna, suva, ili mešovita. Najveći procenat dece u tinejdžerskom periodu ima kombinovanu kožu (masnu u predelu čela i nosa, a suvlju ili normalnu na ostalim delovima tela.

Zbog čega je važno da se koriste sredstva za negu kože koja čuvaju kiselost kože u idealnim vrednostima (pH 5.5)?

Upotreba alkanih sapuna narušava fiziološku kiselost kože što pogoduje bakerijama kao što je P.acnes da se razmnožava. Očuvanje vrednosti kiselosti kože u idealnim vrednostima izmedju 5 i 6 sprečava mogućnost razvoja bakterija na površini kože i važno je za sve tipove kože. Kada se koriste neodgovarajuća sredstva, koži je potrebno i dva sata da se oporavi i vrati u normalne vrednosti a za to vreme je više podložna dejstvu negativnih uticaja iz spoljašnje sredine.
Pravilna higijena lica je najvažniji način u borbi protiv pojave bubuljica
Sebamed ClearFace svojim paletom proizvoda obezbedjuje kompletnu negu i čišćenje kože. Specijalno namenjena za negu kože tinejdžera kako bi se sprečila pojava bubuljica.

KORACI ZA NEGU KOŽE LICA:

1. Najvažniji korak je umivanje
Potrebno je da se dete svakodnevno umije i opere lice mlakom vodom i sapunom posebno prilagodjenim da prija koži adolescenata, dva puta dnevno ujutru i uveče. Posebno treba obratiti pažnju na regiju čela, obraza i nosa, odnosno T zonu koja predstavlja problematični deo lica na kome se najviše bubuljica stvara. Ukoliko se dete umiva sredstvima koja iritiraju kožu dolazi do uklanjanja površinskog zaštitnog sloja kože, zbog čega se koža trudi da nadoknadi ovaj gubitak i počinje da proizvodi još više sebuma. Nedostatak povšinskog zaštitnog sloja kožu čini izloženijom spoljašnjim negativnim uticajima i lakše dolazi do pojave infekcije. Kožu lica treba prati mlakom vodom jer topla voda stimuliše veću proizvodnju sebuma uz korišćenje adekvatnog sapuna.

Sebamed Clear Face sapun je sindet sapun koji se savetuje za umivanje i svakodnevnu negu lica dece uzrasta od 11-19 godina ili mladjih koji ranije ulaze u pubertet. Koristi se kao prevencija pojave akni i bubuljica u tinejdžerskom uzrastu a može da bude dobra nega i za oštećenu kožu sklonu aknama ukoliko se koristi neki drugi preparat koji ne pomaže da koža ostane čista i negovana. Uklanja višak sebuma i sprečava razvoj bakterija.
Posle pranja lica odgovarajućim sapunom lice je potrebno očistiti dva puta dnevno ujutru posle budjenja i uveče pred spavanje antibakterijskom penom. Ujutru se uklanja višak sebuma koji se stvorio tokom noći. Uveče treba očistiti lice od prljavštine iz spoljašnje sredine.

Sebamed clear face antibakterijska pena za čišćenje lica se koristi za intenzivno, antibakterijsko čišćenje lica a kožu ujedno i neguje. Pena može da se koristi i na mokroj i na suvoj koži i čuva površinski omotač kože.

2. korak – intenzivno čišćenje lica tonikom
Posle čišćenja lica najbolje je za dubinsku negu naneti tonik za lice koji rastvara višak masnoća i sprečava pojavu novih bubuljica. Clear Face tonik sprečava pojavu novih akni, on tonira i osvežava kožu, posebno za devojčice koje se šminkaju.

3. korak – nega lica i sprečavanje crvenila i iritirane kože
ClearFace gel za negu kože predstavlja prozvod za optimalnu dnevnu negu. Posebno se preporučuje za svakodnevno korišćenje kod osetljive kože lica. Sprečava rast bakterija i obnavlja kožu

Nekada se i pored redovne nege pojave bubuljice i njih je potrebno dodatno tretirati. Ne smeju da se diraju prljavim rukama i uvek je potrebno od početka ponoviti sve korake jer je možda nešto preskočeno u prethodnim danima. ClearFace gel protiv bubuljica se koristi za brzo zarastanje bubuljica uz dodatni antibakterijski efekat koji umiruje kožu. Sebamed ClearFace tonirani krem protiv akni pored direktnog dejstva na akne prikriva promene, crvenilo i nepravilnosti na koži svojom toniranom bojom.

Nekada deca posebno u periodu adolescencije ne razumeju važnost svih koraka za pravilno čišćenje lica i sprečavanje bubuljica i zato je potrebno odštampati kao podsetnih korake i svakodnevno ih se pridržavati. U prve 2-4 nedelje od primene sredstava za negu lica Sebamed Clear face, dolazi do značanog smanjenja akni i ne pojavljuju se nove akne a stanje se održava redovnom negom. Cilj terapije je smanjenje stvaranje sebuma, uklanjanje viška sebuma, očuvanje higijene i uklanjanje nečistoća zbog čega će se i bubuljice manje stvarati.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Roditelji često detetu koje još uvek ne hoda kupuju guralicu misleći da će uz nju brže prohodati. Kako je dete nezrelo za samostalan hod, hodanje uz pomoć nestabilne guralice često se završava padanjem, nekad i povređivanjem, a skoro uvek strahom zbog iznenadnog pada.

Pravo vreme da dete koristi guralicu tako što se za nju pridržava je kada već samostalno hoda i ona mu tada služi da uvežbava promenu pravca kretanja, da hoda brže ili sporije i da se zaustavi jer deca u prvim danima kada prohodaju imaju problem sa usporavanjem i zaustavljanjem.

Ako na guralicu dete može da sedne, kasnije će se odgurivati nogama i na taj način će se kretati, a ukoliko ima pedale to će biti prilika da nauči da ih okreće i na taj način se kreće, što je odlična priprema za vožnju bicikla. Kada se dete prerano stavi na guralicu dok još nije u stanju da okreće pedale i roditelji ga na njoj voze, uglavnom ne želi da ih okreće jer je to dodatni napor a već je naučilo da ga guraju.

Čim se dete stabilizuje u hodu što se dešava u periodu od 2-3-4 meseca od kako se samostalno pustilo, može da gura trotinet i da se jednom nogom odguruje i tako se kreće. Sada se mogu naći trotineti za najmlađi uzrast sa sedištem tako da u početku može da se koristi kao tricikl, a onda i kao trotinet.

Deca od 2 god mogu da koriste tricikl bez pedala ukoliko se osećaju nesigurno, ali i bicikl bez pedala koji u svakom trenutku mogu da kontrolišu spuštanjem nogu i zaustavljanjem. Njih možete naći pod nazivom guralica (bicikl bez pedala), dete kreće tako što se odgurne nogama, podigne ih u vazduh i držeći se za upravljač održava radnotežu. Pomoćni točkovi na biciklu daju lažnu sigurnost i usporavaju uspostavljanje i održavanje ravnoteže.

Veličina bicikla se određuje prema veličini točkova odnosno prema visini deteta.

VELIČINA TOČKA

Godine deteta

Visina deteta

Tricikli 1-3 85-100 cm
12” 2-4 85-100 cm
14” 3-5 95-110 cm
16” 4-6 105-120 cm
20” 5-7 (bicikl sa pomoćnim točkovima)6-8 (bicikl bez pomoćnih točkova) 120-135 cm
24” 8-10 135-145 cm
26” 10+ 145+
Neka deca prvo nauče da voze rolere ili da klizaju, neki čak i da skijaju ali većina prvo savlada vožnju bicikla. Sve jedno je šta će prvo naučiti važno je da ovladaju ovim veštinama do navršene pete godine jer sva deca to do tada mogu. Razvoj motorike im to omogućava kao i odsustvo straha, problem je jedino strah roditelja ili njihova nezainteresovanost za ove aktivnosti.

Od šeste godine pa na dalje deca počinji da se plaše, više nemaju osećaj da sve mogu i počinji da uočavaju razlike u sposobnostima. Tada mnogo teže uče, naročito ako su roditelji previše zabrinuti pa ih ne ohrabruju da nešto novo probaju.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Da bismo se povezali sa detetom i uspešno ostvarili komunikaciju potrebno je da razumemo šta dete misli i oseća, a naša sposobnost da se uskladimo i reagujemo u skladu sa detetovim potrebama jesu temelj za izgradnju dobrog odnosa.

Spoznajna interakcija, odnosno dijalog roditelja i deteta jeste jedan od koraka ka dobrom odnosu. Spoznajna interakcija je trenutak zajedničke pažnje, gde odrasla osoba pokazuje intresovanje za ono što je dete primetilo/zapazilo i to dodatno opisuje i objašnjava kroz ono što dete radi i doživaljava.

Deca su po prirodi radoznala i imaju potrebu da istražuju, ali i da razumeju svet oko sebe. Bliske osobe su najbolja podrška u tome, one pomažu detetu da iskuse, ali i da daju smisao tome šta dete radi, vidi, oseća. Zajedničko učenje ima najvećeg uticaja na dalji razvoj. Svakodnevne situacije, trenutne situacije, u kojim se dete nalazi jesu one koje bi trebalo iskoristiti za uspostavljanje spoznajne interakcije.

Kako možemo da iskoristimo svakodnevne rutine kako bi uspostavili interakciju sa detetom i pružili podršku u razvoju?

Pružanjem podrške detetu da se usmeri na događaje u svojoj okolini
Pridruživanjem naše pažnje detetovom trenutnom intreseovanju dajemo detetu znak da nas zanima ono što ono gleda/istražuje. Tada možemo opisati ono što dete radi, objasniti kratkim i jasnim rečenicama zašto ili kako nešto funkcioniše, ali i oponašati ono što dete radi u tom trenutku. Ukoliko želimo da dete imitira nas moramo i mi pružiti detetu to isto. Kako se dete razvija tako će se i sam zajednički predmet interesovanja moći nadograditi, odnosno moći ćemo da nadogradimo spoznajnu interakciju te ćemo detetu onda ukazati na neki novi element ili probati da usmerimo njegovu pažnju na neko novo iskustvo “Pogledaj ovu pticu!”.

 Ne možemo očekivati od deteta da razvije spoznajnu interakciju ukoliko mi ne dajemo primer – npr. dete jede, a mi gledamo u telefon svaki put. Kako bi dete upoznalo svet oko sebe bitno je i da mi budemo usmereni na ono na šta je dete usmereno, te bi u tim trenucima bilo poželjno da opisujemo šta dete radi, jede i da dopunimo iskustvo sa naglašenim rečima – “Mmmm, što je lepa ova jabuka. Baš je slatka. Njam-njam.”.

 Davanje značenja onome što dete doživaljava
Odrasla osoba pruža podršku opisivanjem i približavanjem sveta detetu, odrasla osoba je tu da pruži informaciju o značenju i funkciji stvari koje nas okružuju. Detetovo razumevanje, tj. mozak još nije dovoljno razvijen kako bi moglo da primi i obradi šturu informaciju, već će ono što želimo da detetu kažemo biti preneseno kroz “živu” reč i izražavanje osećanja.

Bogaćenje detetovog iskustva
Pružiti priliku da se nešto proba i iskusi, jer dete koje stalno u četiri ista zida ono nema priliku da isproba i iskusi nešto novo. Mi smo tu da objasnimo i proširimo ono što zajedno doživimo sa detetom, tj. da povežemo ranija iskustva sa onim tretnutnim, npr. “Sećaš se kako smo juče bili kod bake i pravili palačinke…).

Roditelji i odrasle osobe iz detetovog okruženja pomažu da dete nauči da se skoncentriše, da posmatra, uoči, razlikuje. Mi smo ti koji imenovanjem i opisivanjem pružamo detetu informaciju o predmetima i bićima iz sveta oko nas:

Imenujemo – To je auto.
Opisujemo osobine – Auto je žut.
Proširujemo opisivanje i verbalni iskaz – Auto vozi brm brm. Auto vozi ulicom.

Mi smo tu da slici, predmetu, novom pojmu damo značenje i vrednost koja je detetu potrebna kako se dalje spoznajno razvijalo. Zajednička pažnja, spoznajni dijalog jesu jedan od bitnih faktora koji utiču na razvoj deteta u ranom uzrastu.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Sa dolaskom zimskih meseca i hladnih dana mnogi roditelji se plaše da svoju decu izvedu napolje zbog prehlada i razboljevanja. Parkovi i igrališta su se ispraznili a deca se više igraju kod kuće i u igraonicama gde ih vrebaju virusi u zatvorenom prostoru.

Evo nekoliko saveta za boravak dece napolju u toku zimskih meseci:

 Bebe do prve godine mogu i treba da borave napolju svakoga dana najmanje pola sata osim u slučaju kada je temperatura vazduha ispod -10, kada duva jak vetar, kada je magla, snežna mećava i kada je jako vlažno. U svim ostalim situacijama se preporučuje boravak dece do prve godine u trajanju do pola sata a za stariju decu duže. Ako je mnogo hladno starija deca mogu da borave u nekoliko navrata u toku dana po pola sata.

 Boravak na svežem vazduhu pomaže za jačanje imuniteta i čisti disajne puteve.

Boravak na dnevnoj svetlosti poboljšava očni fokus i odmara oči.

Za psihološki razvoj je važno da dete ima kontakt sa prirodom, da skuplja lišće i jesenje plodove, da se grudva i sanka.

Što je napolju hladnije, to je u vazduhu manje uzročnika bolesti. Nemojte misliti da ćete zaštititi bebu od prehlade ako je budete držali u zatvorenom i pretopljenom prostoru. Što češće je budete izvodili, biće zdravija.

 Starija deca sve više vremena provode kod kuće, igrajući igrice i gledajući televizor. Ove promene dovele su do ozbiljnog pogoršanja zdravlja dece, sve je više dece koja imaju problem sa gojaznošću, povećanim šećerom ili visokim pritiskom. Roditelji puno rade i plaše se da svoju decu puste napolje samu. Još je gora situacija zimi kada je i roditeljima hladno pa ni ne vode decu napolje. U britanskom časopisu The Gardian postoji tekst u kome piše da današnja deca provode manje vremena napolju nego zatvorenici. Najnovija istraživanja pokazuju da svako deseto dete iz Britanije, u toku protekle godine nije bilo u parku, šumi, na plaži NI jednom, a preko 75% dece provede napolju manje od jednog sata dnevno a zimi se ovo vreme spusti na neverovatnih 10 minuta dnevno koje se svede na odvodjenje u školu ili vrtić.

Kako obući dete zimi?

Ako je napolju sneg i jako hladno dobro je da dete ima skafander i nepromočive cipele ili čizme. Za malu decu su potrebi i šal, kapa i rukavice, a ako se dete pokvasi treba ga presvući. Osnovno pravilo oblačenja bebe prilikom izvođenje u zimskim mesecima glasi: obucite dete onako kako ste i sami obučeni, a bebi treba jedan sloj odeće više. Detetu ne treba stavljati ništa preko lica dobro je da slobodno diše i čisti svoje disajne puteve na svežem vazduhu. Vazduh pod šalom se kondenzuje, pa ako je predeo oko bebinih usta i nosa vlažan, lakše se razvijaju mikroorganizami. Bitno je da se mala deca ne pretopljavaju jer bebe kada se rode još uvek nemaju u potpunosti razvijen centar za termoregulaciju.

Za bebe koje su još u kolicima dobra opcija je topli zimski muf i ćebence za pokrivanje pa se beba tokom šetnje može raskomotiti. Ako bebi nosic procuri dok ste napolju nemojte se brinuti, kad udjete u toplo trebalo bi da prestane. Kožu lica i ruku koje su izložene hladnom vazduhu zaštitite kremom koja je prilagodjena za zimske mesece kako koža ne bi ispucala od hladnoće i vetra.

Deca vole sneg i uživaju u igrama na snegu. Veoma su spretni za sportove klizanja i skijanja kada nauče ove sportove od malih nogu jer nemaju strah. Već oko četvrte godine mogu da klizaju i skijaju ukoliko pokažu interesovanje. Kada započnu da klizaju potrebno je da često klizaju kako bi savladali ovaj sport. Deca nemaju strah i osećaju se važno što nauče neku novu aktivnost. Na sankanje i grudvanje mogu čim nauče da stoje/sede. U početku potrebno je da ih neko drži na sankama a kasnije kako rastu mogu i sama. Nije strašno ako dete u toku igre bude pogodjeno u lice snegom, neće se od toga prehladiti, ali svakako deci treba skrenuti pažnju da izbegavaju gadjanje u lice da ne bi promrzli otkriveni delovi tela.

Pustite svoju decu da se igraju na zimi i na snegu. Prednosti vezane za zdravlje dece koje borave na zimi su dugoročne. Zatvoreni prostori, a posebno igraonice su pogodne za razvoj virusa, koji se brzo šire sa jednog na drugo dete.

Kao što kaže pesmica: Zima zima e pa šta je…..nek mi nosić pocrveni…eto to je to je sve

izvor:mojpedijatar.co.rs

Deca koja lošije spavaju imaju slabije rezultate na testovima čitanja u odnosu na vršnjake koji imaju dobar san.

Nova studija utvrdila je vezu imeđu kvaliteta spavanja i sposobnosti čitanja kod dece. Deca koja lošije spavaju imaju slabije rezultate na testovima čitanja u odnosu na vršnjake koji imaju dobar san.

Studija objavljena u časopisu British Journal of Educational Psychology pokazuje da problemi sa spavanjem negativno utiču na dečiju sposobnost čitanja. Obuhvaćeno je 339 dece uzrasta od 4 do 14 godina, čiji roditelji su odgovarali na upitnik o detetovim navika spavanja, dok je deci pomoću testova utvrđen nivo čitalačke sposobnosti.

Deca koja po navodima roditelja pate od problema sa spavanjem, pospanosti u toku dana i izrazitog umora pred spavanje (što su sve znaci povećanog zamaranja), imala su lošije rezultate na testovima čitanja.

“Dobre čitalačke sposobnosti su snažan pokazatelj akademskog uspeha i budućeg profesionalnog uspeha, pa preporučujemo da deca koja imaju problema sa spavanjem budu pod posebnim nadzorom kada je u pitanju njihov napredak u čitanju, a takođe bi trebalo i proveriti kvalitet sna kod dece koja otežano čitaju,” kaže dr Ana Džojs sa Ridžents univerziteta u Londonu i dodaje da rano otkrivanje problema sa spavanjem i čitanjem može poboljšati akademske ishode kod dece.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kao posledica prirodnog razvoja samosvesti, stidljivost se javlja između četvrte i pete godine života . Kada se postide, deca retko govore dobrovoljno, ostvaruju mali ili nikakav kontakt očima, često gledaju u pod u blizini nepoznatih ljudi i osećaju se napeto, zabrinuto ili uplašeno u nepoznatim situacijama.

Iako je osećaj stida univerzalan i gotovo sva deca su ponekad povučena, suzdržana i stidljiva, kod nekih je ovaj osećaj konstantan i prisutan je u većini socijalnih situacija.

Zašto su neka deca stidljivija od drugih?

Kao i ostale karakteristike socio-emocionalnog razvoja, i stidljivost se razvija pod uticajem različitih faktora od kojih su neki uslovljeni nasleđem, a drugi iskustvima i načinom komunikacije u okolini u kojoj dete odrasta (porodica, vrtić, škola, vršnjaci i sl.). Tako, na primer, dete koje je po prirodi povučeno, roditelji često instinktivno nastoje da nateraju da izađe iz „oklopa“ svoje stidljivosti i forsiraju ga na druženje, razne aktivnosti i iskustva. Iako iz najbolje namere, roditelji na ovaj način samo dodatno podstiču i održavaju detetovu stidljivost i socijalnu inhibiranost.

Kada je stidljivost problem?

Iako stidljivost ima i neke pozitivne aspekte (stidljiva deca manje ulaze u konflikte i primerenije se ponašaju u školi), kada počne negativno da utiče na detetovo socijalno, emocionalno i akademsko funkcionisanje, tada već postaje problem. Na primer, pokazalo se da vršnjaci mogu da izbegavaju da se igraju sa jako stidljivom decom, percipirajući ih kao nedruželjubivu i nezainteresovanu. Na ovaj način, koče njihov socijalni razvoj i povećavaju šansu za razvoj niskog samopoštovanja. Takođe, s obzirom na to da su jako tiha, često ne dobijaju potrebnu pomoć i pažnju u školi, što može rezultirati lošijim školskim uspehom. Zbog manjka prijatelja i adekvatnih socijalnih i komunikacijskih veština, stidljiva deca mogu da postanu usamljena i depresivna. Ukoliko im se ne pruži pomoć, stidljivost može da se pogorša i prati dete i u odraslom dobu.

Smernice za roditelje

Kako bi pomogli svom detetetu, roditelji treba da imaju na umu da se stidljivost ne može „izlečiti“, ali se može korigovati do mere koja je neophodna za normalan i funkcionalan život. Dakle, rešenje je naučiti dete kako da se nosi sa tim osećajem. U tome im mogu pomoći sledeće smernice:

Izbegavati etiketiranje dece kao “stidljive“
Etiketiranje dece kao stidljive podstiče ih da na svoju povučenost gledaju kao trajnu i nepopravljivu osobinu. To može dovesti do toga da tu ulogu dete ispuni bez želje i napora da se promeni. Kada se suoči sa nekom novom situacijom, dete koje je usvojilo etiketu „stidljiv” može da pretpostavi: „Stidljiv/a sam, pa to ne mogu da učinim“. Umesto da roditelji svoju decu okarakterišu kao stidljivu, trebali bi samo da opišu njihovo ponašanje. Na primer: ,,Nikoli treba malo vremena da se navikne na novu situaciju” ili ,,Ana voli da razmisli pre odgovaranja”.

Pokazati empatiju i razumevanje
Prvi korak u prevazilaženju neke neugodne emocije, pa tako i stida, jeste prepoznavanje i prihvatanje. Komentari poput ,,Nemaš čega da se stidiš” i ,,Ti si veliki dečak/devojčica, prerastao/la si stidljivost”, direktno negiraju emociju i sugerišu detetu da može da je isključi kao na ,,prekidač”. Umesto toga, bilo bi bolje reći detetu „Vidim da ti je neprijatno” ili „I ja sam se nekad stidela da govorim pred odjeljenjem”. Na ovaj način roditelji šalju detetu poruku da prepoznaju emociju koju ono oseća, prihvataju je i govore mu da je to u redu.

Ne govoriti umesto stidljive dece
Kada dođe do situacije u kojoj druga deca ili odrasli postave pitanje stidljivom detetu, roditelji često budu u iskušenju da odgovore umesto njega, kako bi mu na neki način pomogli i olakšali neprijatnu situaciju. Međutim, roditelji koji odgovaraju na pitanja i govore umesto svoje dece, dugoročno mogu samo da pojačaju stidljivo ponašanje. Deca moraju da nauče da govore sama za sebe, a to mogu da učine samo ako im se za to pruži prilika.

Učenje socijalnih veština
S obzirom na to da stidljiva deca nisu imala prilike da nauče i razvijaju socijalne veštine u interakciji sa vršnjacima i drugim osobama, mogu imati posebne koristi od eksplicitnih smernica i saveta. Roditelji mogu da nauče svoju decu specifičnim socijalnim veštinama poput upoznavanja novih ljudi, predstavljanja, uspostavljanja kontakta očima, pridruživanja igri… Da bi ih podučili i sa njima vežbali ove veštine, roditelji mogu da koriste lutke ili da igraju igru uloga za različite socijalne situacije.

Podstaći promene polako
Prilikom podsticanja i osnaživanja deteta u prevazilaženju stidljivog ponašanja, roditelji uvek moraju da vode računa o takozvanoj zoni ugodnosti deteta. To znači da dete ne bi trebalo „gurati u vatru“ socijalnih dešavanja, već ga pustiti da samo odluči kada i kojom brzinom će se uključiti u neku aktivnost. Na primer, mogli bi nekoliko puta da ga odvedete da posmatra neku aktivnosti prije nego što odluči hoće li da se priključi. Takođe, roditelji mogu sa detetom da uvežbavaju ponašanje pre nego što se upuste u stvarnu situaciju

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kada beba stigne na svet, odmah svi počinju da razmišljaju na koga liči i kako će izgledati kada poraste. Tako se gotovo svaki roditelj i tokom odrastanja pita koliko će dete biti visoko.

A od čega visina deteta zavisi?

Nije moguće odrediti tačnu visinu koju će dete imati kad poraste. Dete će tokom puberteta naglo rasti, a na visinu mogu da utiču:

Genetika
Hormoni
Neuhranjenost
Bolesti
Genetske abnormalnosti
Upotreba određenih lekova
Neki dodatni faktori, poput klime, vežbi, zagađenja, spavanja i slično.

Kako da znam koliko će dete biti visoko?

Kada su u pitanju devojčice - Od tatine visine oduzmite 12 cm, pa dodajte maminu visinu. Dobijeni broj podelite sa dva i dobićete otprilike detetovu visinu.

Kada su u pitanju dečaci - Na maminu visinu dodajte 12 cm, pa dodajte tatinu visinu. Dobijeni broj podelite sa dva i dobićete otprilike visinu svog deteta.

Ovako, naravno, nećete odrediti tačnu visinu deteta, ali možete znati koliko će otprilike dete biti visoko.

izvor:yumama.mondo.rs