jul 30, 2021

Neizlečiva bolest AIDS, koju izaziva virus HIV, ne često, ali se može javiti i kod dece. Pogledajte na koji način se manifestuje i kako uopšte dolazi do zaražavanja najmlađih ovim opasnim virusom.
HIV (virus humane imunodeficijencije) je virus koji je odgovoran za razvoj side (AIDS). Virus uništava ili oslabljuje ćelije imunog sistema i progresivno uništava sposobnost organizma da se izbori sa infekcijama i nekim vrstama raka. Kod odraslih i adolescenata, HIV se najčešće prenosi seksualnim kontaktom.
Kod dece mlađe od 13 godina, prisustvo virusa u organizmu se javlja najčešće prenosom sa majke, u materici, porođajnom kanalu ili dojenjem. Neće svako dete rođeno od zaražene majke biti zaraženo ovim virusom.

Kako se prenosi HIV?
- Vertikalni prenos. Dete se može zaraziti preko majke u trudnoći ili tokom dojenja.

- Seksualni kontakt. Kod odraslih i adolescenata ovaj virus se najčešće prenosi seksualnim odnosom sa zaraženom osobom.

- Putem krvi. Ovaj virus može se preneti ukoliko osoba dođe u kontakt sa krvlju zaraženog. Ipak, ovaj način prenosa je izuzetno redak.

- Putem igle. Korišćenjem iste igle, virus se može preneti sa zaražene na zdravu osobu. Najčešće je to slučaj prilikom konzumiranja droge, dok je ovakav slučaj u medicini izuzetno redak.

Nisu poznati slučajevi prenosa putem znoja, klasičnog kontakta, upotrebe iste odeće, telefona, bazena, toaleta...

Koji su simptomi side?
Simptomi variraju u zavisnosti od uzrasta deteta. Do prve godine, ipak, neki od najčešćih su:

- problemi sa psihičkim i fizičkim razvojem (nerazvijene kosti i manjak kilograma)

- oticanje stomaka, usled oticanja jetre ili slezine

- oticanje limfnih čvorova

- dijareja

- promene u ustima, poput pečata na obrazima i jeziku.

Kod dece starije od godinu dana mogu se javiti još i oticanja i infekcije pluća, oticanje parotidne žlezde, gljivične infekcije u digestivnom traktu, konstantne sinusne infekcije i infekcije uha, zapaljenje mozga, uporna i dugotrajna temperatura, dermatitis, hepatitis, problemi sa bubrezima.
Kod adolescenata simptomi mogu biti isti, ali se više podudaraju sa simptomima odraslih. Na početku, često mnogi i nemaju nikakve simptome. Ipak, i u tom asimptomatskom periodu, ovaj virus uništava ćelije imunog sistema.
Kada dođe do ozbiljnog oštećenja ili neke dodatne infekcije usled oslabljenog imunog sistema, kod deteta se može prepoznati infekcija HIV-om.

Kako se dijagnostikuje sida?
Kako sva deca od inficiranih majki po samom rođenju imaju pozitivan test, usled pasivnog transfera antitela na HIV putem placente, važni su virološki testovi, koji treba da potvrde dijagnozu. Ovaj test se vrši tokom prva dva dana života, u periodu između prvog i drugog meseca, a potom između četvrtoh i šestog.

Kod odraslih i adolescenata dijagnoza se postavlja testom na antitela.

Da li je za decu sa HIV-om sigurno da prime vakcinu?
- MMR je sigurna, osim ukoliko im nije jako oštećen imunitet.

- Vakcina protiv 5 dečjih bolesti (difterije, tetanusa, pertusisa, dečje paralize i hemofilus influence tip B) je takođe sigurna.

- Vakcina protiv hepatitisa A i B je sigurna.

- Vakcina protiv ovčijih boginja zavisi od imuniteta zaraženog deteta.

- Godišnja vakcina protiv gripa je takođe sigurna, ali na način kako to odredi vaš lekar.

Kako se leči sida?
Važno je da zaražena osoba ima svog lekara. Kao i sa drugim stanjima, rano otkrivanje nudi bolje lečenje. Danas postoje tretmani koji usporavaju virus u uništavanju ćelija imuniteta. Postoje, takođe, tretmani koji sprečavaju ili leče probleme koji su povezani sa HIV-om.
Antiretroviralna terapija može biti preporučena i trudnicama, kako bi se sprečio prenos na bebu u stomaku. Carski rez se takođe ne preporučuje, jer beba tako ne dolazi u kontakt sa porođajnim kanalom.
Dojenje nije preporučljivo, ako postoji drugi način ishrane bebe.

Izvor: www.yumama.com

Jedan od najčešćih simptoma u svim uzrastim grupma je bol u grlu. Gušobolja je pratilac brojnih infekcija, a hladni dani u koje ulazimo pogoduju upravo respiratornim infekcijama gornjih disajnih puteva. pored neprijatnog bola, deca slabije jedu, lošije unose tečnosti, što jeste dodatni ozbiljan problem.
Kod dece, pored curenja nosa (rinitisa) bol u grlu je vodeći simptom upala gornjih respiratornih puteva. Gušobolja praćena povišenom temperaturom je jedan od vodećih uzroka nepotrebne primene antibiotika! Srećom, polako raste svest kod roditelja da antibiotici nisu uvek korisni za dete, a ne mali broj roditelja ima svest galopirajućoj rezistenciji bakterija na antibiotike.

Slede najčešća i ilustrativna pitanja roditelja vezana za gušobolju:

Koji su uzroci bola u grlu kod dece?

Grlo je, pored nosa prvo “na udaru” različitih mikroorganizama, pre svih virusa i bakterija. Zato ne treba da čudi što mnogo dece “boluje” od grla. Tokom grejne sezone je suv vazduh u spavaćim sobama, pa ako se ne stave “ovlaživači” na radijatore (ili druga grejna tela) jutarnja suvoća usta i grla je neprijatna i bez infekcije.
Ipak, respiratorne infekcije drže ubedljivo prvo mesto na listi uzroka gušobolje kod dece, a aktuelni virusi su daleko češći prouzrokovač upala grla od bakterija.

Da li što pre treba tražiti od pedijatra da prepiše antibiotik?

NE TREBA! Nije svaki bol u grlu angina (kako se to obično pogrešno misli), a naročito ako nema visoke temperature. Ima mnogo virusa (naročito u periodu jesen – zima) koji napadaju grlo i prave veoma bolno zapaljenje, a prenose se prljavim rukama, ali i direktnim kontaktom (poljupcem, na primer). Imajući u vidu da su virusi PRVI na listi uzroka, BESMISLENO je žuriti sa antibiotskom terapijom, pošto antibiotici NE MOGU pobediti viruse!
Šta raditi ako dete uz gušobolju ima i povišenu temperaturu, zar to nije znak bakterijske infekcije?
U aktuelnom periodu (hladnih dana i promenljivog vremena) su opet virusi najčešći uzrok pojave febrilnosti – visoke temperature! Ako dete koje ima visoku temperaturu (i gušobolju) živne kad padne temperatura, dobro je tada raspoloženo i aktivno – skoro sigurno NIJE u pitanju bakterijska upala grla.

Da li antibiotik može da smeta detetu?

Svaki lek ima neželjena dejstva, pa i antibiotici. Digestivne tegobe su najčešće, ali se mogu javiti i alergije. Ono što danas pouzdano znamo je da antibiotici slabe imunski odgovor! Takođe značajno remete ravnotežu mikroflore i dovode do gubitka raznolikosti crvenih bakterija, koja je dugotročno veoma važna za zdrav imunitet deteta.

Da li je dobro uraditi bris grla?

Bris grla je najbolji način da se utvrdi ima li bakterija u grlu koje treba lečiti. Bris je jednostavna i jeftina dijagnostička metoda koja se može uraditi u velikom broju laboratorija, čak i bez odlaska u zdravstvenu ustanovu. Postoji „brz bris na streptokok“ koji za 15-tak minuta pokaže da li je u pitanju streptokokna upala grla! Dva sata PRE ovog brisa dete ne treba da jede i pije!

Može li se bez brisa?

Može! Kao što smo već napomenuli, ako dete nema visoku temperaturu, dobrog je raspoloženja i ne žali se na druge tegobe, nema potrebe da se žuri sa brisom grla. Ako se radi o “standardnim” virusnim upalama grla dete će već za dan – dva biti bolje, bol će se smanjivati i proći, pa bris nije neophodan!

Kako pomoći detetu koje ima bol u grlu?

Što pre treba započeti LOKALNU terapiju, a Tantum Verde sprej je odličan izbor!

TANTUM VERDE sprej sadrži lek benzidamin (BEZ dodatnih medikamenata) koji ima trostruko korisno dejstvo, pa je TANTUM VERDE sprej:

✔ Lokalni antiseptik – ima antimikrobni efekat koji se ispoljava u grlu, BEZ resorpcije u krvotok. To znači da NEMA sistemsko delovanje kao antibiotici, pa NEMA ni neželjena dejstva na imunitet (koje nažalost imaju oralni antibiotici)!

✔ Analgetik – smanjuje bol, a zapravo se ponaša kao lokalni anestetik pošto blokira sprovođenje bolnih impulsa kroz nervna vlakna. Dakle, TANTUM VERDE ne sadrži dodatni anestetik, pošto NIJE ni potreban!

✔ Protivzapaljenski (antiinflamatorni) lek pošto inhibira stvaranje produkata infekcije koji izazivaju upalu (stručno se zovu citokini). Tako smanjuje otok sluzokože grla i krajnika.

Ovaj trostruki lokalni efakat se očituje u brzom ublažavanju simptoma zapaljenja grla, pa deca u prvih 24 sata primene terapije lakše da gutaju i počinju ponovo lepo da jedu i unose tečnost!
Kod dece koja imaju takozvane kriptozne krajnike, lokalni antiseptik smanjuje rizik o sekundarne bakterijske infekcije. Radi se “mini-kanalima” u krajnicima u kojima se nagomilava sekret, a to pospešuje širenje infekcije, a ponekad i “nadovezivanje” bakterijske infekcije na primarno virusnu bolest!
Jedna od racionalnih upotreba TANTUM VERDE sprej je terapija upaljenog grla kod dece kod kojih je uzet bris grla, u periodu dok se čeka rezultat, ali i posle toga – kada se dokaže da nije u pitanju bakterijska infekcija. Isti je efekat kod dece koje pedijatar prati pošto (zbog jasnih znakova virusne upale grla) nije bilo potrebe da se radi bris!
Lokalna terapija TANTUM VERDE sprejem tako sprečava nepotrebnu upotrebu oralnih antibiotika i zaista daje doprinos borbi sa rastućom rezistencijom bakterja na antibiotike!
Može li se TANTUM VERDE sprej kombinovati sa lekovima koji služe za obaranje temperature?
MOŽE! Pošto deluje LOKALNO, nema prepreka da se koristi zajedno sa ibuprofenom ili paracetamolom.

Kako se koristi?

TANTUM VERDE sprej se veoma jednostavno i bezbedno koristi raspršivanjem u grlo:

Deca od 3 do 6 godina: po 1 raspršivanje na svakih 4 kg telesne mase, 2 do 6 puta na dan. Pri tome voditi računa da maksimalna doza ne pređe po 4 raspršivanja, 2-6 puta na dan
Deca od 6 do 12 godina: po 4 raspršivanja na obolelo mesto, 2 do 6 puta na dan.
● Adolescenti uzrasta preko 12 godina i odrasli: po 4-8 raspršivanja na obolelo mesto, 2 do 6 puta na dan.

Izvor:www.mojpedijatar.co.rs

Bolesti štitne žlezde najčešće su prisutne kod odraslih, ali ih mogu imati i deca, čak i novorođenčad. Postoje dva glavna tipa poromećaja rada štitne žlezde – hipotireodizam (usporen rad štitne žlezde) i hipertireodizam (ubrzan rad štitne žlezde).
Hipofiza u mozgu kontroliše rad štitne žlezde. Ona proizvodi hormon koji stimuliše štitnu žlizdu (TSH).
Pedijatrijski endokrinolog sa Northwell Health-a u Njujorku, doktor Graeme R. Frank, kaže da ako hipofiza oseti da nivo hormona štitne žlezde nije dovoljan onda ona stvara više TSH kako bi stimulisala štitnu žlezdu da ga proizvodi.
“Visoki nivoi TSH mogu značiti da štitna ne proizvodi dovoljno hormona štitne i to je stanje koje se zove hipotireodizam. Niski nivoi TSH mogu značiti da štitna proizvodi previse hormona i to stanje se zove hipertireodizam”, pojašnjava on.
Kod dece je prisutniji usporen rad štitne žlezde nego ubrzan. Netretirano stanje štitne žlezde može dovesti do mnogobrojnih simptoma. Ako hipotireodizam kod dece ostane neotkriven može izazvati nepovratano slab rast – zato je važno uspostaviti dijagnozu na vreme.

Bolesti štitne žlezde kod odojčadi

Kada se beba rodi u toku 48 sati od rođenja joj se uzima uzorak krvi iz pete kako bi se uradile pretrage za različite bolesti, između ostalog i za urođeni hipotireodizam.
Urođeni hipotireodizam se mora lečiti već od prve dve nedelje života.
“To je razorno stanje ako se ne prepozna jer mozak koji se razvija u prve dve do tri godine života kritično zavisi od hormona štitne žlezde”, objašnjava dr Frank.
Pedijatrijski endokrinolog i pomoćnik kliničkog direktora pedijatrijske endokrinologije na Johns Hopkins-u dr Kristin Marie Arcara kaže da ukoliko se urođeni hipotireodizam ne otkrije i ne tretira to može imati ozbiljne posledice kao što su slab rast i kašnjenja u razvoju.
Deca sa urođenim hipotireodizam uglavnom piju terapiju tokom celog života.

Simptomi hipotireodizma

Tokom razvoja u kasnijim godinama, bolesti štitne žlezde mogu se manifestovati brojnim simptomima. Kod mlađe dece, najznačajniji simptom hipotireodizma je nedovoljan rast. Drugi simptomi mogu biti zatvor, stalan osećaj hladnoće čak i kada je toplo vreme, dobijanje na kilaži, suva koža, gruba kosa i letargija.
Dr Frank kaže da u ekstremnim slučajevnima deca mogu imati povišen holesterol, koji je kako, kaže moguće potpuno vratiti u normalu nakon što se počne lečiti štitna želzda.
Devojčice koje su prošle kroz pubertet mogu imati neredovne cikluse ukoliko ne leče usporen rad štitne žlezde.
“Takođe, može izazvati kašnjenje puberteta”, kaže klinički saradnik na pedijatrijskom odelenju endokrinologije u Johns Hopkins University School of Medicine, doktorka Yasmin Akhtar.

Simptomi hipertireodizma kod dece

Doktorka Arcara kaže da su simptomi hipertireodizma mnogo uočljiviji kod dece.
“Volim da ih upoređujem sa simptomima pijenja previše kafe”, kaže ona. Šta to znači? Deca mogu imati drhtavicu, da se tresu, brze otkucaje srca, dijareju, gubitak na kilaži, imaju poteškoće u koncentraciji, teško zaspivaju i imaju slabu koncentraciju u školi. Nekada dete može biti pogrešno dijagnostikovano ADHD sindromom”, dodaje dr Arcara.

Kako se bolesti štitne žlezde detektuju kod dece

Da bi se proverila funkcija štitne žlezde radi se test iz krvi, ali to nije deo rutinske krvne slike.
Zato deca treba da idu na redovne kontrole od detinjstva pa sve kroz tinejdžerski period.
“Vaš pedijatar radi veoma važne stvari poput praćenja rasta i dobijanja na kilaži i mogu da primete kada se dese suptilne promene u kilaži ili rastu koje bi mogle biti signal da se nešto događa”, kaže dr Arcara. Dodaje da oni takođe rade preglede i mogu da primete neke stvari poput uvećane štitne žlezde zbog čega mogu tražiti dodatne pretrage.
Roditelji mogu da iznesu svoje brige pedijatru ako primete neke simptome ili ako i oni sami imaju istoriju bolesti štitne žlezde.
“Ako imate srodnika prvog stepena koji ima usporen rad štitne žlezde imate veće šanse da i vi razvijete takvo stanje u nekom periodu vašeg života”, kaže dr Frank.
Ako rezultati testa štitne žlezde nisu dobri onda pedijatar šalje dete kod pedijatrijskog endokrinologa.

Lečenje bolesti štitne žlezde

Iako bolesti štitne žlezde zvuče strašno, dobra vest je da se one leče.
Hipotireodizam se tretira levotiroksinom, sintetičkim oblikom hormona štitne žlezde koji se pije jednom dnevno i generalno nema nikakvih neželjenih efekata.
“Veoma dobro se toleriše i deca nastavljaju da žive normalno svoje živote dokle god redovno piju terapiju”, kaže dr Arcara.

Ključ je utvrditi adekvatnu dozu.

“To je jedna od retkih stvari u endokrinolokijii koju možemo precizno dozirati”, kaže dr Frank. Doktori prate nivoe hormona štitne žlijezde nakon nekoliko nedelja uzimanja leka kako bi utvrdili da li su u okvirima referentnih vrednosti – ukoliko nisu, koriguju dozu u skladu sa tim.
Često se dešava da kada im se uspostavi dijagnoza deca imaju hipotireodizam celog života. Dr Arcara kaže da neka deca mogu imati prolazni tip bolesti koji se može vremenom rešiti.
“To je nešto što će doktor procijeniti, da li da ukidaju pacijentu terapiju kako bi vidjeli ima li trajnu ili prolaznu bolest štitne žlijezde”, kaže ona.
Lečenje hipertireodizma je malo komplikovanije i postoje tri opcije. Postoji tretman radioaktivnim jodom, a druga opcija je antitiroidni lek koji usporava rad štitne žlezde. U oko 25 odsto slučajeva, pacijenti će prestati sa terapijom posle oko dve godine, objašnjava dr Frank. Ovaj tretman može imati neželjene efekte – osipe po koži, bol, bolove u zglobovima, disfunkciju jetre i nizak nivo belih krvnih zrnaca.

Treća opcija je operacija i vađenja štitne žlezde.

Zašto je važno lečiti bolesti štitne žlezde
Neophodno je lečiti novorođenčad kako bi se izbegli nepovratni razvojni problemi. Osim neprijatnih simptoma za veću decu, najveću zabrinutost predstavlja efekat hipotireoze na rast deteta. „Svakako hipotireoza nije jedini uzrok slabog rasta dece, ali je jedan od najčešćih“, kaže dr Arcara. Zbog toga je presudno proceniti na vreme i lečiti. „Ako se hipotiroidizam dugo ne leči, dugoročno možda nećete imati potpuno adekvatan rast“, ​​dodaje dr Arcara. „Ali za većinu dece, ako se terapija započne odmah, imaće normalizaciju u rastu, tako da će imati normalnu odraslu visinu za svoju porodicu.“

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Naučnici u Australiji otkrili su kod ljudi nekoliko promena koje su se počele događati u kratkim vremenskim razmacima.
Neka deca danas se rađaju bez umnjaka, a sve više ljudi ima i dodatnu arteriju u podlakticama što sve ukazuje da čovečanstvo trenutno prolazi kroz ‘mikro-evoluciju’, pokazala je nova studija, prenosi Independent.
Naučnici u Australiji otkrili su kod ljudi nekoliko promena koje su se počele događati u kratkim vremenskim razmacima.
Doktorka Tegan Lukas sa Univerziteta u Adelejdu kaže i kako lica postaju kraća zbog promena u našoj ishrani, a manja vilica znači da u njoj ima manje mesta za zube.
‘To sve se događa jer smo s vremenom naučili koristiti vatru i procesuirati hranu. Sada se sve više ljudi rađa bez umnjaka’, rekla je.
Tim naučnika takođe je otkrio da se sve više ljudi rađa s dodatnim kostima u nogama i rukama, kao i kraćim licima i abnormalnim vezama dve ili više kostiju u stopalima.
Osim toga, istraživanje doktorke Lukas i kolega profesora Makieja Heneberga i Džalija Kumaratilakea, pokazalo je ‘značajno povećanje’ prevalencije medijalne arterije od kraja 19. veka.
Ta arterija se formira tokom razvoja fetusa u materici i glavna je žila koja snadbeva krvlju šake i podlaktice, ali ta arterija nestaje tokom gestacije, a njenu ulogu preuzimajuju radijalna i ulnarna arterija.
‘Od 18. veka, anatomija proučava prevalenciju ove arterije kod odraslih osoba, a naša studija jasno pokazuje da se broj ljudi s tom aretrijom povećava’, kaže doktorka Lukas.
‘Rasprostranjenost te žile bila je kod ljudi rođenih sredinom 18. veka oko 10 odsto, a sada je 30 odsto kod ljudi rođenih sredinom 20. veka što je jako značajno povećanje kad se radi o evoluciji.’
Do tog je povećanja došlo, smatraju naučnici, zbog mutacije gena uključenih u razvoj medijalne arterije, zdravstvenih problema majke tokom trudnoće, ili oboje.
‘Ako se ovaj trend nastavi, do 2100. godine većina će ljudi imati medijalnu arteriju’, kaže doktorka Lukas.
Ova studija, naglašavaju naučnici, pokazuje da se ljudi razvijaju daleko brže nego u bilo kojem drugom razdoblju u poslednjih 250 godina.
Oni smatraju da su glavni razlog za ovu mini-evoluciju promene u prirodnoj selekciji.
Ovo straživanje objavljeno je u časopisu Journal of Anatomy.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Pre trinaest godina, kada sam bila nova, mlada i neiskusna profesorka, morala sam da pozovem majku jednog učenika da bih je obavestila da ću započeti disciplinski postupak protiv njene ćerke zbog plagijarizma, kao i da će njena ćerka za taj rad dobiti nulu.
„Ne možete to da uradite. Ona nije uradila ništa pogrešno,“ rekla mi je majka, ljutito.
„Ali jeste. Pronašla sam čitave pasuse koji su prekopirani sa raznih sajtova“, bojažljivo sam odgovorila.
„Ne, mislim ONA nije uradila ništa pogrešno. Ja sam. JA sam napisala njen rad.“
Ne sećam se šta sam na to odgovorila, ali mi je bilo potrebno malo vremena da se saberem i svarim ono što sam upravo čula. A i šta sam mogla da uradim? Da suspendujem majku? Da je zaključam na otvorenim vratima i nateram da sto puta na tabli napiše „Neću da pišem radove svoje ćerke prepisujući članke sa interneta“? Majka je dala obrazloženje za svoj postupak: njena ćerka je bila pod velikim stresom i ona nije želela da se devojčica razboli.
Na kraju te priče, devojčica je dobila nulu i lično sam se pobrinula da ponovo sama napiše svoj rad. Naravno, nisam imala autoritet da vaspitam njenu mamu, ali to sam mnogo puta uradila u snu.
Iako nisam sigurna da li je i šta majka naučila iz tog iskustva, ćerka je naučila da mora da snosi posledice a ja sam izvojevala jednu svojevrsnu pobedu. Sada se više ne nerviram oko tih „starih“ navika, poput majke koja malo više pomaže detetu oko domaćeg iz matematike, oca koji pravi detetov rad iz tehničkog. To je tako pase.
Danas se nastavnici susreću sa potpuno novim nivoom prezaštićenosti: roditeljima koji odgajaju svoju decu tako da budu bespomoćna i nemoćna, decu predodređenu na anksiozno odrastanje, kojoj nedostaju emocionalna znanja potrebna za prevazilaženje neizbežnih loših situacija.
Mislila sam da sam prošla puno toga sve dok nisam pročitala istraživanje Tehnološkog univerziteta Kvinslend, autorke Džudit Loke, koje predstavlja „ocenu koncepta preterano zaštitničkog roditeljstva od strane profesionalaca koji se bave roditeljstvom“.
Preterano zaštitničko roditeljstvo (eng. overparenting) po ovom istraživanju predstavlja „pogrešno motivisan pokušaj popravljanja trenutnog i budućeg ličnog i akademskog uspeha deteta“. U pokušaju da razumeju takva ponašanja, autori su anketirali psihologe, školske savetnike i nastavnike. Autori su ova stručna lica pitali da li su bili svedoci preterano zaštitničkog roditeljstva i ostavili prostor za opis takvih situacija. Iako relativno mali uzorak i diskutabilan metod subjektivnog samoprijavljivanja bacaju senku na statistički značaj istraživanja, primeri navedeni u izveštaju pružaju dovoljno materijala za prepričavanje.
Neki primeri su već viđeni: detetu nije dozvoljeno da ide u kamp sa drugarima ili da uči da vozi, roditelj secka hranu i pakuje posebne tanjire za žurku za svoje 16-ogodišnje dete jer je ono izbirljivo na jelu. I dok mi je žao te dece, ne brinem se. Ona će se osamostaliti jednog dana i oporaviti od tog prezaštićenog detinjstva.
Primeri koji me brinu su oni koji imaju potencijal da unište detetovo samopouzdanje i umanjuju vrednost značaja učenja samostalnosti. Prema autorima istraživanja, roditelji koji to rade „perspektivu svog deteta smatraju istinitom, bez obzira na činjenice,“ i pre „poveruju svom detetu nego odrasloj osobi i negiraju i samu mogućnost da je njihovo dete bilo krivo ili da bi čak učinilo nešto slično.“
Ono što mi nastavnici najčešće vidimo je ono što autori ovog istraživanja zovu roditeljima koji „se brzo odazivaju zahtevima deteta a malo zahtevaju od njega“. Ovi roditelji odgovaraju na sve potrebe i nevolje svoje dece ne dajući im šansu da sama reše svoje probleme.

Pusti, ja ću to da uradim

Ovi roditelji „žure u školu na prvi poziv svog deteta da bi mu doturili stvari kao što su zaboravljeni ručkovi, zaboravljeni domaći zadaci, zaboravljena odeća“ i „zahtevaju bolje ocene ili prete odustajanjem od škole“.
Jedan učesnik istraživanja je problem opisao na sledeći način: “Radio sam sa velikim brojem roditelja koji toliko prezaštićuju svoju decu da ona ne nauče da preuzmu odgovornost (i prirodne posledice) svojih postupaka. Deca mogu da razviju osećaj da im nešto pripada i da sve zaslužuju bez truda, a roditeljima je tada teško da sarađuju sa školom – da imaju poverenja, budu kooperativni i fokusirani na rešenje problema, što bi koristilo i detetu i školi.”
Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
To su roditelji koji me najviše brinu – roditelji koji ne dozvoljavaju detetu da uči. Vidite, nastavnici ne predaju samo čitanje, pisanje i aritmetiku. Mi decu učimo odgovornosti, organizaciji, manirima, uzdržanosti itd. Ove veštine možda neće biti ocenjene na standardizovanom testiranju, ali dok deca planiraju svoj put u odraslo doba, one su ubedljivo najvažnije životne veštine koje predajemo.
Ne predlažem da roditelji slepo veruju nastavnicima svoje dece. Ni ja to ne bih uradila. Ali, deca greše, a kada se to desi, važno je da roditelji zapamte da je edukativna koristi od posledica te greške dar, a ne zanemarivanje obaveza. Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
Završila sam sa maštanjem o tome kako da ona mama od pre 13 godina ugleda svetlost. Taj brod je otplovio i uradila sam najbolje što sam mogla za njenu ćerku. Svake godine uveravam nekog roditelja: „Ovaj neuspeh/greška će biti najbolja stvar koja se dogodila vašem detetu“, i odavno sam prihvatila da mi većina roditelja neće verovati. To je u redu. Strpljiva sam. Lekcije koje ja predajem u srednjoj školi se obično ne isplate godinama i ne očekujem zahvalnice.
Naučila sam da uživam i pronalazim zadovoljstvo u svakodnevnim časovima i u vremenu koje provodim sa decom kojoj je obrazovanje potrebno. Ali maštam o danu kada će mi biti povereno da naučim svoje učenike kako da se nose sa udarcima, pronađu put kroz teškoće adolescencije i čvrsto stoje pred izazovima – izazovima koji imaju moć da transformišu današnju decu u snalažljive, kompetentne i samopouzdane odrasle osobe.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Alergijski rinitis predstavlja zapaljenje sluzokože nosa koje nastupa usled dejstva različitih alergena. Karakteriše se sa najmanje dva simptoma: pojačano curenje nosa, zapušenost nosa, kijanje i svrab nosa.

Alergijski rinitis predstavlja zapaljenje sluzokože nosa koje nastupa usled dejstva različitih alergena. Karakteriše se sa najmanje dva simptoma: pojačano curenje nosa, zapušenost nosa, kijanje i svrab nosa.

SIMPTOMI ALERGIJSKOG RINITISA
Pojačano curenje nosa
Zapušenost nosa
Kijanje
Svrab nosa

Po vremenu javljanja tokom godine, može da bude sezonski ili prisutan tokom cele godine, povremen ili stalan. Česta je pojava alergije na polene trava, drveća i korova, kućnu prašinu i grinje, dlaku mačke ili psa, budj i perje. U odnosu na kvalitet života kakav dete ima može da bude blag, umeren ili težak oblik. Obično se javlja u periodu predškolskog i ranoškolskog uzrasta a povećava se godinama.

Učestalost alergijskog rinitisa

U poslednjih nekoliko godina došlo je do velikog porasta učestalosti javljanja alergijskog rinitisa. Alergijski rinitis je najčešća hronična respiratorna bolest, od koje boluje 10–20% svetske populacije. Kod 80% osoba se prve tegobe alergijskog rinitisa javljaju pre 20.godine.

Klinička slika

Klasični simptomi i znaci alergijskog rinitisa su postojanje povremene ili stalne zapušenosti nosa, sekrecija iz nosa, kijanje i svrab. Simptomi se javljaju odmah posle izlaganja alergenu i mogu da budu prisutni danima posle izlaganja alergenu. Često se jačina simptoma smanjuje po ulasku u kuću i umivanju. Alergija može da se javi tokom života i ne mora da znači da je neko ko nema alergiju neće dobiti kako raste. Simptomi alergijskog rinitisa se javljaju tokom cele godine u zavisnosti od alergena na koje je dete osetljivo. Prvi simptomi obično počinju početkom aprila kada počinju da cvetaju trave, zatim se nastavlja alergija na polene drveća a do novembra se nastavlja reakcija na polene korova.

Kako razlikovati alergiju i prehladu?

Alergijski rinitis i prehlada po simptomima podsećaju jedan na drugog ali postoje pokazatelji koji mogu da upute na jednu od ove dve dijagnoze
Kod prehlade se pored kijanja, zapušenog nosa i curenja nosa koji su simptomi alergije obično javlja i povišena telesna temperatura, što se ne javlja kod alergije.
Simptomi prehlade spontano nestanu posle nekoliko dana, dok simptomi alergijskog rinitisa traju duže i po nekoliko nedelja i meseci
Veća je mogućnost da se alergija javi u porodicama u kojima neko u porodici ima alergiju.
Važno je proveriti da li se simptomi javljaju svake godine u približno isto vreme jer se onda verovatno radi o nekom obliku alergije.
Kod prehlade obično nije prisutan svrab očiju i nosa dok je prisutan kod alergijskog rinitisa.
Udruženi simptomi
Udruženo sa simptomima rinitisa javlja se i sekrecija iz očiju, kašalj i govor kroz nos. Deca sa alergijskim rinitisom često imaju udruženu glavobolju zbog zapušenosti nosnih hodnika. Sve ove tegobe znatno pogoršavaju kvalitet života kod dece sa alergijskim rinitisom.
Kod dece koja imaju alergijski rinitis često se viđaju i druga udružena stanja astma i atopijski dermatitis: Zbog prisustva bistre sekrecije često se vidja i kašalj.

Dijagnoza alergijskog rinitisa

Dijagnozu alergijskog rintisa postavlja pedijatar na osnovu kliničke slike, pregleda i po potrebi alergološkog testiranja.

Lečenje alergijskog rinitisa

Pedijatar posle pregleda razmišlja o preventivnim merama kojima može da smanji simptome alergijskog rinitisa kao i o upotrebi lekova koji poboljšavaju stanje deteta i kvalitet života.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Generalno, istraživači započinju testiranje eksperimentalnih vakcina na najmanje ranjivoj populaciji – mladim i zdravim odraslim osobama, a zatim počinju da se šire na ranjivije grupe kako se akumuliraju klinički podaci koji pokazuju da vredi testirati vakcinu. To može uključiti testiranje starijih osoba i onih sa određenim osnovnim bolestima.
Napredak sa vakcinama protiv koronavirusa kretao se izuzetno brzo otkako je novi virus prvi put identifikovan i sekvenciran u januaru. Eksperimentalne vakcine vodećih kompanija sada su u završnoj fazi kliničkih ispitivanja, a rezultati se očekuju već sledećeg meseca. Ali taj napredak se usredsredio na pravljenje i testiranje vakcine za odrasle. Deca još uvek nisu uključena u bilo kakva ispitivanja vakcine protiv koronavirusa, što zabrinjava stručnjake da će deca ostati bez vakcine određeni vremenski period.
Proizvođači lekova obično testiraju vakcinu na deci pre nego što zatraže odobrenje da ih vakcinišu.
Vodeće proizvođači lekova – Pfizer, Modernu, AstraZenecu i Johnson & Johnson rekli su da to planiraju, ali nijedna nije dala procenu kada bi vakcinacija mogla da bude dostupna deci. Trenutno su sve četiri kompanije u završnoj fazi testiranja svojih eksperimentalnih vakcina za odrasle, prenosi Nedeljnik.
Rej Džordan, direktor za korporativne poslove u kompaniji Moderna, rekao je da ova kompanija planira da započne pedijatrijsko ispitivanje za svoju vakcinu pre kraja godine i da se čeka odobrenje regulatora.
Glavni naučni službenik kompanije Johnson & Johnson, Pol Stofels rekao je da je ova kompanija zainteresovana za eventualna vođenju pedijatrijskih ispitivanja.
“Otvaranje studije za decu uslediće kasnije tokom godine nakon uspostavljanja bezbednosti vakcine kod odraslih”, rekao je Stofels.
Druge kompanije za proizvodnju lekova nisu rekle kada će započeti studije kod dece.
Nedostatak informacija o tome kako i kada proizvođači lekova planiraju da testiraju vakcinu koronavirusa kod dece izazvao je zabrinutost kod nekih pedijatara i stručnjaka za vakcine.
“Trenutno sam prilično zabrinut da do početka sledeće školske godine deci neće biti dostupna vakcina”, rekao je dr Evan Anderson, pedijatar iz Atlante, prenosi Nedeljnik.
Nekoliko faktora objašnjava zašto su deca izostala u istraživanju.
Portparol kompanije Pfizer rekao je da aktivno rade sa regulatorima na potencijalnom planu pedijatrijskih studija koje bi obuhvatale mlađe od 16 godina.
Iako deca obično nemaju teške ishode Kovida-19 kao što to može da bude slučaj kod starijih osoba, pronalazak vakcine za decu i dalje predstavlja važan element u suzbijanju ove pandemije.
Kompanije za lekove rekle su da im je prioritet u odgovoru na pandemiju zaštita rizičnih grupa.
Portparol AstraZenece rekao je da će kompanija započeti “kada se prikupi dovoljno podataka o odraslima, što ukazuje da AZD1222 ima potencijal da bude bezbedan i efikasan kod dece”.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Užurbanost života, novi trendovi, a po nekima povratak na staro, sve više smo skloni da kako u našoj, nako i ishrani dece, konzumiramo i pravimo obroke koje brzo, lako i bilo gde, možemo pojesti.
Upravo zato finger food sve više dobija na svom značaju, i sve je više roditelja, dece, ali i kompanija koje se bave keteringom, koji sve više dominantno traže, plasiraju ali i konzumiraju, na ovaj način pripremljene obroke.

Šta je finger food?

Finger food u načelu, je sve ono što se može konzumirati lako, jednostavno i sa prstima. Kao što i ishrana sama po sebi može biti boljeg, lošijeg kvaliteta, tako i finger food može biti spektar različitih sastojaka, namirnica, od kojih za Vaše dete birajte najbolje. Finger food kao trend sve više dobija na svom značaju, ali moramo da razlikujemo nekoliko njegovih oblika. Od one hrane koja se brzo i lako može konzumirati na skupovima, proslavama, koja predstavlja kombinaciju stare konvencionalne, tako i moderne ishrane, koja u svojoj ponudi ima sve, od onoga što bismo smatrali zdravom i kvalitetnom ishranom, do manje kvalitetnih namirnica , pa čak i peciva i raznih slatkih varijanti, do finger food-a ili hrane prstićima koja je kao pojam primarno i nastala, upravo sa ciljem da se deci olakša proces započinjanja samostalnog hranjenja.

Finger food i Vaše dete

Finger food svoj najveći značaj ima upravo kod beba, koje pored toga što već u uzrastu od osam, devet meseci, pokazuju želju da se same hrane, na ovaj način razvijaju svoju finu motoriku i koordinaciju, ali i grade lični odnos sa hranom i određenim namirnicama. Upravo Vaše dete će Vam samo pokazati kada je spremno za ovaj korak. Nemojte ga sputavati, naprotiv, podržite ga i okuražite. Kada je u pitanju ishrana prstićima beba, pravi izbor su kvalitetne namirnice koje polako uvodite u ishranu vašeg deteta po već ustaljenom kalendaru.

Higijena ruku, kao imperativ dobrog zdravlja

Iako bi čiste i oprane ruke trebalo da se podrazumevaju, posebno u doba pandemije, moramo da podsetimo na važnost stalnog pranja ruku, posebno pre jela. Naučite Vaše dete od malih nogu ovoj navici, koja treba da ostane prisutna i nakon pandemije.

Idealna hrana za prstiće

Važno je da hrana bude isitnjena toliko da vaše dete može desnima da je savlada. Dajte mu na kartonskom ili plastičnom tanjiriću nekoliko komadića, dok ne vidite da Vam traži još. Nikada ne trpajte tanjir, jer ga masa hrane može u startu odbiti. Krenite od jednostavnih namirnica kao što su sveže voće, na primer banana, breskva, kajsija, šljiva, dobro kuvano povrće, šargarepa, krompir, brokoli, karfiol, kuvano jaje iseckano na komadiće, parče kifle, ili dobro kuvano meso ali isečeno na jako male komadiće. Izbegavajte tvrdu hranu, lepljivu, okrugle komadiće i onu koja se teško žvaće.

Od finger food-a do stola

Iako je ovaj vid hranjenja beba značajan, poželjan sa mnogobrojnim benefitima za Vaše dete, morate znati da on je samo etapa u razvoju Vašeg deteta. Kada dete uspostavi odnos sa hranom, nauči da samo se hrani, morate ga polako učiti rutinama obroka za stolom i uz pribor,upravo zbog navika koje će usvojiti za ceo život. I kada se igra sa prstićima, izuzetno je važno da sedi u hranilici, ne leži, ili polu sedi, kako bi proces varenja mogao da teče neometano. Pokušajte da mu glavni fokus bude na hrani, bez preterane dodatne zanimacije, kako bi moglo da nauči i oseti put hrane od pstića, pa nadalje.

Finger food kao užina

Iako mnoge kulture neguju finger food kao svoju kulturološku naviku, u modernom svetu finger food može biti zastupljen i ishrani vašeg deteta i u starijem uzrastu, kao užina, idealan izbor za izlete, putovanja, rođendane ili sportske aktivnosti. Iako u starijoj dobi spektar namirnica, tako i njihove kombinacije se šire, treba biti obazriv sa kvalitetom i sadržajem koji nudite detetu, jer upravo ova hrana može biti uzrok gojaznosti i brojnih metaboličkih dizbalansa, ukoliko nije adekvatno i sa ispravnim sastojcima pripremljena.
Finger food u starijoj dobi je dobra alternativa, ali ne treba da Vam postane navika za svaki dan. Vodite računa i o količini, iako naizgled malo hrane, često roditelji nemaju tačnu predstavu kolko je dete pojelo, nekada premalo, nekada previše.

Zanimljivi finger food recepti za stariju decu

Slana lubenica, ukoliko volite mešavinu ukusa slana lubenica je idealan recept. Iseckajte lubenicu na pravougaone parčiće , potom svako parče obmotajte pančetom, šunkom ili pršutom. Na vrh stavite pola isečene masline, sveže seckane paprike ili malo rukole, polijte sa nekoliko kapi balsamiko sirćeta.
Klasični brusketi, jednostavni a uvek voljeni brusketi u raznim opcijama. Zapecite baget u rerni, prelijte ga sa malo maslinovog ulja, po želji dodajte nekoliko granula belog luka. Iseckajte tvrd deo paradajza na kockice i dodajte malo oregana. Ovoj klasičnoj kombinaciji možete da pridodate šunku, pršutu, dimljenog lososa, avokado po ukusu.Umesto bageta kao osnovu možete koristiti tikvicu, avokado, pirinčane galete ili lanene pločice
Ražnjić sa suvim šljivama i maslinama, već dobro poznatoj kombinaciji suve šljive (bez kostiju) urolane u slaninu, dodajte masline i sir iz maslinovog ulja, koji ćete prethodno ostaviti u tegli da odstoji nekoliko dana. Možete dodati malo ljute papričice za minimalno pikantniji ukus.
Jabuka čips, iseckajte jabuku na tanke listiće. Dugo pecite na tihoj vatri, kako bi postala sto hrskavija. Dodajte malo cimeta, po ukusu možete dodati malo himalajske soli ili aleve paprike. Kada bude pečena, prelijte sa javorovim sirupom. Na isti način možete napraviti čips od batata, a dodatke, dodajte po ukusu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

 

Znam da zvuči kao urbana legenda,ali je moguće. Teškim trudom,ali moguće. Čak i u poznim godinama života možemo promeniti navike uz dobru volju (nauka kaže 66 dana je potrebno),a kod dece, što ranije ih utvrdimo, to bolje uspevaju. Navike. One su ključ.
Odakle početi? Od roditelja. Izaberite sebe. Izaberite od svih najboljih stvari koje možete pružiti svom neprocenjivom potomstvu, da im pružite najboljeg sebe.
Danas. Počnite od ogledala. Zapišite šta ste videli, šta biste menjali na bolje. Kilažu, izgled kože, kose, noktiju, kad ste se poslednji put razboleli i od čega. Zakažite pregled kod stomatologa. Ne kod zubara. Zubari su se bavili samo zubima. Stomatolozi se bave oralnim zdravljem. Bez toga nema sistemskog zdravlja.
Proverite besplatno vid u većini optičkih radnji. Izaberite kvalitetnu ishranu tako što ćete se držati 3 obroka i 2 užine. Ne dosipajate. Stavite na jedan poslužavnik svoj planirani obrok i ne jedite više od toga. Čitajte etikete. Ne zauvek. Kad pronađete dobre proizvode bez emulgatora i veštačkih dodataka, držite ih se neko vreme. Isto se odnosi i na proizvode za higijenu. Što manje hemije, to zdravije. Ne koristite ništa neprirodne boje, npr. jako plavi gel za tuširanje. Jedan od dobrih primera koje navode doktori, patronažne sestre i mame: Azeta Bio bebi i dečija ORGANSKA kozmetika i paste za zube koje smeju da se gutaju, bez štetnih sastojaka, od prošle godine mogu da se pronađu i u Srbiji).
Za samo 2 nedelje izbačenih slatkiša iz ishrane, videće napredak pred ogledalom. Zapišite ponovo šta ste zapazili i čime treba da se pozabavite. Pogledajte fotografije od prošle godine i primetite šta je drugačije.
Onda, kad deca od Vas vide da vodite računa o higijeni i ishrani, moći će da se poistovete. Da ne traže slatkiše, jer ih ni vi ne kupujete. Da ne žele kečap, majonez i prerađevine, jer ih ni vi ne jedete. Da se ne boje lekara, jer lekaru se ide redovno na pregled, a ne samo kad zagusti. Da kao što je kultura ići u pozorište, kultura je ići i kod fizijatra, logopeda i stomatologa. Pre nego što postoji problem. Jer kad se problem desi, biće rešen lako i uz saradnju, obzirom da dete poznaje ustanovu i osobu koja pruža uslugu. Unapred planirate frizera. Tako treba biti i sa zdravljem.
Jer svi dobijemo samo jedno telo na poklon. Kultura ishrane i higijenskih navika obezbediće nam srećan, zdrav i dug život. A to želimo sebi i svojoj deci. Pre svega.
Zato , radimo na tome. Danas. Ne sutra. Najbolje je ako je to danas pre trudnoće. Bolje ako je u trudnoći. A nije NIKADA kasno…osim sutra!

dr stomatologije Nikolina Jakovljević,
predavač Škole roditeljstva “Nada Lazić”

Čitanje priča za laku noć je omiljena aktivnost dece, ali kada tu priču ispriča tata ona dobije posebnu čar. Naučnici sa Harvarda su pokazali da je vrlo važno da baš tate treba da čitaju priče deci.
Za dete je korisnije da mu priču za laku noć čita tata nego mama.
Prema novom istraživanju Univerziteta Harvard, tatina interpretacija priča deci pomaže da više koriste maštu. Istraživači tvrde da je to bolje i za razvoj govora. Nakon što su im godinu dana čitali priče za laku noć, kod devojčica je primećen napredak u razvoju govora, i to kod onih kojima je priče čitao muškarac.
"Uticaj je ogroman, posebno ako su tate počele čitati svojoj deci priče pre navršene druge godine", rekla je istražiteljka Elizabeta Djurma. "Budući da se čitanje najčešće smatra ženskom aktivnošću, deca su više uključena kada im tate čitaju, to im je posebno iskustvo", objasnila je. Otkrila je i da muškarci i žene imaju drugačiji pristup ovom zadatku. Žene više postavljaju konkretna, pitanja kao što su "Koliko jabuka vidiš?", dok je muškarcima draže da postavljaju apstraktna pitanja. "Tate će pre reći: 'Pogledaj, daske. Sećaš li se kad sam u kamionu vozio daske?' Ovo je odlično za razvoj govora kod deteta jer mora više da koristi mozak. Veći je izazov", objasnila je Elizabeta.
Džastin Kolsn, stručnjak za roditeljstvo, objasnio je da čitanje proširuje vokabular kod dece. "Pomažemo im da se osećaju sigurno, a to može imati pozitivan uticaj na njihovu sposobnost učenja". Stručnjaci se slažu da dobra knjiga obogaćuje rečnik i razvija maštu, a čitanje donosi i mnoge druge pogodnosti. Čitanje pomaže deci u poboljšanju koncentracije, ali i u sabiranju misli, jer priče imaju strukturu koja podstiče mozak da povezuje uzroke sa posedicama i odvaja bitne događaje od nebitnih. Priče za laku noć deo su odrastanja mnogih, a ova tradicija ima mnoge prednosti za sam razvoj deteta.

Istakao je 5 prednosti čitanja priča za laku noć.

1. Stvaranje rituala i rutine uspavljivanja

Uspavljivanje deteta često je težak izazov za roditelje. Stručnjaci za razvoj dece kažu da im može pomoći doslednost i uspostavljena rutina pre spavanja, a priče za laku noć dobar su način za to. One ispunjavaju želje i potrebe svakog deteta.

2. Miran prelaz iz dana u noć

Vreme odlaska na spavanje može biti nezgodno vreme, posebno ako oba roditelja rade puno radno vreme, a deca imaju puno vanškolskih aktivnosti. Nakon večere i domaćih zadataka, kupanja i pranja zuba, odlazak na spavanje može biti teška gnjavaža. Čitanje i pričanje priča za laku noć pomoći će i deci i roditeljima u mirnom prelasku iz budnog stanja u stanje spavanja.

3. Pomoć roditeljima da se zbliže sa detetom nakon napornog radnog dana

Vreme koje roditelji sa decom provode mazeći se u krevetu, razgovarajući, čitajući i pričajući priče, dobro je vreme za druženje. Na taj način deca će dobiti pažnju koju najviše i žele.

4. Pomaže u razvoju govora kod deteta

Deca kojoj se čitalo i koja su slušala priče imaju bogatiji rečnik od dece sa kojom se samo razgovaralo bez čitanja priča.

5. Podstiče razvoj mozga

Mozak dece kojoj se čitalo i koja kod kuće imaju više knjiga pokazuje veću aktivnost u delu leve hemisfere. Taj deo mozga je vrlo aktivan kad starija deca čitaju sama sebi, ali se aktivira i kad mlađa deca slušaju priče. Deca koja su bila puno izložena knjigama i čitanju kod kuće, u rezultatima su pokazivala veću aktivnost u delovima mozga koji obrađuje vizuelne asocijacije, iako su samo slušala priču i nisu gledala nikakve slike.

Izvor: www.yumama.com

Kandida je kod dece kao i kod odraslih normalni stanovnik, koji dok je u fiziološkom opsegu ne pravi nikakve probleme. Kada nabuja, pravi niz simptoma koji zahvataju različite sisteme organa. Iako kod odraslih jako uporna i izazovna za lečenje, kod dece se srećom mnogo brže i efikasnije leči.
Pored standardne terapije, kao i jačanja imuniteta, jako važan aspekt u njenom lečenju predstavlja ishrana.

Kandida u crevima

Crevna kandidijaza je sve češći problem koji se javlja u modernom svetu, kako zbog prevelike upotrebe antibiotika, tako i zbog sve lošije ishrane, koja je uglavnom brza, prerađena, oskudna u hranljivim sastojcima a bogata šećerima, lošim mastima i aditivima. Upravo porast trenda brze, industrijske i prerađene hrane, dovodi i do sve većeg procenta dece koja pate od kandide u crevima, koja pored digestivnih tegova, može da izazove promene na koži, alergijske reakcije, pa čak i smetnje u procesu mišljenja i učenja.

Osnova borbe protiv kandide je izbalansirana ishrana

Osnova borbe protiv svakog patološkog stanja pa i kandide je svakako izbalansirana zdrava ishrana koja organizmu treba da obezbedi značajne nutritijente. Pored toga što ishrana bogata voćem, povrćem , ribom utiče na jačanje imunog sistema i na taj način doprinosi borbi protiv kandide, ona i organizmu daje korisne vitamine i minerale koji ga jačaju tako onemogućavajući dalji rast patogena. Kako kao vid preventive, tako i kao prva stepenica u lečenju zdrava ishrana je prvi korak za očuvanje i poboljšanje zdravlja Vašeg deteta.

Šećeri kao osnovna hrana za patogene

Kao što i mi volimo da pojedemo nešto slatko, virusi, bakterije i gljivice, svoju energiju crpe iz šećera. Upravo ono što se prvo iz ishrane deteta mora izbaciti su svi oblici šećera, posebno oni koji su industrijski, puni aditiva. Zabranjeno je konzumirati torte, kolače, razne forme biskvita, gazirana ili zaslađena pića, kao i dodavati bilo koju formu šećera u napitke. Kada je voće u pitanju, treba izbegavati sva jako slatka voća, tj dozvoljeno je konzumirati samo ono voće koje ima nizak procenat šećera. To su na primer zelene jabuke, citrusi, limun, limeta, bobičasto voće, i kod količine ovog voća treba biti obazriv, ne konzumirati više od jedne porcije dnevno.Sušeno voće je zabranjeno. Pored ovih već prepoznatih šećera posebnu pažnju treba obratiti na one skrivene šećere, koji se kriju u dresinzima salata, supama iz kese, voćnim jogurtima ili napravljenim ovsenim kašama.

Pekarski proizvodi pomažu razmnožavanje Kandide

Kada govorimo o zdravoj ishrani, pekarski proizvodi se retko kada nalaze na meniju. Upravo i kada pokušavamo da se izborimo sa kandidom oni nisu na spisku povoljnih namirnica. Iako određeni autori smatraju da je gluten zapravo zaslužan za razmnožavanje kandide, mnoga istraživanja su pokazala da zapravo tu važnu ulogu ima imuni sistem koji po sistemu reakcije preosetljivosti stvara reakciju organizma na njeno preterano prisustvo i tako pravi alergijsku manifestaciju kandide u organizmu. Jako važan sastojak pekarskih proizvoda je i kvasac koji nije povoljan kod nijedne gljivične infekcije. Upravo treba izbegavati sve proizvode koje se prave od pekarskog i pivskog kvasca.

Večito pitanje mleko da ili ne?

Večita dilema mleko i mlečni proizvodi da ili ne. Kao i u opštoj ishrani mišljenja stručnjaka na ovu temu su podeljena. Iako se svi podjednako slažu da punomasne sireve, treba izbegavati kada se borite sa kandidom, posebne debate se vode oko mleka ali i jogurta i kefira. Iako mnogi smatraju da domaće mleko, kefir i jogurt mogu čak biti blagodetni, svakako svi prerađeni oblici mogu poprilično da odmognu. Ne samo da zbog svog sastava mleko može da oteža varenje, laktoza može biti dodatna hrana kandidi, stoga treba izbegavati i mleko i mlečne proizvode osim domaćeg kefira, za vreme trajanja terapije.

Šta još treba izbegavati u borbi sa kandidom?

Mahunarke, povrće bogato skrobom kada se razgradi u organizmu, deluje slično kao i šećer, stoga u ovom periodu ih treba izbegavati. Razne mesne prerađevine, rafinisana biljna ulja, mešavine začina, krompir, pečurke, kao i korenasto povrće nisu pogodni u borbi protiv kandide.

Koje namirnice su pogodne?

Pored toga što u borbi sa kandidom, morate voditi računa o urednim obrocima, važno je znati i koje namirnice nam mogu pomoći u njenoj što efikasnijoj eliminaciji. Riba utiče povoljno na stanje celog organizma a omega 3 masne kiseline će nam biti dobar saveznik u borbi protiv kandide. Kada je meso u pitanju sve osim prerađevina dolazi u obzir, naravno da je i način pripreme jako važan. Zabranjeno je pohovanje i prženje u rafinisanim uljima. Domaći kefir ali i kiseli kupus mogu da svojim sastojcima značajno pomognu u ovoj borbi. Od začina možete koristiti beli i crni luk, kurkumu, đumbir i origano.
Iako često kada pričamo o specifičnoj ishrani za određena stanja to uvek deluje jako komplikovano, kada je kandida u pitanju neophodno je držati se osnovnih postulata zdrave ishrane, samo u ovom slučaju ne treba dozvoliti takozvane „cheat day“ opcije, jer je u borbi sa kandidom jako važno biti disciplinovan i revnostan. Treba voditi računa kada sami ne spremate namirnice, jer u restoranima se koristi dosta začina i sosova koji u sebi sadrže šećer i mlečne proizvode koji doprinose razvoju kandide. Iako na tržistu postoji niz suplemenata za decu koja se bore sa kandidom, treba pokušati je se rešiti samo istrajnom dobrom hranom. I kada prestanu simptomi i nema je više u stolici treba nastaviti sa rigoroznim pravilima još makar dve nedelje.
Ne zaboravite da uredna i zdrava ishrana deteta i kada nema kandidu je preduslov za zdraviji organizam koji je manje pogodan za napade različitih mikroorganizama.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Svetski trendovi sugerišu da se vreme spavanja dece smanjuje, dok se istovremeno povećavaju i vreme provedeno pred ekranima, ali i prekomerna težina i debljina.
Vreme provedeno ispred ekrana, kao i količina sna najjasniji su signal zbog kog nastaju problemi s telesnom težinom dece, zaključak je studije u kojoj je učestvovalo više od 4000 dece u uzrastu od dve do 11 godina iz osam evropskih zemalja. Rezultati studije biće predstavljeni na Evropskom i međunarodnom kongresu o gojaznosti dece ECOICO 2020, koji se od 1. do 4. septembra održava putem interneta.
Svetski trendovi sugerišu da se vreme spavanja dece smanjuje, dok se istovremeno povećavaju i vreme provedeno pred ekranima, ali i prekomerna težina i debljina.
Širom sveta 90 odsto adolescenata ne spava preporučenih devet do 11 sati noću, što se podudara s povećanom upotrebom ekrana. Procenjuje se da samo u Velikoj Britaniji mladi u uzrastu od osam do 19 godina provode u proseku 44 sata nedeljno zureći u razne ekrane.
Ova nova otkrića potkrepljuju dokaze iz prethodnih studija koji pokazuju da su i trajanje spavanja i vreme gledanja u ekrane nezavisno povezani s prekomernom težinom, dodajući pri tome dokaze o tome kako ta ponašanja međusobno deluju i utiču na promene u telesnoj težini mlade populacije.
U studiji su istraživači ispitivali povezanost između vremena provedenog pred ekranom, ​​trajanja spavanja i prekomerne telesne težine kod 4285 dece u uzrastu od dve do 11 godina iz programa IDEFICS (Identifikacija i prevencija zdravstvenih uticaja kod dece i odojčadi uzrokovanih ishranom i životnim stilom) iz osam evropskih zemalja: Španije, Nemačke, Mađarske, Italije, Kipra, Estonije, Švedske i Belgije.
Roditelji su bili zamoljeni da prijave koliko su vremena deca prosečno provodila gledajući televiziju, igrajući igrice, koristeći mobilne telefone, računare ili tablete i spavajući svaki dan na početku i na kraju studije.
Istraživači su otkrili da vreme provedeno ispred ekrana i trajanje spavanja imaju obrnutu korelaciju. To znači da je smanjenje jednog faktora pratio porast drugog, pa su istraživači procenili i njihov odvojeni i zajednički uticaj na promene u telesnoj težini dece.
Analiza je pokazala da je za svaki dodatni sat gledanja u ekrane povećavala verovatnoća da će deca dobiti prekomernu težinu ili postati gojazna za 16 odsto, dok je svaki sat spavanja manje bio povezan s 23 odsto većim rizikom od prekomerne telesne težine ili gojaznosti.
Međutim, nakon prilagođavanja podataka zbog mogućih zbunjujućih faktora, uključujući pol, uzrast, regiju evropske zemlje i roditeljski stepen obrazovanja, istraživači su otkrili da povezanost između vremena upotrebe i prekomerne telesne težine više nije statistički značajna, ali trajanje spavanja i dalje ostaje važan nezavisni uzrok prekomerne težine.
“Spavanje je često potcenjen, ali važan deo dečjeg razvoja, a redovan nedostatak sna uzrokuje razne zdravstvene probleme. Naši nalazi sugerišu da trajanje spavanja igra ulogu u vezi između vremena provedenog uz ekrane i prekomerne težine, ali potrebno je više istraživanja da bi se razumeo mehanizam u osnovi ovog odnosa”, rekla je voditeljka istraživanja dr Viveka Guzman.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Nije lako decu odvojiti od igrica, a posebno za vreme raspusta kad nemaju obaveza. Sve je još teže sa decom mlađom od deset godina, jer oni najviše vole da ih igraju, a najlakše razvijaju zavisnost.
Video-igre na telefonu ili kompjuteru vole mnogi od nas, a vole ih i deca. Sa igranjem započinju sve ranije, a nekima je to glavna zabava već sa četiri godine. Zabrinjava podatak i da se godišnje na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu zbog video-igrica hospitalizuje 20–30 dece, a u najvećem broju slučajeva reč je o dečacima.
Kako je u toku letnji raspust, deca nemaju obaveze, pa i više koriste mobilne telefone. Zato Nikolina Milosavljević, dečji psiholog i savetnik za roditelje, otkriva pet saveta kako da motivišete dete da ostavi telefon i video-igricu i usmeri se na neku drugu aktivnost.
Pokušajte da deci ispod deset godina ne dozvoljavate da pretražuju samostalno internet!

1. Pomirite se sa činjenicom da vaše dete i sva deca u njegovoj okolini često koriste mobilne telefone i igranje igrica kao vid razonode. Što se pre svi budemo pomirili sa tim, biće nam lakše.

2. Ukoliko imate dete mlađe od 10 godina, pokušajte da ne dozvolite da pretražuje internet samostalno, bez vašeg nadzora, i nastojte da mu ne dajete da igra igrice. Ako mu dozvolite, veća je verovatnoća da će razviti zavisnost od interneta i igrica.

3. Ako odlučite da kupite detetu mobilni telefon ili neku platformu za igranje igrica, pre nego što dete krene sa korišćenjem tih privilegija jako je važno da definišete koja su pravila korišćenja, kao i da unapred definišete posledice ukoliko se pravila ne poštuju.

Upoznajte se sa sadržajem igrica!

4. Insistirajte na tome da dete može da igra igricu i koristi telefon za pretraživanje onlajn sadržaja samo onda kad ispuni sve obaveze u toku dana. Ako prekrši pravila, budite staloženi i dosledno sprovedite posledice.

5. Ako želite da vaše dete prekine igranje igrica, pokušajte da ne budete odsečni i grubi, nego mu jednostavno nežno priđite, dodirnite ga i pitajte radoznalo šta radi, kakva je to igrica. Upoznajte se sa tim s čim se trenutno zabavlja, pa tek tada tražite od njega da ostavi telefon. U tom slučaju manje će negodovati.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Da li deca mogu da prenose koronu i teško obole, odgovore na ova pitanja daje najveća studija do sada!
Ponovno otvaranje škola goruća je tema ovog leta u mnogim državama sveta, i stalno čitamo nova istraživanja o tome da li su deca prenosioci korona virusa, da li mogu da razviju teže oblike bolesti i drugim detaljima.
Sad je objavljeno veliko istraživanje sprovedeno nad čak 65.000 ljudi, koje je dalo novi uvid u korona virus kod dece.
Ambiciozna studija utvrdila je da deca mlađa od deset godina ređe prenose drugima korona virus, ali to nipošto ne znači da ne mogu uopšte da ga prenesu.
A deca starija od deset godina, pa sve do 19, praktično se ne razlikuju od odraslih kada je sposobnost prenošenja zaraze u pitanju – prenose koronu kao i odrasli!
Studije kojima je utvrđeno da deca ne prenose koronu obuhvatile su male uzorke i bile su rađene “na brzinu”, navodi dr Ašiš Dža sa Globalnog instituta zdravlja u Harvardu.
“Nova studija sprovedena nad čak 65.000 ljudi u Južnoj Koreji daleko je sveobuhvatnija, detaljnije i sistematičnije urađena,” zaključuje on.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

„Preporučujemo da se maska nosi neprekidno, jer je to najbezbednije. Ali kada dođe do klupe, za vreme slušanje časa, može da odloži masku”, objasnio je doktor Kon na konferenciji za štampu Kriznog štaba
Rizik polaska u školu je nešto što treba maksimalno smanjiti, a to je neprekidno nošenje maske, poručio je danas epidemiolog Predrag Kon.
Kon je na konferenciji za štampu Kriznog štaba na pitanje da li je obavezno nošenje maske tokom celog boravka u školi, ukazao da postoji iskustvo šta znači nošenje maski, i koliko to može biti efikasno, te smanjiti prenošenje virusa.
„Pre odlaska u školu roditelj treba da bude saradnik i decu ne šalje u školu ako ima temperaturu, respiratorne probleme i slično. Kada dođe u školu dete mora da nosi masku i odlazi do klupe. Pre nego što uđe u učionicu treba da opere ruke. Preporučujemo da se maska nosi neprekidno, jer je to najbezbednije. Ali kada dođe do klupe, za vreme slušanje časa, može da odloži masku”, objasnio je.
Kon je kazao da struka smatra da je najbolje da se neprekidno nosi maska, ali dozvoljava mogućnost da, kada je dete u svojoj klupi, masku odloži.
„Ako počne da govori, odgovara, odmah mora da stavi masku, što važi i kada izlazi iz učionice, bilo da je u holu, toaletu ili drugom mestu. Tokom leta treba svi prozori treba da budu otvoreni”, dodao je on.
Kolektivni sportovi, kako je kazao, ne mogu biti tolerisati, te će se fizičko vaspitanje održati uz potrebnu distancu.
„Znamo da i pevanje može da poveća izlučivanje virusa, i u tom smislu prilikom muzičkog nema pevanja u horu. Takođe, nema skandiranja, navijanja u nekom sportu. To su sve stvari o kojima će se detaljno pričati prvih dana. Biće i nastavnicima organizovan poseban vebinar”, najavio je Kon, prenosi Tanjug.
Kazao je i da bi bilo dobro da roditelji uspeju svoju decu da pripreme za nove uslove u školi.
Nastava za decu od prvog do četvrtog razreda biće u školama
Ministar prosvete Mladen Šarčević izjavio je danas da su nadležni, po pitanju odvijanja nastave od septembra, pošli od toga da petina roditelja ima decu do 12 godina, što je razlog da mlađi osnovci krenu u školu.
„Sve zavisi od trenutnog zdravlja nacije. Pošli smo od toga da ne očekujemo vanredno stanje, kada su, kao u prvom talasu, roditelji dece do 12 godina bili kod kuće. Preko 22 odsto je roditelja dece do 12 godina, što je dovoljan razlog da mlađi osnovci na neki način treba da krenu na nastavu”, rekao je Šarčević na pres konferenciji.
On je ponovio da će se nastava za decu od prvog do četvrtog razreda odvijati u školama, uz smanjenje broja učenika u učionicama i poštovanje svih mera.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Koji je najbolji način da svojoj deci objasnite šta je korona virus i zašto ne idu vrtić, igranice, kod drugara u goste?

Kako da se ponašate ako su uplašeni i zabrinuti?
Ovih dana skoro je nemoguće da naša deca ne primete da se nešto neobično dešava oko nas. Počevši od vesti koje gledamo, razgovora koje vodimo sa drugima, informacija koje deca međusobno razmenjuju, podataka do kojih starija deca samostalno dolaze na internetu… Nije očekivano, ali ni prirodno da se mi odrasli ponašamo kao da se ništa ne dešava.. Budite svesni njihovog prisustva i ne potcenjujte njihove mogućnosti da shvate i dožive trenutnu situaciju nastalu usled pojave korona virusa.
Poštujte dečiju zabrinutost i emocije koje doživljavaju
U danima koji slede naša deca imaće sasvim drugačije dnevne rutine. Korona virus će u većini domova biti tema o kojoj se priča i doneće različiti promene u svakodnevnici, što za decu može biti manje ili više stresno.
Ni u kom slučaju ne pokušavajte da omalovažite njihova osećanja. Podelite sa njima tačne informacije o koroni, obavezno uzimajući u obzir njihov uzrast. Sa jako malom decom verovatno neće ni biti potrebe za razgovor o virusu, ali hoće o tome zašto ne idu kod bake ili u igraonicu.
Dozvolite detetu da ispolji svoja osećanja, ali i priča o tome šta zna o korona virusu!
Prilagodite razgovor o koroni u odnosu na njihov uzrast

Mala deca
Sa decom koja još uvek ne idu u školu treba da pričate otvoreno, ali na način da lako shvate o čemu se radi. Ukoliko dete nema preveliko interesovanje za ovu temu, ne morate mu je nametati. Međutim, ako pokaže želju da priča na ovu temu, možete mu reći da je korona virus sličan prehladi ili gripu ali se jako brzo širi, posebno ako se dodirujemo, a ne peremo ruke i da ćete se zbog toga jedno vreme manje viđati sa drugima.
Mala deca često ne žele i ne umeju da jasno kažu šta osećaju i znaju. Crtež ili pričanje priče mogu poslužiti kao način da sa njima komunicirate na ovu temu.

Starija deca
Za stariju decu koja imaju pristup internetu, glavno pravilo je da budete u toku sa sadržajima do kojih dolaze. Kada je reč o koroni, pitajte ih šta su saznali i pružite im proverene informacije do kojih ste uspeli da dođete. Ohrabrite ih da vas pitaju ako ih nešto zanima, ali se trudnite da ih ne opterećujete sa suvišnim informacijama.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

 

Institut za javno zdravlje za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” doneo je preporuke kako se treba ponašati u parkovima i dečijim igralištima.
Većina preporuka Kriznog štaba do sada je važila u pojedinim gradovima u Srbiji koji su već uveli vanrednu situaciju zbog naglog širenja virusa korona, a ove mere će sada važiti za celu teritoriju Srbije.
Na sajtu Instituta “Batut” stoji prvenstveno da decu treba voditi u parkove i igrališta koja su blizu mesta stanovanja, jer na taj način se smanjuje upotreba javnog prevoza u kome je mogućnost zaražavanja veoma visoka.

Birati mesta u blizini kuće/stana
Važno je izbegavati boravak na mestima koja su udaljena od vašeg doma, posebno ako koristite javni prevoz do odredišta ili su to mesta gde se inače okuplja veliki broj ljudi jer se tako povećava rizik od zaražavanja (češći kontakti sa ljudima, veća mogućnost dodirivanja kotaminiranih površina).

Održavati udaljenost od drugih najmanje 1,5 metar. Ukoliko nije moguće održavanje udaljenosti,obavezno je nošenje zaštitnih maski.Nošenje maski se preporučuje i kada je moguće obezbediti ovo rastojanje.

Održavati higijenu ruku. Preporučuje se održavanje higijene ruku korišćenjem sredstva za dezinfekciju ruku na bazi 70% alkohola, i to: odmah po izlasku iz kuće/stana i po potrebi (npr. konzumiranja hrane). Takođe, ne dodirujte lice, posebno usta, nos i oči pre dezinfekcije ruku.

Brisati rukohvate i držače na spravama za vežbanje. Ukoliko koristite sprave za vežbanje na otvorenom,preporuka je da pre korišćenja obrišete rukohvate i držačesredstvom za dezinfekciju na bazi 70% alkohola, a nakon toga dezinfikujete i svoje ruke.

Кoristite svoje rekvizite i opremu
Ukoliko vežbate i potrebni su vam, ponesite svoje rekvizite (npr. tegove) i svoju opremu (npr. peškir, prostirka, rezervna garderoba) i ne razmenjujte ih sa drugima.Ne pijte vodu iz iste flaše sa drugima!

“Obrisati” iznajmljene bicikle, trotinete. Ukoliko iznajmljujete biciklili trotinet,pre upotrebe dezinfikujte sredstvom za dezinfekciju na bazi 70% alkohola sve delove/površine koje dodirujete rukama: upravljač, sedište, prtljažnik/korpu itd. Nakon toga obavezna je dezinfekcija ruku sredstvom na bazi 70% alkohola.

Birati grupni sport koji omogućava održavanje fizičke distance. Ne savetuje se bavljenje grupnim sportovima tokom kojih dolazi do bliskog kontakta kao što su fudbal, košarka, rukomet, ragbi, dok su badminton, tenis, kuglanje, boćanje, golf i sl.sportovi koji omogućavaju da budete fizički aktivni u društvu, a da istovremeno održavate preporučenuudaljenost od saigrača.

Obratiti posebnu pažnju na higijenu ruku po povratku kući. Nakon povratka kući temeljno operite ruke sapunom i vodom u trajanju od najmanje 20 sekundi.

Preporuke za predškolske ustanove
Sprovesti pranje, čišćenje i dezinfekciju prostora, površinakoje se najčešće dodiruju rukama, pribora i opreme, vodom i deterdžentom i kori-šćenjem standardnih dezinficijenasa, kao i provetravanje prostorija obavezno pre započinjanja radai nakon završetka radnog vremena.

Na ulazu u objekat postaviti dezobarijeru,kao i dozer sa sredstvom za dezinfekciju ruku na bazi 70% alkohola.

Na sajtu objekta i na ulazu u objekat postaviti pravila ponašanja roditelja prilikom dolaska i odlaska.

Poštovati važeću proceduru ponovnog dolaska deteta nakon dužeg odsustva uz potvrdu nadležnog pedijatra. Za prijem dece uspostaviti proceduru kontrolisanog ulaska kako se ne bi stvarala gužva i obezbedilo održavanje rastojanja od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno licena svaka 4 m2. Ukoliko je moguće organizovati prijem dece ispred objekta u unapred dogovorenim intervalima. Roditelji dece morajuda nose zaštitne maske.

Edukovati roditelje o važnosti ostajanja kod kuće dece sa simptomima bolesti:raspiratornih, crevnih i bolesti sa povišenom telesnom temperaturom.

Edukovati zaposlene o obavezi praćenjasopstvenog zdravstvenog stanja, stanja dece i pridržavanja postupaka u skladu sa preporukama vezanim za prevenciju pojave COVID-19,uključujući poštovanjesocijalne distance i korišćenje lične zaštitne opreme. Zaposlene kod kojih se ispolje simptomi bolesti odmah udaljiti sa radnog mesta.

Prilikom prijema, treba proveritida li kod deteta postoje znaci respiratorne infekcije. Pri svakoj sumnji na postojanje bolesti disajnih puteva dete ne primati u kolektiv. Ukoliko jemoguće izmeriti temperaturu beskontaktnim toplomerom koji nakon svake upotrebe treba obrisati dezinfekcionim sredstvom na bazi 70% alkohola. Zaposleni koji prima decu pre i posle svakog kontakta sa detetom treba da opere ruke toplom vodom i sapunom u trajanju od najmanje 20 sekundi i da koristi ličnu zaštitnu opremu.

U predškolskoj ustanovi zaposleno osoblje i deca su u bavezi da nose zaštitne maske.

Zabranjeno je istovremeno okupljanje višeod 10 dece u zatvorenom i otvorenom prostoru.

Ne mešati decu iz različitih vaspitnih grupa u istom prostoru.

Na vidnim mestima u objektu postaviti postere sa preporukama za zaštitu od infekcije i informacije za roditelje o važnosti ostajanja kod kuće dece sa simptomima bolesti.

Ne koristiti igračke koje se ne mogu prati i dezinfikovati, na primer plišane igračke. Ne mešati igračke između vaspitnih grupa i dece pre nego što se operu i dezinfikuju. Odrediti mesto za odlaganje prljavih i čistih igračaka.

Za dnevni odmor dece postaviti krevete po principu „noge-glava”na udaljenosti od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno detena svaka 4 m2. Za svako dete obeležiti posteljinu i voditi računa da svako dete spava u svom krevetu.

Potrebno je sprovesti pojačane higijenske mere prilikom pranja, umivanja, presvlačenja i držanja dece u naručju.

Obavezan je nadzordece od stranevaspitača tokom pranja ruku. Ukoliko vaspitač pomaže detetu prilikom pranja ruku,potrebno je da nakon toga opere svoje ruke.

Deca za stolovima treba da sede na udaljenosti od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno dete na svaka 4 m2.Ne dozvoliti deci da međusobno dele hranu.

Osoblje koje radi na pripremi i distribuciji hrane mora da nosi maske i rukavice i da redovno sprovodi mere lične higijene.

Ne sprovoditiproslave u objektu,kao ni organizovane grupne posete na mestima gde se očekuje okupljanje većeg broja osoba, izlete.

Sprovoditi mere socijalnog distanciranja u slučaju da postoji organizovani prevoz dece –vozač i deca morajuda nose maske, adeca treba da sede u svakom drugom redu.
Ukoliko je nedovoljan broj mesta u vozilu, transport organizovati po vremenskim intervalima. Neophodno je sprovoditi pojačanu higijenu i dezin-fekciju vozila.

Ukoliko je moguće, obezbediti prostoriju koja se može koristiti za izolaciju osoblja ili dece kod kojih se pojave simptomi bolesti disajnih puteva.

U slučaju pojave simptomaili sumnje na postojanje COVID-19 infekcije potrebno je preduzeti sledeće:–Кod svake promene zdravstvenog stanja, dete izolovati u sobu zaizolaciju, odmah obavestiti roditelje/staratelje i u najkraćem roku, dete uputiti lekaru. Ukoliko se vrši merenje telesne temperature običnim toplomerom (preporučeno samo kod dece kod koje se sumnja na povišenu telesnu temeperaturu), obavezna je dezin-fekcija toplomera nakon merenja, kao i higijena ruku;–

Proveriti zdravstveno stanje ostale dece koja borave u kolektivu i svaki sumnjiv slučaj izolovati;–U slučaju potvrde COVID-19 infekcije, prostor u kome je dete boravilo ne koristiti. Otvoriti spoljna vrata i prozore da bi se prostor provetrio.
Pre čišćenja prostora sačekati bar 24 časa. Detaljno oprati i dezinfikovati prostor, površine, pribor, opremu i dr. namenskim dezinfekcionim sredstvima u skladu sa uputstvom proizvođača.22.Savetuje se nesmetani rad predškolskih ustanova do daljnj

Preporuke za škole
Decu do škole dovode roditelji kojima se ne preporučuje ulazak u školu. Decu od roditelja preuzima učitelj.

Boravak dece organizovati prema uzrasnim grupama, tako da je dozvoljen istovremen boravak manje od 10 dece u istom prostoru, pri čemu između okupljenih lica mora da postoji rastojanje od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno licena svaka 4 m2.

Ne mešati decu i učitelje iz različitih uzrasnih grupa u istom prostoru. Boravak dece organizovati tako da se međusobni kontakt različitih uzrasnih grupa maksimalno izbegne (napraviti rasporede za toalet, igru, boravak na otvorenom i sl.).

Ne sprovoditi proslave u objektu (priredbe), kao ni organizovane grupne posete mestima gde se očekuje okupljanje većeg broja osoba, izlete i dr.

Pre početka rada škole, a i svakodnevno sprovoditi čišćenje i dezinfekciju prostora, pribora i opreme, kao i provetravanje prostorija najmanje pola sata nakon čišćenja. Pribor i sredstvaza čišćenje i dezinfekciju se moraju držati van domašaja dece i ne smeju se primenjivati u neposrednoj blizini dece

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja…
Visoko senzitivna deca i poremećaj nedostatka pažnje
Često me pitaju o odnosu između senzitivnosti i poremećaja nedostatka pažnje (engl. ADD – attention deficit disorder, prim. prev). Naizgled, postoji neka veza, dok neki stručnjaci smatraju da je kod mnoge senzitivne dece pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje. Pretpostavljam kako je moguće da visoko senzitivna deca imaju pomenuti problem. Ali te dve stvari uopšte nisu iste i, na neki način su, zapravo, suprotne. Na primer, kod većine visoko senzitivne dece primećen je veći dotok krvi u desnu stranu mozga, dok je kod dece s poremećajem koncentracije suprotno – povećan je dotok krvi u levu stranu. Deca koja imaju problema sa fokusiranjem verovatno imaju veoma aktivan sistem slobodno kreni (engl. go-for-it) i relativno neaktivan sistem stani i proveri (engl. pause-to-check).
Zbog čega onda ljudi mešaju ove dve pojave? Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja (mada, kad su veoma zadubljeni u misli, opažaju vrlo malo). Prvi slučaj se, upravo, i naziva poremećajem zato što ukazuje na opšti nedostatak adekvatnih „egzekutivnih funkcija” kao što je donošenje odluka, fokusiranje i razmišljanje o posledicama. Visoko senzitivna deca su obično dobra u svemu ovome, bar kad se nalaze u prijatnom, poznatom okruženju. Ma koji da je razlog (uzrok je nepoznat), deci s poremećajem pažnje veoma je teško da nauče da postavljaju prioritete, da se ponovo usredsrede na ono što su radili nakon što im jednom odluta pogled, ili, na primer, da budu svesni kako se nastavnik na času ne obraća njima lično.
Da ponovimo, visoko senzitivna deca, bar na neko vreme, uglavnom mogu da se isključe iz spoljašnjeg sveta kada žele ili kad moraju. Međutim, za to je potrebna mentalna energija. Stoga, još jedan razlog što visoko senzitivnom detetu može biti pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje pojavljuje se ukoliko ga mnogo stvari sprečava da se usredsredi ili ako to traje duže, ili ako je dete emocionalno uzrujano i samim tim već iznutra prima previše stimulacija, pa može biti prilično uzdrmano usled spoljašnjih uticaja i ponašati se kao da je uznemireno ili „euforično.” Može se umoriti usred dugog, bučnog školskog dana zato što mu je, više nego ostaloj deci, potreban veći napor da se koncentriše. Takođe, ako se plaši da će se u određenoj situaciji pokazati lošije zato što je preterano uzbuđeno ili prima previše informacija – na primer, za vreme važnog ispita – često biva previše uznemireno i, shodno tome, zapaža neke detalje koje bi inače zanemarilo.
Nastavnici mogu ustanoviti da visoko senzitivno dete ima poremećaj nedostatka pažnje zato što to podrazumeva određene novčane olakšice, tako da učenik s takvom dijagnozom može da prima socijalnu pomoć – kao što smo rekli, neobično ponašanje se ređe objašnjava kao visoka senzitivnost. (Takođe, među stručnjacima koji proučavaju ljudski karakter, vodi se ozbiljna polemika oko toga da li je u većini slučajeva poremećaja koncentracije jednostavno reč o normalnoj varijaciji u karakteru, koja se, kao i kod senzitivnosti, pogrešno tumači. Interesantnu kulturološku diskusiju o poremećaju nedostatka pažnje možete pogledati u knjizi Ričarda Degrandprea Retalin Nation (Richard DeGrandpre), u kojoj će dosta zanimljivog pronaći i senzitivne osobe.

Spektar autističnih poremećaja

Roditelji ili pedijatar obično rano primete ukoliko dete ima ozbiljan problem. To, naravno, zavisi od dostupne zdravstvene nege budući da se problemi dece iz slojeva sa nižim primanjima ne prepoznaju tako brzo. A često je upravo rano otkrivanje od ključnog značaja za lečenje. Stoga, ukoliko ste zabrinuti zbog ponašanja svog deteta, potražite stručno mišljenje lekara. Ova knjiga nije zamena za pomoć eksperata. Možda se plašite da se vaše dete nalazi „u spektru autizma,” koji danas uključuje blagi ili atipični autizam, ranije poznat kao Aspergerov sindrom. Spektar autističnih poremećaja (engl. Autistic Spectrum Disorders – ASD) podrazumeva lošu društvenu interakciju i komunikaciju kao i ograničene, stereotipne obrasce ponašanja, koji se ponavljaju, a obično se mogu uočiti do druge godine života.
Stepen spektra autističnih poremećaja izuzetno je važan. Neke osobe sa ovim poremećajem mogu pokazivati pomalo neuobičajeno društveno ophođenje i imati unekoliko neobična interesovanja. Gotovo polovina osoba sa visoko funkcionalnim spektrom autizma natprosečno su inteligentne. Iskreno govoreći, ako niste sigurni da li ponašanje vašeg deteta ukazuje na visoku senzitivnost ili na spektar autističnih poremećaja, verovatno je reč o tome da će vam dete biti visoko funkiconalno ukoliko se i u najmanjoj meri nalazi u spektru autističnih poremećaja. Dete sa spektrom autizma, takođe, može biti i visoko senzitivno. Ipak, istraživanje jasno kaže da čak ni visoka funkcionalnost nije isto što i visoka emocionalna preosetljivost. Pored razlika u strukturi mozga, visoka senzibilnost utvrđena je kod oko dvadeset odsto dece; spektar autističnih poremećaja pogađa od dva do četiri deteta na deset hiljada. Uzimajući u obzir ove podatke, visoka senzitivnost smatra se normalnom varijacijom, dok je ASD klasifikovan kao poremećaj.
Međutim, i visoka senzitivnost i visoka funkcionalnost kod autističnog spektra predstavljaju primer „neurodiverziteta.” To znači da nisu tipični i da, čak i ako obe grupe ne funkcionišu isto kao ostale, svakako ne žele da ih smatraju hendikepiranim. Tačno je da se visoka senzitivnost javlja kao normalna strategija preživljavanja kod preko stotinu vrsta, i uvek kod izrazite manjine; ali, oni sa visoko funkcionalnim spektrom autizma u nekim okruženjima, takođe, nose „strategiju opstanka“, tako što ponekad nadmašuju „neautistične.” I oni poseduju vlastito verodostojno životno iskustvo.
Neurodiverzitet se može posmatrati i iz drugog ugla, po kome je svačiji mozak različit poput otisaka prstiju. Ovde se usredsređujemo na jednu važnu karakternu crtu, ali svi mi nasleđujemo mnogobrojne osobine, što se odnosi i na visoko senzitivnu decu. Svakako, neke osobine su korisnije od drugih. U svakom slučaju, vive la différence![1]

Šta da činite ako niste sigurni

Ako ste u nedoumici, posetite tim stručnjaka koji će proceniti vaše dete. Prvo saznajte koji stručnjak je cenjen u svojoj oblasti, a neguje timski rad, a potom se raspitajte i za kolege s kojima sarađuje. Ovo može zahtevati nešto veće troškove, ali problemi s kojima se rano uhvatite ukoštac obično se mogu rešiti uz daleko manje izdatke. Potreban vam je tim stručnjaka jer pedijatri posmatraju uglavnom samo fizičke simptome ili rešenja. Psihijatar će tragati za mentalnim poremećajima, koji se mogu rešiti lekovima. Psiholog će želeti da vas nauči novim načinima ponašanja, ali može zanemariti fizičke probleme. Radni terapeut će se usredsrediti na senzomotorne probleme i rešenja; logoped će se baviti verbalnim sposobnostima; socijalni radnik će se baviti porodicom, školom i okruženjem. Udruženi, mogu postići sjajne rezultate. Može se desiti da u svakoj oblasti postoji problem kome treba posvetiti dužnu pažnju. (Po mom mišljenju, samo lekovi nikad nisu dovoljni kada su prisutne poteškoće u ponašanju kod deteta koje bi trebalo da nauči da se suoči sa svakim svojim problemom.)
Detaljne pretrage mogu trajati nekoliko nedelja, a ne nekoliko sati. Tim lekara koji procenjuje vaše dete trebalo bi da traži izveštaje od vas, detetovih vaspitača i nastavnika, kao i od ostalih stručnjaka koji su prethodno imali prilike da pogledaju vaše dete. Uzeće porodičnu anamnezu, a neko bi trebalo da osmotri vaše dete i, ako je moguće, i dete i vas zajedno. Pre svega, trebalo bi da karakter posmatraju kao deo celokupne slike i da pokažu kako su stručni za ovu oblast. Nažalost, mnogi su nestručni, i mogu napraviti ozbiljne greške.
Konačno, tokom i posle evaluacije, lekari bi trebalo da vam pružaju podršku i da vas ohrabruju. Trebalo bi da im možete verovati i poštovati ih; oni će izvršiti ogroman uticaj na život vašeg deteta. Ukoliko sumnjate u nečije mišljenje, potražite mišljenje još nekog iz ove oblasti. Lekari kod kojih odete trebalo bi i sami da vam to predlože. Nemojte ništa prihvatati naprečac osim ako za to ne postoji valjan razlog.
I zapamtite, visoko senzitivna deca su normalna deca, koja su većinom opuštena i otvorena prema onima koje poznaju dobro. Umeju da slušaju i da se izražavaju vrlo dobro. Kad su pod stresom, privremeno su nesposobna da funkcionišu normalno jer su, verovatno, veoma uzrujana. Ali, vi ih znate i kad se dobro osećaju, kad su druželjubiva, radoznala i zadovoljna sobom.
Da li treba da tražite „lek” za senzitivnost svog deteta? Ne. Na karakternim crtama se može raditi u smislu da dete može naučiti da se uklopi u datu sredinu, a roditelji mogu da nauče kako da mu pomognu u tome. Ako pokušavate da senzitivnost izlečite, uklonite ili sakrijete, najverovatnije ćete stvoriti još veće probleme. Osetljivi mladići i muškarci u našem društvu često osećaju kako moraju da kriju svoje emocije, i to ih obično skupo košta. Varijacije u naravi predstavljaju „začin života” – i, možda, najveću nadu za preživljavanje vrsta.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Roditeljstvo današnjice odlikuje veliki trud i želja da se dete zaštiti od nezadovoljstva, razočaranja ili bilo kakve frustracije. Dovoljna je samo naznaka nezadovoljstva da bi roditelj potrčao da izgladi situaciju.
Namera je opravdana, jer niko ne želi da mu dete pati, ali posledice neprekidne zaštite štete detetu u odrastanju. Naime, mnogi stručnjaci tvrde da dete mora samo da se suoči sa usponima i padovima, da prepozna emocije koje prate neuspeh i uspeh, kako bi u životu moglo da računa samo na sebe. Kada dete spozna svoju unutrašnju snagu i izdržljivost, neće upasti u zamku da zavisi od spoljašnjih faktora koji bi ga umirili, piše magazin goop.com

Biti nesrećan: Ključ za odgajanje srećne dece
Na pitanje šta žele za svoje dete većina roditelja odgovora da žele da bude srećno.
Istraživanja su pokazala da roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu. Kao rezultat takvog roditeljstva imamo mlade članove društva koji su preosetljivi i neretko depresivni kada odrastu.
Gde se krije tajna: da biste imali srećno dete, morate da ga naučite da reguliše svoje emocije i da zna da se izbori sa trenucima kada je nesrećno. Osećanja ne treba prikrivati, niti gutati. Čitava lepeza osećanja počevši od frustracije, preko ljutnje, razočaranja, te besa mora da bude dozvoljena. Moraš da osetiš da bi prevazišao.
U poslednje dve decenije javio se fenomen helikopter roditeljstva koje odlikuju roditelji koji zapeti kao puške čekaju da umire svoju decu. Kao što je bebi ponekad potrebna cucla radi utehe, tako roditelji utrčavaju nudeći utehu da se dete ne bi uznemirilo. Od naših roditelja, preko njihovih roditelja, naredbe: „Idi u svoju sobu, jer ja tako kažem” zamenili smo pitanjima i utehom u stilu: „Ne spava ti se? Hajde da pričamo o tome naredna dva sata!” praćeno zajedničkim odlaskom u krevet, i iskradanjem iz sobe, nečujno poput mačke kada dete zaspi. Jer, kao dobar roditelj vi ste dužni da poremetite svoj san. Naravno da ne.
Kada postanete roditelj, uz tu titulu gratis dobijate i titulu emotivnog i ličnog trenera svog deteta. Doduše, nigde se jasno i precizno ne spominje niti ističe važnost „veštine upravljanja emocijama“. Primetićete i sami, da roditelji vreme posvete edukaciji, obrazovanju, prihvatanju i usavršavanju novih veština poput baleta, fudbala, stranog jezika, crtanja, dok sa druge strane stoji veština koja je u životu svakog odraslog bića neophodna – upravljanje emocijama. Šta se dešava sa emocijama? Gde je trening za osećanja i regulisanje istih? Složićete se da se mnogi odrasli i dalje suočavaju sa izazovima kada nalete jake emocije.
Nikada nije previše rano, niti je dete previše malo da nauči kako da reguliše svoja osećanja. Dete uči na primeru. Roditelji su kalup, a dete vosak koji zauzima oblik prema kalupu. Roditelj je prvi kalup koji će dete preslikati. Taj kalup sadrži sva ponašanja, reakcije, reči, pa i dela. Neretko se dešava da roditelji shvate koliko njihov emotivni sistem nije dovoljno razvijen, onog trenutka kada dobiju dete. Shvate da nemaju dovoljno strpljenja, da ne umeju da komuniciraju kako bi trebalo. Onda kada roditelji nauče ili već praktikuju dobru praksu reagovanja i regulisanja emocija pred decom, ona takav stav preuzimaju i postaju stabilna i jaka.
Najvredniji dar od svih koji roditelji mogu da daju svom detetu nije materijalne prirode. Daleko od toga. Najvredniji dar su mudra i promišljena uverenja i emotivni regulator. To je dar koji će u toku životu neprekidno darivati dalje, samim tim što je dobra osnova za stabilan, ispunjen život, gde se vrednost ne prepoznaje u mišljenjima okoline već u samom sebi. Istraživanja su pokazala da deca koja prihvataju osećanja i znaju da se izbore sa njima imaju više uspeha u životu, u odnosu sa prijateljima pa i u ljubavi, jer su stabilna i jaka. Ona znaju da su neprijatna osećanja samo pokretač ka boljem. S druge strane, deca i odrasli koji ne mogu da se izbore sa emocijama na zdrav način neprekidno traže utehu negde drugde – u hrani, alkoholu, narkoticima, postaju zavisni partneri u vezi.
Svakodnevno nailazimo na ponavljanje loših šablona. Koliko puta u parku vidite majku ili oca koji viču na dete i grde ga da je jedino koje plače u parku i da niko od drugara neće da se igra sa plačljivkom? Koliko puta ste čuli da neko od roditelja preti detetu da će ga ostaviti u prodavnici zato što se ne ponaša lepo?

Šta možete i treba da radite:

Šta možete da učinite da vaša deca ne preuzmu obrazac koji vodi u neprekidni krug nestabilnosti, nepoverenja i lošeg upravljanja emocijama?
Dajemo vam par predloga:
Tolerišite negativna osećanja vašeg deteta tako da ne preuzimate odgovornost za njih. Kada imate loš dan želite da se izjadate partneru ili bliskoj osobi. Ne želite da neko zasuče rukave i reši vaše izazove, već samo da vas neko sasluša i pokaže empatiju. Deca se ne razlikuju u tome od odraslih. Ako je vaše dete tužno zbog loše ocene, nemojte da komentarišete kako ne možete da podnesete učitelja/icu. Oduprite se potrebi da zaustavite tugu i suze, pokušajte afirmativni pristup. Recite detetu da razumete zašto se loše oseća i pitajte ga šta će drugačije uraditi u budućnosti? Ne želite da naučite dete da ćete uleteti i rešiti svaki problem koji bude imalo.
Kako biste razvili i ojačali unutrašnju snagu deteta, i otpornost, morate da naučite da tolerišete detetove velike emocije. Morate da izađete iz zone intuitivnog komfora koji nalaže da zaštitite dete. Kao što svaki pad sa bicikla u toku vožnje uči dete kako da vozi bicikl, tako i samostalna borba sa velikim emocijama uči regulisanju osećanja i upornosti da se prevaziđu na zdrav način. To je veština koja će mu služiti za života.
Ako na dete stavite etiketu „lomljivo i krhko” moguće je da će takvo i biti. Usmerite detetovu pažnju na njegovu unutrašnju snagu, ne slabost. Na primer, možete mu reći: „Znam da je veoma teško da kažeš drugu ili drugarici da te je to što se desilo uznemirilo, ali sam siguran/a da ti to možeš, i videćeš da će vas to zbližiti”. Dozvolite detetu da preskoči emotivne prepreke i jasno izrazi svoja osećanja. Malo po malo, i doći ćete do stadijuma gde dete sasvim slobodno i nesmetano prolazi kroz emotivne izazove.
Najbolju referencu možete naći kod majke svih majki – Majke Prirode. Da li znate da ako kokoška pokuša sama da razbije ljusku jajeta da bi pile izašlo, pile umire? Ako roditelji neprekidno obleću oko svoje dece, oni ih onesposobljavaju da iskuse i žive život.
Morate biti učenik da biste bili predavač. Šta ovaj korak zahteva? Težak je i zahteva samorefleksiju roditelja. Roditelj je najbolji mogući roditelj kada je svestan sebe. Roditelj mora da zna kakav je uzor, a kakav uzor želi da bude i da se prema tome i ponaša. Ne želite da vičete na dete kako bi ono prestalo da viče. Uvedite „time-out” za sebe umesto za dete. Kada vidite da se situacija zagrejala, sklonite se da se ohladite da ne biste zažalili jer ste nešto ishitreno rekli i možda uvredili dete. Kako biste naučili dete kako da se nosi sa emocijama, vi morate da budete vladar svojih. Priznaćete, roditeljstvo je sjajna prilika ponovne izgradnje svoje ličnosti.
Budite empatični i ne poričite tuđa osećanja. Poricanje osećanja ne znači da će ona nestati. Govoriti detetu da prestane da plače, te umanjivati njegov osećaj bola kada se udari, izjavama da to ne može toliko da boli, ili da se ne plaši, nije utešno, niti će učiniti da brže prođe. Empatija koju pokazuju roditelji čini da se dete oseća bezbedno i slobodno. Videti, razumeti i čuti su osnovne akcije za sigurnost koju će dete osećati uz roditelja.
Empatija je osnovna jedinica razumevanja emocija. Empatični roditelj je poput Turingove mašine za kodiranje emocija za dete. Kada ste odlučni, a pri tom pokazujete empatiju, komunikacija sa detetom je mnogo lakša.

Osećanja se ne kupuju i ne jedu.
Ne mešajte svoja osećanja sa detetovim. Vrlo često se dešava da roditelj osećanja svog deteta reflektuje na sopstvena iskustva u detinjstvu. Kada je dete uznemireno, a vi osetite anksioznost zapitajte se šta vama to znači. Šta vama predstavlja razočaranje ili tuga, nervoza ili strah? Ako vaše dete neprekidno traži nešto od vas, a vas to uznemiri, da li to možda znači da vi kao dete niste imali glas ili vam roditelji nisu dozvoljavali da budete zahtevni? Kaže se da je „histerija deo (h)istorije“. Upravo to nam govori da se vaša, lična istorija ponavlja, i da kroz detetove emocije proživljavate ponovo neke svoje emocije za koje ste verovali da su zakopane. Prihvatite svoja osećanja, to će vas osloboditi.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu. „Ako prestaneš da plačeš, daću ti keks/kupiću ti igračku/daću ti telefon da igraš igrice” i ostale vrste dečijeg mita nisu potrebne. Ne uslovljavajte svoje dete. Ne učite ga da emocije nisu važne i da za njih postoji adekvatna zamena u vidu hrane, igračke ili igrica. Osećanja su da se osećaju, da se gužvaju i lome da bi se osetila. Ne postoji nagrada niti kazna koja može da umiri osećanja. Pustite ih da budu slobodna. Ako ti se plače, isplači se. Ako ti se tuguje, tuguj, oseti svaki atom svojih emocija ma koliko neprijatno bilo. Jaki ljudi su svesni svojih osećanja. Oni se trude da ih razumeju, jer tako upoznaju sebe. Nećeš se slomiti ako se isplačeš, već sasvim suprotno, bićeš još jači. Bitan deo mentalne higijene je biti u miru sa svojim osećanjima, ne izbegavati ih, niti pritiskati.
Zamislite kako bi svet bio divan kada bi svi umeli da regulišu svoje emocije, i takav šablon preneli na svoju decu. Imali bismo društvo gde bi konflikti bili svedeni na minimum. Naravno da bismo se i dalje suočavali sa razočaranjima i gubicima, ali bismo hitnu pomoć za saniranje osećanja imali u sebi.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Scena je poznata – našla sam se tu bar hiljadu puta, prvo kao dete a sada i kao roditelj.
Privodimo kraju sjajnu večeru i druženje sa prijateljima ili porodicom. Obrazi su nam svima malo rumeni od smeha i vina, stomaci su nam puni a srca ispunjena i radosna. A onda se neko nagne ka jednom od moje dece i kaže: „Hajde, zagrli me pa da idem!“
Moj sin se lagano odmakne unazad i stidljivo ali odlučno promrmlja: „Ne želim.“
I onda su odjednom svi pogledi uprti u mene. Rođak koji žudi za trenutkom nežnosti sa ovom malom osobom koju toliko voli me pogleda i čeka da kažem: „Hajde dušo, zagrli je!“. A moja mala osoba pozornim očima gleda i mene očekujući vođstvo i zaštitu.
Iste sekunde biram stranu, istu stranu svaki put. „U redu je, bebo. Ne moraš je zagrliti.“
I postane pomalo neugodno. A to je sasvim u redu.
Ovaj jednostavni čin se može posmatrati kao nepristojna neugodnost rođaki koja samo želi malo nežnosti, ali je zapravo jedno od čvrstih stanovišta mog vaspitnog stila dece – nešto na šta sam ponosna i što podstičem svakog roditelja da razmotri.
Ja sam prevashodno odgovorna za svoju decu. Moj posao je da im pomognem da se zauzmu za sebe i da ja to uradim za njih kada oni ne mogu.
Meni veruju više nego bilo kome drugom na svetu. Neću izneveriti to poverenje time što ću insistirati na tome da urade nešto što im je neprijatno.
Zapravo sam izrazito ponosna na njih kada odbiju da zagrle nekoga. Treba imati petlje da se zauzmu za sebe i inače, a naročito kad je reč o blago pripitoj tetki Seli.
Želim im svojim delima pokazati da im je dozvoljeno i da želim da kažu šta misle i da se zaštite od stvari koje ih čine nervoznima.
Granice treba da ispituju sa mnom. Odgovaranje i rasprave vežbaju sa mnom. Laganje i kršenje pravila vežbaju sa mnom. A kada sa mnom vežbaju kako da kažu ne moram uraditi sve što je u mojoj moći da ih ohrabrim i podstaknem.

„Ja gospodarim svojim telom.“

Moram to reći 243 puta dnevno. Uglavnom jer moj trogodišnjak insistira na tome da sedi na glavi mog dvogodišnjaka ili zato što moja kćerka insistira na tome da na meni demonstrira da je pekmez sjajna senka za oči.

„Ali maaamaaaaa, to je jagoda!“

„Ko gospodari mojim telom, dušo?“

„Ugh, TI.“ Uzdahne, frkne i odjuri dalje.

Ali razlog za opštu sveprisutnost ove izjave u mojoj kući je nastojanje da postane duboko utkano znanje da im niko nikada ne može reći šta da rade sa svojim telom – nikada.
Uporno slušamo o tome kako je doslednost važna za decu, a ni ovo nije izuzetak. Previše je zbnjujuće da ih učimo: „Ne možeš zagrliti drugare u školu ako oni ne žele da ih se grli, ali moraš zagrliti tetku Seli kad ti to kaže.“
Ne znači ne. Tačka.
To znači ne kada kažem: „Ne, ne možeš dirati šporet.“. To znači ne kad ti sestra kaže: „Ne, ne možeš me nastaviti golicati.“ To znači ne kad ti prva devojka kaže: „Ne, zapravo još uvek nisam spremna.“ I to znači ne kad kažeš rođaku da ne želiš zagrljaj.
To je jasna poruka. Nema tu sive zone.
Muka mi je od same pomisli na to, ali ovo je istina:
Statistike pokazuju da će se jedno od moje dece verovatno nekako naći u neprijatnoj situaciji u vezi sa svojim telom. Ja neću biti sa njima kada se to desi.
Ali jesam sa njima sada i potrudiću se da to bude značajno. I možda će negde u dubini svoje podsvesti uspeti čuti moj glas, pronaći snagu da kažu: „Ja gospodarim svojim telom“ i biti u mogućnosti da odu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Strana 1 od 4

BabyMed kozmetika za bebe

Dermosens sprej

Autizam kod dece

Autizam kod dece

Autizam je razvojni poremećaj gde je narušen razvoj k...

Beba i respiratorne infekcije

Beba i respiratorne infekcije

Hladni dani su vreme čestih respiratornih infekcija. R...

Blagotvorna nana – prirodni lek za decu

Blagotvorna nana – prirodni lek za dec…

Nana je zanosno mirišljava i osvežavajuća, pa se zbo...

Prava istina o roditeljstvu o kojoj se ćuti: Ona je progovorila i "srušila" internet

Prava istina o roditeljstvu o kojoj se …

Blogerka Gilisa Džejn podelila je na Fejsbuku iskrenu ...

Roditelji, ipak, imaju mezimce

Roditelji, ipak, imaju mezimce

SVAKI roditelj će reći da ne pravi razliku između de...

Trovanje hranom kod dece: Kako prevenirati i lečiti crevnu zaraznu bolest

Trovanje hranom kod dece: Kako prevenira…

Kampilobakterioza je crevna zarazna bolest koja je vode...

Šta je najsigurnije za moju bebu dok spava - 8 pitanja koja muče roditelje

Šta je najsigurnije za moju bebu dok sp…

Stručnjaci širom sveta saglasni su u jednom - da je z...

Da li ste znali čemu služe preklopi na bebi bodićima

Da li ste znali čemu služe preklopi na…

Koliko ste se puta namučili da ukakan bodić skinete p...

Kako da zaštitim dete od hladnoće?

Kako da zaštitim dete od hladnoće?

Da li treba i zimi da šetamo bebu? Bakice iz vašeg u...

Ograničite im sok!

Ograničite im sok!

Morate podvući crtu i odrediti dnevnu količinu soka d...

Kako i zašto čitati sa bebom od prvog dana njenog života?

Kako i zašto čitati sa bebom od prvog …

Nije dovoljno samo deci ponuditi knjigu ili ispričati ...

Kontakt kože na kožu majke i novorođenčeta

Kontakt kože na kožu majke i novorođe…

Kangaroo mother care (KMC) je standardizovan sistem neg...

Kako da smirite bebu koja plače

Kako da smirite bebu koja plače

Muzika ima neverovatno dejstvo na decu, umiruje im nerv...

Šta kad dete neće da jede?

Šta kad dete neće da jede?

Odbijanje hrane i razni prohtevi su normalne faze, ali ...

Kako beba pokazuje ljubav prema mami?

Kako beba pokazuje ljubav prema mami?

Bebe imaju svoj način pokazivanja ljubavi prema mami i...

'Rodin ujed', Mongolska mrlja i modrice: Uobičajene pojave na koži novorođenčeta

'Rodin ujed', Mongolska mrlja i modrice:…

Roditelji često budu uplašeni kada vide ove promene n...

Bolni sinusi, grčevi, nicanje zubića: Ublažite bolove nervoznoj bebi masažom stopala

Bolni sinusi, grčevi, nicanje zubića: …

Masažom refleksnih tačaka na stopalu ublažite detetu...

Lekovi u trudnoći

Lekovi u trudnoći

Sve žene koje planiraju trudnoću treba savetovati o t...

© 2020 Biti roditelj - Portal za buduće i sadašnje roditelje. All Rights Reserved. Web by Chilli media.