Vaša beba traži mnogo više pažnje nego druga deca? 'Beba sa velikim potrebama' nije dijagnoza, ali je važno da znate o čemu se radi.Možemo se složiti sa činjenicom da je roditeljstvo naporna uloga, ali kada vam beba neprekidno zadaje zadatke koje bi jedva postiglo dvoje ljudi, normalno je da se zapitate da li je sve u redu sa bebom ili je problem u vašoj organizaciji. Dešava se često da beba bude previše napeta, nervozna i to traje duži vremenski period. U tim situacijama deca svoja negativna osećanja iskazuju tako što izbegavaju spavanje, postaju nemoguća tokom vožnje automobilom i ne mogu samostalno da spavaju.
Izdvajamo nekoliko osnovnih pitanja i odgovora koje bi roditelji "beba sa velikim potrebama" trebalo da znaju.

Šta je to beba sa velikim potrebama?

Važno je naglasiti da pojam beba sa velikim potrebama nije medicinska dijagnostika. To je termin koji roditelji često pripisuju svojoj bebi na osnovu određenih očekivanja o tome kako bi trebalo da se ponaša, u odnosu na to kako su se ponašala njihova druga deca ili kako se ponašaju bebe drugih.
Svaka od ovih beba je prepoznatljiva na svoj način i drugačija. Bebe sa velikim potrebama karakteriše neprastano plakanje za svaku sitnicu, stalno im je potrebna dodatna pažnja. Neredovni i nepredvidivi obrasci spavanja, kao i neredovna ishrana su takođe neke od osobina ovih beba. Kao rezultat toga bebe su nemirne i anksiozne.
Roditelji često tada postanu uzemireni, nezadovoljni i ne znaju da li je problem u njima ili u bebi.

Koja je razlika između bebe sa velikim potrebama i nervozne bebe

Veoma je velika razlika između ova dva pojma. Ukoliko beba pored uobičajenog načina spavanja, hranjenja i ostalih potreba plače više od tri sata dnevno i više od tri puta nedeljno i tako nedeljama zaredom, znači da je u pitanju nervozna beba. Bebe u određenom periodu, dolaze u fazu kada su iz nepoznatog razloga nervoznije, odjednom počinju da joj smetaju zvukovi oko nje, kada je dojite ona je nervozna grize vas i plače. To je normalno, većina beba se tako ponaša u tom periodu, ali posle devetog meseca bi trebalo da ti simptomi prođu.
Da li inteligencija ima bilo kakve veze sa bebinim velikim potrebama?
Ne postoji jasna korelacija između bebinih prohteva i inteligencije, te stručnjaci ističu da da inteligencija nije u vezi sa ovim bebinim potrebama.

Šta dovodi do toga da beba ima velike potrebe?

Neke bebe su samo prirodno osetljive. One zahtevaju dodatnu utehu i pažnju, ističu svetski stručnjaci. Njihovo okruženje može lako da ih uznemiri, ali može i da im pruži i udobnost i sve što im je potrebno zabavu i ljubav.

Da li će beba sa velikim potrebama u starijem uzrastu biti anksiozna?

Baš kao ni kod inteligencije, ne postoji način da se prepozna da li će biti beba sa velikim potrebama odstasti u anksiozu osobu. Odavno je poznato da okruženje ima veliki uticaj na dete, nekada dovodi do sreće i radosti, a nekada do loših osećanja.

Kako se nositi sa ovakvim bebinim ponašanjem?

Znamo da roditeljima ovakve situacije veoma teško padaju, ali važno je da ostanete mirni i da zatražite pomoć. Presudno je da se naoružate strpljenjem i da ostanete pozitivni. Pazite i na sebe, nađite vremena za vaše aktivnosti kada beba spava, dobro se hranite i pokušajte da vežbate kad god možete.

Koje pomoći bebi sa velikim potrebama?

Nisu sve bebe iste, neke su fleksibilne, mirne, dok su druge bebe temperamentne i tvrdoglave. Najbolje bi bilo da imate ustaljen raspored obaveza koje su vam neophodne za negu bebe. Takođe je važno da i vi budete prilagodljivi bebinim potrebama i odgovarajte na njihove znake. Budite prilagodljivi potrebama svoje bebe, ali bez pokušaja da se prilagodite nerealnim očekivanjima koje mogu da vam postave članovi porodice ili prijatelji. Važno je da imate granicu.

Izvor: www.yumama.com

Jedno od najčešćih pitanja roditelja je kako navesti (sada već dovoljno odraslo) dete da konačno preuzme odgovornost za kućne poslove i postane samostalnije.
Mnogim roditeljima je već dosta 15-godišnjaka koji ne znaju da nameste krevet, koji ne peru sudove, koji ne pozajmljuju sami knjige iz biblioteke za lektiru već čekaju da sve to obave njihovi roditelji. Roditelji, sada već sredovečni ljudi, koji su sve to činili u tih 15 godina sada žele malo odmora i vremena za sebe i smatraju da je red da njihova deca preuzmu na sebe ispunjavanje obaveza i odgovornost. Ali, pitanje je kako?

Ne postoji univerzalni recept

Iako bi bilo idealno da dolaskom kod stručnjaka dobijemo recept nakon čije primene stvari funkcionišu bez problema, to je gotovo nemoguće. Taj “kako“ ne stane u jedan savet i jednu pilulu koju je dovoljno jednom popiti da bi došlo do promene. Taj “kako“ se gradi godinama, mnogo pre nego što do problema uopšte dođe.
Ako ste ikada pokušali da promenite neku svoju naviku koja postoji već godinama, sigurno ste primetili da to baš i nije jednostavno. Ako već godinama imamo običaj da popijemo kafu pre doručka, trebaće nam neko vreme da se naviknemo na promenu gde ćemo prvo doručkovati a tek zatim popiti kafu. Nije nemoguće, ali isto tako je i prilično nerealno očekivati da ćemo nakon prvog puta odmah usvojiti novi obrazac.

Navike se usvajaju od najranijih godina

Iz navike radimo mnogo stvari: zaključavamo vrata po izlasku iz stana, palimo svetla na automobilu, zatvaramo vodu kada operemo ruke… Ali isto tako navika je i pospremiti tanjir za sobom, oprati posuđe, namestiti krevet, brinuti o svojim obavezama. Navika koja se usvaja od najranijih dana. Kako to da onda nemaju svi 15-godišnjaci te navike? Odgovor na to pitanje kriju roditelji koji tih 15 godina sve čine umesto dece.
To je razumljivo ako su u pitanju roditelji koji su sami imali teško detinjstvo i stroge roditelje i koji su želeli da svoju decu oslobode obaveza i dopuste im da uživaju, što oni nikada nisu mogli. Razumljivo je ako su u pitanju roditelji u procesu razvoda braka ili samohrani roditelji koji pokušavaju da smanje stres kod detetai pritom čine sve kako bi ono bilo srećno. Međutim, ako dete godinama nije imalo obaveze, ako nikada nije moralo da pospremi krevet, opere sudove ili pozajmi knjigu za lektiru (nezavisno od razloga), zašto bi ono odjednom to htelo (ili umelo) kasnije? Sa sigurnošću se može reći da se nijedno dete neće samoinicijativno uhvatiti posla u starijem uzrastu ako do tada nije steklo radne navike i ako su do tada roditelji sve radili umesto njega. Godine same po sebi ne znače ništa ako tokom njih nismo ništa naučili. Drugim rečima, same godine ne garantuju da će na primer 20-godišnjak znati da opere posuđe a 10-godišnjak neće. To zavisi od njegovog prethodnog iskustva iskustva i stava roditelja.
Navedite dete da od malena oponaša ono što i vi radite – dajte mu minijaturnu verziju metle ili da slaže majice u ormar. Ume li dete od tri godine da pomete pod? Ne. Je li to isto dete dobro složilo posuđe u mašinu za pranje? Nije. Jesu li majice u ormaru bile dobro složene? Nisu. Ali to i nije poenta. Cilj roditelja nije da dete odradi posao umesto njega; cilj je da dete putem igre i druženje stekne radne navike koje nije moguće usaditi na brzinu i odjednom. Za to je potreban dobar primer odraslih, i vreme.

Nikada nije kasno

Nikada nije prerano (a ni prekasno) da se bavimo detetom i naučimo ga sve svemu što želimo da usvoji. Dok će nam u mlađem uzrastu biti jednostavnije (dete će verovatno sa zadovoljstvom i ponosom učiti kako se slaže krevet i radovati se malim ritualima čišćenja, kuvanja i slično), u starijem uzrastu se stvari malo komplikuju. Da bi podstakli adolescenta da se osamostali, potrebno je osluškivati šta je njemu važno, kakav je njegov tempo. Na primeri, ako znamo da je naše dete vrlo motivisano da se jednog dana odseli od nas, tada mu i obaveze kao što su kuvanje i pospremanje možemo predstaviti kao nešto u čemu će jednog dana uživati u sopstvenom domu. Dalje, čišćenje može da bude i zabavno ako dozvolimo našem adolescentu da pojača muziku i usisava u ritmu omiljene pesme. Naravno da se stvari neće promeniti preko noći i da ih neće prihvatiti s oduševljenjem – ali, ništa se ne usvaja preko noći.
Ne postoje greške – samo u povratne informacije koje dobijamo od okoline. Iskoristite svoju decu i njihove godine kao povratnu informaciju koja će im dati odgovor na pitanje na koji način ne treba postupati dalje.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Pored velikog uzbuđenja, početak školske godine donosi i promenu ritma cele porodice. Iz letnje opuštenosti ulazi se u mnogo raznovrsnih aktivnosti, ali i obaveza, pa taj prelaz ponekad može da bude izvor stresa i za decu i za roditelje.
Već od druge polovine avgusta nema roditelja koji bar na trenutak ne „oseti“ kako mu prvi septembar „diše“ za vratom. Priprema i vraćanje u kolosek, povratak rutini, ali i obavezama, ume da zamuti sliku odmora (koji još uvek traje) i unese neki nemir. Sa druge strane, deca uživaju punim plućima, njima je taj polazak u školu toliko daleko (čak i 31. avgusta!), da im ni na kraj pameti nije da pomisle na nju! I dok neki roditelji zavide deci na toj prirodnoj opuštenosti, druge polako hvata panika i strah kako će dete prihvatiti povratak obavezama.

Kako da ovaj period ipak prođe sa što manje tenzije?

PRE 1. SEPTEMBRA

Šta je bilo, bilo je (ili odustanite od onog za šta je već kasno)
Mnogi roditelji imaju dilemu da li deca za vreme raspusta treba da uče, vežbaju zadatke, čitaju lektiru… Odgovor na ovo pitanje zavisi od tipa deteta i njegovih interesovanja, radnih navika koje je do sada uspostavilo, ali i dogovora koji ste napravili na početku raspusta.
Bez obzira da li je dete redovno čitalo lektiru i/ili druge knjige, radilo matematiku, kad se približi prvi septembar nema mnogo smisla pritiskati ga da sad pošto-poto uzima stare knjige i sveske i da se podseća gradiva.
Prvo – ne može sve da stigne za tako kratko vreme, drugo – njemu je raspust sve do 31. avgusta i možda ne želi da ga „kvari“ razmišljanjem o školi, treće – pritisak može da bude kontraproduktivan.
Zato, šta je bilo, bilo je. Sve će brzo nadoknaditi već u prvoj nedelji, jer će se tada svakako podsećati gradiva iz prethodne godine, a i lakše je (i zabavnije), kada se to radi u razredu.

POSLE 1. SEPTEMBRA

Dogovor kuću gradi

Da bi se radne navike uspostavile (vratile nakon pauze), važno je da postoji dogovor kada se šta radi. Na primer, dogovorite se da dete u boravku, ili čim dođe kući, uradi sve što može od domaćih zadataka, a da za one „teže“ može da sačeka da se vratite sa posla.

Zašto je ovo važno?

Da bi dete imalo osećaj da ima nekog ko će mu pomoći, da „ne mora“ sve samo, jer to nekada može da bude (nepotreban) teret. Možete zajedno da napravite raspored i da dete nacrta nešto pored svakog predmeta iz kojeg završi domaći ili da „udari“ pečat, štiklira, šta god će mu dati osećaj postignuća. Ovo su jednostavne stvari koje pomažu da se održi motivacija i da obavljanje zadataka postane (zabavna) rutina.

Na kraju, imajte i ovo u vidu:

Manje je ipak više

Veliki izazov za decu, pa i roditelje, je bogata ponuda vanškolskih aktivnosti. Već u prvoj radnoj nedelji do njih stiže bezbroj informacija što usmenih, što na lecima, i sve je zanimljivo, korisno i primamljivo. Međutim, kada negde oko druge nedelje septembra shvate da su se upisali na engleski, karate, folklor, fudbal i košarku, jasno je da nečeg moraju da se odreknu. Deca često insistiraju na svim aktivnostima, obećavaju da će na vreme obavljati sve obaveze oko škole, ali i pored najbolje volje, to često nije moguće. Bilo iz organizacionih razloga (aktivnosti su kada ste vi još uvek na poslu i nema ko da vodi dete), bilo iz materijalnih (ipak sve to i košta), bilo zbog zapostavljanja učenja.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja…
Visoko senzitivna deca i poremećaj nedostatka pažnje
Često me pitaju o odnosu između senzitivnosti i poremećaja nedostatka pažnje (engl. ADD – attention deficit disorder, prim. prev). Naizgled, postoji neka veza, dok neki stručnjaci smatraju da je kod mnoge senzitivne dece pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje. Pretpostavljam kako je moguće da visoko senzitivna deca imaju pomenuti problem. Ali te dve stvari uopšte nisu iste i, na neki način su, zapravo, suprotne. Na primer, kod većine visoko senzitivne dece primećen je veći dotok krvi u desnu stranu mozga, dok je kod dece s poremećajem koncentracije suprotno – povećan je dotok krvi u levu stranu. Deca koja imaju problema sa fokusiranjem verovatno imaju veoma aktivan sistem slobodno kreni (engl. go-for-it) i relativno neaktivan sistem stani i proveri (engl. pause-to-check).
Zbog čega onda ljudi mešaju ove dve pojave? Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja (mada, kad su veoma zadubljeni u misli, opažaju vrlo malo). Prvi slučaj se, upravo, i naziva poremećajem zato što ukazuje na opšti nedostatak adekvatnih „egzekutivnih funkcija” kao što je donošenje odluka, fokusiranje i razmišljanje o posledicama. Visoko senzitivna deca su obično dobra u svemu ovome, bar kad se nalaze u prijatnom, poznatom okruženju. Ma koji da je razlog (uzrok je nepoznat), deci s poremećajem pažnje veoma je teško da nauče da postavljaju prioritete, da se ponovo usredsrede na ono što su radili nakon što im jednom odluta pogled, ili, na primer, da budu svesni kako se nastavnik na času ne obraća njima lično.
Da ponovimo, visoko senzitivna deca, bar na neko vreme, uglavnom mogu da se isključe iz spoljašnjeg sveta kada žele ili kad moraju. Međutim, za to je potrebna mentalna energija. Stoga, još jedan razlog što visoko senzitivnom detetu može biti pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje pojavljuje se ukoliko ga mnogo stvari sprečava da se usredsredi ili ako to traje duže, ili ako je dete emocionalno uzrujano i samim tim već iznutra prima previše stimulacija, pa može biti prilično uzdrmano usled spoljašnjih uticaja i ponašati se kao da je uznemireno ili „euforično.” Može se umoriti usred dugog, bučnog školskog dana zato što mu je, više nego ostaloj deci, potreban veći napor da se koncentriše. Takođe, ako se plaši da će se u određenoj situaciji pokazati lošije zato što je preterano uzbuđeno ili prima previše informacija – na primer, za vreme važnog ispita – često biva previše uznemireno i, shodno tome, zapaža neke detalje koje bi inače zanemarilo.
Nastavnici mogu ustanoviti da visoko senzitivno dete ima poremećaj nedostatka pažnje zato što to podrazumeva određene novčane olakšice, tako da učenik s takvom dijagnozom može da prima socijalnu pomoć – kao što smo rekli, neobično ponašanje se ređe objašnjava kao visoka senzitivnost. (Takođe, među stručnjacima koji proučavaju ljudski karakter, vodi se ozbiljna polemika oko toga da li je u većini slučajeva poremećaja koncentracije jednostavno reč o normalnoj varijaciji u karakteru, koja se, kao i kod senzitivnosti, pogrešno tumači. Interesantnu kulturološku diskusiju o poremećaju nedostatka pažnje možete pogledati u knjizi Ričarda Degrandprea Retalin Nation (Richard DeGrandpre), u kojoj će dosta zanimljivog pronaći i senzitivne osobe.

Spektar autističnih poremećaja

Roditelji ili pedijatar obično rano primete ukoliko dete ima ozbiljan problem. To, naravno, zavisi od dostupne zdravstvene nege budući da se problemi dece iz slojeva sa nižim primanjima ne prepoznaju tako brzo. A često je upravo rano otkrivanje od ključnog značaja za lečenje. Stoga, ukoliko ste zabrinuti zbog ponašanja svog deteta, potražite stručno mišljenje lekara. Ova knjiga nije zamena za pomoć eksperata. Možda se plašite da se vaše dete nalazi „u spektru autizma,” koji danas uključuje blagi ili atipični autizam, ranije poznat kao Aspergerov sindrom. Spektar autističnih poremećaja (engl. Autistic Spectrum Disorders – ASD) podrazumeva lošu društvenu interakciju i komunikaciju kao i ograničene, stereotipne obrasce ponašanja, koji se ponavljaju, a obično se mogu uočiti do druge godine života.
Stepen spektra autističnih poremećaja izuzetno je važan. Neke osobe sa ovim poremećajem mogu pokazivati pomalo neuobičajeno društveno ophođenje i imati unekoliko neobična interesovanja. Gotovo polovina osoba sa visoko funkcionalnim spektrom autizma natprosečno su inteligentne. Iskreno govoreći, ako niste sigurni da li ponašanje vašeg deteta ukazuje na visoku senzitivnost ili na spektar autističnih poremećaja, verovatno je reč o tome da će vam dete biti visoko funkiconalno ukoliko se i u najmanjoj meri nalazi u spektru autističnih poremećaja. Dete sa spektrom autizma, takođe, može biti i visoko senzitivno. Ipak, istraživanje jasno kaže da čak ni visoka funkcionalnost nije isto što i visoka emocionalna preosetljivost. Pored razlika u strukturi mozga, visoka senzibilnost utvrđena je kod oko dvadeset odsto dece; spektar autističnih poremećaja pogađa od dva do četiri deteta na deset hiljada. Uzimajući u obzir ove podatke, visoka senzitivnost smatra se normalnom varijacijom, dok je ASD klasifikovan kao poremećaj.
Međutim, i visoka senzitivnost i visoka funkcionalnost kod autističnog spektra predstavljaju primer „neurodiverziteta.” To znači da nisu tipični i da, čak i ako obe grupe ne funkcionišu isto kao ostale, svakako ne žele da ih smatraju hendikepiranim. Tačno je da se visoka senzitivnost javlja kao normalna strategija preživljavanja kod preko stotinu vrsta, i uvek kod izrazite manjine; ali, oni sa visoko funkcionalnim spektrom autizma u nekim okruženjima, takođe, nose „strategiju opstanka“, tako što ponekad nadmašuju „neautistične.” I oni poseduju vlastito verodostojno životno iskustvo.
Neurodiverzitet se može posmatrati i iz drugog ugla, po kome je svačiji mozak različit poput otisaka prstiju. Ovde se usredsređujemo na jednu važnu karakternu crtu, ali svi mi nasleđujemo mnogobrojne osobine, što se odnosi i na visoko senzitivnu decu. Svakako, neke osobine su korisnije od drugih. U svakom slučaju, vive la différence![1]

Šta da činite ako niste sigurni

Ako ste u nedoumici, posetite tim stručnjaka koji će proceniti vaše dete. Prvo saznajte koji stručnjak je cenjen u svojoj oblasti, a neguje timski rad, a potom se raspitajte i za kolege s kojima sarađuje. Ovo može zahtevati nešto veće troškove, ali problemi s kojima se rano uhvatite ukoštac obično se mogu rešiti uz daleko manje izdatke. Potreban vam je tim stručnjaka jer pedijatri posmatraju uglavnom samo fizičke simptome ili rešenja. Psihijatar će tragati za mentalnim poremećajima, koji se mogu rešiti lekovima. Psiholog će želeti da vas nauči novim načinima ponašanja, ali može zanemariti fizičke probleme. Radni terapeut će se usredsrediti na senzomotorne probleme i rešenja; logoped će se baviti verbalnim sposobnostima; socijalni radnik će se baviti porodicom, školom i okruženjem. Udruženi, mogu postići sjajne rezultate. Može se desiti da u svakoj oblasti postoji problem kome treba posvetiti dužnu pažnju. (Po mom mišljenju, samo lekovi nikad nisu dovoljni kada su prisutne poteškoće u ponašanju kod deteta koje bi trebalo da nauči da se suoči sa svakim svojim problemom.)
Detaljne pretrage mogu trajati nekoliko nedelja, a ne nekoliko sati. Tim lekara koji procenjuje vaše dete trebalo bi da traži izveštaje od vas, detetovih vaspitača i nastavnika, kao i od ostalih stručnjaka koji su prethodno imali prilike da pogledaju vaše dete. Uzeće porodičnu anamnezu, a neko bi trebalo da osmotri vaše dete i, ako je moguće, i dete i vas zajedno. Pre svega, trebalo bi da karakter posmatraju kao deo celokupne slike i da pokažu kako su stručni za ovu oblast. Nažalost, mnogi su nestručni, i mogu napraviti ozbiljne greške.
Konačno, tokom i posle evaluacije, lekari bi trebalo da vam pružaju podršku i da vas ohrabruju. Trebalo bi da im možete verovati i poštovati ih; oni će izvršiti ogroman uticaj na život vašeg deteta. Ukoliko sumnjate u nečije mišljenje, potražite mišljenje još nekog iz ove oblasti. Lekari kod kojih odete trebalo bi i sami da vam to predlože. Nemojte ništa prihvatati naprečac osim ako za to ne postoji valjan razlog.
I zapamtite, visoko senzitivna deca su normalna deca, koja su većinom opuštena i otvorena prema onima koje poznaju dobro. Umeju da slušaju i da se izražavaju vrlo dobro. Kad su pod stresom, privremeno su nesposobna da funkcionišu normalno jer su, verovatno, veoma uzrujana. Ali, vi ih znate i kad se dobro osećaju, kad su druželjubiva, radoznala i zadovoljna sobom.
Da li treba da tražite „lek” za senzitivnost svog deteta? Ne. Na karakternim crtama se može raditi u smislu da dete može naučiti da se uklopi u datu sredinu, a roditelji mogu da nauče kako da mu pomognu u tome. Ako pokušavate da senzitivnost izlečite, uklonite ili sakrijete, najverovatnije ćete stvoriti još veće probleme. Osetljivi mladići i muškarci u našem društvu često osećaju kako moraju da kriju svoje emocije, i to ih obično skupo košta. Varijacije u naravi predstavljaju „začin života” – i, možda, najveću nadu za preživljavanje vrsta.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Osećaji imaju moć da prizivaju sećanja, a sećanja su tu da probude emocije. Najdublje, najčistije, najjače emocije su one koje ostaju duboko u nama iz najranijeg detinjstva. U periodu do treće ili četvrte godine života, period se deklariše kao period infantilne amnezije, deca „pamte“ samo emocije.
Produkt tih nezapamćenih godina ste vi, takvi kakvi ste sada iako se ne sećate tog perioda koji je postavio temelje. Od treće godine deca imaju živa sećanja, a na vama je da im ta živa sećanja budu životne epizode koje vole da repriziraju.

1. Atmosfera u porodici
Deca pamte odnos partnera u porodici – kako ste se odnosili prema suprugu/supruzi. Gledaju i uče po modelu. Stvaraju sliku šta je to ljubav, šta je zajednica, zajednički život. Možda ne detaljno, ali deca će se sećati svake svađe svojih roditelja koju su čuli ili kojoj su prisustvovali. Imala sam priliku da čujem i neke citirane rečenice koje su od doba detinjstva odzvanjale u podsvesti. Zar nije lepše da zapamte kako su mama i tata zajedno spremali ručak, gledali film, krečili sobu, vodili „me“ u park?
Ne zaboravite da deca pamte i odnos prema starijim članovima porodice, i opet vi birate – „Jao, je l’ se sećaš kada smo birali cveće za bakin rođendan?!“ ….ili „Da, mama i baka su se često svađale“. Isto tako, starija deca pamte odnos prema mlađim, novoprispelim članovima porodice – „Kako si lepo pazio brata/sestru kada je bio/bila mali/mala!“. Ono što svako dete (koje je imalo) pamti je kućni ljubimac! I svako, baš svako dete koje je odraslo sa nekom životinjom pamti je i tretira kao ravnopravnog člana svoje porodice.
Svaki odrastao čovek može da odabere boju kojom bi opisao atmosferu u svojoj porodici – potrudite se da boja koju bi Vaše dete izabralo bude topla i vesela.
Porodični rituali su neizbrisiv deo iz detinjstva koji čak i ako tada nije bio omiljeni ostaje urezan zbog nebrojano mnogo ponavljanja. To su tako male i jednostavne stvari poput zajedničkih obroka, filmskih večeri svakog petka, zajedničke šetnje svake srede i sličnih stvari za koje samo treba malo vremena i volje. Nekoliko puta sam čula nešto poput: „Tada nisam volela da šetamo svake srede, nekad me je mrzelo, ali mi sada baš nedostaje, bilo je prelepo“.
Svaka porodica ima svoju posebnu atmosferu koja suštinski nepromenljiva, ali u trenucima nastanka problema i periodima velikog pritiska promeni svoju formu. Deca pamte krizne periode u porodicama i načine na koji se porodica nosila sa istim. Ono što im posebno ostane urezano je to kako su se roditelji u tim trenucima odnosili prema njima.

2. Odnos prema njima
Deca pamte prioritete. Budite uvereni da će svako dete da zapamti trenutak kada ste sišli sa stolice u sred brisanja prozora da ga zagrlite, porazgovarate sa njim, dodate mu nešto, poigrate se, iako to u tom trenutku nije bilo tako hitno. Svako dete se seća kada mu je jasno stavljeno do znanja da je bitnije od svakog posla. Merna jedinica ljubavi je nivo posvećene paznje, ali pune pažnje, nepodeljene. Sve ćete moći da nadoknadite – i opran prozor, popravljen automobil, oprane sudove, raširen veš, poslovni telefonski razgovor, baš sve osim trenutka kada je detetu trebala maksimalna pažnja, a niste mu je posvetili.
Deca pamte kako ste ih opisivali u nekom većem društvu. Pamte i to kako ste se odnosili prema njima kada niste sami. Upamte svaki opisni pridev ili nadimak koji je izazvao emociju – pozitivnu ili negativnu.
To je ono što ih gradi, to je njihovo samopouzdanje i samopoštovanje jer deca postaju ono što im kažete da jesu.
Deca pamte kako su proslavljala rođendane i druge bitne praznike i kada ovo kažem ne mislim na novac koji je u to bio uložen. Gotovo niko mi nije pomenuo poklon koji je dobio kada je bio mali, a da je pri tom mislio na njegovu materijalnu vrednost. Pamte pažnju – da ste znali šta je ono što oni žele i baš to uradili.

3. Osećaj sigurnosti
Osećaj sigurnosti može da bude proizvod atmosfere u porodici i odnosa prema detetu. Deca pamte na koji način ste shvatali njihove probleme i kako ste im pomagali da ih reše. Osećaj da su bili sigurni i bezbrižni je najveće bogatstvo ljudskog pamćenja iz detinjsva koje jedan čovek može da nosi sa sobom kroz život. To je ono kada ste uspešno sredili čudovište ispod kreveta, bili tu nakon ružnog sna i mahali rukama kroz vazduh da oterate te zle i dosadne duhove.

4. Male uspehe
Deca svoje male uspehe pamte kao bitne događaje. Svi veliki ljudi se sećaju kako i kada su naučili da voze biciklu, da plivaju, da pevaju, da sviraju neki instrument. Sećaju se ostvarenja, ali se sećaju i truda,puta, prepreka, padova i ožiljaka koji su tome prethodili, ali i podrške koju su imali kroz sve to. U pričama se često provlače prvi dan u školi, prvi nastup na nekoj predstavi, prva osvojena nagrada ma iz čega ona bila. Sve su to mali uspehi puni velikih emocija.

5. „Tehničko“ okruženje i putovanja
Deca pamte gde su odrasla. Ovom rečenicom podrazumevam baš mesto i okruženje u kome su odrasli. Pamte kuću ili stan, detaljan raspored prostorija i stvari unutar istog. Pamte omiljenu šolju, kašičicu. Sećaju se svog parkića, svoje ljuljaške i omiljene prodavnice iako na tom mestu već godinama posluje banka. Sećaju se putovanja. Ta selektivnost sećanja kada su putovanja u pitanju mi je jako interesantna – deca se sećaju emotivnih doživljaja sa tih putovanja i samo njih prepričavaju živopisno: „Tada sam se prvi put spustio niz veliki vodeli tobogan“. Sva putovanja ostaju u sećanju da su postojala, da su se dogodila, ali niko od nas ne može da prepriča svako letovanje, zimovanje ili tome slično iz detinjstva već par dana tih putovanja koja su izazvala duboke emocije kod nas.
Deca pamte gde su odrasla. Deca pamte kako su odrasla.
Pamte sve nešto svesno i to se prepričava, a ostalo podsvesno, to postaju i to žive. Ono što mislite da ne vide – vide. Ono što mislite da ne znaju – znaju. Ako nije u domenu njihovog razumevanja onda osećaju. Osećaju svaku emociju, svaku radost, svaki problem samo ne umeju to da iskažu, bar ne u tom trenutku, ali pamte i uče. Frojd kaže: „Dete je otac čovek“ i ja bih se složila. Sećanja iz detinjstva su ogledalo roditelja.

Autor: Kristina Vukomanović

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Uspavljivanje može biti izazov, pogotovo kada je reč o deci koja imaju neko kašnjenje u razvoju. Jedno od pitanja koje postavljam roditeljima kada dolaze kod mene na procenu, jeste kako dete spava, ovo pitanje iako se čini nerelevantnim za procenu razvoja itekako je btino. Dete koje ne spava često bude dodatno razdraljivo i nesaradljivo. A samo nespavanje može biti poslednica nepravilne senzorne integracije. U tekstu koje sledi delim neke od saveta kako pomoći detetu sa senzornom disfunkcijom da lakše zaspi?
Osnovno je uspostaviti večernju rutinu – večera, mirnija igra i umirujuća kupka je neki najčesći redosled koji se primenjuje. Pored večernje rutine saveti jesu:

SPROVESTI SENZORNU DIJETU – Svako dete ima svoje senzorne potrebe, neka deca su hipersenzitivna, neka su hiposenzitivna. Aktivnosti koje se sporvode u cilju senzorne dijete jesu one koje su osmišljenje za svako dete ponaosob i pomažu u zadovoljenjeu specifičnih senzornih potreba vašeg deteta.

Na primer, ako je vaše dete ima potrebu za dodatnim taktilnim nadražajem, pobrinite se da dobije mnoštvo taktilnog unosa pre spavanja. Napravite “sendvič” od ćebeta pred spavanje – čvrsto pristisnite jastuke na rukama i leđima deteta ili umotajte dete u ćebe tako što ćete ga urolati u njega i ostavite ga par sekundi. Možete probati i senzorno odelo u koje dete može da uđe celo i u kome može da leži ili da se kreće pred vreme za spavanje.
Neka deca imaju dodatnu potrevu za kretanjem, žele da skaču, trče ili da se vrte. Pobrinite se da u toku dana ima dovoljno aktivnosti u kojima može da potroši dodatnu energiju, a kako se vreme za krevet bliži svodite je na minimum, kako bi imalo dovoljno vremena da se umiri tj. da se umire centri u mozgu.
Ključno je pokušati biti što dosledniji, i kada je to moguće unositi promene u odnosu na sam dan i potrebe deteta u tom trenutku. Nekim danima će imati potrebu da više skače, dok će drugim danima biti potrebno obezbediti više ili manje aktivnosti. Važno je pratiti i dnevne potrebe deteta i razmeniti informacije sa osobama koje su provele dan sa detetom ukoliko je dete uključeno u vrtić ili je krenulo u školu.

DRŽITE SENZORNE IGRAČKE U BLIZINI – uzmite manju korpu za igračke koja će stajati blizu kreveta i biti dostupna detetu. Napunite je sa igračkama koje dete umiruji ili imaju umirujući efekat. To mogu biti senzorne flaše, lava lampu, gumeni slajm, spiner,… igračke koje dete može koristiti i u krevetu nakon što se poljubite za laku noć kako bi se umirilo.

OBRATITE PAŽNJU NA DUŠEK I JASTUKE – iako deluje da nije važno, deci koja imaju teškoće sa senzornom integracijom, problem sa uspavljivanjem može biti i neodgovarajući dušek i jastuk. Posteljina bi trebalo da bude od pamuka i glatka (pogotovo kada su u pitanju deca sa taktilnom preosteljivošću). Ovo je takođe individualno, nekoj deci će više prijati tvrđi dušek i jastuk, dok će nekoj deci biti lakše da zaspe bez jastuka, proratite (i po potrebi zabeležite) situacije kada je dete zaspalo van svog kreveta, a posebno obratite pažnju kada je zaspalo neočekivano, na nekom neplaniranom mestu. Za taktilno osetljivo dete vrsta materijala je od velikog značaja.

KORISTITE ETERIČNA ULJA – dodajte par kapi ulja lavande na jastuk i navucite jastučnicu. Lavanda deluje umirujuće. Možete koristiti i lavandino ulje u ovlaživaču vazduha kako bi vazduh bio čistiji i svežiji pred spavanje. Dete koje je osteljivo na mirise će vam biti zahvalno. Možete probati i masažu stopala sa eteričnim uljem lavande pomešanim sa kokosovim uljem.

NAPRAVITE UMIRUJUĆE OKRUŽENJE – neka dete imaju potrebu da se kriju i zavlače pod sto i stolice kako bi našla svoje “utočište”, često se to naziva mesto za osamljivanje. Danas se mogu pronaći dodaci za krevet u vidu šatora i baldahina, isprobajte da li to pomaže detetu da se uspava. Dodajte noćno svetlo koje ne sija jako, već daje odsjaj u vidu zvezdica na plafonu npr.
Iskoriste moć muzike – nabavite CD lagane, tihe muzike sa umirujućim pesmicama ili mašinu koja pravi “belu buku” – bela buka ili beli šum je pojam koji označava mešavinu zvukova određene frekvencije i ponavljanja, raspon frekvencija je od 20Hz do 20 000Hz. Naziv bela dobila je, jer sadrži čitav spektar raznih zvukova, kao što bela, dnevna svetlost ima spektar raznih boja.
Sledeći put kad uđete u detetovu sobu, razmislite o senzornom iskustvu vašeg deteta. Stavite se u njegov položaj i pokušajte da sagledate okruženje iz detetove perspektive. Možda ćete biti iznenađeni malim promenama koje možete prilagoditi i šta će one doneti spavanju vašeg deteta noću.

Izvor: pitajtedefektologa.com

Sa prvim vrućinama roditelji se pitaju da li njihovoj bebi koja nema ni godinu dana treba more i da li uopšte tako mala beba sme da se kupa u moru. Isto pitanje postavljaju sebi i ako razmišljaju da se od vrućina rashlade sa bebicom na nekom bazenu.
Na pitanje mogu li se male bebe kupati u moru ili u bazenima za sajt Trudnoća i zdravlje odgovara prim. dr Olga Stanojlović, pedijatar i pre svega napominje da se mora voditi računa o higijeni. Jer, ni vi sami, a tek ne sa bebicom, ne treba da idete na mesta gde se više ljudi brčka u plićaku.
— Čak i tako mala beba slobodno može da se kupa u moru. Postoje različite vrste guma koje su adekvatne i za najmlađi uzrast i uz pomoć kojih beba može u potpunosti da uživa u vodi. Može se kupati i u bazenčiću na naduvavanje koji se može postaviti u hladovinu, a u njega uneti morska voda koja se u toku dana zagreje, uz gumene igračke koje će zabaviti bebu. Bazenčici su posebno zgodni za vreme kada je sunce najjače jer postoji mogućnost pomeranja — kaže za sajt Trudnoća i zdravlje prim. dr Olga Stanojlović, pedijatar.

BEBU U BAZENČIĆU NE OSTAVLJAJTE BEZ NADZORA NI JEDAN TRENUTAK!

— Bebe do godinu dana teoretski mogu da se kupaju i u bazenima za odrasle samo ako su izrazito čisti, što najčešće nije slučaj sa javnim bazenima na otvorenom. U toku velikih letnjih vrućina kada je i poseta najveća bebice, pa ni manju decu ne bi trebalo voditi na takve bazene. Plivanje je veoma preporučljivo za razvoj deteta, ali se treba raspitati koji bazeni ispunjavaju higijenske preduslove. I u toku leta možete uživati sa bebom i na manjim zatvorenom bazenu, gde su manje gužve i gde je voda čistija — upozorava sagovornica.

Ako ne idete na more, a ni prigodan bazen nije u blizini, bebu rashladite brčkanjem. Biće joj lepo u lavoru, kao na moru.

Izvor: zena.blic.rs

Roditeljstvo današnjice odlikuje veliki trud i želja da se dete zaštiti od nezadovoljstva, razočaranja ili bilo kakve frustracije. Dovoljna je samo naznaka nezadovoljstva da bi roditelj potrčao da izgladi situaciju.
Namera je opravdana, jer niko ne želi da mu dete pati, ali posledice neprekidne zaštite štete detetu u odrastanju. Naime, mnogi stručnjaci tvrde da dete mora samo da se suoči sa usponima i padovima, da prepozna emocije koje prate neuspeh i uspeh, kako bi u životu moglo da računa samo na sebe. Kada dete spozna svoju unutrašnju snagu i izdržljivost, neće upasti u zamku da zavisi od spoljašnjih faktora koji bi ga umirili, piše magazin goop.com

Biti nesrećan: Ključ za odgajanje srećne dece
Na pitanje šta žele za svoje dete većina roditelja odgovora da žele da bude srećno.
Istraživanja su pokazala da roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu. Kao rezultat takvog roditeljstva imamo mlade članove društva koji su preosetljivi i neretko depresivni kada odrastu.
Gde se krije tajna: da biste imali srećno dete, morate da ga naučite da reguliše svoje emocije i da zna da se izbori sa trenucima kada je nesrećno. Osećanja ne treba prikrivati, niti gutati. Čitava lepeza osećanja počevši od frustracije, preko ljutnje, razočaranja, te besa mora da bude dozvoljena. Moraš da osetiš da bi prevazišao.
U poslednje dve decenije javio se fenomen helikopter roditeljstva koje odlikuju roditelji koji zapeti kao puške čekaju da umire svoju decu. Kao što je bebi ponekad potrebna cucla radi utehe, tako roditelji utrčavaju nudeći utehu da se dete ne bi uznemirilo. Od naših roditelja, preko njihovih roditelja, naredbe: „Idi u svoju sobu, jer ja tako kažem” zamenili smo pitanjima i utehom u stilu: „Ne spava ti se? Hajde da pričamo o tome naredna dva sata!” praćeno zajedničkim odlaskom u krevet, i iskradanjem iz sobe, nečujno poput mačke kada dete zaspi. Jer, kao dobar roditelj vi ste dužni da poremetite svoj san. Naravno da ne.
Kada postanete roditelj, uz tu titulu gratis dobijate i titulu emotivnog i ličnog trenera svog deteta. Doduše, nigde se jasno i precizno ne spominje niti ističe važnost „veštine upravljanja emocijama“. Primetićete i sami, da roditelji vreme posvete edukaciji, obrazovanju, prihvatanju i usavršavanju novih veština poput baleta, fudbala, stranog jezika, crtanja, dok sa druge strane stoji veština koja je u životu svakog odraslog bića neophodna – upravljanje emocijama. Šta se dešava sa emocijama? Gde je trening za osećanja i regulisanje istih? Složićete se da se mnogi odrasli i dalje suočavaju sa izazovima kada nalete jake emocije.
Nikada nije previše rano, niti je dete previše malo da nauči kako da reguliše svoja osećanja. Dete uči na primeru. Roditelji su kalup, a dete vosak koji zauzima oblik prema kalupu. Roditelj je prvi kalup koji će dete preslikati. Taj kalup sadrži sva ponašanja, reakcije, reči, pa i dela. Neretko se dešava da roditelji shvate koliko njihov emotivni sistem nije dovoljno razvijen, onog trenutka kada dobiju dete. Shvate da nemaju dovoljno strpljenja, da ne umeju da komuniciraju kako bi trebalo. Onda kada roditelji nauče ili već praktikuju dobru praksu reagovanja i regulisanja emocija pred decom, ona takav stav preuzimaju i postaju stabilna i jaka.
Najvredniji dar od svih koji roditelji mogu da daju svom detetu nije materijalne prirode. Daleko od toga. Najvredniji dar su mudra i promišljena uverenja i emotivni regulator. To je dar koji će u toku životu neprekidno darivati dalje, samim tim što je dobra osnova za stabilan, ispunjen život, gde se vrednost ne prepoznaje u mišljenjima okoline već u samom sebi. Istraživanja su pokazala da deca koja prihvataju osećanja i znaju da se izbore sa njima imaju više uspeha u životu, u odnosu sa prijateljima pa i u ljubavi, jer su stabilna i jaka. Ona znaju da su neprijatna osećanja samo pokretač ka boljem. S druge strane, deca i odrasli koji ne mogu da se izbore sa emocijama na zdrav način neprekidno traže utehu negde drugde – u hrani, alkoholu, narkoticima, postaju zavisni partneri u vezi.
Svakodnevno nailazimo na ponavljanje loših šablona. Koliko puta u parku vidite majku ili oca koji viču na dete i grde ga da je jedino koje plače u parku i da niko od drugara neće da se igra sa plačljivkom? Koliko puta ste čuli da neko od roditelja preti detetu da će ga ostaviti u prodavnici zato što se ne ponaša lepo?

Šta možete i treba da radite:

Šta možete da učinite da vaša deca ne preuzmu obrazac koji vodi u neprekidni krug nestabilnosti, nepoverenja i lošeg upravljanja emocijama?
Dajemo vam par predloga:
Tolerišite negativna osećanja vašeg deteta tako da ne preuzimate odgovornost za njih. Kada imate loš dan želite da se izjadate partneru ili bliskoj osobi. Ne želite da neko zasuče rukave i reši vaše izazove, već samo da vas neko sasluša i pokaže empatiju. Deca se ne razlikuju u tome od odraslih. Ako je vaše dete tužno zbog loše ocene, nemojte da komentarišete kako ne možete da podnesete učitelja/icu. Oduprite se potrebi da zaustavite tugu i suze, pokušajte afirmativni pristup. Recite detetu da razumete zašto se loše oseća i pitajte ga šta će drugačije uraditi u budućnosti? Ne želite da naučite dete da ćete uleteti i rešiti svaki problem koji bude imalo.
Kako biste razvili i ojačali unutrašnju snagu deteta, i otpornost, morate da naučite da tolerišete detetove velike emocije. Morate da izađete iz zone intuitivnog komfora koji nalaže da zaštitite dete. Kao što svaki pad sa bicikla u toku vožnje uči dete kako da vozi bicikl, tako i samostalna borba sa velikim emocijama uči regulisanju osećanja i upornosti da se prevaziđu na zdrav način. To je veština koja će mu služiti za života.
Ako na dete stavite etiketu „lomljivo i krhko” moguće je da će takvo i biti. Usmerite detetovu pažnju na njegovu unutrašnju snagu, ne slabost. Na primer, možete mu reći: „Znam da je veoma teško da kažeš drugu ili drugarici da te je to što se desilo uznemirilo, ali sam siguran/a da ti to možeš, i videćeš da će vas to zbližiti”. Dozvolite detetu da preskoči emotivne prepreke i jasno izrazi svoja osećanja. Malo po malo, i doći ćete do stadijuma gde dete sasvim slobodno i nesmetano prolazi kroz emotivne izazove.
Najbolju referencu možete naći kod majke svih majki – Majke Prirode. Da li znate da ako kokoška pokuša sama da razbije ljusku jajeta da bi pile izašlo, pile umire? Ako roditelji neprekidno obleću oko svoje dece, oni ih onesposobljavaju da iskuse i žive život.
Morate biti učenik da biste bili predavač. Šta ovaj korak zahteva? Težak je i zahteva samorefleksiju roditelja. Roditelj je najbolji mogući roditelj kada je svestan sebe. Roditelj mora da zna kakav je uzor, a kakav uzor želi da bude i da se prema tome i ponaša. Ne želite da vičete na dete kako bi ono prestalo da viče. Uvedite „time-out” za sebe umesto za dete. Kada vidite da se situacija zagrejala, sklonite se da se ohladite da ne biste zažalili jer ste nešto ishitreno rekli i možda uvredili dete. Kako biste naučili dete kako da se nosi sa emocijama, vi morate da budete vladar svojih. Priznaćete, roditeljstvo je sjajna prilika ponovne izgradnje svoje ličnosti.
Budite empatični i ne poričite tuđa osećanja. Poricanje osećanja ne znači da će ona nestati. Govoriti detetu da prestane da plače, te umanjivati njegov osećaj bola kada se udari, izjavama da to ne može toliko da boli, ili da se ne plaši, nije utešno, niti će učiniti da brže prođe. Empatija koju pokazuju roditelji čini da se dete oseća bezbedno i slobodno. Videti, razumeti i čuti su osnovne akcije za sigurnost koju će dete osećati uz roditelja.
Empatija je osnovna jedinica razumevanja emocija. Empatični roditelj je poput Turingove mašine za kodiranje emocija za dete. Kada ste odlučni, a pri tom pokazujete empatiju, komunikacija sa detetom je mnogo lakša.

Osećanja se ne kupuju i ne jedu.
Ne mešajte svoja osećanja sa detetovim. Vrlo često se dešava da roditelj osećanja svog deteta reflektuje na sopstvena iskustva u detinjstvu. Kada je dete uznemireno, a vi osetite anksioznost zapitajte se šta vama to znači. Šta vama predstavlja razočaranje ili tuga, nervoza ili strah? Ako vaše dete neprekidno traži nešto od vas, a vas to uznemiri, da li to možda znači da vi kao dete niste imali glas ili vam roditelji nisu dozvoljavali da budete zahtevni? Kaže se da je „histerija deo (h)istorije“. Upravo to nam govori da se vaša, lična istorija ponavlja, i da kroz detetove emocije proživljavate ponovo neke svoje emocije za koje ste verovali da su zakopane. Prihvatite svoja osećanja, to će vas osloboditi.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu. „Ako prestaneš da plačeš, daću ti keks/kupiću ti igračku/daću ti telefon da igraš igrice” i ostale vrste dečijeg mita nisu potrebne. Ne uslovljavajte svoje dete. Ne učite ga da emocije nisu važne i da za njih postoji adekvatna zamena u vidu hrane, igračke ili igrica. Osećanja su da se osećaju, da se gužvaju i lome da bi se osetila. Ne postoji nagrada niti kazna koja može da umiri osećanja. Pustite ih da budu slobodna. Ako ti se plače, isplači se. Ako ti se tuguje, tuguj, oseti svaki atom svojih emocija ma koliko neprijatno bilo. Jaki ljudi su svesni svojih osećanja. Oni se trude da ih razumeju, jer tako upoznaju sebe. Nećeš se slomiti ako se isplačeš, već sasvim suprotno, bićeš još jači. Bitan deo mentalne higijene je biti u miru sa svojim osećanjima, ne izbegavati ih, niti pritiskati.
Zamislite kako bi svet bio divan kada bi svi umeli da regulišu svoje emocije, i takav šablon preneli na svoju decu. Imali bismo društvo gde bi konflikti bili svedeni na minimum. Naravno da bismo se i dalje suočavali sa razočaranjima i gubicima, ali bismo hitnu pomoć za saniranje osećanja imali u sebi.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Scena je poznata – našla sam se tu bar hiljadu puta, prvo kao dete a sada i kao roditelj.
Privodimo kraju sjajnu večeru i druženje sa prijateljima ili porodicom. Obrazi su nam svima malo rumeni od smeha i vina, stomaci su nam puni a srca ispunjena i radosna. A onda se neko nagne ka jednom od moje dece i kaže: „Hajde, zagrli me pa da idem!“
Moj sin se lagano odmakne unazad i stidljivo ali odlučno promrmlja: „Ne želim.“
I onda su odjednom svi pogledi uprti u mene. Rođak koji žudi za trenutkom nežnosti sa ovom malom osobom koju toliko voli me pogleda i čeka da kažem: „Hajde dušo, zagrli je!“. A moja mala osoba pozornim očima gleda i mene očekujući vođstvo i zaštitu.
Iste sekunde biram stranu, istu stranu svaki put. „U redu je, bebo. Ne moraš je zagrliti.“
I postane pomalo neugodno. A to je sasvim u redu.
Ovaj jednostavni čin se može posmatrati kao nepristojna neugodnost rođaki koja samo želi malo nežnosti, ali je zapravo jedno od čvrstih stanovišta mog vaspitnog stila dece – nešto na šta sam ponosna i što podstičem svakog roditelja da razmotri.
Ja sam prevashodno odgovorna za svoju decu. Moj posao je da im pomognem da se zauzmu za sebe i da ja to uradim za njih kada oni ne mogu.
Meni veruju više nego bilo kome drugom na svetu. Neću izneveriti to poverenje time što ću insistirati na tome da urade nešto što im je neprijatno.
Zapravo sam izrazito ponosna na njih kada odbiju da zagrle nekoga. Treba imati petlje da se zauzmu za sebe i inače, a naročito kad je reč o blago pripitoj tetki Seli.
Želim im svojim delima pokazati da im je dozvoljeno i da želim da kažu šta misle i da se zaštite od stvari koje ih čine nervoznima.
Granice treba da ispituju sa mnom. Odgovaranje i rasprave vežbaju sa mnom. Laganje i kršenje pravila vežbaju sa mnom. A kada sa mnom vežbaju kako da kažu ne moram uraditi sve što je u mojoj moći da ih ohrabrim i podstaknem.

„Ja gospodarim svojim telom.“

Moram to reći 243 puta dnevno. Uglavnom jer moj trogodišnjak insistira na tome da sedi na glavi mog dvogodišnjaka ili zato što moja kćerka insistira na tome da na meni demonstrira da je pekmez sjajna senka za oči.

„Ali maaamaaaaa, to je jagoda!“

„Ko gospodari mojim telom, dušo?“

„Ugh, TI.“ Uzdahne, frkne i odjuri dalje.

Ali razlog za opštu sveprisutnost ove izjave u mojoj kući je nastojanje da postane duboko utkano znanje da im niko nikada ne može reći šta da rade sa svojim telom – nikada.
Uporno slušamo o tome kako je doslednost važna za decu, a ni ovo nije izuzetak. Previše je zbnjujuće da ih učimo: „Ne možeš zagrliti drugare u školu ako oni ne žele da ih se grli, ali moraš zagrliti tetku Seli kad ti to kaže.“
Ne znači ne. Tačka.
To znači ne kada kažem: „Ne, ne možeš dirati šporet.“. To znači ne kad ti sestra kaže: „Ne, ne možeš me nastaviti golicati.“ To znači ne kad ti prva devojka kaže: „Ne, zapravo još uvek nisam spremna.“ I to znači ne kad kažeš rođaku da ne želiš zagrljaj.
To je jasna poruka. Nema tu sive zone.
Muka mi je od same pomisli na to, ali ovo je istina:
Statistike pokazuju da će se jedno od moje dece verovatno nekako naći u neprijatnoj situaciji u vezi sa svojim telom. Ja neću biti sa njima kada se to desi.
Ali jesam sa njima sada i potrudiću se da to bude značajno. I možda će negde u dubini svoje podsvesti uspeti čuti moj glas, pronaći snagu da kažu: „Ja gospodarim svojim telom“ i biti u mogućnosti da odu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Da li se često dešava da vaše dete ugrize svoje drugare, ili pak vas? Pogledajte zbog čega dolazi do ovakvog ponašanja, ali i kako da rešite ovaj problem.
Još od malena deca vole da stavljaju u usta sve što dohvate. Na ovaj način oni pokušavaju da nauče svoju okolinu. To svakako ne prestaje kada dete napuni godinu dana. Može se desiti da ujedaju drugare za ruku ili pak dok ih dojite.

Zašto deca ujedaju?
Važno je da razumete razloge zbog kojih mališani imaju ovu agresivnu naviku. U većini slučajeva to mogu biti ovi razlozi:

- Pokušavaju da nauče svet.
Deca vole da osete stvari oralno, i tako ih razumeju, objašnjava Džudit Džerard, psiholog i profesor javnog zdravlja sa Univerziteta u Minesoti.

- Na taj način komuniciraju.
Pokazivanje osećanja može biti teško jednogodišnjacima, jer ne mogu da ih iskažu verbalno. Oni nemaju jezičke sposobnosti da pokažu kako se osećaju, pa ujedaju kako bi pokazali uzbuđenje, frustraciju, anksioznost, pa čak i dosadu.

- To im je način odbrane.
Nekada, njihovo ujedanje je opravdano. Možda im je neko dete uzelo flašicu, vuklo ih za kosu i slično. Deca još uvek nemaju osećaj samokontrole. Ovo najčešće objašnjava ujedanje po vrtićima.

- Testiraju uzroke i posledice.
Jeste li se ikad pitali zašto je toliko igračaka dizajnirano da stvara zvuk pri dodiru? Deca ovog uzrasta proveravaju koje akcije izazivaju kakvu reakciju. Testiraju kako mogu da utiču na svet.

- Premoreni su.
Često nakon previše stimulacije dolazi do ujedanja. Zato radije nakon iscrpljujuće igre i zabave pustite dete da se smiri ili odspava.

Kako rešiti problem ujedanja
Dete jednostavno misli da je ujedanje sasvim dobra reakcija na zbunjenost ili frustraciju. Vaš posao je da ga na siguran način odvratite od ovakvog ponašanja.

- Odmah reagujte.
Koristite kratke reči i glasan ton. "Ne ujedaj. To povređuje", reči su kojim ćete dete usmeriti na nešto drugo, predlažu pedijatri. Iako deca još uvek ne razumeju vaše reči, uskoro će to moći. Do tada, razumeće vaš ton.

- Ohrabrite dete da koristi reči.
Dajte detetu do znanja da, kada se naljuti ili uznemiri, postoji drugi način sem ujedanja. Može reći Neću to, Ne želim, Ne, ili potražiti vašu pomoć.

- Pokažite da su njihova osećanja u redu.
Pokažite mu da razumete njegove frustracije, recite mu to. Zagrlite ga, to će ga umiriti.

- Potražite uzroke
Na primer, ako primetite da dete planira da ujede drugara koji mu uzme omiljenu igračku, prosto mu dajte drugu sličnu i predupredite problem.

- Ne dozvolite da profititra od napada.
Nemojte dozvoliti da dobije igračku posle ujedanja ili agresivnog ponašanja. Ako mu strategija uspeva, ono će nastaviti to da radi.

- Više pažnje obratite na žrtvu nego na napadača.
Na taj način ćete biti model ponašanja detetu. Pokažite saosećanje i dajte detetu pozitivan primer.

- Nadgledajte dete koje ujeda.
Naravno da je lepše igrati se sa njima, ali je važno da budete jedan korak ispred, da primetite kada će doći do lošeg ponašanja i sprečite ga. Možete skloniti i igračke koje izazivaju konflikte.

- Nađite zamenu za ujedanje.
Dajte detetu glodalicu i sprečite ga da napada druge.

- U teškim trenucima pružite dodatnu pažnju.
Hronično ujedanje moće biti pokazatelj da dete ima poteškoće u prilagođavanju. Dolazak drugog deteta ili neka promena u životu može uzdrmati i najjaču decu.

- Budite dobar model.
Dete prati vaše ponašanje. Izbegavajte igre koje uključuju ili simuliraju ujedanje, na primer, detetovih prstiju. Ovako šaljete dvostruku poruku, pa dete lako može primenjivati slično ponašanje.
Osnovna stvar koju treba da razumete jeste da ovo nije stvar detetove ličnosti. Shvatite to kao neki način komunikacije, poruku koju šalju zubima. Ukoliko budete uporni, vremenom ćete doći do deteta čija je jedina poruka osmeh.

Izvor: www.yumama.com