Stručnjaci širom sveta saglasni su u jednom - da je za bebu najsigurnije da spava na leđima, jer to znatno umanjuje rizik od SIDS-a. Ipak, izdvajamo odgovore na mnoga pitanja koja muče roditelje kada je spavanje na leđima ili stomaku u pitanju.
Položaj u kom beba spava je ključan u sprečavanju sindroma iznenadne smrti deteta (SIDS), naročito tokom prve godine života. Prema svim dosadašnjim istraživnjima, pokazalo se da je za bebu najsigurnije da spava na leđima, osim ako neko medicinsko stanje ne iziskuje drugačije. Iz tog razloga je najvažnija konsultacija sa lekarom koji najbolje poznaje stanje vašeg deteta.
Izdvojili smo odgovore na neka od najčešćih pitanja roditelja širom sveta.

1. Šta ako se moja beba u snu okrene na stomak?

Sa četiri ili pet meseci beba počinje da se okreće sa leđa na stomak. U tom periodu je rizik od sindroma iznenadne smrti deteta mnogo manji, te ovo okretanje može biti u redu. Pustite bebu da pronađe udoban položaj. Vrlo verovatno će i sama naučiti da okrene glavu na stranu i oslobodi usta i nos kako bi ometano disala dok spava na stomaku. U svakom slučaju, kada je uspavljujete, vi je uvek stavljajte da spava na leđima.
Sindrom iznenadne smrti deteta se javlja u periodu do četvrtog meseca češće, dok se do dvanaestog meseca rizik znatno smanjuje. Zato, uvek praktikujte savete za spavanje na leđima sve do navršetka prve godine.

2. Zašto moja beba ima tonički refleks vrata kada spava na leđima?
Bebe tokom razvoja isprobavaju veliki broj pokreta. Jedan od njih je i ovaj refleks. Kada se beba stavi na leđa da spava, ona okreće glavu na jednu stranu, zajedno sa ispruženom rukom i nogom na istoj strani, dok su druga ruka i noga savijeni. Ovaj položaj, u stvari, sprečava bebu da se okrene na stomak dok telo još nije spremno za to. Ovaj pokret će nestati u jednom trenutku između trećeg i šestog meseca.

3. Kad beba sme biti na stomaku?
Kada je beba budna, možete je staviti na stomak, ali da bude pod nadzorom. Ovo je dobra prilika da beba ojača mišiće stomaka, leđa i vrata.
Prema rečima dr Karen Sokal Gutieres, kliničke profesorke sa Univerziteta u Kaliforniji, rizik od SIDS-a je manji kada beba dok je budna provodi više vremena na stomaku. Beba će na taj način dovoljno ojačati mišiće da može da podigne glavu i vrati se na leđa dok je u snu.

4. Da li mogu da koristim pozicionere za bebu?
Još se nije pokazalo da pozicioneri smanjuju rizik ili sprečavaju SIDS.

5. Šta ako beba povrati dok je na leđima?
Zaista je mali rizik da se zdrava beba uguši zbog povraćanja u snu kada leži na leđima. Nije se pokazalo da se beba pre uguši zbog povraćanja kada je na leđima, a ne na stomaku ili strani. Spavanje na leđima ne povećava rizik od gušenja pri povraćanju ni kod beba sa gastroezofagealnom refluksom bolesti. Ipak, nemojte stavljati bebu da spava sa flašicom za hranjenje. Ovo može dovesti do infekcije uha ili gušenja.

6. Šta da radim ako moja beba ima poteškoće sa spavanjem na leđima?
Postoje deca koja jednostavno ne mogu da utonu u san na leđima. Neka od njih postanu i vrlo nervozna.
Bebi može biti neprijatno da spava na leđima ako ima zapušen nos. U tom slučaju koristite ovlaživač vazduha, jer će vlažan vazduh umanjiti zapušenost. Blago uzdignuta bebina glava može smanjiti pritisak i zapušenost nosa.

7. Šta ako moja beba povrati u snu?
Ako povrati, jednostavno okrenite bebinu glavu na stranu. Obrišite je, promenite posteljinu pre nego što je vratite ponovo na spavanje.

8. Šta je najbolji položaj za prevremeno rođenu bebu?
Prema nekim studijama, prevremeno rođene bebe su pod većim rizikom od SIDS-a i trebalo bi da spavaju na leđima. Ipak, pokazalo se da spavanje na stomaku može biti bolje u slučaju akutnih respiratornih problema kod prevremeno rođenih mališana. U svakom slučaju, najbitnije je poslušati savete lekara koji poznaje i vas i stanje vaše bebe.

Izvor: www.yumama.com

Tik je nevoljni, iznenadni, besciljni mišićni pokret, ograničen na određenu grupu mišića, a može biti praćen i vokalizacijom (glasom). Osnovno obeležje takvog poremećaja je relativna stalnost i ograničenost na određenu grupu mišića, najčešće mišića glave, vrata ili rameni pojas.
Najčešći tikovi kod dece treptanje očima (žmirkanje), „trzanje“ glavom, pokret ramenom, kašljucanje, šmrcanje…
Tik je jedan od najučestalijih poremećaja kod dece, ali se relativno mali broj javlja psihologu ili dečjem psihijatru. Blagi tikovi se javljaju kod oko 10% dece u nekoj od faza njihovog razvoja, uglavnom sa polaskom u školu do rane adolescencije, i usko su povezani sa psihosocijalnim sresom. Češći su kod dečaka nego kod devojčica (u odnosu 2:1), a najučestaliji su u periodu od devete do dvanaeste godine života.
U nastanku tikova značajnu ulogu imaju organska oštećenja mozga – teške trudnoće i porođaji, meningitisi, encefalitisi..Takođe, značajna je i nasledna komponenta (oko 25% roditelja i oko 5% braće i sestara takođe ima tikove).
Kod „tikera“ postoji neodoljiva potreba da se tik ponovi. Svako sprečavanje ponavljanja tika povećava napetost, a izvršenje smiruje. Kada se tik realizuje, napetost trenutno opada, ali ponovo raste, tako da se celokupna radnja ponavlja.
Tik-poremećaj može biti izazvan različitim stresogenim događajima: medicinskim postupcima (često operacijom krajnika), jakim strahom (npr. napadom psa), prisustvovanjem neprijatnim događajima, kaznama (naročito fizičkim), oboljenjima, nosa, očnih kapaka pluća…
Roditelji često navode da su tikovi kašljucanja počeli nakon operacije krajnika, a treptanje posle zapaljenja kapka.

Šta karakteriše tikove?

Nastaju iznenada, brzo, prolazni su i priroda pokreta je ograničena
Imaju tendenciju da se ponavljaju
Nestaju tokom spavanja
Sa lakoćom se mogu voljno reprodukovati ili suzbiti
Tikovi imaju ritmičnost za razliku od stereotipija ili mentalne retardacije

Tikovi najčešće imaju psihogeno poreklo:
Dete sa tikom je obično povišeno agresivno, napeto, ima problema sa spavanjim ili poremećen odnos sa drugima
U porodicnim odnosima vlada napetost
Tikovi su stres-senzitivna stanja jer se često javljaju posle nekog stresnog događaja

Kako se pomoći detetu sa tikom:
Neophodan je razgovor sa roditeljima i savetovanje. Pojedini roditelji slabije tolerišu tikove mališana, jer je tik vidljiv za okolinu, što može proizvesti nelagodnost i krivicu. Pojedini roditelji postaju agresivni, što može uzrokovati dodatne smetnje u ponašanju. Pojedina istraživanja pokazuju da su majke „tikera“napete i da teže savršenstvu.
Dete ne bi trebalo da se opominje niti kažnjava, jer se time podiže napetost i samim tim pojačava tik.
Dobro je uvođenje sportskih aktivnosti, kao i svih aktivnosti koje angažuju telo i pokret (plivanje, ples). Čest je vrlo visok nivo aspiracija roditelja i deteta, tako da bi trebalo raditi na njihovom usklađivanju sa sposobnostima, kao i prihvatanju „tikera“ od strane roditelja.
Većina tikova se vremenom spontano povlači. Bitno je umanjenje stresova i uvođenje opuštajućih aktivnosti. Ukoliko su tikovi uporni, potrebno je potražiti stručnu pomoć psihologa.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Samo zajedničkim snagama i dobrom organizacijom možemo lakše i bolje proći kroz ovaj težak period i izvući najbolje iz njega. Pročitajte zlatne savete naše stručne saradnice pedagoga Nevene Toskić.
U skladu sa preporukama, počeli smo sa učenicima učenje na daljinu. Svima nam je trenutno teško, deci, roditeljima i nastavnicima.
Slede moje preporuke kako da se borimo dok traje karantin. Naglasila bih da su neke moj lični stav, a većina je plod dosadašnjeg pedagoškog rada.

Saveti za učenje u karantinu
Zahtevajte od dece da prate nastavu na RTS-u kako je rečeno. Neka budu u stalnoj komunikaciji sa drugovima, ali i nastavnicima putem društvenih mreža, mejlova... Svakodnevno će dobijati zadatke koje treba da urade. Podstičite ih da se obrate nastavnicima, da pitaju ako nešto ne razumeju. Ova situacija zahteva da otvore svoje imejl adrese i da napokon internet shvate i kao mesto za učenje. Rekla bih da ako postoji dobra strana ove situacije, to je ova navedena.
Pratite njihov rad i angažovanost. Ako oba roditelja rade, dogovarajte se ko će kada pratiti šta su deca radila tog dana. Pored održavanja radnih navika, nadamo se da ćemo na ovaj način uspeti da završimo školsku godinu. Prema onome što smo dobili kao informacije, sve što budemo radili sa decom po završetku karantina, moći ćemo da pretočimo u ocene. Zato je bitno da deca odgovore na zahteve nastavnika odgovorno i najbolje što mogu.

Kućni poslovi
U situaciji smo da je više nego bitno održavati ličnu i higijenu prostorija. I ako radite, ali i ako je jedan roditelj kod kuće, ne dozvolite da vi obavljate sve kućne poslove. Deca treba da održavaju čistoću prostorija u kojima borave. Posebno obratite pažnju na njihovu ličnu higijenu, njihov lični prostor i prostor za učenje. Ovo je dobar trenutak da srede stvari koje dugo nisu, odlože ono što im više nije potrebno ili sklone odeću koju više ne nose.

Društvene aktivnosti
Ovo je dobar trenutak da porodice aktiviraju društvene igre, šah, karte, monopol itd. Možete ih igrati porodično ili samo deca. Takođe, više razgovarajte, čitajte. Trudite se da što manje čitaju i slušaju poluistine sa interneta. To će kod dece samo stvoriti konfuziju.
Društvene aktivnosti treba svesti na minimum. Kada su napolju, u dvorištu, neka budu u malim grupama. Preporučljivo je da budu fizički aktivni koliko se može, ali bez većih okupljanja.
Probajte da igranje igrica svedu na minimum i da zadrže ili razviju navike koje do sada nisu imali.
Razvijajte kod dece svest o bitnosti zdravlja i odgovornosti prema njemu. Pokažite i vi ličnim primerom da brinete o tome. Nema potrebe da se stvara panika i šire lažne ili neproverene vesti. Sada je porebno da budemo odgovorni zbog sebe i drugih.
Na kraju, ovo je vreme da pokažemo solidarnost i da decu učimo brizi o drugima. Primarno o starijima, bakama, dekama, komšijama. Ovo je možda i najbitnija lekcija koju treba da nauče tokom ovog teškog perioda.

Izvor: www.yumama.com

Iz perspektive senzorne integracije okruženje, prostor u kome deca borave, predmeti koji ih okružuju posmatramo kao izvor senzornih informacija koje su podjednako umirujući i pobuđujući.
Na primer, prirodno svetlo i materijali koji apsorbuju zvuk u prostoru u kome borave deca, pomažu maloj deci u organizaciji senzornih stimulansa. Nasuprot tome jako veštačko svetlo, bučna i haotična atmosfera koja puno pobuđuje dovodi do disorganizacije. Visoka pobuđenost pravi teškoće u fokusiranju pažnje kod većine male dece.
Bebe i mala deca koja imaju senzorno-integrativne poteškoće da budu usmerena na održanje senzacija samo jednog modaliteta u određeno vreme. Ako dođe do kombinovanja dva ili više senzorna modaliteta, mogu da se jave teškoće u organizaciji ponašanja. Kada se auditivni stimulans kombinuje sa vizuelnim, beba može da postane prestimulisana i nesposobna za glavnu pažnju.
Pored fizičkog, tu je i socijalno okruženje roditelji, deca I drugi odrasli što uključuje interakciju sa njima što u velikoj meri utiče na senzornu integraciju. Svi oni koji dolaze u kontakt sa bebom i malim detetom su glavni izvor senzornih informacija.

Fizičko i socijalno okruženje

Osećajan odrasli može da daje sigurnost blagim osmehom i čvrstim pritiskom (davanjem propriocepcije) dok drži bebu u naručju. Dete može da odgovori na to dobrom organizacijom ponašanja, da ima optimalnu pobuđenost, fokusiranu pažnju, stupanjem u interakciju pokaže da mu je prijatno I ima primerenu aktivnost.
Neko drugi može detetu da priđe sa više buke, da ima prejak dodir i da dete bude prestimulisano što će odmah dovesti do njegove disregulacije.
Deca koja imaju teškoće u organizaciji senzacija iz sopstvenog tela ali i okoline razvijaju karakteristične obrasce ponašanja koji mogu da ometaju njihovu sposobnost da istražuju i da stupaju u interakcije sa drugima na primeren način.

Značaj dodira

Taktilni sistem se razvija još u materici i novorođenče može odmah da prepozna neke telesne dodire i odgovori refleksnim pokretima. Ovo su urođene reakcije ali senzorni doživljaji moraju da se integrišu da bi se refleks pojavio na smislen i svrsishodan način. U najranijem uzrastu dodir je važan izvor emocionalnog zadovoljstva.
Koža je granica našeg „ja“, tako je taktilna obrada za bebu prvi izvor sigurnosti. Čak i ako majka grli i mazi svoju bebu, podražaj neće zadovoljit detetovu potrebu ako slaba senzorna integracija ometa obradu osećaja dodira. Ako je taj prvi dodir nepotpun, biće teže stvoriti emocionalnu privrženost u životu kasnije.
Pomaganjem bebi da se smiri, beba uči da sama upravlja svojim ponašanjem dok majka već tada radi na koncentraciji i budnosti deteta. Ako je iz bilo kog razloga odnos majka-dete narušen, dolazi do disfunkcije, majka će biti ili previše uključena ili isključena.

Rano prepoznavanje teškoća u senzornoj integraciji

Kroz igru dete prima senzorne informacije iz svog tela i iz prostora u kome se nalazi što je važno za fizički i emocionalni razvoj. Pri tom se dete „zabavlja“, uživa u onome što radi. Ukoliko postane previše uzbuđeno, tužno, agresivno, moguće je da to dolazi iz neke teškoće u senzomotornoj obradi.
Problemi senzorne disfunkcije uoče tek kada se ispolje u poteškoćama u učenju. Rano prepoznavanje pomaže roditeljima da sagledaju problem iz pravog ugla i time pomognu detetu da razvije optimalne procese senzorne integracije.
Cilj senzorno-integrativnih intervencija je uspostavljanje dobrog balansa između senzornih zahteva koji dolaze iz fizičkog i socijalnog okruženja i detetovih resursa kojima ono može da odgovori i prevaziđe takve zahteve kako bi steklo bolje adaptivno ponašanje.
Dobro okruženje nije lišeno izazova (protektovano), to su situacije optimalnih izazova koje podstiču proces učenja i celokupan razvoj.

Snežana Milanović
diplomirani fizioterapeut

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Trenutna epidemiološka situacija sa kojom se čitav svet suočava kod velikog broja ljudi izaziva osećaj straha, strepnje, povišene anksioznosti, bespomoćnosti.
Samim tim što je došlo do obustave odlaska u vrtić, na nastavu i što su izlasci iz kuće svedeni na minimum, i deci je jasno da se nešto nesvakidašnje dešava. Jedna od osnovnih roditeljskih funkcija jeste briga i zaštita dece. Različite informacije do kojih dolazimo putem medija, od kojih su mnoge netačne pa čak i imaju cilj da provociraju paniku, dolaze i do dece. Stoga, osim od izlaganja rizičnim kontaktima potrebno je zaštititi ih i od prekomernog straha i brige. U nastavku teksta pročitajte kako im u tome možete pomoći.

Objasnite detetu trenutnu situaciju na što razumljiviji način. Nemojte polaziti od toga da dete ne razume šta se dešava, da ne treba da ga opterećujete i da treba da ga zaštitite od bilo kakvih informacija. Deca i od 3-4 godine mogu da naslute da nešto nije u redu, kao i da prepoznaju vaša osećanja – tugu, strah, zabrinutost, potištenost. Stoga, pružite im prave informacije i prilagodite ih njihovom uzrastu – što su deca manja, to više slikovitih metafora treba koristiti (možete i crtati) kako biste im objasnili šta su virusi, kako se prenose, šta izazivaju u telu. Pitajte ih kako se osećaju.

Objasnite im zašto je trenutno izolacija neophodna. S obzirom na to da je i proleće na pragu, svima nam izolacija teško pada. Međutim, lakše ćemo je podneti kada je shvatimo i prihvatimo kao deo samodiscipline, empatije i odgovornosti prema starijim osobama. Tako i detetu objasnite – da ono ne spada u kategoriju koja je životno ugrožena, da će, i ako se razboli kroz to proći kao i kroz prethodne prehlade, ali i da ne znajući može da bude nosilac virusa koji dalje može preneti bakama i dekama, a koji kod njih može stvoriti ozbiljnije zdravstvene probleme.

Ograničite izlaganje informacijama iz medija. Ukoliko primetite da dete postaje jako uznemireno dok gleda vesti ili čita članke o trenutnoj situaciji, ograničite vreme koje provodi izlažući se istim. Najbolje bi bilo da, recimo, samo jednom do dva puta dnevno svi zajedno gledate zvanične vesti i saopštenja, zatim da zajedno prokomentarišete dobijene informacije i date obrazloženja detetu za ono što ga brine. Takođe, trudite se da corona virus ne bude jedina tema o kojoj ćete razgovarati.

Održavanje rutine. Trudite se da motivišete dete da što više održava svoju postojeću rutinu – da ustaje ujutru kao da ide u školu i da ispoštuje školske obaveze za svaki predmet koje dobija od nastavnika (najbolje u ono vreme kad bi inače bilo u školi). To će sprečiti i da se izgubi radna navika, te da se dete ulenji i teško prilagodi obavezama kada ponovo krene u školu. Kada je lepo vreme, može recimo učiti na terasi. Takođe, dobro je da održava i fizičku aktivnost – ako ne ide na treninge predložite mu da pronađe na youtube-u predloge vežbi koje može da radi u kući ili u dvorištu. Možete mu se i pridružiti. Omogućite mu da održava kontakte sa drugarima, kao i sa svim članovima porodice koji ne žive sa vama putem video poziva. Takođe je značajno i ukoliko ste razvedeni da omogućite detetu da održava kontakt sa drugim roditeljem, makar na ovaj način.

Stavite detetu do znanja da vi brinete o njemu. Da bi dete osećalo sigurnost, potrebno je graditi i takvu atmosferu. Ono treba da zna da je zaštićeno, i da samo treba da bude dete čija je obaveza da poštuje opšte preporuke o higijeni i ostajanju kod kuće.

Upravljajte svojom anksioznošću i panikom na adekvatan način. Panika se prenosi i većom brzinom nego sam virus, i sama deca je lako ,,upijaju’’. Trudite se da pred detetom izbegavate, na primer, priču o tome kako su rafovi u prodavnicama prazni, kako niste obezbedili dovoljno zaliha, da nemate dovoljno ušteđevine da sve nabavite, i slično.

Budite dobar model svom detetu. I sami se pridržavajte svih uputstava i budite odgovorni prema sebi i svom okruženju. Kada preduzimate određene aktivnosti u tom smislu, dobro je da ih i verbalno obrazložite. Na primer: ,,Sada ću naprskati sve brave u kući sredstvom za dezinfekciju zato što ih svi dodirujemo, a virus se najlakše prenosi preko ruku. Zato je važno i da često peremo ruke.’’

Zajedničke aktivnosti. Trudite se da na što kvalitetniji način iskoristite zajedničko vreme koje sada imate na raspolaganju – svi ćete se bolje osećati. Ispunite ga društvenim igrama, filmovima i serijama koje već dugo želite da odgledate ali niste imali vremena, predložite detetu koju knjigu može da pročita pa diskutujte o njoj, obavljajte zajedno kućne poslove – čišćenje, kuvanje, uređivanje dvorišta, zalivanje cveća. Naravno, možete i u porodičnu šetnju (bez bliskih kontakata sa drugim ljudima!).

Mr Andjela Zlatković

specijalni pedagog i KBT savetnik

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Statistike pokazuju da dečaci tri puta češće mucaju od devojčice. Kada dete muca to znači da je pod stresom, pomozite mu!
Važno je da znate da svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca.
Iako mucanje pogađa osobe svih uzrasta, deca najčešće mucaju u periodu između druge i šeste godine, kad razvijaju govor. Na sreću, većina njih preraste taj problem, a statistika pokazuje da dečaci tri puta češće mucaju od devojčica. Međutim, malo je poznato da gotovo svako dete prođe kroz fazu fiziološkog mucanja.
– To je normalan razvojni put, koji traje od 20 do 40 dana. U periodu između druge i četvrte godine života dete usvaja oko 2.500 reči i mnoštvo gramatičkih oblika. Potpuno je prirodno da tokom procesa učenja svih tih pravila i reči mališan greši i „sapliće se“ u govoru. Svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca – upozorava Tanja Lukovac, master logoped i direktor logopedskog centra „Higia Logos“.Ona ističe da su uzroci mucanja višestruki, ali da je pre svega potrebno da postoji genetska predispozicija, to jest biološka sklonost ka mucanju. Takođe, ovaj problem može da bude prouzrokovan i nekim neprijatnim činiocima, kao što je, na primer, određena traumatska situacija za dete, a promucaće i onaj mališan koji pored ova dva uzroka ima i niži emocionalni sklop ličnosti.
– Da bi do mucanja uopšte došlo, potrebno je da se istovremeno ispolje ova tri uzroka. Svako dete ima svoj osobeni set faktora koji doprinose pojavi i održavanju ovog poremećaja u govoru. Zato se i procena i pomoć određuju prema svakom detetu ponaosob – kaže naša sagovornica.
Kad postanu svesna mucanja, takva deca se preznojavaju tokom govora, posebno pred nepoznatim osobama, imaju ubrzan rad srca i često su nervozna. Ukoliko je mucanje težeg stepena, stvaraju i lošu sliku o sebi, umanjuju svoje vrednosti i imaju potisnutu ljutnju prema sagovorniku koji pokazuje nestrpljenje, nerazumevanje ili sažaljenje u komunikaciji s njima.
– Zato je potrebno što pre pomoći detetu da prevaziđe ovaj problem. Do pravilnog govora dolazi se pomoću logopedskih tretmana koji podrazumevaju izvesnu opštu metodu, kao i neke specifične koje se prilagođavaju individualnom profilu pojedinca koji ima ovaj govorni problem – objašnjava Tanja Lukovac i dodaje da ako zamuckivanje traje duže od 40 dana, roditelji treba da se jave logopedu.
Kako roditelji mogu da pomognu

- bodrite svoje dete da govori i oseća radost i zadovoljstvo u tome

- ne govorite umesto njega

- Usmeravajte njegovu pažnju na aktivnosti u kojima je uspešno

* Pokažite mu da je voljeno i da je centar vašeg sveta

* Ne okrivljujte sebe ni dete zbog njegovog mucanja

Izvor: zena.blic.rs

Svima se savetuje samoizolacija, društveno distanciranje i da ne izlaze iz kuće bez preke potrebe, a ova situacija, svakako, najteže pada živahnoj i razigranoj deci.
Kako se sve više škola širom sveta zatvara, roditelji se pitaju šta bi smeli, a šta ne bi smeli da dopustie svojoj deci.

Da li bi vaše dete trebalo da izađe i da se igra sa svojim prijateljima ili društveno distanciranje znači kraj njihove igre?
Medicinski radnici smatraju da da je distanciranje od društva neophodnoda bi se sprečilo širenje bolesti.

Da li je odlazak na igralište ili igranje tenisa bezbedno za decu?
Dr Keri Oltof, profesorka epidemiologije u školi javnog zdravlja Džons Hopkins Blumberg u Baltimoru, kaže da društveno distanciranje važi za sve, za decu i za odrasle, i da udaljenost između svih ljudi treba da bude najmanje dva metra. To znači da nema sportova poput košarke ili fudbala.
Iako postoje igre u kojima je slab kontakt među igračima, poput tenisa, nije lako tražiti od dece da se kontrolišu i održavaju samodisciplinu u punom jeku igre.
"Na igralištu niko ne drži tu distancu, to nije poenta igrališta", kaže dr Oltof.
Takođe postoje dokazi da ova bolest može da preživi na različitim površinama danima, zato je najbolje izbegavati i dodirivanje površina koje veliki broj ljudi dodiruje, poput sprava na igralištima.
Iako deca obično pokazuju slabe simptome koronavirusa ili ih uopšte nemaju, ona ipak mogu biti prenosioci.
To znači da, iako vaše dete i njegovi prijatelji mogu izgledati potpuno zdravo, oni ipak mogu preneti virus drugim ljudima u svom okruženju, uključujući i odrasle koji mogu da osete dosta ozbiljnije simptome.
"Roditelji moraju da se brinu i o sebi", upozorava dr Oltof.
Trebalo bi jasno precizirati šta znači društveno distanciranje, smatra epidemiolog, dr Ketrin Semrau.
"Ono što radimo danas, utiče na ono što ćemo raditi u naredne dve, tri, četiri nedelje", dodaje doktorka.
Čak iako nije u svim zemljama situacija kao u Italiji, dr Semrau kaže da je sada vreme da ljudi preuzmu na sebe odgovornost i da "idu na što manje mesta i što ređe".
Doktorka kaže da bi roditelji trebali da uvedu više zabrana u narednim danima i naprave plan sa svojom decom kako da se nose sa novonastalom situacijom.
"Ono što može biti najstresnije za porodice je što se sve ovo događa iznenada. Zato, roditelji, napravite plan", poručuje doktorka.
Obe doktorke kažu da društveno distanciranje ne znači da treba da budemo asocijalni. One su takođe naglasile da je važno izlaženje na svež vazduh i povezivanje sa prijateljima i porodicom putem interneta.

Izvor: rs.n1info.com

Brojne studije ističu da je rizik od sindroma iznenadnog gušenja (SIDS) i smrti novorođenčeta najmanji ako beba spava na leđima.
Najpoželjniji položaj jeste spavanje na leđima. Ali, razuman drugi izbor, ako vaše dete ima problema sa takvim položajem, jeste spavanje na strani. Svakako je sigurnije nego spavanje na stomaku. Inače, bezbedno je da dozvolite vašoj bebi da izvesno vreme provede na stomačiću kada je budna, dok je vi posmatrate.
Nemojte da stavljate dete da spava na mekanoj podlozi, mekanim jastucima i igračkama, ili nekim drugim ukrasnim "zavrzlamama". One mogu da prekriju disajne puteve deteta i zaustave disanje. Ne predlaže se ni korišćenje specijalnih pomagala koja obezbeđuju da mališani prisilno spavaju na leđima.
Savet da bebu stavite na leđa važi ako je rođena na vreme i upravo otpuštena iz bolnice. Ali, ako ima određene zdravstvene probleme i niste sigurni koji je položaj najbolji za nju, konsultujte se sa vašim doktorom.
U svakom slučaju, roditelji ne bi trebalo da bebu ostavljaju samu u prostoriji, čak ni tokom kraćeg dnevnog spavanja. Najbolje bi bilo da preko dana ona spava u blizini roditelja, tako da je imaju na oku, a preko noći u sobi sa njima.

Izvor: www.yumama.com

Naučnici su u okviru jedne studije pokazali da emisije koje deca gledaju imaju uticaja na njihove navike i pogled na hranu.Jedan od najkomplikovanijih zadataka za svakog roditelja jeste da ubedi dete da jede zdrave užine i obroke umesto brzih i onih koji nisu dobri za njih.
Iako zvuči neverovatno, televizija može naterati vaše dete da se zdravo hrani.
Ovo može biti mnogo jednostavnije nego što mislite - potrebno je pustiti dete da gleda emisije o kuvanju gde se u pripremi hrane koriste zdrave namirnice. Studija je pokazala da emisije o kuvanju imaju pozitivan uticaj na detetovo ponašanje i stavove.
Emisije na taj način promovišu zdravu percepciju o hrani. Kada deca gledaju u programu određenu hranu, ubrzo požele da je jedu.Istraživanje je obuhvatilo 125 mališana između 10 i 12 godina. Gledali su po deset minuta program za decu. Dok je jedna grupa gledala epizode o zdravoj hrani, druga je gledala one sa nezdravim užinama. Prvi su pred sobom imali paradajz, luk, raznovrsno povrće i voće, dok su drugi gledali hamburgere, pomfrit, majonez, kroasane.
Kako bi proverili kakva je dečja percepcija hrane, oni su ih upitali da ocene od 0 do 10 namirnice koje vide pred sobom. Ocena 0 predstavljala je veoma nezdravu, a 10 veoma zdravu namirnicu. Na samo kraju, deci je ponuđena užina. Mogli su da izaberu - iseckanu jabuku, krastavac, pomfrit ili grickalice.
U grupi koja je gledala snimke sa zdravom hranom, više od 41 posto mališana odabralo je zdravu užinu, dok je iz druge grupe bilo samo 20 posto.
"Rezultati studije pokazali su da emisije o kuvanju kod dece mogu promovisati pozitivne promene u stavu prema hrani", istakao je Frans Folkvord, doktor sa Tilburg Univerziteta.
Postoje i drugi načini da stvorite zdrave navike kod svog deteta:

- Budite uzor detetu, jer vas ono posmatra kao primer. Pored toga, idealno bi bilo da u školama postoji neka vrsta edukacije koja će ih podsticati da se brinu o svojoj ishrani.

- Nemojte ih pritiskati. Vrlo često deca odbijaju da jedu nešto što nisu nikada probali. Potrebno je da probate više puta da ih nagovorite, ali pustite da prođe vreme.

- Uključite ih u pripremu zdravog obroka, jer ćete na taj način stvoriti želju da probaju ono u čijoj su pripremi učestvovali, više nego gotovu hranu prepunu šećera i masti.

- Ohrabrujte ih radije nego da im zabranjujete. Nemojte govoriti Ne treba da jedeš slatkiše. Uvek je bolja opcija Da li si primetio koliko je krastavac ukusniji kada ga posoliš i dodaš limun?

Izvor: www.yumama.com

Iza lepog lista ili velikog cveta sobnih biljaka ponekad se krije opasnost. Mame pazite koje biljke držite u stanu, jer neke od njih mogu da budu veoma otrovne.
Deca su jako radoznala i sve vole da zgrabe i uglavnom strpaju u usta. Ponekad to bude i list sobne biljke, koje su razlog za više od polovine slučajeva trovanja mališana. Iako je većina biljaka bezopasna, zbog sadržaja određenih hemijskih supstanci ili alkaloida, pojedine vrste mogu da izazovu nepoželjne reakcije poput alergija, osipa, povraćanja, proliva, bolova u stomaku… U zavisnosti od količine koje je dete progutalo, reakcije mogu biti slabijeg ili jačeg inteziteta, mada nema pravila, jer sva deca ne reaguju na isti način. Zato pažljivo birajte biljke koje ćete držati u stanu.

OLEANDER, RICINUS I KLINIJA SU OPASNI PO ŽIVOT

Ove biljke su veoma otrovne, pa žvakanje njihovih delova može imati fatalne posledice, čak i u malim kolicinama. Oleander sadrži toksine koji izazivaju promene u srčanom ritmu i cirkulaciji krvi. Gutanje samo jednog lista može biti smrtonosno!
Ricinus sadrži otrovni alkaloid ricin. Otrovni su listovi, a naročito seme. Simptomi trovanja su: povraćanje, jaki stomačni bolovi, snažan osećaj žeđi i halucinacije. Unošenje jedne do tri semenke u organizam može imati fatalan ishod.
Klinija je, takođe, izuzetno otrovna biljka. Jak otrov iz lista i stablljike nadražuje sluzokožu, pa ako je dete proguta, dolazi do oticanja u grlu, otežanog disanja, mučnine i povraćanja. Otrov je toliko jak da u mnogim slučajevima izaziva trajna oštećenja jetre.

DIFENBAHIJA IZAZIVA SMETNJE U GOVORU

Difembahija sadrži velike količine kalcijum oksalata. Cela biljka je otrovna a naročito stabljika. Ukoliko slučajno dospe do usne, otiče jezik i javljaju se smetnje u govoru. Filadendron, Monstera, Božićna zvezda i Kozlac su takođe cele otrovne. Kaktus Aloja, poznat je po lekovitim svojstvima, ali u većim količinama je otrovan.

STOMAČNE TEGOBE I SMETNJE U RADU SRCA

Ako se progutaju opasne mogu da budu i Narcis, Rododendrom, Anemona, Bršljen, Hortenzija i Đurđevak. Ove biljke kad se unesu u organizam uzrokuju stomačno – crevne smetnje, smetnje u radu srca i promene u funkciji nervnog sistema.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs