Alergijska astma je bolest koja se može javiti bilo kada tokom godine.

Nekada je proleće bilo “ekskluzivno” godišnje doba za alergije, ali je ambrozija poremetila ovu priču i pošto cveta od jula do prvih hladnih zimskih dana, prva je na listi “promotera” alergijske astme i u jesenjem periodu.

Šta je u stvari astma?

Astma nastaje zbog suženja (koje se naziva spazam ili opstrukcija) disajnih puteva. Na sluzokoži koja oblaže bronhije i bronhiole (to su mali i srednji disajni putevi) se dešava složena reakcija alergena (sada je to polen) sa ćelijama koje stvaraju supstance odgovorne za alergijsku reakciju. To su medijatori (“posrednici”) alergijske reakcije, a dovode do suženja bronhijalnih puteva.

Bronhoopstrukcija nastaje delom zbog skupljanja (spazma) kružnog mišića u zidu bronhiola, ali i zbog prekomernog lučenja bronhijalnog sekreta. Rezultat je otežan prolazak vazduha pri udahu i izdahu.

Da li je astma nasledna bolest?

Jeste, ali može da se javi i kod dece čiji roditelji nemaju astmu!

Alergijska astma se dešava kod dece koja imaju sklonost ka alergijskim bolestima, što se stručno naziva atopijska konstitucija. Dakle, ne nasleđuje se astma, već sklonost ka alergijskim bolestima, a astma je samo jedna od njih. Obično se nađu članovi uže familije koji imaju neku alergijsku bolest (mada je danas teško naći porodicu bez alergije).

Dete ima pun nos sekreta zbog ambrozije, može li se ovo “spustiti” na bronhije?

Iako je mehanizam nastanka veoma sličan, radi se o dve bolesti. Alergijska kijavica (alergijski rinitis) je bolest gornjih disajnih puteva, a astma je oboljenje koje zahvata male i srednje – dakle donje disajne puteve.

Alergijska kijavica se ne spušta na bronhije, kako se to ponekad pogrešno misli! To, naravno, ne znači da dete ne može da ima obe bolesti – može, ali se tada radi o alergijskoj reakciji, koja se desila na različitim delovima disajnih puteva.

Može li neka infekcija da doprinese nastanku napada astme astmu?

Može!

Ovo se dešava često i kod dece sa alergijskom astmom, a gotovo uvek kod dece koja pate od nealergijske astme. Zna se da brojni virusi, koji napadaju disajne organe (respiratorni virusi), pokreću lanac stvaranja i lučenja medijatora – supstanci koje dovode do bronhoopstrukcije. Nažalost, jesenji virusi već “haraju”, pa je i to jedan od razloga povećane učestalosti astme u jesenjem periodu

Kako prepoznati alergijsku astmu kod deteta?

Kada dete ima pravi (tipični) napad astme, onda lako može da se posumnja na to oboljenje. Dete ubrzano i otežano diše, šišti (svira) i kašlje, neretko dugotrajno i uporno. Napad obično počinje naglo, pa dete brzo stigne kod pedijatra.

Blaži oblici alergijske astme se nekada “provuku”, pa se dijagnoza postavi tek posle ispitvanja dugotrajnog i dosadnog kašlja. Obično se prvo isključe infektivni uzroci, pa se pokaže da dete ima neotkrivenu alergiju sa povremenim napadima bronhoopstrukcije.

Kako se postavlja dijagnoza?

Kada se radi o tipičnim slučajevima, svaki dobro edukovan pedijatar može da postavi dijagnozu dečje astme.

Ali, to ne znači da je astma alergijska. Zato se dete upućuje na alergološko ispitivanje, koje će pokazati da li postoji alergija. Postoje i testovi koji ispituju funkciju pluća (spirometrija) kod dece, pa se i prikrivena asma može otkriti. Svi ovi testovi su rutinski, mogu se brzo obaviti, pa kad se posumnja na astmu, put do dijagnoze obično nije dug.

Kako se leči napad astme?

Dva su osnovna terapijska cilja: prvi je da se akutni napad astme suzbije, a drugi je da se spreče novi napadi. Lečenje sprovodi pedijatar, a ponekad dete asmatičar mora biti pod kontrolom subspecijaliste pulmologa ili alergologa. Samoinicijativno korišćenje lekova koji se koriste za lečenje astme može biti veoma opasno!

Lečenje akutnog napada astme počiva na lekovima koji šire disajne puteve – bronhodilatatorima, koji su najefikasniji ako se primene putem inhalacije. Prototip ovog leka je salbutamol (Ventolin, Spalmotil, Aloprol…) i on se najčešće primenjuje kod dece.

Da li su opasni “hormonski” preparati

Većini dece bude znatno bolje posle inhalacije bronhodilatatora. Ako je inhalaciona terapija bez efekta (čak i ako je više puta ponovljena), onda se radi o težoj formi napada astme. Tada dete mora da dobije “jače” lekove – kortikosteroidne (hormonske) preparate, koji se obično daju oralno (kada stanje deteta to dozvoljava) ili pomoću injekcija. Kod velikog broja roditelja je prisutan neopravdan strah od ovih lekova. Međutim, kada se koriste za lečenje astmatskog napada – imaju veoma blage i prolazne neželjene efekte, pa su zato “terapijski stub” lečenja ozbiljnijih napada astme.

Pored omraženih injekcija, može se dati (naročito kod veće dece) kombinacija bronhodilatatora i kortikosteroida inhalacijom. Sve više se i mlađim pacijentima daju inhalatorni kortikosteroidi za suzbijanje napada astme, naravno uz bronhodilatatore. Podrazumeva se da ovu terapiju vodi pedijatar koji prati dete.

Kako sprečiti da se napad astme ponovo desi?

Profilaktička terapija prvenstveno ima za cilj da smanji broj napada astme, ili da “oslabi” jačinu napada ako se, ipak, dogodi. Indikacije za profilaksu postavlja pedijatar (nekada uz pomoć pulmologa) koji prati dete sa astmom!

Najbolja profilaksa je da se eliminiše uzrok (alergen) koji je uzrok astme. Kod ogromne većine dece sa alergijom na ambroziju je to skoro nemoguće, jer se ova napast neverovatno raširila! Zato je važno omogućiti detetu da vodi normalan život.

Zato ćemo ukratko opisati dve grupe lekova koji se najčešće koriste za prevenciju (profilaksu) ove bolesti.

- Inhalatorni kortikosteroidi

Ovi lekovi su napravili revolucionarni pomak u terapiji dečje astme. Oni su bezbedni i korisni preparati, farmakološki dizajnirani da ispolje efekat na sluzokožu bronhijalnog stabla, sa što manjim prodorom leka u krv i organizam.

Profilaksa traje dugo, prvi efekti se javljaju tek posle nekoliko nedelja terapije, a roditelji moraju da budu strpljivi i spremni na višemesečno (često i duže) lečenje.

- Inhibitori leukotriena

Leukotrieni su, takođe, medijatori alergijske reakcije, a veoma su jaki “sužavači” disajnih organa. Ovi lekovi (Montelukast i ostali) se daju oralno, a veliki broj studija potvrđuje njihovu efikasnost. Naročito su se dobro pokazali kod dece koja imaju astmu izazvanu fizičkim naporom, mada se sve više daju i kod drugih formi ove bolesti.

Može li dete na neki sport?

Može!

Kada se alergijska astma otkrije i leči blagovremeno – dete, uz redovno praćenje, može da ima zdrav i kvalitetan život. Čim se stabilizuje funkcija pluća, dete se uključuje u sve uobičajene aktivnosti, a moguće je i bavljenje takmičarskim sportom.

Idealan sport je plivanje (i “vodeni” sportovi), ali uz dobru kontrolu bolesti ogromna većina dece se može baviti onim sportom koji najviše voli. Podrazumeva se redovno praćenje kod sportskog lekara, ali i pedijatra koji leči dete.

Veliki je broj astmatičara koji su olimpijski i svetski šampioni u svim sportskim disciplinama.

Ass.dr Goran Vukomanović

Ovčje boginje su čest “nezvani gost” dečjih kolektiva gde se veoma lako šire među decom koja nisu preležala ovu zaraznu bolest. Retka je bolest sa toliko zabluda kao varičela pa hajde da ih razbijemo.

Dete koje ima ovčje boginje (varičelu) ne treba kupati bar 2 nedelje
Nije tačno!
Dete koje ima varičelu mora da se kupa! Razlog je lako razumljiv – boginje su pravi mali “krateri” u koži i pretstavljaju otvorena vrata za prljavštinu i bakterije. Ako se dete ne kupa, ogromna je verovatnoća da se u virusne kožne promene “uvali” bakterija i nepotrebno iskomplikuje varičele. Bakterije koje normalno žive na koži mogu da naprave problem, ali to daleko lakše rade “mikrodosade” pomešane za neopranim znojem u kombinaciji sa ustajaim puderom ili losionom (kojima se pokrivaju kožne promene)
Prljavština ometa “zarastanje” kožnih promena, a ako se sekundarna bakterijska infekcija desi, ožiljak na koži će biti veći i ružniji!
Zato, kupajte decu, bolje rečeno, tuširajte ih – i to svaki dan. Potom ih osušite mekim peškirom, nežno, bez trljanja da se sveže krastice prerano ne “oljušte”. Kupanje ne ometa “zaceljenje” varičele, to radi prljavština.

Kosu nikako ne smemo da peremo detetu koje ima varičelu sve dok bolest ne prođe
Opet neverovatna zabluda!
Koža glave je često “napadnuta” virusom varičele, a u kosi inače ima više bakterija nego na “goloj” koži. Zamislite masnu i prljavu kosu – to su milioni bakterija koje jedva čekaju da “zagade” varičele na glavi.
Nema dileme – kosa mora da se redovno pere, čak i češće nego pre izbijanja boginja!

Dete je već imalo varičelu, a sada je ponovo leži – nije neobično, to ponekad može da se desi
To ne može da se desi, osim u jednom posebnom slučaju!
Varičela ostavlja trajan imunitet, tako da će pre biti da je jedna druga kožna bolest pogrešno dijagnostikovana kao varičela, pa je dete sada dobilo “prave” ovčje boginje. Impetigo (lokalizovana infekcija kože) ponekad može da zavara, ali ne iskusnog pedijatra koji prati dete nekoliko dana od pojave kožnih promena.
“Poseban slučaj” koji smo pomenuli je primena aciklovira – leka koji može da “ubije” virus varičele. Ako se lek da na početku bolestim detetov imuni sistem nije stigao da razvije adekvatan imunitet, pa se bolest može “vratiti” ako dete ponovo dođe u kontakt sa obolelim detetom. Ovo se stvarno izuzetno retko dešava!
Virus varičele “čuči” negde u telu, i kod jednog broja ljudi može da se probudi više decenija posle ovčjih boginja. Tada se javlja bolest koja se zove Herpes zoster i izuzetno retko se javlja kod adolescenata.

Posle tri nedelje od početka bolesti dete je spremno za nastavak treniranja “punom parom”
To nije dobra ideja!
Ako je varičelu dobilo dete koje sa aktivno bavi sportom treba pustiti da se dete potpuno oporavi i ojača. To znači da treba da prođu najmanje dve nedelje od potpunog ozdravljenja deteta do početka ponovnog treninaranja. To praktično znači da najmanje četiri nedelje od početka bolesti nema teških napora za dete!
I kada se vrati na teren, potrebno je postepeno povećavati nivo opterećenja, tako da trenera treba obavestiti na vreme (ako već nema klupskog lekara da to proceni i obavi).

Trudnica koja je sigurno preležala varičelu ne sme da bude u kontaktu sa obolelim detetom – da se ne zarazi nerođena beba
Nije tako!
Trudnice koje su preležale varičelu su zaštićene, a tako i njihove nerođene bebe. Ako buduća mama nije sigurna da li je imala ovčje boginje, to se lako proveri jednostavnom analizome krvi. Posle dobijanja rezultata dileme više nema.

Već posle nekoliko dana od početka bolesti dete nije opasno za drugu decu

Nije tačno!
Dete je kontagiozno (zarazno) dva dana pre pojave kožnih promena i sve dok se sve ne osuše i pretvore u krastice (a nove ne izbijaju). Zato smatarmo da je dete opasno po drugu decu bar 10 dana od početka bolesti (mada je to individualno)

Ako dete nije ležalo varičele, bolje ga je odvesti kod bolesnog deteta da pregrmi varičelu pre škole
Ovo baš i nije dobra ideja.
Varičela nije obična virusna bolest. Iako su komplikacije relativno retke one se mogu desiti kada im se najmanje nadamo.
Zato ne treba ići “mečki na rupu” ima našina da se varičela spreči pre odlaska u školu.

Kada dete ima varičelu, ne treba mu davati lekove za obaranje temperature
Još jedna zabluda!
Paracetamol je bezbedan i preporučuje se za “obaranje” povišene temperature. Dobar broj dece nema visoku temperaturu (mnoga je uopšte nemaju), pa i ne zahtevaju terapiju antipireticima. Ali, ako temperatura skoči tu je paracetamol.
Aspirin je zabranjen lek za decu i decenijama se ne koristi kao antipiretik kod dece. Kod varičele je posebno opasan, ali da ne trošimo reči – temperatura se ne obara acetilsalicilnom kiselinom (aspirinom) ni u jednoj bolesti kod dece, pa ni tokom ovčjih boginja.

Dojenje sprečava da se beba zarazi virusom varičele
Nažalost, to nije tako!
Ako je trudnica preležala varičelu mamina antitela prelaze kroz posteljicu u krv bebe. Zato novorođena beba ima izvestan stepen zaštite, ali to nije ni sigurna ni trajna zaštita.
Dojenje ne može da zaštiti bebu (iako pomaže detetov imunološki sistem) jer su antitela proteini, a proteini se razlažu (vare) u crevima bebe. Zato, nema šanse da majčino mleko spreči oboljevanje, ako je beba bila u kontaktu sa varičeloznim detetom. Naravno, dojenje treba nastaviti i ako dete oboli – nema bolje hrane za bebu!

Ass.dr Goran Vukomanović

Ćerka od 15 godina je prvi put dobila upalu sinusa. Prvo je desetak dana imala zapušen nos sa mnogo providnog sekreta, pa se onda iznenada, rano ujutro javila glavobolja u predelu čela.

Nije bilo temperature, ali je glavobolja bila sve jača, pa smo posetili našeg pedijatra. Pedijatar je prepisao SNUP sprej za nos i Ibuprofen tablete.

 Imam nekoliko pitanja u vezi sinuzitisa:

Kako nastaje upala sinusa kod dece?

 Jednostavno – mikrorganizam stigne u sluzokožu koja oblaže sinuse “iznutra”, tamo se razmnožava, oštećuje je i nastaje zapaljenje. Kod dece, to su uglavnom virusi, ali se nažalost i bakterije ponekad „nadovežu“ na virusnu infekciju, ali se to retko dešava kod prvog sinuzitisa.

Koji je uzrok sinuzitisa kod mog deteta?

Kod Vašeg deteta je sasvim jasno da se radi o virusnoj infekciji koja je oštetila sinuse!

U prilog ide bistar – providan sekret, ali i odsustvo temperature koja obično (mada ne uvek) prati bakterijsko zapaljenje sinusa. Kod većine dece koja imaju prvu upalu sinusa je mala šansa da će se bakterija odmah „uvaliti“ u sinuse i napraviti problem – bakterijsku infekciju.

Da li zapušen nos ima uticaja na pojavu sinuzitisa?

Ima, bez ikakve sumnje!

Zapušen nos je “promoter” sinuzitisa! Razlog je jednostavan: blokiran nos onemogućava oticanje sekreta, pa se sluzavi sekret nakuplja i u sinusnim šupljinama. Provereno medicinsko pravilo glasi “gde je zastoj, tu je infekcija” pa se zapaljenje sinusa lako dešava kad je nos duže zapušen.

Zašto se glavobolja javila ujutro?

Iako se može desiti bilo kada, jutarnja glavobolja je opet posledica zapušenog nosa! U ležećem položaju se dodatno otežava eliminacija sekreta, a i nos je u tom položaju dodatno „otečen“, što doprinosi pojavi glavobolje usled nagomilanog sekreta, ali i otoka sinusa.

Da li treba odmah uključiti antibiotik?

Ne treba!

Na početku zapaljena sinusa se sprovodi takozvana simptomatska terapija – to je otpušavanje nosa i lekovi protiv zapaljenja i bolova. Ibuprofen se ubedljivo najčešće koristi, pa je logčno da Vam je pedijatar prepisao ovu terapiju.

Zašto se Ibuprofen prepisan da se daje tri puta dnevno, čak iako bol nije stalno prisutan?

Odgovor je veoma jednostavan – nije bol glavni cilj terapije ibuprofenom već zapaljenje sluzokože sinusnih šupljina. Naravno, ne umanjujemo značaj terapije bola – to ibuprofen lepo “radi”, ali da bi se ispoljio antizapaljenski efekat Ibuprofena, potrebno ga je davati redovno – tri puta (najbolje posle obroka) dnevno, i to bar sedam dana (nekada i duže).

Ibuprofen dakle smanjuje otok sluznice sinusa (to je antizapaljenski efekat) i tako pomaže izlečenju, ali i bol je manji što je otok sluznice “tanji”. Zato je potrebno redovno davanje ovog leka!

Devojčica je krupna – ima 58 kg, pedijatar je prepisao tri puta po 400 mg ibuprofena, da li je previše?

Nije previše!

Za puni antizapaljenski (protivupalni) efekat ibuprofena je ova doza sasvim dobra.

Da li se može dodati paracetamol (Febricet)?

Paracetamol je odličan analgetik (“umirivač” bola), ali NEMA antizapaljenski (protivupalni) efekat! Zato paracetamol NIJE zamena za Ibuprofen, ali može biti odlična “dopuna” u terapiji sinuzitisa.

Kad su bolovi veoma jaki, i dete ih ima i pored davanja ibuprofena (ovo se ipak ne dešava često, ali ima dece sa zaista jakim i upornim glavoboljama tokom zapaljenja sinusa), paracetamol se može dati između doza ibuprofena. Radi se o dva različita leka koja se dobro upotpunjavaju, pa je ova kombinacija bezbedna. Naravno, paracetamol se daje po potrebi, a ne redovno kao Ibuprofen.

Kad je zaista potrebno dati antibiotik?

Odluka o započinjanju antibiotske terapije nije jednostavna! Pucanje u prazno “jakim” antibioticima je veoma opasno jer dovodi do rezistencije (otpornosti) bakterija. Sa druge strane, kada je sinuzitis virusni nema potrebe da se daju antibiotici jer one ne mogu da “ubiju” viruse. Najmanje dve trećine dece koja imaju sinuzitis uz pomoć otpušavanja nosa i antizapaljenskih lekova pobede bolest – bez antibiotika.

Antibiotik se daje onda kada postoji “osnovana sumnja” da su se bakterije ipak namnožile u sinusima. Kada se to desi, pedijatar će videti gnojni sekret koji se sliva iz sinusa niz grlo, ali je i izgled deteta drugačiji – dete je bledo, neretko se pojavi povišena temperatura, a umesto smirivanja glavobolja je sve jača. Kada se uradi krvna slika (koje nije uvek potrebna – samo ako pedijatar to proceni) onda se obično vidi povećan broj belih krvnih ćelija (leukocita).

Dakle, lekar (pedijatar ili ORL specijalista) je jedini nadaležan da prepiše antibiotik, ako posle kontrolnog pregleda proceni da je bakterijska infekcija prisutna kod deteta.

Zašto je pedijatar preporučio baš SNUP sprej za nos?

SNUP je zaista mudra preporuka, a evo samo nekoliko razloga zašto je SNUP pravi izbor:

Iako se radi o novom leku, SNUP je sjajna kombinacija dve proverene komponente: prva je ksilometazolin – supstanca koja „skuplja“ proširene krvne sudove u nosu, i tako smanjuje otok sluznice nosa i snusa! To je lek koji je „Prva linija“ napada na rinitis (upalu sluznice nosa), ali je aposlutno neophodan deo lečenja sinuzitisa.
SNUP sadrži prečišćenu morsku vodu, a ona ima blagotovorne efekte na „ranjenu“ sluzokožu nosa:
ubrzava njeno zaceljivanje – regeneriše jePrint
pojačava eliminaciju sekreta iz nosa i sinusa tako što stimuliše „trepljaste“ ćelije sluznice da guraju sekret napolje
smanjuje zapaljenje sluznice
pomaže eliminaciji bakterija sa nosne sluznice
smanjuje osećaj suvoće nosa i sprečava nastanak ranica u nosu
deluje umirujuće na sluzokožu nosa
Ne sadrži konzervanse koji mogu imati opasne neželjene efekte na sluznicu nosa! Umesto konzervansa je tu prečišćena morska voda sa svojim brojnim prednostima.
Efekat nastupa brzo, već 5 – 10 minuta od primene spreja, a traje 6 do 8 sati.
Lako se dozira: dva do tri puta na dan se, u svaku nozdrvu, „sprejne“ po jednom.
Može se koristiti i posle otvaranja bočice, sve do isteka roka koji je naveden na pakovanju i najduži je u poređenju sa drugim sličnim lekovima!
Koliko dugo SNUP može da se koristi? snup

Najbolje je da to ne bude duže od pet, a maksimalno 7 dana. Kod dece od 6-12 godina se koristi 3 do 5 dana

Ima li neželjenih dejstava?

Kada se poštuje doza i trajanje terapije neželjeni efekti SNUPA su retki i blagi – takoreći zanemarljivi.

Najvažnije je ne upasti u „zamku“ i koristiti lek duže od preciziranog perioda korišćenja!

Sve više dece ima problem s vidom, što je posledica genetike, boravka u zatvorenom prostoru, nedostatka vitamina u ishrani, kao i predugog sedenja za računarom.

Ne kaže se uzalud da, kada je nešto vredno, treba da se čuva „kao oči u glavi“. Vid je jedno od pet čula kojima spoznajemo svet oko nas. Smatra se da beba još u majčinoj utrobi oseća promene svetla, a kad se rodi, primećuje svetlost i senku i pokrete. Čak i ako je s vašom bebom sve u redu, odvedite je oftalmologu na pregled kad napuni godinu dana, a sledeći put oko drugog rođendana. Važno je znati da se kod dece vid postepeno razvija. Smatra se da je u većini slučajeva formiran između četvrte i pete godine, a razvijen na oba oka u vreme polaska u školu. O ovoj temi razgovarali smo sa dr Gordanom Perić, specijalistom oftalmologije u DZ Voždovac.

Inkubator kao opasnost
“Posebnu pažnju treba obratiti na prevremeno rođene bebe, jer se u inkubatoru koristi veća koncentracija kiseonika, koja može da ošteti mrežnjaču, tj. unutrašnju opnu oka, odgovornu za vid. Usled velike koncentracije kiseonika dolazi do proliferacije krvnih sudova, na pojedinim mestima odiže se retinalna membrana i zato se kod beba koje su duže vreme provele u inkubatoru kao posledica javlja slabovidost. Naravno, uvek ima izuzetaka. Nakon izlaska iz bolnice, pedijatar prati njihovo stanje i redovno ih šalje kod oftalmologa u sklopu redovnih sistematskih pregleda. Takođe, pod velikim rizikom su bebe čije su majke imale komplikovan porođaj, jer često dolazi do pucanja kapilara i hematoma (modrica) na kapcima. Tada se bebe odmah upućuju oftalmologu”, ističe dr Perić.

Obratite pažnju
Do četvrte-pete godine manje nepravilnosti se tolerišu jer je vid u fazi formiranja, osim kod upadljivog strabizma (razrokost) i tada treba reagovati što pre. Najčešće se zatvara jedno oko, zdravo, da bi se ono drugo ispravilo. Deci se često daju korekciona stakla, a ponekad kontaktna sočiva. U ovom uzrastu je vreme i za prvi sistematski pregled. Kod dece školskog uzrasta javljaju se kratkovidost, dalekovidost i astigmatizam. Deca to primete kad ne mogu da čitaju s table iz treće ili četvrte klupe, boli ih glava, slova su im iskrivljena ili umanjena i previše približavaju knjigu kada čitaju, što samo pogoršava stanje.

Čuvajte se povreda
Deca često ne znaju koliko pojedine igre mogu biti opasne. “Imali smo slučaj dečaka koji je uperio laser sebi u oko i izgubio vid; opasno je i gađanje olovkama, otvaranje flaša pod pritiskom i igranje kućnim ljubimcima, jer mogu slučajno da ogrebu dete po oku”, ističe dr Perić

“Miopija ili kratkovidost obično se javlja između desete i dvanaeste godine. Najčešće se koriguje naočarima i kontaktnim sočivima. Posebno su joj sklona deca čiji roditelji takođe imaju visoku miopiju, preko minus 5. Ako oba roditelja imaju veliki minus, velika je verovatnoća da će ga i dete naslediti, a ako je samo jedan roditelj kratkovid, verovatnoća je manja. Rano otkrivanje i lečenje kratkovidosti je veoma važno da detetu jedno od nekorigovanih očiju ne bi ostalo slabodivido”, objašnjava dr Perić.

Što kraće ispred računara
Poslednjih godina sve više dece ima potrebu za korekcijom vida, što je posledica genetike, zatim boravka u zatvorenom prostoru, nedostatka vitamina u ishrani i predugog sedenja za računarom.

Noć nije za učenje
Noćni rad je posebno poguban za oči jer je veštačko osvetljenje zahteva da se zenica jače otvara a zraci se prelamaju drugačije. To prouzrokuje još veće naprezanje i zamor očiju. Najbolje vreme za rad je prepodne, kada prirodna svetlost pada s leve strane na radnu površinu.

“Od ranog uzrasta deca se virtuelno zabavljaju, što je veoma opasno. Usled predugog sedenja za računarom manje se trepće, suše se oči, što smanjuje ishranu prednjeg segmenta oka, pa nema dovoljno suza. Očne jabučice i kapci su stalno u istom, prinudnom položaju, a ne prirodnom, što podrazumeva pogled u daljinu. Zbog toga se izdužuje očna jabučica, nastaju astigmatizam, zamor i poremećaj koncentracije, pa mnoga deca koja inače ne bi nosila naočare u tom uzrastu, moraju da ih nose. Zato kompjuter treba koristiti samo onoliko koliko se mora”, ističe dr Perić.

Naočare nisu bauk
Iako više nije neuobičajeno nositi naočare, neka deca ipak ne žele da ih nose da ih drugari ne bi zadirkivali. Ipak, to je neophodno jer se manja dioptrija koriguje naočarima, a veća kontaktnim sočivima.

“Važno je da naočari budu udobne, lagane, da daju dobro vidno polje i da budu plastične, da se deca ne bi povredila pri padu ili udarcu. Mada, preporučujem da dete skine naočare dok se igra loptom ili trči. Kontaktna sočiva mogu da se nose tek kada oko zauzme svoj oblik, što je oko 15-16. godine. Sočiva, koliko god da su korisna, imaju i štetne efekte. Naime, sočivo se ponaša kao strano telo u oku, ponekad ne može potpuno da koriguje vid, zatim rožnjača nema dovoljno kiseonika, a zahtevaju i posebno održavanje i higijenu. Novije generacije sočiva, međutim, imaju neznatne štetne efekte, a u nekim situacijama najbolji efekti postižu se upravo sočivima. Preporučuju se kod velike kratkovidosti ili dalekovidosti, kod astigmatizma koji ne može da se koriguje dovoljno dobro naočarima i kod urođenih anomalija i bolesti rožnjače”, ističe dr Perić.

Najčešći problemi
Kod beba se najčešće javljaju intrahospitalne infekcije. Beba se preko porođajnog kanala inficira od majke, što se manifestuje slepljenim kapcima i krmeljivim očima.

Ambliopija ili lenjo oko

Kada jedno oko slabo vidi, dete se koristi praktično jednim okom, što rezultira vidljivim strabizmom. Ako se problem ne otkrije i ne leči na vreme, mozak izabere da ignoriše oko koje slabije vidi, a to može da prouzrokuje trajni gubitak vida.

Katarakta

Često se javlja kod dece. Do druge-treće godine obično je urođena, pa očni hirurg donosi odluku o intervenciji. U kasnijem uzrastu javlja se najčešće kao posledica povrede, udružena s drugim problemima.

Glaukom

To je stanje relativno retko kod dece, a karakteriše ga visok očni pritisak. Uzrok može biti preterano ili preslabo lučenje suza, a upozoravajući znaci su povećanje oka, pojačano suzenje, preosetljivost na svetlost, glavobolja, mučnina, povraćanje, pojava aure oko izvora svetlosti. I kod dece i kod odraslih glaukom obavezuje na redovnu kontrolu.

Pojačano suzenje

Javlja se kod novorođenčadi kad je sistem za normalno lučenje suza blokiran i sprečava prirodan tok suza. Suze se nakupljaju i slivaju niz obraze čak i kada dete ne plače. Može se javiti i nakupljanje krmelja u uglu oka, kao i oticanje i crvenilo očnih kapaka.

Zaustavite porast miopije

Ako roditelji imaju malu dioptriju i dete to nasledi, njen porast može da se spreči ako dete redovno nosi naočari, vodi računa, kreće se, ne čita noću i dobro se hrani. Međutim, uprkos tome nekad se kratkovidost ipak poveća, što je nasledni faktor i posledica preterane upotrebe kompjutera. To znači da, ako roditelj ima minus 3, dete može da dobije minus 4

Tekst: Vanja Ostojić

Stridor je stručni naziv za neprijatan, vibratorni zvuk koji se čuje kada vazduh prolazi kroz dušnik ili grkljan deteta. Hripanje je samo jedan od simptoma, ali kada se jednom čuje, teško se zaboravlja. Kako se radi o dramatičnom zvuku, roditelji obično brzo dolaze kod pedijatra, koji veoma lako postavlja dijagnozu – “sa vrata”, ali obavezno sledi i detaljan pregled.

Za razliku od šištanja (koje se čuje kod dece koja imaju astmu), stridor više podseća na struganje. Nekada se čuje nekoliko minuta, pa prestane, ali je mnogo češće prisutan satima. Kada se kombinuje sa kašljem, a to se veoma često dešava, nastaje prava drama za roditelje: dete kašlje kao da laje, a kod manjih klinaca je i promukao plač redovna pojava.

*Koji su uzroci stridora?

Suženje disajnog puta na nivou dušnika ili grkljana je uzrok stridora – dakle radi se o opstrukciji gornjih disajnih organa. Zapaljenje (inflamacija) je najčešći uzrok stridora, a daleko ređi, ali i mnogo opasniji je prisustvo stranog tela u ionako uskom grkljanu. Iako alergije češće napadaju nos i male i srednje disajne puteve, kod neke dece se stridor može javiti kao posledica otoka sluznice zbog ove reakcije.

Zapaljenje je obično prouzrokovano virusima ili bakterijama (što je srećom ređe). Veoma, veoma retko gljivice mogu da budu uzrok zapaljenja koje je praćeno stridorom, što se jedino dešava kod dece koje imaju drastično smanjenu funkciju odbrambenog sistema (imunodeficijencije).

Spektar stranih tela koje mogu uleteti u grkljan je veoma širok: od kikirikija do sitnih igračaka (ili njihovih delova), preko različitih biljaka, ali i kamenčića koji neodoljivo podsećaju na bombone.

*Kada dete treba što pre odvesti kod lekara?

Iako su retke, postoje situacije kada stridor zahteva neodložnu lekarsku intervenciju. Dovoljno je da se vidi jedan od sledećih primera, mada se nekada istovremeno kombinuje i više znakova:

– Dete ima visoku temperaturu (preko 39 stepeni). Ako se desi da se stridor i veoma visoka temperatura jave skoro istovremeno, ne treba čekati. Iako postoji varijanta da nije ništa strašno, lekar je taj koji će to proceniti. Važno je da se utvrdi da li se radi o jednoj retkoj, ali veoma opasnoj formi bakterijskog zapaljenja grkljana (epigotitis) koji traži neodložnu antibiotsku terapiju “jakim” antibioticima koji se isključivo daju kroz venu da bi što pre delovali.

– Pored stridora dete počinje da plavi oko usana i izgleda veoma loše. Ovo je siguran znak da u detetov organizam ne stiže dovoljno kiseonika. Zato ono dobija plavičastu boju kože, ali se menja i njegova svest – postaje naizmenično uznemireno i pospano, klonulo.

– Dete teško i ubrzano diše. Ovo mučenje deteta pri disanju (koje se stručno naziva dispnea) se veoma lepo vidi kada se dete skine, jer se međurebarni prostori ugibaju (uvlače), a i jamica ispod brade (na sredini gornjeg dela grudnog koša) se takođe ugiba u ritmu disanja. Ova ugibanja su reziltat ogromnog napora koji ulažu mičići koji učestvuju u disanju (pomoćna respiratorna muskulatura) i koji pokušavaju da proteraju vazduh kroz suženi deo disajnog puta. I ovo je znak teškog suženja gornjeg disajnog puta, pa je potrebno hitno započinjanje lečenja.

– Uvek kada stridor počinje posle hranjenja, ili ako se dete prethodno zagrcnulo pa počne da hripa. U tom slučaju je ono najverovatnije ubacilo u usta ono što tamo ne pripada – strano telo. Umesto u jednjak, opaki predmet je upao u grkljan i tamo se zaglavio. Sledi dramatična borba deteta za život, koja se očituje u grčevitom hvatanju vazduha, a neretko se vidi sluz koja izlazi iz usta. Tada su u pitanju minuti i treba što pre doći u bolnicu, najbolje u kliniku za uho grlo i nos, gde se brzo može intervenisati. Prisebniji roditelji mogu da probaju da isteraju strano telo tako što će okrenuti dete glavicom nadole i tupkati rukom (ne prekomerno jako) između lopatica. Ovo NE SME da odlaže odlazak u bolnicu ili ambulantu, a na putu do lekara se može pokušati sa “veštačkim disanjem”, mada je ono uglavnom neefikasno. Čak i sama sumnja da se radi o stranom telu je dovoljna za brzi odlazak kod lekara. Bolje da se vidi da stranog tela nema, nego da se dete uguši.

– Ako se stridor javi u sklopu snažne alergijske reakcije koja zahvata skoro ceo organizam. Tada dete obično ima i koprivnjaču, ali ako otekne sluzokoža grkljana može doći do teških posledica.

– Stridor kod veoma malih beba (u prvih par meseci) uvek traži pregled pedijatra, čak iako dete ne izgleda mnogo bolesno

– Iako nema gore navedenih znakova, roditelji treba da se obrate lekaru uvek kada im stanje deteta koje hripa, odstupa od uobičajenog.

Gde odvesti mališana?

Ako postoji sumnja na strano telo, pravo mesto je dežurna klinika za uho grlo i nos. Iako tamo nema pedijatra, ORL specijalisti poseduju znanje i odgovarajuće instrumente kojima se strano telo može uočiti i izvaditi.

U ostalim situacijama dete treba odvesti u dežurnu pedijatrijsku bolnicu gde će se napraviti brza dijagnostika i doneti odluka o vrsti lečenja. Kod teških opstrukcija gornjih disajnih organa, bez obzira na uzrok, skoro uvek se daje kiseonik (oksigenoterapija) da bi se sprečio glavni problem – nedovoljan priliv kiseonika koji je vitalan za organizam, pogotovo za mozak.

Da li je stridor uvek opasan za bebu?

Iako veoma dramatično zvuči, kod većine dece se ne radi o opasnom oboljenju. Za procenu njegove težine je odgovoran lekar, ali postoje situacije koje i roditelji mogu da prepoznaju kao uglavnom bezazlene, pa nije potrebno paničiti i odmah trčati kod doktora:

– Ako dete nema temperaturu

– Dobro je raspoloženo

– Traži da jede i pije i ne smeta mu dok guta

– Nema znakova otežanog i ubrzanog disanja

Ovakvo dete izgleda potpuno zdravo, pa da nema stridora niko ne bi ni primetio da mu nešto fali. Tada se obično radi o jednoj lakšoj varijanti virusnog zapaljenja grkljana (laringitisa) kada virus napadne glasne žice (i njihovu okolinu), a sve ostalo je uredu.

Postoji jedna varijanta urođene slabosti zida dušnika koja može biti uzrok stridora kod potpuno zdrave bebe. Naime, čvrstina zida dušnika zavisi od prstenaste hrskavice koja se nalazi ispod sluzokože. Njen razvoj je buran u prvoj godini života, a ako se desi da deo dušnika ne dobije adekvatan hrskavičavi “oklop” nastaje razmekšanje koje lako vibrira i parvi stridorozan zvuk. Radi se o potpuno bezazlenom fenomenu koji posle nekoliko meseci prolazi bez ikakve terapije. Naravno, pedijatar će postaviti pravu dijagnozu posle pregleda, ali nema razloga za paniku i trčanje userd noći u dežurnu ustanovu.

Šta roditelji mogu da urade sami?

Kada se radi o lakšim oblicima stridora, naročito ako dete nema visoku temperaturu, i ako nema bojazni od neželjenog unošenja stranog tela, obično se radi o krupu. Krup je varijanta laringitisa koji izaziva virus, a dete obično zahripa tokom noći, naročito tokom hladnog vremena. Tada je korisno dobro napariti kupatilo vrelom vodom, pa ga uneti da se malo “inhalira”. Potom treba izneti dete na prozor da nekoliko puta udahne hladan noćni vazduh. Kod skoro dve trećine dece stridor može prestati. Ako ovaj, pomalo čudan manevar (ipak nije za rubriku o zabludama) upali, na dobrom smo putu da dete prespava noć u miru.

Roditelji ne bi trebalo da sami daju lekove deci, osim ako se radi o ponovljenim epizodama, pa su mame i tate obučeni da se uhvate u koštac sa stridorom.

Ono što moraju da urade je sprečavanje malog deteta da dođe do komadića igračaka ili neadekvatne hrane koja može zapušiti grkljan i izazvati gušenje.

Srećom, najveći broj dece sa stridorom nije ozbiljno bolestan, pa stvarno ne treba paničiti, ali treba prepoznati situacije kada je neophodno što pre odvesti dete lekaru.

Dr Tanja Vukomanović, pedijatar

Oznojilo se dete… uhvatiće ga promaja, dobiće upalu pluća.

U našem narodu kao da postoji kolektivni strah od promaje, kao najčešćeg prouzrokovača svih infektivnih bolesti disajnih organa, ali i reumatskih i drugih bolesti. Opaska: «Srbi se ne boje atomske bombe, ali se boje promaje», zaista je primenljiva i na naše vreme.

Dete ne može da dobije upalu pluća zato što se oznojilo! Naravno, ne treba pustiti da se znojavo dete izlaže hladnoći, ali to ne treba pravdati rizikom od pneumonije. Dete koje je znojavo, svakako treba dobro «osušiti» i utopliti pre izlaska na «zimoću». U protivnom, zaista se povećava rizik od infekcije gornjih disajnih puteva. Ali, ne treba odmah strahovati od zapaljenja pluća. To se kod, inače, zdrave dece (imunokompetentne – kako doktori vole da kažu) skoro nikada ne dešava.

Pije hladnu vodu posle treninga – sigurno će se razboleti, a možda dobije i zapaljenje pluća.
Totalna zabluda!

Dete treba da pije vodu i za vreme fizičkog napora i posle njega. Hladna voda brže prolazi kroz želudac u creva, a odatle u krv, pa je pogodna za nadoknadu tečnosti kod sportista. Naravno, ne govorimo o ledenoj (skoro zaleđenoj) vodi, već o «normalno» ohlađenim napicima. Oni ne dovode do upale pluća, a deca koja posle hladne vode redovno dobijaju zapaljenje grla – treba da se pregledaju kod specijaliste za uho, grlo i nos.

Mlađi brat (pet godina) je dobio virusno zapaljenje pluća, sigurno će i stariji brat – koji ima jedanaest godina, da oboli.
Ne mora da bude tako!

Zapaljenje pluća se češće dešava kod mlađe dece, jer su ona osetljivija – zbog nedovoljno razvijenog imunološkog (odbrambenog) sistema. Ako je predškolsko dete «zakačilo» zapaljenje pluća, to ne mora da znači da će oboleti i starije dete u porodici – mala je mogućnost da se to desi! Dete od 11 godina ima imunitet odraslog čoveka – što, naravno, ne znači da ne može da oboli, ali su zaista mali izgledi da se to desi, pogotovo kada je reč o upalama pluća koje uzrokuju virusi. Takva pneumonija se najčešće dešava kao jedna vrsta reakcije (ili ne-reakcije) organizma na virus, a to je karakteristično kod mlađe dece, kao i mališana čiji je imunitet oštećen nekom dugotrajnom bolešću.

Natrontaj ga dobro pred izlazak na sneg – da ne dobije pneumoniju.
«Trontanje» i prevencija zapaljenja pluća nemaju nikakve veze!

Dete ne treba pretopljavati, baš kao što ga ne treba ni previše lagano oblačiti u zimskom periodu. Treba ga obući tako da mu bude prijatno – a to, praktično, znači da ga obučemo isto kao i sebe, kada nam je prijatno. Naime, «natrontano» dete će se brže oznojiti, pa će mu biti nelagodno napolju, ali će se isto tako osećati i ako uđe da se negde zagreje, pred ponovni izlazak napolje.

Dete ima napad astme. Zima je, dobiće zapaljenje pluća. Treba mu odmah dati antibiotik da se zaštiti.
Potpuno pogrešno!

Astma i zapaljenje pluća su dve potpuno različite bolesti! Astma je suženje (spazam) malih i srednjih disajnih puteva, što se veoma razlikuje od pneumonije. Davati antibiotik detetu koje ima napad astme, potpuno je pogrešno – napad astme se ne leči antibioticima!

Pokazalo se da deca koja imaju astmu – nisu pod povećanim rizikom od dobijanja zapaljenja pluća! Čak je suprotno: dete astmatičar ima manje izgleda da oboli od pneumonije! Zato je besmisleno i pogrešno antibiotikom «pokrivati» dete koje ima napad astme!

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Radi se o «strašnoj» bolesti
Nekada, pre antibiotske epohe, šarlah je zaista bio strašna bolest. Srećom, sada mu je samo ime prilično opako!

Šarlah je zapravo angina praćena osipom po koži. Uzrok su bakterije – streptokoke grupe A (beta hemolitički streptokok). One stvaraju jednu supstancu (toksin), koja prouzrokuje osip. Zato dete pored svih znakova angine (gnojavo grlo, visoka telesna temperatura) ima i «sitnozrnasti» crvenkasti osip po telu, koji pomaže pedijatru da brzo postavi dijagnozu.

Uz blagovremenu primenu antibiotika, šarlah je bolest koja se lako i brzo leči – dakle, nije u pitanju strašna bolest!

Šarlah prouzrokuje česte komplikacije – može da strada srce, ali i bubrezi

Nije tako!

Pisali smo mnogo puta o komplikacijama streptokoknih infekcija, pa smo pomenuli i komplikacije na srcu i bubrezima. Mogu da se jave reumatska groznica i poststreptokokni glomerulonefritis, ali se to izuzetno retko dešava! Nije šarlah poseban u tom pogledu – kao i posle angine (ili streptokokne infekcije kože), mogu da se jave ove retke komplkacije. Znamo da se radi o deci koja imaju posebnu (veoma retku) sklonost ka stvaranju antitela (malih proteina koji se bore protiv mikroorganizama), koja mogu da napadnu delove sopstvenog tela.

Leči se isključivo injekcijama

Tako je nekad bilo! I sada ima mališana koji moraju da dobiju injekcije, alivećina dece kod koje se bolest na vreme otkrije, mogu da dobiju antibiotske sirupe. Penicilinski antibiotici su lekovi izbora, a na raspolaganju je odličan izbor oralnih preparata.

Naravno, pre leka je obavezan bris ždrela! Potrebno je da se izoluje bakterija koja izaziva infekciju, jer ima bolesti koje liče na šarlah a da streptokok nije uzrok infekcije. Sa druge strane, uradiće se antibiogram – test kojim se vidi koji je antibiotik najbolji za terapiju. Nažalost, zbog prekomerne i nekritične upotrebe antibiotika, došlo je do pojave neosetljivosti (rezistencije) streptokoka. Pre nekoliko decenija nije bilo ovog problema – skoro sve streptokoke su bile uspešno „tamanjene” penicilinom.

Ipak, ima dece koja moraju da dobiju injekcije antibiotika. To su mala deca koja imaju težak oblik bolesti, zatim deca koja povraćaju pa ne mogu da uzimaju antibiotike «na usta», ali i deca koja potiču iz izuzetno lošeg socijalnog miljea, pa nema garancije da će se oralna terapija pravilno sprovoditi.

Deca alergična na penicilin se leče «zamenama», obično iz grupe makrolidnih antibiotika (Eritromicin, Azitromicin, Klaritromicin…), koji efikasno eliminišu streptokoke.

Naravno, odabir leka i put davanja je u isključivoj nadležnosti pedijatra.

*Svi koji su bili u kontaktu sa bolesnim detetom treba odmah da dobiju antibiotik

Ovako se ne radi!

Pravilo je da se uradi bris grla onima koji su bili u bliskom kontaktu sa obolelim detetom. To uključuje članove porodice, ali i decu iz predškolske grupe u kojoj je dete (eventualno) bilo pre oboljevanja. Ako se streptokoke (koje uzrokuju šarlah) pronađu, onda se daju antibiotici! Dakle, nema primene antibiotika «unapred».

Šarlah nije prijatna bolest, naročito prvih par dana, dok se terapija «ne zaleti». Ipak, ne radi se o strašnoj boleštini, već o standardnoj infekciji grla streptokokama. Pravovremena terapija uz kontrolu pedijatra obećava brz oporavak i ozdravljenje deteta.

Posle završetka infekcije, dete treba da dobije zaštitnu injekciju depo penicilinom

Totalna zabluda!

Depo preparati penicilina se ne koriste za lečenje šarlaha! Kada je dete završilo sa terapijom i potpuno ozdravilo, nema potrebe za dodatnim lečenjem. Ima smisla uraditi kontrolni bris ždrela, bar tri dana posle završetka antibiotske terapije. Ako se streptokoke nađu, opet se ne daje «zaštitna injekcija», već neki drugi antibiotik – prema antibiogramu.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Profesor dr Aneta Lakić, neuropsihijatar, o hiperkinetskom poremećaju, zbog kojeg svako drugo dete sa ovim sindromom napušta školovanje. Ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu nastavnici označavaju kao nevaspitanu.

Barem jedno dete u razredu ima hiperkinetski poremećaj (ADHD) od kojeg pati pet do 12 odsto mališana u svetu, a karakterišu ga hiperaktivnost, poremećaj pažnje i impulsivnost. Početak ovih simptoma otkriva se do sedme godine života. Gotovo polovina dece sa ovim sindromom bude izbačena iz školskih klupa, a 35 odsto samo napusti školu, najčešće zbog toga što ih vršnjaci ne prihvataju.

Iako deluje kao moderan termin, ADHD poremećaj datira još od 19. veka, a intenzivnije se o njemu govori od pedesetih godina prošlog veka. Kontroverza oko postojanja poremećaja zasniva se na pogrešnom definisanju, jer se tokom proteklih decenija ovaj sindrom nazivao raznim imenima, a najčešće se nazivao i ubrajao u grupu minimalne cerebralne disfunkcije. Danas pak postoji sve manje kontroverzi, a potpuno je jasno i dokazano da poremećaj postoji, kaže u intervjuu za “Novosti”, prof. dr Aneta Lakić, neuropsihijatar i dečji psihijatar, načelnik Službe psihijatrije na Klinici za neurologiju i dečju psihijatriju Kliničkog centra Srbije.

Postoji li danas jasna razlika između ovog i drugih poremećaja?
– Postoji, ali mora vrlo precizno i brižljivo da se uradi diferencijalna dijagnoza, da se eliminiše ono što “liči, a nije”. Jer, ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu vrlo često vaspitači i nastavnici označavaju kao bezobraznu i agresivnu. A zapravo, ona to nisu, već imaju teškoće da obuzdaju impulse i idu bezglavo u akciju.

Po čemu se onda razlikuje od poremećaja ponašanja?
– Kod poremećaja ponašanja imamo akciju i ponašanje koje je agresivno u odnosu na okolinu, kod ADHD sindroma to ne postoji. I ako postoji, agresija je nusprodukt njihove nemogućnosti kontrole ponašanja i uvida u sopstveno ponašanje.

Da li je to razlog što se pre nekoliko decenija gotovo nigde nije pričalo o takvoj deci ili su se samo podvodila pod “bezobrazna”?
– Kako su se saznanja povećavala tako se i prepoznavao ovaj poremećaj. U jednom trenutku se smatralo da je to psihološki problem. Međutim, danas znamo da se radi o biološkom problemu i to, o disfunkciji u prefrontalnim regionima kore velikog mozga gde se dešava obrada informacija.

Kako to utiče na ponašanje deteta?
– Ti regioni su zaduženi za procesiranje i obradu informacija, zahvaljujući njima dete može da zna da li je nešto korisno ili opasno za njega, da li i kako treba u kojoj situaciji da reaguje. Kod dece sa ADHD poremećaj je upravo u funkcionisanju u ovim regionima.

Šta aktivira poremećaj?
– Na samom početku istraživanja smatralo se da su krivci virusi, uticaji pojedinih vrsta hrane, toksina iz okoline. Ali, prava etiologija se još uvek ne zna. Pokazano je da u porodicama ove dece ima mnogo više osoba sa ovim poremećajem, ali da je kod njih poremećaj bio izražen u različitom stepenu.

Kad poremećaj počinje da se prepoznaje?
– Najčešće oko treće godine života. Međutim, pošto svi shvataju da su deca u ovom uzrastu živahna i nemirna, onda ovaj sindrom uglavnom ostane neprepoznat. Tek kad dođu u školu, gde se traži određena disciplina i zahteva da dete sedi mirno 45 minuta, poremećeno ponašanje postaje vidljivo.

Koliko dugo treba da traju simptomi da bi se poremećaj jasno dijagnostikovao?
– Simptomi treba da traju najmanje šest meseci. Ali jedan od jasnih parametara da postoji poremećaj, jeste da dete ove simptome treba da ima i u školi, kod kuće, u igri sa drugovima. Znači, ako se učitelji žale na dete u školi, ili u društvu, a ono je sasvim drugačije kod kuće, ili obrnuto, onda poremećaja nema.

Kako deca sa sindromom “prođu” psihološke testove pre polaska u školu?
– Poremećaj nema direktne veze sa intelektualnim kapacitetima iako ova deca pokazuju izvesne kognitivne deficite. Može da prođe psihološki test za polazak u školu pod opisom “emocionalne nezrelosti”. Ova deca imaju normalne intelektualne sposobnosti i koeficijent inteligencije. Ali nekada njihov uspeh nije odgovarajući njihovom koeficijentu inteligencije jer ih upravo ADHD ometa da ispolje svoje kapacitete.

Da li se dijagnoza uspostavlja samo po proceni stručnjaka?
– Po kliničkoj proceni stručnjaka na osnovu specijalizovanih znanja i korišćenjem instrumenata (dijagnostičke skale). Rade se testovi kojima se utvrđuje prisustvo elemenata neophodnih za postojanje poremećaja.

Kako izgleda terapija?
– Terapijski pristup je kompleksan. Roditelji se obučavaju kako da rade sa takvim detetom, u smislu kako da se organizuju dnevne aktivnosti. Ovo su deca koja ne mogu na duge staze da planiraju, dakle ona moraju da imaju više kratkih aktivnosti tokom dana. Drugi deo priče je edukacija učitelja. Nastavnik će ovakvom detetu, koje šeta po razredu, češće davati da obriše tablu, da nešto donese, zaposliće ga tako da poremećaj bude manje vidljiv. Učitelji ovoj deci treba da daju kraće, ali ne i lakše zadatke. Jer njihova pažnja nije dovoljno postojana za dugačke zadatke.

Kakvu ulogu imaju psiho i medikamentna terapija?
– Vrlo je značajna bihejvioralna trerapija, ali i terapija lekovima, ako se proceni da je neophodna. Za lekove se odlučujemo kad procenimo da dete ne postiže odgovarajuće rezultate, i kada poremećaj u znatnoj meri onemogućava svakodnevno funkcionisanje deteta.

Koje lekove dete sa ADHD mora da pije?
– Lekovi izbora su zapravo, psihostimulansi. Ali oni ne leče poremećaj. Oni deluju samo onog dana kada su dati. Znači, ako se lek popije ujutru, već uveče nestaju njegovi efekti. To znači da se poremećaj ne leči već samo kontroliše.

Od psihostimulansa se razvija zavisnost?
– I tu postoje kontroverze, međutim, istraživanja su pokazala da ova deca ne razvijaju zavisnost. A pokazalo se i da su deca koja su na tretmanu ovim lekovima manje podložna uzimanju psihoaktivnih supstanci u adolescentnom dobu, ili kasnije.

Da li to znači da poremećaj ostaje i u odraslom dobu?
– Da, iako se oblik ispoljavanja menja. Hiperaktivnost je više izražena u detinjstvu, i to više kod dečaka. Kasnije, tokom života, hiperaktivnost postaje manje upadljiva, a više dominira poremećaj pažnje, nemogućnost da se koncentrišu na posao. Zato je važno da se ove osobe na vreme upute na zanimanja koja mogu da obavljaju u pokretu, sa više aktivnosti.

Može li pažnja da se popravi usmeravanjem deteta na sport?
– Sport se svakako preporučuje, ali i tu postoji problem jer ova deca često nemaju interesovanje za sport. Inače, veoma mnogo može da se postigne sa ovom decom, da se poremećaj uspešno kontroliše, ali samo uz saradnju roditelja i stručnjaka.

RAZLIČITI PARAMETRI
Mnogi pedagozi i stručnjaci smatraju da je ovaj sindrom “uvezen” iz Amerike, jer tamo znatno više dece pati od ovog sindroma?
– Tačno je da u SAD znatno više dece ima hiperkinetski poremećaj, ali to je jednim delom što je poremećaj mnogo ranije prepoznat u njihovoj sredini, a sa druge strane dijagnostički kriterijumi su blaži od evropskih. Mi tražimo znatno više elemenata da bi dijagnostikovali problem.

BEZ REDA I MIRA
Kako se poremećaj ogleda u ponašanju?
– Hiperaktivnost se definiše kao dezorganizovana, dete juri “ko muva bez glave”, po čemu se razlikuje od nemirnog deteta koje je živahno, ali zna šta radi. Deca sa hiperkinetskim poremećajem ne znaju da se čuvaju, lete u opasnost. Javlja se i poremećaj pažnje, što znači da se dete vrpolji na mestu, ustaje na času, ima tzv. leteću pažnju, i reaguje u trenutku, impulsivno. Često se svađa sa drugarima, prekida druge, nameće se drugima, lako zaplače.

Zima – virusi, leto – bakterije… To nije baš uvek tako, ali što se angine tiče, ona se zaista često javlja u letnjim mesecima. Zato smo odlučili da se podsetimo ubedljivo najčešće bakterijske upale grla, a to je baš angina.

Šta je angina, ko je «krivac» što muči decu?
Angina je gnojno zapaljenje grla, pre svega krajnika, a streptokoke su najčešći prouzrokovač. To ne znači da druge bakterije (Haemophilus influenzae, Moraxella…) «nemaju pravo» da napadnu grlo, ali je ipak najveća verovatnoća da je baš streptokoka «krivac» za ovu bolest.

Beta hemolitični streptokok je najčešći uzročnik. Ali, Str. pneumoniae takođe voli da se napadne grlo i krajnike.

Odakle bakterije dolaze?
Ubedljivo najčešće od bolesne dece, koja su pravi «rezervoari» bakterija. Naravno, te bakterije se nalaze i u našoj okolini, pa mogu dospeti i u namirnice – odakle, naročito leti, lako stižu do dece.

Nekada su i roditelji izvor infekcije, naročito ako nemaju simptome i znake oboljenja, ili ako su u periodu inkubacije (to je vreme od ulaska bakterije do pojave prvih simptoma bolesti). Tada se streptokoka, prilikom ljubljenja ili maženja, može preneti na dete. To se, ipak, ređe dešava, tako da decu ne treba zapostaviti i uskratiti im nežnost. Ako roditelji imaju crveno grlo, ili grebuckanje u grlu koje im smeta, treba da urade jednostavan bris grla, čak i kada nemaju povišenu temperaturu. Na svakom koraku ima laboratorija gde se to obavi za pet minuta!

Kako se dete zarazi?
Kontakt sa obolelim detetom je najčešći način prenošenja angine. To ne mora uvek da bude direktan kontakt, a kašljanje i kijanje (takozvani kapljični put) je čest način prenošenja u kolektivima. Streptokoke se lako prenose i prljavim rukama, a izuzetno lako i ako deca piju iz iste čaše, ili koriste iste kašike ili viljuške.

Kako posumnjati na anginu?
Bol u grlu i povišena temperatura su prvi znaci angine. Veća deca se požale da ih grlo prvo grebe, a potom i boli, povišena telesna temperatura se vrlo brzo javlja, a kod manje dece je ona često prvi znak bolesti.

Ako se ne počne sa terapijom, detetu biva sve gore, gubi uobičajenu živahnost i postaje čas nervozno, čas potpuno klonulo. Iako su deca vruća, veoma su bleda, sa izraženim podočnjacima. Neretko deca povraćaju, naročito mlađa, što dodatno pogoršava već veoma loše stanje. Apetit je katastrofalan – što zbog bola u grlu, što zbog iscrpljenosti deteta. Sve se odvija za dan-dva, a uzrok ovako lošeg izgleda deteta je toksin koji bakterija stvara, a koji se iz grla putem krvi raznosi po organizmu.

Kako se stiže do dijagnoze?
Lekar pri pregledu vidi zažareno ždrelo, ogromne krajnike sa gnojnim čepićima. Na nepcima se neretko vide i mala «ostrva» krvarenja – petehije. One, isto kao i gnojni čepovi, ukazuju da se javila streptokokna infekcija. U baš zapuštenim slučajevima bolesti, krajnici su toliko uvećani da se vazduh teško probija ka plućima.

Limfni čvorovi na vratu su uvećani, mada nisu ogromni (kao, na primer, kod infektivne mononukleoze, koja nekada može da se «pomeša» sa anginom).

Treba li obaviti neke analize?
Bris ždrela (grla) je jednostavan i dobar način da se potvrdi dijagnoza angine.

Kada se bris zaseje na odgovarajuće hranljive podloge – u njima za dan, dva poraste bakterija koju mikrobiolog prepoznaje. Tako se dokaže koji mikrouljez pravi problem detetu.

Postoje i novije metode, pomoću kojih se za desetak minuta može proveriti da li ima streptokoka u grlu ili ne. Tako lekar pored samog deteta (pa i u kući malog pacijenta) može lako da pokaže ima li streptokoka u grlu.

Da li je rezultat brisa neophodan za započinjanje terapije?
Kada lekar pregledom jasno vidi sve znake angine, uključujući i gnojne čepiće, nije potrebno čekati rezultat brisa da bi se započela terapija. Pošto je jasno da se radi o angini, nema potrebe da se dete ostavi bez terapije do rezultata brisa. Jer, odlaganje terapije samo pomaže širenju bakterija i nastanku komplikacija.

Kako se leči?
Stub terapije su antibiotici iz grupe penicilina. Do pre nekoliko decenija, gotovo da nije bilo deteta koje nije dobijalo injekcije penicilina u guzu. Srećom, danas postoji veliki broj penicilinskih antibiotika koji uspešno mogu da se nose sa streptokokama, pa većina dece može dobro da prođe i bez omraženih injekcija. Naravno, postoje situacije kada su one neizbežne – kao, na primer, teške forme angine, kada dete nije u stanju da uzima lek na usta, ili kada se radi o bebama, kod kojih se streptokok veoma brzo širi.

Antibiotski sirupi pored bezbolnosti imaju još jednu prednost. Naime, radi se o antibioticima šireg spektra, pa mogu da se «potamane» i potencijalne bakterije koje nisu iz familije streptokoka. Sa druge strane, u proteklih dvadesetak godina se desio neverovatan porast otpornosti (rezistencije) streptokoka na penicilin (koji se daje u injekcijama). Uzrok ove pojave je u najvećoj meri nekritična upotreba antibiotika kod virusnih infekcija, gde ovi lekovi nemaju nikakav efekat.

Kod alergičnih na penicilin, daje se eritiromicin i njemu slični antibiotici.

Lečenje, u zavisnosti od težine infekcije, traje od sedam do deset dana, a poslednjih par godina se javljaju protokoli lečenja angina koji podrazumevaju kraće vreme terapije, ali sa većim dozama antibiotika.

• Mogu li da se jave komplikacije?

Svaka infekcija koja započne na jednom delu tela, može da «krene po zlu» i da se proširi. Danas se to retko dešava, jer postoji veliki broj antibiotika koji uspešno tamane streptokoke i druge bakterije, prouzrokovače zapaljenja grla. Sa druge strane, simptomi i znaci bolesti koje izazivaju ove bakterije su veoma izraženi, pa je pomoć lekara takoreći neizbežna. Zato nećemo govoriti o tim infektivnim komplikacijama, već ćemo se okrenuti neinfektivnim ili imunološkim.

Dve su bolesti koje i danas bude pažnju lekara i roditelja, a spadaju u imunološke (ili autoimune) bolesti. To su reumatska groznica i poststreptokokni glomerulonefritis. Obe nastaju par nedelja posle akutne infekcije, kada se čini da je već sve gotovo. Javljaju se veoma retko, i to samo kod dece koja imaju sklonost (predispoziciju) za autoimune bolesti.

Reumatska groznica je opasna bolest koja može teško da ošteti srce, mada napada i zglobove, kožu i potkožno tkivo, ali i mozak. Srećom, veoma retko se viđa kod dece poslednjih godina, a kada se «uhvati» na početku, može uspešno da se leči i izleči.

Poststreptokokni glomerulonefritis je bolest bubrega kod koje dolazi do naglog slabljenja bubrežne funkcije, sa pojavom otoka kod deteta, slabijeg izlučivanja mokraće i drugim manifestacijama koje prate popuštanje rada bubrega. I ova boleština može lepo da se sanira uz malo sreće i dobre pedijatre – nefrologe. Ali je, kao i u slučaju reumatske groznice, neophodno bolničko lečenje u dobroj pedijatrijskoj bolnici.

Da li je svako bolno crveno grlo početak angine?
Naravno da nije!

S obzirom da veliki broj streptokoknih bolesti može lako da se dokaže prostim brisom, NE treba svako crveno grlo smatrati za početak angine. Ako je dete bez visoke temperature i dobro raspoloženo, MALA je mogućnost da ćemo zakasniti sa terapijom ako sačekamo rezultate brisa. Najgora varijanta je samoinicijativno uzimanje antibiotika, jer je to najkraći put ka razvoju rezistencije bakterija.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar

Dr Matthew Thompson sa Vašington Univerziteta u Sijetlu i njegovi saradnici analizom 48 ranije sprovedenih studija, došli su do zaključka da simptomi respiratornih infekcija kod dece mogu trajati duže nego što je ranije procenjivano, i najčešće ne zahtevaju terapiju.

Deca u ovim studijama dobijala su simptomatsku terapiju, placebo pilule ili nisu dobijala ništa, a lekari su pratili razvoj njihovih simptoma.

Među decom koja su imala bol u uhu, njih 90% bilo je bolje nakon 7-8 dana od posete lekaru. Deca sa simptomima prehlade ( kijavice ), bila su bolje nakon 15 dana, dok je skoro svoj deci kod koje se javio kašalj bilo potrebno 25 dana za potpun oporavak. Bol u grlu obično je prolazio nakon 2 do 7 dana, u zavisnosti od studije.

Naročito duže od očekivanog bilo je trajanje bola u uhu, kao i simptoma prehlade, napisali su autori 11.decembra na veb stranici British Medical Journal-a. prehlada

Dr Sharon B. Meropol ( Medicinski fakultet Univerziteta u Klivlendu ) izjavila je da većini dece sa simptomima infekcije disajnih puteva ( kašalj, kijavica itd ) nije potreban odlazak kod lekara. Sa izuzetkom streptokoknih angina, ove infekcije uglavnom su prouzrokovane virusima.

„Neki ljudi…smatraju da je, ukoliko simptomi traju duže od nekoliko dana, detetu potreban antibiotik,“ kaže dr Meropol. Antibiotici ne deluju na viruse, a mogu prouzrokovati proliv ili druga neželjena dejstva, među kojima je najznačajnije razvoj otpornosti bakterija na antibiotike, čime se znčajno otežava lečenje budućih bakterijskih infekcija.
„Poruka je da simptomi mnogih respiratornih infekcija mogu trajati neko vreme, i da njihovo duže trajanje ne mora da znači da je detetu potrebna antibiotska ili neka druga terapija,“ rekao je dr Theoklis Zaoutis ( specijalista za infektivne bolesti, Dečja bolnica u Filadelfiji, Pensilvanija ) u svom imejlu Reuters Health-u.

Naravno, i dalje postoje situacije u kojima je dete sa simptomima respiratorne infekcije potrebno odvesti kod lekara – kada se simptomi neprestano pogoršavaju, ili ako izostane njihovo postepeno poboljšanje. Lekaru takođe treba odvesti i dete koje otežano diše ili ima neki drugi ozbiljan simptom, navodi dr Meropol.

Priredila: dr Ivana Veljić