U deo normalnog seksualnog razvoja kod dece spada i dodirivanje i istraživanje sopstvenih polnih organa u procesu upoznavanja tela. Deca tom prilikom osećaju prijatnost, tako da ta radnja može imati tendenciju ponavljanja.

Seksualna radoznalost kod dece nema isto značenje kao masturbacija kod starije dece i odraslih, jer se odvija na nesvesnom nivou, predstavlja izvor nesvesnog zadovoljstva, i nije praćena erotskom fantazijom sa ciljem kao kod odraslih.

Dečaci ranije otkrivaju svoje seksualne organe nego devojčice, ali pojedina istraživanja su pokazala da devojčice češće stimulišu svoje genitalije u odnosu na dečake.

Kada roditelji, rodbina ili osobe koje čuvaju decu primete ovakvu pojavu kod svojih mališana, najčešće reaguju stidom, besom, zbunjenošću, a naročito zbunjenošću. Uglavnom izbegavaju razgovor sa okolinom na tu temu, a skloni su decu da kažnjavaju, da im prete ili zadirkuju. Ovakve reakcije roditelja kod dece izazivaju stid, stramotu ili osećanje krivice.

Kako postupati u ovakvim situacijama?

Potrudite se da ne reagujete burno, optužujuće, ljutito ili zabrinuto. Imajte na umu da je radoznalnost za sopstveno telo deo normalnog i prirodnog razvoja, kao i da dečja masturbacija nema seksualnu konotaciju. Najčešća pitanja roditelja su « da li će se moje dete razviti u normalnu osobu, da li će biti opsednuto seksom, ili da li će biti promiskuitetna odrasla osoba ? ».

Razmotrite okolnosti pod kojima se to dešava – moguće je da se radi o ritualu pred spavanje (kao sisianje palca) koji dete umiruje i olakšava mu da zaspi, pa se ista aktivnost ponavlja kad god je dete uznemireno ili napeto. Ili suprotno, može se desiti da dete istražuje svoje polne organe kada je opušteno, npr. uz gledanje TV-a. Roditelji bi trebalo da se zabrinu jedino ukoliko je dodirivanje genitalija toliko učestalo da se dete isključuje iz drugih aktivnosti, ukoliko se povlači i postaje opsednuto istom radnjom.

Najčešći uzroci stimulisanja genitalija kod dece, osim refleksnog izazivanja zadovoljstva, jeste doživljaj teskobe, napetosti, zabrinutosti ili usamljenosti. U periodu porodičnih turbulencija ( promena sredine, razvod, svađe, prezauzetost roditelja, rođenje drugog deteta) primećeno je da je ova pojava učestalija. Pojačano « erotizovani » roditelji, koji su naglašeno upućeni jedno na drugo ne skrivajući sopstvenu seksualnost, takođe mogu doprineti ovoj pojavi. Neretko i sami roditelji, ukoliko se preterano bave genitalijama svoje dece prilikom kupanja i održavanja intimne higijene mogu podstaći ovu pojavu.

Najpre razmotrite da li se vase dete oseća usamljeno ili uznemireno, kao i da li je bilo nekih promena u detetovom životu. Razmislite koliko aktivne pažnje posvećujete detetu, u dnevnim razmerama, odnosno koliko se kvalitetno bavite detetom.

Korisno je preusmeriti pažnju deteta na nešto što mu predstavlja zadovoljstvo u spoljašnjem svetu, van sopstvenog tela. Uvedite neke nove aktivnosti i emocionalne podsticaje u kojima će vase dete uživati, ne tražeći utehu u samostimulaciji.

Ukoliko se ovakvo ponašanje produži ili počne da usporava razvoj i ugrožava zdravlje deteta, potrebno je da se obratite pedijatru i dečjem psihologu kako biste pronašli individualni model prevazilaženja problema.

Marijana Petrović, spec.med.psihologije

Ranko Rajović: Značaj dečje igre važan je za razvoj deteta, a roditelji to sve češće zaboravljaju.

Pokret je osnova razvoja, jer jednostavnom analogijom može se videti da živa bića koja se ne kreću (biljke) nemaju nervne ćelije, a živa bića koja se kreću imaju. Najsloženiji nervni sistem ima čovek, pa ako se tako posmatra, mi smo živa bića za kretanje i jasno je da je čoveka u velikoj meri formirao uspravan hod.

Ozbiljan problem je sve češća pojava da roditelji guraju svoje dete u kolicima do druge, ponegde čak i do treće ili četvrte godine. Ako znamo da se mozak intenzivno razvija u prvim godinama života, a da smo mi živa bića za hodanje, jasno je da dete mora da hoda. Ovaj problem se vidi indirektno, jer ima sve više dece sa ravnim stopalima. Po nekim istaživanjima preko 50 % dece ima ovaj problem. Pre 20-ak godina bilo je oko 15 % ravnih stopala, prema tome ovo nije genetski uslovljeno. Problem je što deca više skoro da i ne hodaju.

Ali nažalost postoji i drugi problem, pa umesto da dete u razvoju hoda, trči, skače, vrti se, preskače preko prepreka, postoje situacije gde dete sve više vremena provodi za računarom.

To nije aktivnost koja će pomoći u ukupnom razvoju dečjih bioloških potencijala. Kompjuter jeste koristan, samo je pitanje gde je granica, tj. koliko vremena dete može da provodi sa njim da ne bi bilo više štete nego koristi. Najbolje igre su one u kojima dete razmišlja, kreće se i komunicira sa drugom decom. Iz ovoga je jasno da je potrebno organizovati vreme i omogućiti da su deca što više u prirodi i na igralištima.

Autor: Ranko Rajović

Istraživanja su pokazala da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni.

Odlazak u obdanište ili u školu

Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita – iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predata na ‘milost i nemilost’ vaspitačicama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ruku vode, prvih dana škole.

Prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i slože puno, puno toga u svojim glavicama.

Okolina

Deca međusobno stvarno razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima… svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Jasno se sećaju stabla ili haustora gde su se sakrili od kiše. Uz prirodne nepogode, sneg, oluju, kao i prvu tuču koju su doživeli, deca vežu intenzivne, ne uvek prijatne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

Skakanje, plivanje, penjanje

Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu – takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

Uspeh

Sećanja na rane uspehe deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba da omogućite da se oseća kao pobednik, odnosno pomozite mu da pronađe ono u čemu je dobro, pa makar to bilo i slaganje kockica.

Ljudi koje volimo i koji nas vole

Tokom istraživanja klinci su tražili da crtaju bake i deke, komšije i poznanike, sve one koji su im do tada bili naklonjeni. Iste osobe su pominjali i četiri godine kasnije.

Bebe i mala deca

Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na malu decu i bebe (decu komšija, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle, zatim jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, prohodala…

Pripadnost zajednici

Pomalo neočekivano, klinci su mnogo pričali o pripadnosti zajednici, tačnije kako grade odnose i postaju deo te zajednice. Pričali su o vrtiću, komšijama, putovanjima…

Nezaboravna mesta

Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde neprijatni, kako su izgledale plaže, gde su kupili čamac…

Na plažama možemo videti bebe kako neustrašivo bauljaju po pesku prema vodi, ali deca stara oko dve godine već pokazuju strah od ulaska u vodu, naročito ako je velike površine kao npr. more, reke, bazeni.

Iako mala deca obožavaju da se brčkaju u vodi, ponekad se kod njih može razviti i strah od vode.

Pošto se dete plaši svega neočekivanog, treba ga pripremiti i ublažiti efekat iznenađenja. Zato ga ne treba naglo spustiti u kadu sa vodom, reku ili more, jer dete u tom trenutku gubi kontakt sa podlogom, pa tako može da doživi pravu paniku, a postoji i mogućnost da se razvije fobija od vode.

Takođe, kod deteta se može razviti strah od vode ako se oklizne u kadi, ako je voda suviše vrela ili ako mu sapunica uđe u oči. Dok je dete u kadi, ne sme se iz nje ispuštati voda, jer se može preplašiti da će isteći, tj. nestati kroz otvor kade zajedno sa vodom.

Ako se dete preplaši kupanja u kadi, ne sme se ni u kom slučaju prisiljavati na to, već je najbolje neko vreme dete kupati izvan kade. Kada se strah smanji, tek ga onda treba ponovo postepeno navikavati na kupanje u kadi.

Deca se najviše boje tekuće vode, reke, jer se boje da će ih voda zauvek odneti i otrgnuti od roditelja. Zato treba biti veoma obazriv i taktičan pri navikavanju deteta na ulazak u reku.

Ni u kom slučaju dete ne treba prisiljavati da uđe u reku, more, bazen, već ga treba psihički pripremiti i podsticati kako bi ono samo poželelo da to učini.

GOTOVO da nema deteta koje nije prošlo kroz fazu ponavljanja reči i zamuckivanja. Ali to nikako ne znači da dete ima problem mucanja, već je obično u pitanju prolazna pojava, koju logopedi zovu disfluentnost.

– Kod gotovo 80 odsto dece tokom govorno-jezičkog razvoja dolazi do disfluentnosti – kaže Budimirka Simić Kužić, logoped Zavoda za psihofiziološke poremećaje i patologiju govora „Dr Cvetko Brajović“.

– Ako dete dok govori ponavlja kompletne reči, ili imate imate utisak da je zastalo pa ne može da se seti neke reči, kada ponavlja reči nevezano za emocionalno stanje i emocije, i ako se to javlja kao povremeni, prolazni problem, onda se najverovatnije radi o disfluentnosti.

Do ove faze u razvoju govora dolazi naročito ako je dete u roku od nekoliko nedelja naučilo dosta novih veština, ili novih reči. S druge strane, ako dete ponavlja prve glasove, ili prve slogove reči, ako pokušava, pa odustaje od govora, ako su smetnje intenzivnije kada je srećno, i vidi se povezanost smetnji u govoru sa emocijama, bilo pozitivnim bilo negativnim, onda se sumnja na mucanje.

– Čim se jave prva ponavljanja reči ili zamuckivanje, treba otići kod logopeda i to onog koji se ciljano bavi mucanjem i uraditi diferencijalnu dijagnostiku kako bi se utvrdilo da li se radi o mucanju, ili prolaznoj fazi u razvoju govora – upozorava Budimirka Simić Kužić.

Urođena “opredeljenost” za levu ili desnu ruku postaje vidljiva nakon 6. meseca života, a najkasnije do četvrte godine deteta. Roditelji često forsiraju levorukudecu da koriste desnu ruku, ali, stručnjaci se sa tim nikako ne slažu.

Podaci brojnih istraživanja govore da su levoruka deca često natprosečne inteligencije. Da li ste znali da su levoruki bili i Napoleon, Albert Ajnštajn, Leonardo Da Vinči i Pablo Pikaso?!

Osim toga, lekari su složni da levoruka deca koju neko prisiljava da koriste desnu ruku, mogu imati problema sa koncentracijom, uz brojne negativne efekte po psihu, ali i motoriku, govor, intelektualni razvoj i karakter.

Sa druge strane, to što je dete levoruko nema nijednu lošu stranu – i oni mogu da nauče da imaju čitak rukopis, samo je važno naučiti ga da prilikom pisanjapravilno postavi ruku.

Ljudski mozak je podeljen na levu i desnu hemisferu. Leva je dominantnija i kontroliše i upravlja informacijama koje dobija iz desne strane tela, a desna hemisfera kontroliše i upravlja informacijama sa leve strane tela. Kod levorukih je situacija obrnuta i dominantna je desna hemisfera.

Prema naučnim istraživanjima, levoruke osobe su češće talentovane za precizne sportove, matematiku i umetnost, a na svetu ih je svega 5 odsto.

Levorukost se lako i rano može uočiti – dovoljno je da obratite pažnju kojom rukom dete poseže za predmetima, a zapamtite da ne postoji ni jedan valjani razlog da pokušavate da ga pretvorite u dešnjaka.

Urođena “opredeljenost” za levu ili desnu ruku postaje vidljiva nakon 6. meseca života, a najkasnije do četvrte godine deteta. Roditelji često forsiraju levoruku decu da koriste desnu ruku, ali, stručnjaci se sa tim nikako ne slažu.

Podaci brojnih istraživanja govore da su levoruka deca često natprosečne inteligencije. Da li ste znali da su levoruki bili i Napoleon, Albert Ajnštajn, Leonardo Da Vinči i Pablo Pikaso?!

Osim toga, lekari su složni da levoruka deca koju neko prisiljava da koriste desnu ruku, mogu imati problema sa koncentracijom, uz brojne negativne efekte po psihu, ali i motoriku, govor, intelektualni razvoj i karakter.

Sa druge strane, to što je dete levoruko nema nijednu lošu stranu – i oni mogu da nauče da imaju čitak rukopis, samo je važno naučiti ga da prilikom pisanjapravilno postavi ruku.

Ljudski mozak je podeljen na levu i desnu hemisferu. Leva je dominantnija i kontroliše i upravlja informacijama koje dobija iz desne strane tela, a desna hemisfera kontroliše i upravlja informacijama sa leve strane tela. Kod levorukih je situacija obrnuta i dominantna je desna hemisfera.

Prema naučnim istraživanjima, levoruke osobe su češće talentovane za precizne sportove, matematiku i umetnost, a na svetu ih je svega 5 odsto.

Levorukost se lako i rano može uočiti – dovoljno je da obratite pažnju kojom rukom dete poseže za predmetima, a zapamtite da ne postoji ni jedan valjani razlog da pokušavate da ga pretvorite u dešnjaka.