Koliko puta ste čekale muža sa ručkom i osmehom kad dolazi s posla računajući da će on kad jede jedva dočekati da se dočepa svog deteta i dozvoliti vama da se odmorite? Mislim, retoričko pitanje. Ni upitnik ne treba.

Često se dešava sledeće:

On dolazi s posla, pomazi dete na brzaka i seda za serviran sto dok se vi borite sa detetom dok otac jede. A onda? Onda on kaže da ide da odmori pošto je radio i upravo došao sa posla.

Ma nemoj! A ja sam na godišnjem!

Koliko vas misli da ne radi ništa dok ste na porodiljskom? Ako ne mislite vi, pola vašeg okruženja misli i ne daj Bože ako ste mekana srca, eto i vašeg novog uverenja.

E, pa, drage moje, da, ne radimo ništa osim: neredovnog spavanja zbog dojenja, buđenja minimum jednom, ustajanja u cik zore kad se i dete probudi, presvlačenja, hranjenja, sklanjanja, zabavljanja, pranja veša (da, mašina to radi, a ostalo moramo mi), peglanja veša, slaganja veša, pranja veša (jeste ovo je drugi put, jer često bude više od jedne mašine dnevno), igranja sa detetom, kupovine poklona za rođendane, organizovanja rođendana, sklanjanja, čišćenja, hranjenja, presvlačenja, bivanja ljubaznom kad nam i nije do toga jer beba znači sreću i samo sreću koja se mora ogledati 24 sata dnevno, organizovanja i primanja poseta, pamćenja svega i svačega jer smo mi kod kuće a on poslu…i tako.

Ne radimo ništa već samo zanovetamo i brojimo. Mi smo hodajući podsetnici za sve fino i za sve što treba. Kako su nekad žene odgajale decu bez svih ovih pogodnosti koje mi danas imamo (kao da ih treba oduzeti da bi se račnalo da nešto radimo)? Ne znam kako i divim im se. Znam da je to bilo drugo vreme i ta priča bi držala vodu samo kad bi naše delije išle sa konjima i sekirom u šumu po drva.

Ja se samo pitam ko će sve ovo "ništa" da radi kad se porodiljsko završi? Beba sama, garant.

Izvor: Kurir

Svet je pun "smombija", kako zovu zavisnike od interneta. Ova kovanica je nastala od reči "smartfon" i "zombi", i odnosi se na potrebu da čim otvorimo oči "visimo" na internetu

Svet je pun "smombija", kako zovu zavisnike od interneta. Ova kovanica je nastala od reči "smartfon" i "zombi", i odnosi se na potrebu da čim otvorimo oči "visimo" na društvenim mrežama i proveravamo elektronsku poštu, a nemački dečji prihijatar Mihael Vinterhof upozorava da će pogađati sve više dece. Za to su, tvrdi, krivi odrasli.

- Konstantno smo izloženi mnoštvu nadražaja i moramo brzo da donosimo odluke - kaže Vinterhof. - U tako stresnoj situaciji nastojimo da smirimo decu što pre, smestimo ih ispred televizora ili računara da se zanimaju, ne razmišljajući da li im je stvarno nešto bilo potrebno ili su tražili pažnju iz hira.

On tvrdi da danas oko 60 odsto mladih nema osećaj za tačnost, entuzijazam za rad ni spremnost da se žrtvuju, jer roditelji nemaju vremena i nerava da ih saslušaju, vaspitaju, usmere, već im samo "tutnu" telefon i računar u ruke.

Izvor: novosti.rs

Čak 75 odsto novopečenih roditelja objavljuju slike bebe odmah nakon rođenja, oko 64 odsto njih objavljuje slike svaki dan, a tek šest odsto ne želi da eksponira decu na društvenim mrežama.

Oko 75 odsto roditelja već u prvih 60 minuta nakon rođenja deteta sliku bebe objavljuje na društvenim mrežama, pokazalo je istraživanje internet stranice "Porterista". Prema njemu, najpopularnije internet stranice za objavljivanje prvih fotografija bebe za 77 odsto roditelja su Fejsbuk i Instagram.

Oko 64 odsto od dve i po hiljade roditelja dece u uzrstu do pet godina priznaje kako više puta na dan stavljaju slike svojih mališana na društvene mreže, dok 21 odsto njih to čini nekoliko puta mesečno. Tek šest odsto današnjih roditelja nikad nisu niti ne nameravaju da stave slike svoje dece na Fejsbuk, jer ne žele da narušavaju privatnost svoje porodice.

Među top pet razloga postavljanja fotografija dece na internet roditelji navode pokazivanje bebe rodbini i prijateljima koji žive u inostranstvu, ali to vide i kao način izražavanja svoje ljubavi prema detetu kao i idealnu lokaciju za sakupljanje uspomena.

Da li i vi postavljate slike vaše dece na društvene mreže?

Izvor: b92

Stručnjaci kažu da putovanja, kada se svi posvećuju jedni drugima, jačaju veze između supružnika, roditelja i dece, kao i braće i sestara. I stvaraju nezaboravne uspomene. Zato zaboravite na obaveze i brige

Leto je vreme raspusta i godišnjih odmora, pa ako imate mogućnosti, iskoristite to da što više putujete sa porodicom. Nije važno da li je to odlazak na neko egzotično mesto ili produženi vikend na selu, jednodnevni izleti na kojima možete upoznati lepote naše zemlje i mnogo toga naučiti o njoj... Važno je da putujete zajedno i provodite vreme u razgovoru, igri i rekreaciji.

Stručnjaci kažu da ovakve prilike, kada se svi posvećuju jedni drugima, jačaju veze između supružnika, roditelja i dece, kao i braće i sestara. I stvaraju nezaboravne uspomene. Zato zaboravite na obaveze i brige, stavite se u službu svoje porodice. Imaćete vremena da se kroz razgovare i upoznate bolje, jer svakodnevne obaveze to često ne dozvoljavaju. Naučite jedno od drugih neke stvari...

Zaboravite na kompjuter i slikanje za društvene mreže, već se okrenite jedni drugima. To je trenutak da razmislite malo o svojoj porodici i ojačate veze. Predložite deci da se šetate, igrate, razgovarate i učite, a ne da svako bude u svom svetu, sa telefonom. Putovanja su prilika i da zajedno upoznate novo okruženje, kulturu, jezik, običaje, hranu, muziku... Tako ćete zajedno otkriti neke stvari koje niste znali jedni o drugima, a koje će vas dodatno zbližiti i ostati vam u sećanju.

Izvor: novosti.rs

Kada dobijete bebu, morate da slušate pre svega unutrašnji glas, a ne samo ono što vam drugi pričaju - tvrde stručnjaci

Kada dobijete bebu, morate da slušate pre svega unutrašnji glas, a ne samo ono što vam drugi pričaju - tvrde stručnjaci. Pedijatar Liza Tebner kaže da mnogi roditelji prave grešku, jer ne veruju svom instinktu, nego se toliko uplaše da negde "ne omanu", pa više veruju čak i komšijima.

- Kada dobijate suviše informacija od prijatelja i ljudi okolo, to može da vam napravi problem - kaže pedijatar. - Ako jednostavno ne verujete sebi, može se desiti da ugrozite svoju bebu jer radite jedno, a trebalo bi drugo. Poznajem roditelje koji su osećali da im je dete bolesno, ali su im svi govorili da mu ništa ne fali.

Pedijatar navodi primer mame koja je imala osećaj da nešto nije u redu sa njenom bebom, koja je bila nervozna, ali se nije usuđivala da je odvede kod lekara pošto ju je okolina sve vreme razuveravala u tome. Zbog toga je važno da roditelji slušaju svoju intuiciju, naročito majke.

Izvor: novosti.rs

Iako se uvek verovalo da su roditelji mnogo više emotivno vezani za svoju žensku decu nego mušku, čini se da je i zaista tako.

Naime, novo američko istraživanje je pokazalo da se očevi zaista drugačije prema ćerkama nego prema svojim sinovima. Naučnici su istraživali kako mozak očeva reaguje prema deci i da li se svesno ili nesvesno ponašaju drugačije.

Rezultati su pokazali da su tate svojim devojčicama devali više koristeći analitički govor, dok su se sa dečacima igrali grublje.

Takođe, očevi su dobili zadatak, da gledaju fotografije dece sa srećnim, neutralnim i tužnim izrazom lica dok im doktori snimaju mozak. Tate koje imaju mušku decu, emotivnije su reagovali na fotografije dečaka sa neutralnim izrazom lica, dok su očevi devojčica emotivnost pokazali gledajući fotografije sa njihovim srećnim izrazom.

"Ako dete plače i traži tatu oni koji imaju devojčice pre će reagovati“, rekla je doktorka Dženifer Maskaro.

S druge strane, očevi sa sinovima manje razgovaraju i obraćaju pažnju na njihove emotivne potrebe, pa samim tim, manje i pokazuju svoje emocije, što izuzetno može da utiče na emotivni razvoj deteta.

Izvor: b92

Zbog čega danas branimo svojoj deci sve ono što smo mi smeli?

Neverovatno je koliko se stvarnost promenila. Ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive.

I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomaknule, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I je li zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čime mi i naši roditelji nismo bili toliko (pre)opterećeni?

Mislim, zamislite - dete u 11.34 još nije došlo kući iz škole, a trebao je zvoniti već u 33 ili je ugazilo u hladni gradski potok da rashladi noge u vreme najveće vrućine.

Vremena su se možda promenila, iako zapravo niko ne može tačno da dokaže koliko. Na neke stvari jednostavno se nije obraćala toliko pažnja kao danas i nisu se toliko pratile statistike kao danas. Jako je zabavno to da smo mi uživali u stvarima koje su nam naši roditelji dozvoljavali, čak i podticali, na našu svesrdnu radost, a da bi baš mi, baš iste te stvari, danas zabranjivali svojoj deci.

I baš se zbog toga moramo pitati - Jesu li nas naši roditelji uopšte voleli kada su nam dozvoljavali stvari zbog kojih mi danas upiremo prstom u roditelje i smatramo ih silno nepodobnima i toliko lošima da bi im najradije uzeli tu decu i doživotno obeležili tetovažom na čelu - ova mama ne zaslužuje imati decu jer ...

Ok, neke stvari imaju smisla - ali da se baš moraju toliko žestoko kažnjavati, jer mi smo evidentno uz sve to preživeli, e to je pitanje za raspravu. Ne - sme li se to danas, već - zašto se zbog nečeg takvog može stići čak i do zatvora?!

Kakav kuler je postao potencijalni ubica

O da. Danas kada listamo stare foto albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje prizvati i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti.

Jesu automobili danas brži i ima ih tri put (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) prođirao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve zaove i prototivove - ne vidimo u stvari je li danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili odozada - ležećki što danas ne bi ni mogli proizvesti jer bi nam smetale autosedalice.

Kutiju cigareta i bombone!

Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi djetetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekada pušilo. Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi - od trudnica do doktora. Jedini koji nisu dimili bili su oni koji au pokušavali da prestanu.

Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta gde da se sakrijemo od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni ajteri tog čina jer čim smo naučili brojati postali smo oni koji su te cigarete i kupovali.

I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizu i tvrde bombone. A opet, imali smo puno manje karijesa nego današnja mala bagra.

Igrališta su za slabiće

Ko je viđen da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kada je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa susedove terase. Baš s ograde jer taj je sused bio najopasniji.

Izgubljeni - nađeni

Kakav je bio naš jedan dan tokom letnjeg raspusta? Iz kuće smo izašli još ujutro, za ručak smo uleteli i izmaglili s natrpanim ustima da bi se opet pojavili kada je mrak već odavno pao, a mama se propisno odmorila bez našeg gnjavljenja. I nije nam smetalo ni plus 35, ni žega, nismo imali ni plastične boce s vodom, uvek smo se negde snašli. I opet izgubili.

Gde smo bili? Pa edukovali smo se u našoj izmišljenoj letnoj školi gde smo učili kako se hvataju žabe, koliko dugo je potrebno da se osuše mokre hlače, kako izgledaju ptičja gnezda iz ptičje perspektive, od kakvih je sve materijala iz prirode moguće napraviti praćku i tako dalje i tako dalje.

I najmanja nam je briga pritom bila koliko je sati, koliko je napolju stepeni i brine li naša mama gde smo po ceo dan. Ne zato što smo to pokušavali da ignorišemo već zato što roditelji od nas to nisu ni tražili ni spominjali.

Nikada nisu pomislili da nas je neko oteo, da smo se utopili u potoku ili da bi zato što nismo dostupni njihovom oku i signalu odmah panično zvali razne službe.
Uvek smo sami sebe pronašli i doveli se kući.

Imaš već sedam godina - brini se za sebe

Znate li koje je bilo glavno obieležje deteta koje je krenulo u školu, a da nije školska torba? Ma znate sigurno - pa prošli ste to! (ključ oko vrata) Dete sa sedam godina ne samo da je imalo svoj vlastiti ključ da bi ga eventualno nekada mogao koristiti, već ga je koristio svaki dan jer je pre ili posle škole bio prepušten sam sebi.

Pretpostavljalo se da dete od sedam godina već zna samo uzeti jesti - odrezati/namazati hleb, ispeći jaja, podgrejati ručak (u zdelici na peći, ne u mikrotalasnoj), biti samo u kući nekoliko sati i naravno da se pritom pretpostavljalo da se tako veliki-mali ljudi osim o ručku znaju brinuti o sebi i kada je reč o razmiricama s prijateljima. I o domaćem zadatku naravno.

Toliko smo bili odgovorni - sami sa sobom, bez ičije pomoći. A ako smo slučajno jedan dan ostali još koju minut s roditeljima to je samo zato što smo se sa susedovim klincima već pošteno izigrali - kod nas ili kod njih, nakon što smo svi zajedno napisali svoje domaće zadatke.

Sa 12 godina si sposoban biti dadilja

Onaj tko je imao 12 godina bio je nadomak punoletnosti i ne da je mogao već je morao čuvati i paziti na svu mlađariju u ulici. Neki su tu ulogu nasledili već sa 10 i nisu se smatrali premladima za to.

Naravno, nije im to baš ni bilo po volji jer su uvek imali nešto za raditi (aktivno), ali ko im je bio kriv kada su im roditelji uvalili malu decu na samo 15 minuta što se redovno produžilo na sat-dva. Nisu ni oni bili ludi - dok su radili nešto svoje kod nekog zanimljivog, mi smo dobili životnu priliku još malo diplomirati odgovornost.

Krema za šta?

Danas su deca celo leto natopljena kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom broj maksimum, iako na suncu provode tek sat-dva. Nekada je bilo obrnuto. Provodili smo vreme na suncu - maksimalno, a mazali se tek toliko da krema ostane na nama sat-dva.

U redu - recimo da je ovo jedna od najvećih opasnosti koju smo u ovom tekstu spomenuli, pa se nećemo baš puno rugati današnjim roditeljima i deci koja u mraku klimatizirane sobe svetle od predebelog sloja preskupe kreme na kojoj od gomile naučnih istaknutih činjenica jedva primećujemo taj famozni faktor.

Ali neka, ako su se vremena već promenila dobro je verovati da se promenilo i sunce. I tako, dok nam od sunca prete melanomi i tumori, takve čvrste dokaze baš i ne možemo naći za ostale spomenute primere. Jer niko od nas nema nikakve trajne posledice tog nepodobnog vremena znanog kao osamdesete (i ranije).

Izvor: index.hr

Jedan od problema savremenog vaspitanja dece je u tome što deca ne usvajaju autoritet od roditelja i odraslih koji treba da im služe kao model ponašanja i da ih socijalizuju.

Odnos prema autoritetu se izgrađuje u primarnoj porodici, iz koje dete kasnije kreće u školu, gde na učitelja prenosi prethodno izgrađeni odnos prema autoritetu. Ono što je na prvi pogleda jasno kada posmatramo roditelje koji pokušavaju da vlastitu decu podižu na „savremeni” način, jeste da izbegavaju da se prema deci postave kao nadređeni, kao autoritet. Izbegavajući vertikalni odnos, postavljaju se u jednakopravan, horizontalni odnos sa detetom, pokušavajući da mu budu najbolji drug ili drugarica. Ovi roditelji ne uče decu kako da se zdravo podrede. Zbog toga ova deca dobro funkcionišu ukoliko je odnos horizontalan ili ukoliko su oni ti koji izdaju zapovesti i čija se volja poštuje.

Krizi roditeljskog autoriteta su doprinele savremene teorije vaspitanja koje su podstakle roditelje da razviju odbojnost prema poziciji nadređenog. Dok su se nekada deca plašila da roditelji ne prestanu da ih vole, savremeni roditelji su ti koji se plaše da će deca prestati da ih vole ukoliko budu previše zahtevni ili „naporni”.

Krizi autoriteta je doprinelo i nerazlikovanje između dva bliska pojma sa potpuno različitim značenjem: autoritativnosti i autoritarnosti. Dok je autoritativan onaj ko ima autoritet, kojem se autoritet priznaje, autoritaran je onaj ko se slepo podređuje nadređenima, a od podređenih zahteva istu takvu slepu poslušnost. Nerazlikovanje ova dva pojma je dovelo da mnogi autoritet povezuju sa odnosom gospodara i roba.

Da bismo autoritet ispravno shvatili, treba se vratiti samoj reči koja dolazi od latinskog glagola augere – povećati, uvećati, razviti, obogatiti. Isto poreklo ima i reč autor, onaj koji stvara, tvori, dodaje neku novu vrednost. Roditelj je arhetipski autoritet, upravo zbog toga što hrani dete, odgaja ga i pomaže mu da raste i da odraste. U etimološkom smislu i naše reči vaspitanje (od pitanje, hranjenje, gojenje, danas sa značenjem hranjenja na silu, posebno životinja: „pitanje gusaka”) i odgajanje (od gojiti) takođe imaju značenje uvećavanja i podsticanja razvoja.

Time što su „savremeni” roditelji masovno abdicirali iz pozicije nadređenog, starijeg, onoga ko povremeno zapoveda, vlastitu decu su lišili mogućnosti da izgrade pravilan odnos prema autoritetu i da razviju sposobnost zdravog podređivanja koje se nalazi, prema Frojdu, između slepe pokornosti i stalnog buntovništva. Uzrok za „alergiju” mlade generacije prema autoritetima u školi, na ulici i u društvu, treba tražiti u „spljoštenim” porodicama iz kojih izvire. Zato se ne treba čuditi mišljenju da se vaspitanje bez autoriteta može shvatiti kao moderni način neodgovornog roditeljstva.

Autor Zoran Milivojevic

Izvor: Politika

Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim

Mame često znaju da pogreše imena svoje dece, pa tako stariju ćerku oslove imenom mlađe ili obrnuto.

Istraživanje o pamćenju i kogniciji, objavljeno u časopisu "Kuartz", pozabavilo se ovim fenomenom. U njemu je učestvovalo više od 1.700 ispitanika, među kojima su većinu upravo svoje majke pogrešno oslovljavale. Naučnici su na osnovu rezultata studije dali pomalo neobično objašnjenje:

- Brkanje imena se najčešće dešava iz ljubavi - navedeno je u saopštenju. - Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, naročito majkom, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim. Zato, ne očajavajte jer imate siguran dokaz ogromne ljubavi.

Izvor: Novosti

Majke svesno ili nesvesno uskraćuju bivšim muževima da viđaju svoju decu, što se na razvoj mališana negativno odražava

Majke svesno ili nesvesno uskraćuju bivšim muževima da viđaju svoju decu, što se na razvoj mališana negativno odražava. Do ovog zaključka je došao tim naučnika iz Norveške, koji je istraživao na koji način razvod utiče na decu. Istraživači su se fokusirali na mališane vrtićkog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta.

Na osnovu ankete koju su sproveli zaključili su da mališani u vrtiću najmanje osećaju negativnu stranu majčinih "sabotaža" da viđaju oca, ali u osnovnoj školi to postaje ozbiljno. Kao tinejdžeri najčešće ne žele otvoreno da pričaju o tome, a zapravo su vrlo nesrećni, što se manifestuje buntom, lošim ocenama ili druženjem sa problematičnim vršnjacima.

Da se to ne bi desilo, naučnici savetuju majkama da ne isključuju oca iz detetovog života. Njegovo stalno prisustvo je važno, jer utiče na pravilan razvoj mališana. Više se smeju, lakše se privikavaju u vrtiću i školi, poštuju autoritet učiteljice, ne bojkotuju učenje. U kasnijim godinama, tata je tu za ozbiljne razgovore, ispovedanja i pomoć u važnim odlukama, što kod dece dovodi do razvoja osećaja da su zaštićeni i saznanja da imaju čvrst oslonac u životu.

Izvor: novosti.rs