Displaying items by tag: Sreća
Roditeljstvo današnjice odlikuje veliki trud i želja da se dete zaštiti od nezadovoljstva, razočaranja ili bilo kakve frustracije. Dovoljna je samo naznaka nezadovoljstva da bi roditelj potrčao da izgladi situaciju.
Namera je opravdana, jer niko ne želi da mu dete pati, ali posledice neprekidne zaštite štete detetu u odrastanju. Naime, mnogi stručnjaci tvrde da dete mora samo da se suoči sa usponima i padovima, da prepozna emocije koje prate neuspeh i uspeh, kako bi u životu moglo da računa samo na sebe. Kada dete spozna svoju unutrašnju snagu i izdržljivost, neće upasti u zamku da zavisi od spoljašnjih faktora koji bi ga umirili, piše magazin goop.com
Biti nesrećan: Ključ za odgajanje srećne dece
Na pitanje šta žele za svoje dete većina roditelja odgovora da žele da bude srećno.
Istraživanja su pokazala da roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu. Kao rezultat takvog roditeljstva imamo mlade članove društva koji su preosetljivi i neretko depresivni kada odrastu.
Gde se krije tajna: da biste imali srećno dete, morate da ga naučite da reguliše svoje emocije i da zna da se izbori sa trenucima kada je nesrećno. Osećanja ne treba prikrivati, niti gutati. Čitava lepeza osećanja počevši od frustracije, preko ljutnje, razočaranja, te besa mora da bude dozvoljena. Moraš da osetiš da bi prevazišao.
U poslednje dve decenije javio se fenomen helikopter roditeljstva koje odlikuju roditelji koji zapeti kao puške čekaju da umire svoju decu. Kao što je bebi ponekad potrebna cucla radi utehe, tako roditelji utrčavaju nudeći utehu da se dete ne bi uznemirilo. Od naših roditelja, preko njihovih roditelja, naredbe: „Idi u svoju sobu, jer ja tako kažem” zamenili smo pitanjima i utehom u stilu: „Ne spava ti se? Hajde da pričamo o tome naredna dva sata!” praćeno zajedničkim odlaskom u krevet, i iskradanjem iz sobe, nečujno poput mačke kada dete zaspi. Jer, kao dobar roditelj vi ste dužni da poremetite svoj san. Naravno da ne.
Kada postanete roditelj, uz tu titulu gratis dobijate i titulu emotivnog i ličnog trenera svog deteta. Doduše, nigde se jasno i precizno ne spominje niti ističe važnost „veštine upravljanja emocijama“. Primetićete i sami, da roditelji vreme posvete edukaciji, obrazovanju, prihvatanju i usavršavanju novih veština poput baleta, fudbala, stranog jezika, crtanja, dok sa druge strane stoji veština koja je u životu svakog odraslog bića neophodna – upravljanje emocijama. Šta se dešava sa emocijama? Gde je trening za osećanja i regulisanje istih? Složićete se da se mnogi odrasli i dalje suočavaju sa izazovima kada nalete jake emocije.
Nikada nije previše rano, niti je dete previše malo da nauči kako da reguliše svoja osećanja. Dete uči na primeru. Roditelji su kalup, a dete vosak koji zauzima oblik prema kalupu. Roditelj je prvi kalup koji će dete preslikati. Taj kalup sadrži sva ponašanja, reakcije, reči, pa i dela. Neretko se dešava da roditelji shvate koliko njihov emotivni sistem nije dovoljno razvijen, onog trenutka kada dobiju dete. Shvate da nemaju dovoljno strpljenja, da ne umeju da komuniciraju kako bi trebalo. Onda kada roditelji nauče ili već praktikuju dobru praksu reagovanja i regulisanja emocija pred decom, ona takav stav preuzimaju i postaju stabilna i jaka.
Najvredniji dar od svih koji roditelji mogu da daju svom detetu nije materijalne prirode. Daleko od toga. Najvredniji dar su mudra i promišljena uverenja i emotivni regulator. To je dar koji će u toku životu neprekidno darivati dalje, samim tim što je dobra osnova za stabilan, ispunjen život, gde se vrednost ne prepoznaje u mišljenjima okoline već u samom sebi. Istraživanja su pokazala da deca koja prihvataju osećanja i znaju da se izbore sa njima imaju više uspeha u životu, u odnosu sa prijateljima pa i u ljubavi, jer su stabilna i jaka. Ona znaju da su neprijatna osećanja samo pokretač ka boljem. S druge strane, deca i odrasli koji ne mogu da se izbore sa emocijama na zdrav način neprekidno traže utehu negde drugde – u hrani, alkoholu, narkoticima, postaju zavisni partneri u vezi.
Svakodnevno nailazimo na ponavljanje loših šablona. Koliko puta u parku vidite majku ili oca koji viču na dete i grde ga da je jedino koje plače u parku i da niko od drugara neće da se igra sa plačljivkom? Koliko puta ste čuli da neko od roditelja preti detetu da će ga ostaviti u prodavnici zato što se ne ponaša lepo?
Šta možete i treba da radite:
Šta možete da učinite da vaša deca ne preuzmu obrazac koji vodi u neprekidni krug nestabilnosti, nepoverenja i lošeg upravljanja emocijama?
Dajemo vam par predloga:
Tolerišite negativna osećanja vašeg deteta tako da ne preuzimate odgovornost za njih. Kada imate loš dan želite da se izjadate partneru ili bliskoj osobi. Ne želite da neko zasuče rukave i reši vaše izazove, već samo da vas neko sasluša i pokaže empatiju. Deca se ne razlikuju u tome od odraslih. Ako je vaše dete tužno zbog loše ocene, nemojte da komentarišete kako ne možete da podnesete učitelja/icu. Oduprite se potrebi da zaustavite tugu i suze, pokušajte afirmativni pristup. Recite detetu da razumete zašto se loše oseća i pitajte ga šta će drugačije uraditi u budućnosti? Ne želite da naučite dete da ćete uleteti i rešiti svaki problem koji bude imalo.
Kako biste razvili i ojačali unutrašnju snagu deteta, i otpornost, morate da naučite da tolerišete detetove velike emocije. Morate da izađete iz zone intuitivnog komfora koji nalaže da zaštitite dete. Kao što svaki pad sa bicikla u toku vožnje uči dete kako da vozi bicikl, tako i samostalna borba sa velikim emocijama uči regulisanju osećanja i upornosti da se prevaziđu na zdrav način. To je veština koja će mu služiti za života.
Ako na dete stavite etiketu „lomljivo i krhko” moguće je da će takvo i biti. Usmerite detetovu pažnju na njegovu unutrašnju snagu, ne slabost. Na primer, možete mu reći: „Znam da je veoma teško da kažeš drugu ili drugarici da te je to što se desilo uznemirilo, ali sam siguran/a da ti to možeš, i videćeš da će vas to zbližiti”. Dozvolite detetu da preskoči emotivne prepreke i jasno izrazi svoja osećanja. Malo po malo, i doći ćete do stadijuma gde dete sasvim slobodno i nesmetano prolazi kroz emotivne izazove.
Najbolju referencu možete naći kod majke svih majki – Majke Prirode. Da li znate da ako kokoška pokuša sama da razbije ljusku jajeta da bi pile izašlo, pile umire? Ako roditelji neprekidno obleću oko svoje dece, oni ih onesposobljavaju da iskuse i žive život.
Morate biti učenik da biste bili predavač. Šta ovaj korak zahteva? Težak je i zahteva samorefleksiju roditelja. Roditelj je najbolji mogući roditelj kada je svestan sebe. Roditelj mora da zna kakav je uzor, a kakav uzor želi da bude i da se prema tome i ponaša. Ne želite da vičete na dete kako bi ono prestalo da viče. Uvedite „time-out” za sebe umesto za dete. Kada vidite da se situacija zagrejala, sklonite se da se ohladite da ne biste zažalili jer ste nešto ishitreno rekli i možda uvredili dete. Kako biste naučili dete kako da se nosi sa emocijama, vi morate da budete vladar svojih. Priznaćete, roditeljstvo je sjajna prilika ponovne izgradnje svoje ličnosti.
Budite empatični i ne poričite tuđa osećanja. Poricanje osećanja ne znači da će ona nestati. Govoriti detetu da prestane da plače, te umanjivati njegov osećaj bola kada se udari, izjavama da to ne može toliko da boli, ili da se ne plaši, nije utešno, niti će učiniti da brže prođe. Empatija koju pokazuju roditelji čini da se dete oseća bezbedno i slobodno. Videti, razumeti i čuti su osnovne akcije za sigurnost koju će dete osećati uz roditelja.
Empatija je osnovna jedinica razumevanja emocija. Empatični roditelj je poput Turingove mašine za kodiranje emocija za dete. Kada ste odlučni, a pri tom pokazujete empatiju, komunikacija sa detetom je mnogo lakša.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu.
Ne mešajte svoja osećanja sa detetovim. Vrlo često se dešava da roditelj osećanja svog deteta reflektuje na sopstvena iskustva u detinjstvu. Kada je dete uznemireno, a vi osetite anksioznost zapitajte se šta vama to znači. Šta vama predstavlja razočaranje ili tuga, nervoza ili strah? Ako vaše dete neprekidno traži nešto od vas, a vas to uznemiri, da li to možda znači da vi kao dete niste imali glas ili vam roditelji nisu dozvoljavali da budete zahtevni? Kaže se da je „histerija deo (h)istorije“. Upravo to nam govori da se vaša, lična istorija ponavlja, i da kroz detetove emocije proživljavate ponovo neke svoje emocije za koje ste verovali da su zakopane. Prihvatite svoja osećanja, to će vas osloboditi.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu. „Ako prestaneš da plačeš, daću ti keks/kupiću ti igračku/daću ti telefon da igraš igrice” i ostale vrste dečijeg mita nisu potrebne. Ne uslovljavajte svoje dete. Ne učite ga da emocije nisu važne i da za njih postoji adekvatna zamena u vidu hrane, igračke ili igrica. Osećanja su da se osećaju, da se gužvaju i lome da bi se osetila. Ne postoji nagrada niti kazna koja može da umiri osećanja. Pustite ih da budu slobodna. Ako ti se plače, isplači se. Ako ti se tuguje, tuguj, oseti svaki atom svojih emocija ma koliko neprijatno bilo. Jaki ljudi su svesni svojih osećanja. Oni se trude da ih razumeju, jer tako upoznaju sebe. Nećeš se slomiti ako se isplačeš, već sasvim suprotno, bićeš još jači. Bitan deo mentalne higijene je biti u miru sa svojim osećanjima, ne izbegavati ih, niti pritiskati.
Zamislite kako bi svet bio divan kada bi svi umeli da regulišu svoje emocije, i takav šablon preneli na svoju decu. Imali bismo društvo gde bi konflikti bili svedeni na minimum. Naravno da bismo se i dalje suočavali sa razočaranjima i gubicima, ali bismo hitnu pomoć za saniranje osećanja imali u sebi.
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs
Iako se pri pomisli na trudnoću prvo misli na mučnine i ostale manje ugodne elemente trudnoće, danas vam donosimo razloge zbog kojih biste doista trebali uživati u trudnoći
IAKO se pri pomisli na trudnoću prvo misli na mučnine i ostale manje ugodne elemente trudnoće, danas vam donosimo razloge zbog kojih biste doista trebali uživati u trudnoći. Naravno, od mnogo obaveza i problemčića većina ljudi zaboravlja biti optimistična. Uživajte u trudnoći i ignorirajte probleme, ispod mučnina, otečenosti i žgaravice krije se jedno prekrasno iskustvo!
1. Uživajte u putovanju!
Neka trudnoća bude vaša nova avantura. Cijeli život razmišljate o problemima, mislite na druge i previše se trudite? Sada je vaše vrijeme u kojem morate uživati i kada se drugi trebaju brinuti o vašim potrebama. Uživajte u ovom putovanju i iskoristite svaki dan!
2. Vrijeme za odmor
Ono „ja“ prije trudnoće vjerojatno bi razmišljalo o umoru kada počne neprestana trudnička iscrpljenost. Nova „ja“ bi trebala gledati na to kao odličnu priliku jer imate najbolji mogući izgovor za odspavati nakon ručka. I doručka. I između dva odmora.
3. Blistanje
Akne, prištići, suha koža, strije i pretjerano znojenje prvo su na što svaka trudnica pomisli kada joj spomenete kožu u trudnoći. Sve žene zaboravljaju da će im ljudi davati komplimente na temelju predivnog trbuščića čak i za dana kada je frizura katastrofalna, šminka zaboravljena, a outfit dana je stara trenirka. Iskoristite to!
4. Kosa kao iz reklama
Vjerojatno nikada nećete imati toliko gustu i prekrasnu kosu kao za vrijeme trudnoće, uživajte u tome. Hormoni i vitamini kombinacija su od koje kosa raste kao luda, a stara ne opada.
5. Mjeseci odmora od mjesečnice
Iako kompenzirate za čak i neugodnije simptome od onih koji prate mjesečno krvarenje, budite sretni jer devet mjeseci ne morate razmišljati o ulošcima, tamponima i bolovima.
6. Nema praćenja plodnih dana
Kod žena koje duže pokušavaju ostati trudne plodni dani se pomno čekaju i prate, pa čak i vođenje ljubavi postaje automatizirano. Trudni ste? Sada možete odahnuti. Vodite ljubav kad god želite, nema više gledanja na kalendar i mjerenja bazalne temperature.
7. Svi su ljubazniji prema vama
Ne znam je li to strah od ječmenca ili doista trudničko blistanje potiče ljudi da budu ljubazniji prema trudnicama. U svakom slučaju, iskoristite to!
8. Jedinstveno opravdanje za sve
Kada vam se nešto ne da ili jednostavno ne želite, a htjeli bi ostati pristojni, sada je savršen period za to. Opravdanje „trudna sam“ najbolji je argument koji ćete ikada imati.
9. Svaki dodatni centimetar je novo zadovoljstvo
Ovo je moguće samo u trudnoći, pa iskoristite to! Prihvatite obline, većini to žena zaista ne predstavlja problem kada u trudnoći dobiju bujno poprsje.
10. Nikada niste sami
Čak i kada ste vrlo usamljeni ili tužni, sjetite se da niste sami. Ispod vašeg srca kuca joj jedno!
izvor: index.hr
Odnos koji se formira između roditelja i dece je ključan za pravilan emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta. Pristup prirodnog roditeljstva podrazumeva da u ovom odnosu preovlađuju stanja sigurnosti, namirenosti, doživljenosti, viđenosti, bliskosti, poverenja, pripadanja i prihvaćenosti.
Mnogi roditelji su ubeđeni da je za detetov razvoj dovoljno da vole svoje dete i da mu na sebi svojstven način pokazuju ljubav. U ime ljubavi neki su strogi ali pravični, drugi su nežni i popustljivi, treći balansiraju negde između ove dve varijante, a svi veruju da rade najbolje za svoje dete kako bi ga "izveli na pravi put" i "napravili od njega čoveka". No, da li je deci to dovoljno i da li su ljubav i vaspitavanje dovoljni da dete izraste u srećnu, stabilnu, emotivno zrelu i funkcionalnu osobu?
Možda je ipak pravo pitanje za početak šta je ono što želimo za svoje dete? Da li nam je važno da ono bude poslušno, pristojno i lepo vaspitano, ukratko – dobro dete, ili na prvo mesto stavljamo to da je dete zadovoljno, radosno, autentično, samopouzdano, jednom rečju – srećno? Ukoliko vam je važnije da dete bude srećno, onda će vas verovatno zanimati i da saznate šta je potrebno da pružite detetu kako biste to postigli. E tu dolazimo do ključnog pitanja s početka teksta - da li su ljubav i vaspitanje dovoljni, ili je potrebno da deci pružimo nešto drugačije kako bismo podstakli njihov pravilan emotivni razvoj.
Voleti znači namirivati primarne potrebe
Stav razvojne psihologije koja sve više prevladava u odnosu na bihejvioralnu koja je do skoro imala primat kada je u pitanju podizanje dece, je da je odnos koji se formira između roditelja i dece ključan za pravilan emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta. Pristup povezujućeg, prirodnog roditeljstva, podrazumeva da u odnosu roditelja i deteta preovlađuju stanja sigurnosti, namirenosti, doživljenosti, viđenosti, bliskosti, poverenja, pripadanja i prihvaćenosti. Sva pobrojana stanja zapravo spadaju u primarne potrebe, pa ćemo ukratko objasniti šta neki od ovih pojmova podrazumevaju.
Sigurnost
Za dete je pre svega neophodno da oseti stanje sigurnosti i to već od prvih dana i prvih udisaja. Sve ono što se događa u prvim danima nakon rođenja ima veliki uticaj na to kakvi ćemo biti kad odrastemo, odnosno da li će u nama preovladavati osećaj sigurnosti ili straha. Ukoliko u prvim danima, pa i satima, nemamo kontakt sa mamom, vrlo je verovatno da će stanje straha biti dominirajuće u nama, i da će nas, verovali ili ne, pratiti kroz ceo život.
S druge strane ako je prvi kontakt sa mamom dobar, i ako se osećaj sigurnosti nastavi kroz rani period odrastanja, u sebi ćemo kroz ceo život nositi osećaj da je svet dobro i sigurno mesto. Upravo zbog toga je sve više pobornika porođaja kod kuće, kod kog je majci omogućeno da prve sate i dane bude nerazdvojna od svoje bebe.
Naravno osećaj sigurnosti se kroz odrastanje menja, i ukoliko je mama nakon lošeg starta i nedovljne povezanosti sa bebom u prvim danima, kasnije sa detetom razvila sigurniji odnos, to onda može da nadomesti ono što je u prvim danima propušteno. Ono što je bitno je da se dete i dalje kroz odrastanje dete oseća sigurno uz roditelja, a ne da mu roditelj bude izvor straha, pretnji, uslovljavanja...
Poverenje
Osnovni preduslov za svaki kvalitetan odnos je uzajamno poverenje. U periodu formiranja koji je najizraženiji do detetove treće, pa i šeste godine, za dete je jako važno da ima poverenje u roditelja i da zna da ga on nikad neće izneveriti. Uzmimo kao primer dete čiji roditelji treba da odu na put, a dete treba da ostane sa bakom i dekom na nekoliko dana. Ako roditelji kažu detetu da će se vratiti vrlo brzo, a onda ih nema par dana, jasno je da će dete izgubiti poverenje. Mi o tome često ni ne razmišljamo, mislimo da je detetu ipak ok, teši nas to što nam kažu da ne plače, da se lepo zabavlja sa bakom i dekom, a ne znamo da je ono možda prekinulo kontakt sa svojim emocijama jer su strah i bol bili prejaki za njegov nejak sistem. Ovoga često nismo svesni sve dok ne odrastemo i susretnemo se sa problemom da stalno sumnjamo u svoje partnere, pa kroz psihoterapiju dođemo do toga da je koren našeg nepoverenja u partnera upravo u tome što smo kao mali često bili iznevereni od strane roditelja.
Za dete je dakle od ključnog značaja da veruje roditelju, jer se tako uči poverenju u život i u druge ljude.
Doživljenost
Ovo je nešto o čemu vrlo retko razmišljamo i često nismo ni svesni u kojoj meri je za dete neophodno da bude doživljeno od strane roditelja i to baš onakvo kakvo jeste u svojoj suštini. Šta konkretno znači da doživimo dete onakvo kakvo jeste? To znači da osetimo kako se ono oseća u sebi, generalno i u pojedinim situacijama, i da mu dopustimo da bude spontano i autentično. Takođe za dete je jako važno da ima slobodu da izrazi sva svoja emotivna stanja, da ima svoje ekspresije koje neretko uključuju i ispoljavanje „negativnih“ emocija (ovo je velika tema o kojoj će biti reči nekom drugom prilikom), uključujući i one koje smatramo negativnima kao što su bes, strah, tuga... Tako recimo ukoliko se dete oseća tužno, potrebno je da ga pustimo da se isplače, da ga u tome čak podstičemo uz pružanje podrške. Na taj način dete dobija poruku da je ok da se oseća tako kako se oseća, drugim rečima da je ok takvo kavo je, a istovremeno mu postaje lakše. Isto tako, to znači da pustimo dete i da izrazi svoj bes i da ga zbog „ispada besa“ koji ponekad prelazi i u temper tantrum ne odbacimo već da i tada budemo uz njega i da ga podržimo. Osećaj doživljenosti dete ima i kada oseća da je za roditelja značajano, posebno, jedinstveno, vredno pažnje i ljubavi.
Ovo su samo neke od osnovnih primarnih potreba deteta, i valja znati da su deca "programirana" da od roditelja očekuju da namire te potrebe. Drugim rečima za detetov razvoj je neophodno da ga roditelj voli, ali za razliku od većine nas koji ljubav doživljavamo kao emociju, da bi dete imalo osećaj da je voljeno neophodno je da ispunjavamo njegove primarne potrebe.
Važno je da napomenemo i da nema univerzalnog pravila za podizanje dece i da treba voditi računa o tome kog je dete uzrasta, kakvog je temperamenta i senzibiliteta, kroz kakve situacije i promene trenutno prolazi (da li je recimo nedavno krenulo u vrtić pa je od tada često drugačijeg raspoloženja...) i slično. Dakle ne postoji univerzalan recept za podizanje dece, već je potrebno da upoznamo svoje dete, ali i da se povežemo sa samima sobom, da slušamo svoje instinkte i prirodne porive kada je roditeljstvo u pitanju. Otuda i koncept "Prirodno roditeljstvo" koje nas upoznaje sa detetovim primarnim potrebama, i koji nas uči da u sebi prepoznamo šta je ono što je našem detetu od nas najpotrebnije.
Tekst: Manja Šumadinac
Izvor: yumama.com
Pet stvari koje će bebu sigurno učiniti srećnomRutina odlaska na spavanje, svakodnevno maženje i pevanje „Razbole se lisica“ po hiljaditi put učiniće da beba slatko i mirno zaspe. Bebe ne vole nove i uzbudljive stvari. Ništa ih ne oduševljava više od predvidljivosti, naglašava dr Džil Stem, profesorka na Univerzitetu Arizona i autorka knjige „Bright from the start“.
Sisanje je bebin prvi i refleks namenjen hranjenju. Ali beba često, čak i ako nije gladna, ima potrebu za sisanjem prstića ili cucle, što je smiruje i omogućava da lakše zaspi. A beba obožava posmatra roditelje, baš kao što roditelji obožavaju da gledaju nju. Zato joj se, širom otvorenih očiju, što češće smeškajte. Pokažite joj kako stvarno izgleda osećaj sreće i činite joj stvari koje je usrećuju, savetuje dr Džil Stem.
1 Istezanje prija bebama
Dok beba leži posle kupanja u toploj sobi, priredite joj malo istezanje. Lagano istegnite njenu levu nogu i desnu ruku od tela. Zatim približite njeno desno koleno ka grudima i nežno ga potisnite malo u levu stranu. Ponovite sve na drugoj strani. Bebe uživaju u istezanju.
2 Hvatanje igračke
Beba je s tri ili četiri meseca sposobna da sama uzme igračku u ruke. Lako ćete da je nasmejete ako uzmete šarenu i meku igračku i držite je ispred bebe. Neka pokuša da je dohvati… a onda joj dajte igračku.
3 Masaža stopala
Nežno masirajte nožne prstiće, a dlanom kružnim pokretima masirajte pete. Zatim palčevima prelazite preko tabana, a masažu završite poljupcem u oba velika nožna prsta.
4 Smejte se
Približite se i poljubite bebin nosić ili pokrivajte i otkrivajte svoje lice. Smešite se dok to radite. Svaki put dok vidi nasmešeno lice roditelja, beba će biti oduševljena.
5 Vožnja bicikla
Male bebe često posle obroka boli stomak, naravno reč je o grčevima. Evo nekoliko vežbi koje će opustiti stomačić. Stavite je potrbuške u krilo i tapkajte je po leđima. Možete da je stavite da legne i na leđa i da s njenim nogicama radite vežbu kao da vozi bicikl. Na taj način ćete olakšati i ubrzati bebin sistem za varenje.
