Ukrotite malog kavgadžiju

Šta da se radi s detetom koje stalno zapodeva kavgu, ne može nigde da se smiri i grubo je prema vršnjacima i odraslima? Agresija je prirodna reakcija čoveka, ali se mora kanalisati u bezbedno korito, smatra docent na Katedri za psihogenetiku Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov Nadežda Zirjanova.

Priroda ili vaspitanje?

Deca počinju da ispoljavaju agresiju oko druge godine. Agresivno ponašanje kod dečaka tri puta je češće nego kod devojčica. Neki naučnici smatraju da dečaci još u majčinoj utrobi dobijaju drugačiji sastav polnih hormona nego devojčice. Drugi pak ne priznaju biološku osnovu agresivnosti muškaraca, tvrdeći da su za to krivi stereotipi u vaspitanju. Društvo u liku roditelja, dadilja, baka i deka na dečjim igralištima odmalena ponavljaju devojčicama da nije lepo da se tuku, dok dečacima ulivaju u glavu da moraju da budu jaki, da moraju da pružaju otpor svakome ko ih naljuti i da je sramota da plaču ili budu nesigurni.

Kako dečak raste i kako mu se razvija intelekt, tako i njegova agresivnost slabi. Ali jedan deo najagresivnijih mališana ostaju takvi do starih dana: i u mladosti, i kad su već odrasli, oni ostaju grubijani i kavgadžije.

Šta provocira agresivnost

Agresivno ponašanje stvara detetu brojne probleme. Dok je malo, druga deca neće s njim da se igraju, jer ne ume da se povinuje pravilima igre i vređa vršnjake. U školi je agresivno dete često loš đak, pri čemu se mora imati na umu da se loše ponašanje i loš uspeh međusobno pojačavaju. Drugovi iz razreda izbegavaju takvo dete pošto ono ne ume da se druži, već nastoji da sve vršnjake potčini sebi. Zato je prinuđen da traži društvo među sebi sličnima, a to dovodi do žalosnih posledica: bežanja sa časova, krađe, maloletničkog kriminala…
Mali agresivci nisu svesni koliko takvim svojim ponašanjem smetaju okolini, pa u svemu i svakome vide neprijateljski odnos prema sebi. Šta u suštini izaziva njihovu eksplozivnost, odbijanje da se povinuju pravilima i težnju da se svete?

Loše razvijen govor

Psiholozi su ustanovili da deca iz takozvanih problematičnih porodica s niskom verbalnom inteligencijom četvorostruko češće ispoljavaju agresivnost nego deca siromašnih roditelja koji ipak umeju dobro da se izražavaju.

Nedostatak pažnje

U porodicama u kojima roditelji ne brinu o potrebama deteta, smatrajući da će se sama snaći i da im ništa neće faliti, agresivnost mališana je veoma izražena.

Preterana strogost u vaspitanju

Ukoliko roditelji ne uzimaju u obzir mišljenje deteta, već sve odluke donose umesto njega („Ići ćeš u muzičku školu i tačka!“ ili „Moraš svaki dan da čitaš po pola sata!“), dete počinje da se buni. Jer, nikad ne zaboravljajte da je i dete ličnost sa svojim ukusom, željama i sklonostima i da ono takođe želi da se igra, izlazi i gleda televiziju, a ne da uvek poštuje pravila koja mu nameću roditelji, makar i zato što je u tom trenutku umorno ili loše raspoloženo.

Agresivnost odraslih

Neretko mi sami vređamo decu i izazivamo kod njih agresiju kao reakciju na naše ponašanje. I pri tom iz nekog razloga mislimo da možemo na njih da vičemo, da smemo da ih šljepimo, ponižavamo, a da oni moraju da nam praštaju podsmehe, grube reči ili pljuske.

Gašenje požara

Kako se ponašati prema detetu u trenutku kad kod njega dođe do provale agresivnosti?
– Usmerite agresiju u prihvatljivo ponašanje

Kako da reagujete:
Mališan ima napad besa i navaljuje na sve oko sebe pesnicama.
– Pustite ga da viče i vrišti, ali mu ne dajte da fizički nasrće na bližnje. Verbalna agresija nije tako opasna kao fizička.
– Ne uzbuđujte se ako besno udara nogama o pod, trči tamo-amo po sobi, cepa svesku ili hartiju, baca jastuk, ali nikoga ne tuče, niti vređa.
– Obesite mu u sobi bokserski džak, pa kad oseti bes, neka udara po njemu.
– Nakon takvog vida „rekreacije“, nagovorite ga da se relaksira.
– Pozabavite se nečim smirujućim, na primer pomazite se na kauču ili zajedno pročitajte priču.
– Pustite detetovu omiljenu muziku ili pogledajte crtani film.
– Nikada nemojte primenjivati fizičko kažnjavanje.

Psiholozi smatraju da fizičko kažnjavanje samo povećava opšti stepen agresije. A srdačnost i toplina smiruju strasti. Agresivnom detetu morate stalno da ponavljate i pokazujete da ga volite i cenite.

– Ako je dete veoma malo, svako vaše „ne smeš“ mora da bude praćeno nečim što je dozvoljeno.

Time ćete sprečiti eksploziju gneva zbog zabrane. Na primer, ne sme da puca iz vodenog pištolja po zidovima i plafonu sobe, ali njime smeju da se poprskaju pločice iznad kade ili zaliju biljke na terasi. Starijem detetu smireno objasnite zašto mu nešto ne dopuštate.

Strategija za kasnije

Kada smirite svoje dete i prebrodite prve napade besa, treba da razmislite kako možete svom mališanu da pomognete u budućnosti.
Stalno ponavljajte svom dečaku da mora da se ponaša kao pravi muškarac: da bude uzdržan i da ume da vlada sobom. Ukoliko mu se nešto ne sviđa, naučite ga da smireno iskaže svoje nezadovoljstvo.

Školarca možete da upišete na borilačke veštine. Tako će naučiti da transformiše agresiju u energiju pokreta i steći veštinu samosavladavanja i samokontrole, kao i samopouzdanje.

Razvijajte kod deteta govor, učite ga da se druži. Vršnjaci će hteti s njim da se igraju ako zna i poštuje pravila igre, ako ume da smisli novu zabavu ili pozajmljuje svoje igračke. Psiholozi savetuju roditeljima da se naoružaju strpljenjem jer je pred njima težak, ali ne i nemoguć posao.

Kada da se obratite lekaru

Ponekad je agresivno ponašanje simptom psihičkog poremećaja. Ako ste kod mališana starijeg od šest godina tokom pola godine zapazili četiri od sedam ovde navedenih modela ponašanja, morate se konsultovati sa psihologom ili psihijatrom.

Često dobija napade besa.
Često se svađa s odraslima.
Odbija da se povinuje zahtevima odraslih i ne poštuje pravila ponašanja prihvaćena u društvu.
Namerno nervira druge ljude.
Konstantno krivi druge za svoje greške.
Lako gubi nerve, stalno besni i negoduje.
Osvetoljubiv je.

Iako u mnogim pričama dominira natprirodno, ako se uspostavi ravnoteža biće korisne za decu i njihovu inteligenciju

AKO želite da vam dete bude inteligentno, čitajte mu bajke. A, ako želite da bude jako inteligentno, čitajte mu još bajki - govorio je Albert Ajnštajn. Međutim, one su nedavno uzrokovale polemiku među univerzitetskim profesorima. Ričard Donkins sa Oksforda tvrdi da su bajke štetne za obrazovanje, jer mališanima usađuje pogrešnu ideju o natprirodnom.

- Postoji veoma zanimljiv razlog zašto princ ne može da se pretvori u žabu - statistički je neverovatno - oštro je prokomentarisao profesor Donkins.

Ipak, profesorka Ivon Keli reagovala je na njegov stav, objasnivši da baš taj magični sadržaj utiče na razvoj imaginacije kod najmlađih, dok je Dominik Vajs sa engleskog Instituta za obrazovanje istakao da bajke pomažu deci da savladaju čitanje i bolje razumeju svet.

Posle niza osuda i kritika, Donkins je promenio stav i napisao da su one zaista korisne za razvoj kritičkog mišljenja, jer uče klince da zauzimaju stav. Iako, dodao je, u mnogim pričama dominira natprirodno, ako se uspostavi ravnoteža, biće korisne za decu i njihovu inteligenciju.

Zbog čega mališanima do druge godine ne bi trebalo puštati crtaće, objašanjava pedagog Jelena Holcer...

Sve više je roditelja koji svoje mališane umiruju i zabavljaju tako što im puste crtaće. Međutim, iako su ovi crtani filmovi prilagođeni najmlađem uzrastu, psiholozi se slažu da deca mlađa od dve godine ne bi trebalo da gledaju TV.

"Deca do druge godine uopšte ne treba da gledaju televiziju, niti da budu u kontaktu sa ma kojim elektronskim medijima", tvrdi Jelena Holcer, pedagog i direktor Škole za roditelje.

"Nakon druge godine, gledanje televizije treba dozirati, postepeno, ali nikako više od dva sata dnevno. Međutim, u Srbiji roditelji puštaju maloj deci razne sadržaje. Imamo „Bejbi TV“, međutim, izlaganje takvim sadržajima samo zaglupljuje decu", ističe Jelena za Blic i pojašnjava da crtaći imaju dvostruko negativno dejstvo na decu do šeste godine.

"Gledajući crtaće, mališani gube realnu sliku šta je stvarno, a šta nije. Zato i ne treba da nas čude postupci kada čujemo da je neko dete udarilo mačku čekićem u glavu. To dete je očigledno očekivalo zvezdice iznad mačkine glave, kao što je videlo u crtaću. Jer gledajući takve crtaće, dete gubi osećaj za agresivno ponašanje, šta je stvarno, a šta imaginarno, kao i empatiju", ističe Holcer.

I psiholog Ivana Nedeljković slaže se da se „deca ponašaju prema modelima koje vide“.

"Ako su njihovi junaci nasilnici ponašaće se isto kao oni. Najveće žrtve svih loših TV programa su deca i ona plaćaju najveći danak", kaže Nedeljkovićeva.

Da je krajnje vreme da se u Srbiji počne sa primenom novog sistema označavanja TV programa neprikladnih za decu juče su se, na skupu u Kragujevcu, složili i predstavnici UNICEF-a, Udruženja novinara Srbije i Regulatornog tela za medije (REM).

"Pravilnik o zaštiti maloletnika donet je pre nekoliko meseci, ali se ne poštuje", rekao je Nenad Janković, generalni skretar REM-a.

Pogledajte i Uputstvo za pravilno gledanje crtaća

Crtane filmove „Tom i Džeri“ i „Stanlio i Olio“ maloletnici ne doživljavaju ozbiljno, iako su i tu prisutne scene nasilja, zato što danas crtani filmovi obiluju nasiljem Nasilje i posledice, osim u obrazovnom programu, ali kratko.

Opasno ponašanje, diskriminacija i najgrublje nepristojno ponašanje TV program sa oznakom 18 može se emitovati samo između 23 sata i šest ujutro.

Mediji su prema pravilniku, koji je zakonski akt, dužni da program koji nije prikladan za određeni uzrast najave ne samo znakovnom oznakom na ekranu već i u najavi u teletekstu, ako i zvučnom najavom pre početka programa.

Ako na lepe reči dete spušta i okreće glavu, a na grdnju prevrće očima, trebalo bi da se zabrinete

VAŠE dete ne može da prihvati kritiku, a ne zna da se nosi ni sa pohvalama? Izbegava svaku situaciju koja je nova? Slabo se uključuje u društvo? Ako su odgovori na ova pitanja potvrdni, verovatno mu nedostaje samopouzdanje. Tim naučnika sa Kembridž univerziteta je zaključio da mališani koji ne reaguju pravilno ili uopšte kad ih hvale i kude, ne znaju da prime komplimente i grdnju, nisu sigurni u sebe. Ukoliko na pohvale dete odgovori okretanjem ili spuštanjem glave, a na kritike prevrtanjem očiju, trebalo bi da se zabrinete i ozbiljno poradite na njihovom samopouzdanju - savetuje psihijatar Džon Mekluan, vođa istraživačkog tima.

Isto se odnosi i na decu koja se plaše da rade nešto novo, pa odustaju u startu i klone se svake situacije koja predstavlja izazov.

- To je još jedan znak nesigurnosti i manjak samopoštovanja, koji s godinama donosi sve više problema - kaže Mekluan. - Zbog toga se deca udaljavaju od vršnjaka, ne znaju i ne žele da se uklope u grupu, a u težim slučajevima pokazuju znake agresivnosti i potisnute negativne energije. Da se to ne bi desilo, na vreme ih odvedite kod psihologa čim primetite neke od navedenih simptoma.

Kada dete histerično plače i nešto zahteva, treba mu reći upravo ono što želi da čuje, savetuje američki pedijatar, doktor Harvi Karp, autor knjige "Najsrećnije dete"

Kada dete histerično plače i nešto zahteva, treba mu reći upravo ono što želi da čuje, savetuje američki pedijatar, doktor Harvi Karp, autor knjige "Najsrećnije dete". Cilj nije da mu popustite, već da komunicirate sa njim na njegov način, tako da vas razume.

- Ponavljajte reči koje dete koristi koristeći kratke fraze sa dosta ponavljanja i reflektujući njegova osećanja u tonu glasa i izrazu lica - kaže doktor.

Ako mališan dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, počeće da vrišti "Hoću! Hoću! Hoću lizu!". A vi onda ponovite te iste reči umirujućim tonom glasa: "Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada." Uplakano i histerično dete će u roku od nekoliko sekundi da se smiri i upitno pogleda odraslu osobu koja ponavlja njegov problem. Tek tada će biti u stanju da vas čuje i prihvati vaše objašnjenje zašto ne može u tom momentu da dobije ono što želi.

Iako vam takav pristup deluje čudno, on predstavlja verziju dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima.

Ako je vaše dete po prirodi stidljivo, ne trudite se da ga promenite, jer je to unapred osuđeno na neuspeh. Ali, možete mu pomoći da u određenim situacijama to prevlada kako ga ova osobina ne bi ometala u socijalnim odnosima.

Za početak, razmislite da li je dete oduvek takvo ili je postalo nakon nekog traumatičnog iskustva (dešavanja u školi, razvoda roditelja, bolesti, smrti bliske osobe, problema u porodici…) U drugom slučaju razgovarajte sa njim i ako je potrebno, potražite stručnu pomoć kako biste rešili uzrok.

Urođena stidljivost ima svoje prednosti, takvo dete je manje problematično u školi, uglavnom je saosećajno i sklono promišljanju. Ali, ne snalazi se najbolje u novim situacijama i ima manje drugova od svojih vršnjaka.

Bernardo Kardući, sa Instituta za istraživanje stidljivosti na Indijana Univerzitetu, savetuje mame i tate da ne vrše pritisak na dete, već da ga nauče veštinama komunikacije.

– Dajte mu šansu da vežba tako što će u prodavnici on platiti račun ili u kafiću naručiti sok. Pohvalite ga kad to uradi kako treba i ne kritikujte kad “omane”. Jačajte mu samopouzdanje podsećajući ga na ranije situacije u kojima se lepo snašlo. Kažite mu da ste se i vi kao dete slično osećali i objasnite kako ste uspeli da prevladate stidljivost – savetuje američki psiholog.

I najvažnije, pokažite ljubav i razumevanje. Jasno stavite malom stidljivku do znanja da nije lošiji od druge dece, jer ako oseti da ga gledate ispod oka što nije pričljiv i harizmatičan, verovatno će se još više zatvoriti u sebe.

Da li se vaš mališan ikada požalio da mu je teško? Duhovita mama otkriva razloge šta sve može da pokvari dan njenom dečaku…

“Moj dvogodišnjak mi je rekao, vragolastog pogleda: ‘Mamice. Imao sam težak dan'”, počinje svoj blog mama Meredit Etington.

Meredit priznaje da je ostala zatečena ovim priznanjem i da se zapitala da li je moguće da njen sin tako rano u detinjstvu misli o tome koliko težak život ume biti. I zbog čega bi uopšte dvogodišnjak imao loš dan, zapitala se.

Međutim, onda se setila svega što se tog dana dogodilo i pomislila da bi njen sinčić ipak mogao biti u pravu i da mu tog dana, možda, i nije bilo lako.

Pogledajte spisak razloga do kojih je ova mama blogerka došla.

1. Morao je da ustane u devet sati nakon kratkog sna od svega 14 sati.

2. Nisam mu dopustila da jede čips za doručak.

3. Usudila sam se da mu kažem da je cucla samo za noć i uzela je kako bi mogao da pojede svoj pravi doručak, o kojem je promenio mišljenje oko deset puta. Izgleda da mu ništa nije zvučalo primamljivo nakon što je čips zabranjen.

4. Obukla sam, što uvek čini i moj dan malo napornijim.

5. Bio je primoran da, za vreme ručka, pije iz žute čaše, a hteo je iz plave.

6. Nisam mu dopustila da svog brata poprska u oko.

7. Nije mu dozvoljeno da skače po stočiću u dvorištu.

8. Nisam mu dopustila da obmota traku za roletne oko vrata.

9. Nisam mu dopustila da se igra nožem.

10. U principu, sprečila sam njegove različite načine da ugrozi svoj život.

11. Promenila sam mu pelenu kad je počela da se oseća.

12. Naterala sam ga da obuje cipelice kada je napolju bilo hladno.

13. Vezala sam ga u njegovom auto-sedištu.

14. Greškom sam ga pokrila na pogrešan način dok je dremao.

15. Nisam ga držala 25 minuta nakon dremanja dok se razbudi i ponovo bude veseo. Ipak je dremao samo dva sata nakon kratkog sna od 14 sati tokom noći.

16. Naterala sam ga da večera testeninu koja je imala zelene tačkic, zbog čega je bila očigledno nejestiva.

17. Rekla sam mu da udaranje brata u glavu predmetom koji je držao u ruci u tom trenutku nije u redu (i ponovila to deset puta).

18. Držala sam ga za ruku dok smo silazili niz stepenice.

19. Nameravala sam da mu zaista operem zube, umesto da mu dopustim da sisa četkicu za zube deset minuta.

20. Rekla sam mu da bude tih i da spava.

“Kada sam malo bolje razmislila, shvatila sam da mu je dan bio zaista naporan. Nadam se da ću sutra ispuniti njegova očekivanja”, našalila se Meredit. “Ali iskreno sumnjam.”

Igračke nisu samo igračke, stvorene zarad igre. Pored te uloge, kroz igru i odnos prema njima, deca uče o svetu i o sebi, izgrađuju svoj sistem vrednosti. Ovako bi trebalo svaki mudar roditelj da misli o igračkama koje kupuje svojoj deci.

Mudri roditelji isto tako razmišljaju i o broju igračaka koje su deci date. Dok većina roditelja u veku konzumerizma natrpava igračkama sobe do plafona, mudri roditelji znaju da će ograničavanje broja igračaka naučiti decu drugim stvarima.

1. Deca uče da budu kreativna

Previše igračaka sprečiće decu da u potpunosti razviju maštovitost. Dvoje Nemačkih zdravstvenih radnika (Strick i Schubert) sproveli su eksperiment u kome su u jednom vrtiću uklonili sve igračke na tri meseca. Iako je dosada kod dece u toku početne faze eksperimenta bila očigledna, ubrzo su počela da koriste maštu da izmisle igre, zaboravljajući na dosadu i odsustvo igračaka.

2. Deca sa manje igračaka razvijaju dužu koncentraciju

Kada previše igračke uvedemo u život deteta, njihova pažnja počinje da popušta. Dete ne zna šta bi pre pogledalo ili sa čime bi se igralo, i vremenom to prelazi u naviku. Dete neće znati da ceni igračku ispred sebe kada ga mami još bezbroj opcija.

3. Deca više razvijaju socijalne veštine

Deca sa manje igračaka brže i lakše nauče kako da razviju međuljudske odnose sa drugom decom i odraslima. Ona znaju i dati i uzeti iz dobrog razgovora. A studije su pripisale prijateljstvima iz detinjstva značajnu ulogu kao i veće izglede na uspeh u akademskim i društvenim situacijama u odraslom dobu.

4. Deca uče da preuzmu brigu o stvarima

Kada deca imaju previše igračaka, ona će naravno voditi manje računa o njima. Ona neće naučiti da ih cene, ako uvek postoji zamena spremna na dohvat ruke. Ako imate dete koje je stalno lomi i kvari igračke, znate u čemu je problem..

5. Deca sa manje igračaka pre će razviti veću ljubav za čitanje, pisanje i umetnosti

Manje igračaka omogućava deci da obrate veću pažnju i na knjige, muziku, bojenje i slikarstvo. A ljubav prema umetnosti će ih naučiti da više cene lepotu, emociju i komunikaciju u svom životu.

6. Deca postaju snalažljivija

U obrazovanju, deci se ne daje samo odgovor na pitanje ili rešenje zadatka, već im se prvo nudi znanje, odnosno alat da pronađu odgovor. U zabavi i igri, treba primeniti isti princip. Manje igračaka izaziva decu da postanu domišljata i snalažljiva i da rešavaju problem samo sa materijalom pri ruci. I snalažljivost je poklon sa neograničenim potencijalom.

7. Deca se manje svađaju između sebe

Ovo može izgledati neobično jer mnogi roditelji veruju da će više igračaka dovesti do manje borbe, jer ima više opcija. Međutim, sasvim je suprotno. Braća i sestre sa puno igračaka će se više raspravljati oko njih. I svaki put kada uvodimo novu igračku, mi im dajemo još jedan razlog da se otimaju. Sa druge strane, braća i sestre sa manje igračaka su primorani da dele, sarađuju i rade zajedno.

8. Deca se uče istrajnosti

Deca koja imaju previše igračaka odustaju prebrzo. Ako oni imaju igračku sa kojom se baš in ne snalaze ili im bilo šta u vezi nje ne odgovara , brzo će biti odbačena zbog neke lepše i bolje. Dok će se deca sa manje igračaka učiti istrajnosti, strpljenju i odlučnosti.

9. Deca postaju manje sebična

Deca koja dobiju sve što žele veruju da uvek mogu da imaju sve što žele. Ovakav stav će brzo dovesti do nezdravog (i nedostojnog) načina života.

10. Deca borave više u prirodi

Deca koja nemaju magacin igračaka su sklonija da se igraju napolju i razviju zahvalnost prema prirodi. Ona su takođe spremnija da se uključe u fizičku aktivnost koja rezultira zdravijim i srećnijim organizmom.

11. Deca uče da pronađu zadovoljstvo izvan prodavnice igračaka

Istinska radost i zadovoljstvo nikada ne borave trajno u prodavnici igračaka. Deca koja veruju da sve želje mogu ispuniti novcem ista su kao njihovi roditelji. Umesto toga, decu treba naučiti da nalaze radost u malim i svakodnevnim stvarima, kao i da sama kroje svoju percepciju stvarnosti.

12. Deca žive u čistijim i urednijim kućama

Ako imate decu, znate da igračke znaju da zaposednu svaki kutak, a što ih je više – više je i posla i prašine. Manje igračaka dovodi do manje pretrpane, čistije i zdravije kuće.

Samo da za kraj objasnim da nisam protivnik igračka. Ja sam samo pristalica pravog detinjstva. Učinite vašem detetu uslugu već danas i ograničite njihov broj igračaka. (Samo, nemojte im reći da je ideja potekla od mene!)

Društvo je sklonije popustiti devojčicama da se igraju autićima ili da igraju fudbal, nego dečacima tolerisati igranje lutkama iako to razvija empatiju, govor i finu motoriku.

Dečake su oduvek obeshrabrivali kad je reč o igranju sa lutkama i igračkama “za devojčice”, uglavnom iz straha da će to uticati na njihovu seksualnu orijentaciju i razvoj. Društvo je sklonije popustiti devojčicama da se igraju autićima ili igraju fudbal nego što će dečacima tolerisati interes za lakove, igre frizera ili pravljenje kućica za lutke. Ipak, kako možemo očekivati od modernih očeva da se kvalitetno brinu o svojoj deci, a u isto vreme zabranjivati malim dečacima da se igraju lutkama? Upravo kroz takvu igru vežbaju “roditeljske veštine”, isto kao i devojčice.

– Iako igra izgleda kao nešto banalno, radi se o biološkom nagonu koji se javlja kod sve dece urednog razvoja i predstavlja glavni način učenja i komunikacije – objašnjava psiholog Sanja Ivanušević Grgas, praktičar terapije igrom.
Istina je da je igra devojčica smirenija, a igra dečaka je praćena višim nivoom energije te uključuje aktivne i fizičke igre. Ipak, mnoga deca ne žele da ih ograničavaju. Da li ih sputavati ili pustiti da izaberu svoje interese?

– Ako deci damo priliku, bez prenošenja svojih očekivanja ili zabranjivanja, videćemo da će svi rušiti stereotipe – napominje psiholog Sanja Ivanušević Grgas dodajući da korišćenje raznolikih i drugom polu namenjenih igračaka nema veze sa negativnom uticajem na razvoj deteta nego mu itekako doprinosi.

Kontrolisanje ili ograničavanje načina igre jednako je kao i kada odrasloj osobi pokušamo “narediti” šta da misli i govori. Svako dete treba bi ima pravo da zaroniti u svet mašte i igra se kako želi – pa bilo to devojčice akcionim figurama a momci Barbikama.
– Veštačka podela igračaka na muške i ženske ograničava decu u igri, a time i razvoj veština, interesa i talenata. Očekivanja zasnovana na polu i pritisci na decu da se ponašaju prema veštačkim društvenim normama, a ne onako kako oni zaista jesu, veoma snažno deluju na njih i oblikuju ih te često imaju negativne posledice – naglašava psiholog Ivanušević Grgas.

Igranje lutkama, na primer, nosi razvojne dobrobiti nezavisno od pola. Kroz odevanje lutaka razvija se fina motorika. Razgovaranje s lutkama pomaže razvoju govora, izražavanju osećanja i rešavanja problema. A saradnja s drugom decom u toj igri doprinosi razvoju socijalnih veština i veština pregovaranja.

– Ono što sigurno znamo je da ‘igračke za devojčice’ ne uzrokuju promenu polne orijentacije nego, naprotiv, podstiču razvoj – kaže psiholog, a da sve igračke trebaju biti jednako dostupni svoj deci misli i Marina Kubinčan Gruičić, vaspitačica-mentor u Dečjem vrtiću Iskrica.
dečaci i lutke
– Zabrana igre lutkama može imati negativne posledice na razvoj (zakidanje za vredno iskustvo, stvaranje osećaja nesigurnosti, loša slika o sebi). U vrtiću su igračke ponuđene po centrima bez podele na ‘muške’ i ‘ženske’, ali ih deca svejedno tako doživljavaju – rekla je Kubinčan Gruičić.

Bebe vole plavo, a ljubav prema ružičastom se uči.

Kognitivna istraživanja pokazuju da sve bebe vole plavo. Vanessa lobuli i Judi Deloach proučavale su grupu dece od sedam meseci do pet godina. Većina je birala plavu igračku, a tek oko druge godine devojčice su počele birati ružičastu.

Pobune protiv velikih lanaca donose promene

Srednjoškolka Antonia Aires-Brovn iz SAD-a imala je 11 godina kad je 2008. pokrenula kampanju protiv Mekdonaldsa jer su delili Happi Meal igračke na osnovu pola. Poznati lanac dečjih igračaka Tois’r’us takođe je nakon pobune roditelja promenio na svojoj veb stranici podelu na “muške” i “ženske” igračke.

Ružičasta je bila za dečake, a nežna plava za devojčice

Naše prabake verovatno su bile kao bebe odevene u bele haljinice. Baš kao i pradedovi. Tek 20-ih godina prošlog veka spominju se pastelne boje – i to ružičasta za dečake, jer je jača, i nežna plava za devojčice. Ipak, više se spominjala boja kose i očiju nego pol.

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok ima starijima ograničenje treba da bude sat do dva tokom dana.

Čak i ako je TV samo uključen u prostoriji u kojoj se nalaze najmlađi članovi porodice, a oni ga ne gledaju, televizor ometa njihovu igru i utiče na razvoj pažnje, pokazala je studija američkih istraživača, koja je obuhvatila 50 malih ispitanika uzrasta od 12 do 36 meseci. Oni su snimani na video traci sat vremena, a pre toga su podeljeni u grupe. U prvoj prostoriji gde su se igrali, nije bio uključen televizor, a u drugoj jeste. Pokazalo se da je dečja igra trajala znatno kraće tamo gde je mali ekran radio.

– Televizija sprečava decu da održe pažnju, posebno ako imaju tri do pet godina – kaže autor studije Danijel Anderson, profesor psihologije na Univerzitetu Masačusets.

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok bi za stariju decu ograničenje trebalo da bude sat do dva tokom dana.