Svaki roditelj u nekom trenutku izgubi živce sa decom, a dogodi se i da počne da viče na njih. Problem je u tome što su deca veoma talentovana u izazivanju našeg poslednjeg nerva, a mi smo, s druge strane, većinu vremena opterećeni brojnim obvezama.

Ali ako je vikanje prečesta pojava u vašem domu, možda je vreme da razmislite o tome šta se događa i odaberete neki od alternativnih načina komunikacije sa detetom.

Razlozi zbog kojih vikanje nije efikasno

Postoji nekoliko razloga zašto vikanje nije kvalitetan oblik discipline. Najvažnije je da se zapitate šta vaše dete uči kada ga disciplinujete vikanjem.

Postoji nekoliko razloga zašto bi trebalo da stišate glas i smiriti se pre nego što počnete da vičete na svoje dete.

Deci šaljete poruku da je agresija u redu

Povišen glas možda će odmah privući pažnju deteta, ali zapitajte se šta dijete iz tog postupka uči. Kad povisite glas, vaše dete uči da je agresija prihvatljiv način komunikacije.

Vikanje gubi svoju efikasnost

Da li će vikanje kratkoročno privući pažnju vašeg deteta? Da.

Ali evo u čemu je stvar: često vikanje može da umanji efikasnost takvog postupanja, kao i korišćenje grubog i ozbiljnog tona.

Dete vas neće poštovati

Kako biste se osećali da vaš šef viče na vas kada pogrešite? Šta biste uradili kad bi vaš partner, prijatelj ili član porodice razgovarao sa vama tako tokom svađe? Da li biste se osećali napadnuto, povređeno i ljuto ili rado saslušali što vam govore?

Bez obzira na to šta osoba pokušava da kaže, pre ćete je saslušati ako vas tretira s poštovanjem i uvažavanjem nego kroz galamu.

Vaše dete će se povući ili naljutiti

Ljudska bića imaju prirodnu reakciju na vikanje. Ili se povlačimo ili reagujemo isto ili slično. Takve ćete reakcije dobiti od deteta ako redovno vičete na njega.

Gubite kontrolu nad sopstvenim emocijama
Neodobravanje, razočarenje i nezadovoljstvo: to su prilično moćna oružja u roditeljskom disciplinskom arsenalu.

Ali vikanje pokazuje vašem detetu da vi nemate kontrolu, a to definitivno ne želite kad mu poslužite kao autoritet.

Vikanje može da bude štetnije nego što mislimo

Istraživači sa Univerziteta u Pitsburgu otkrili su da oštra verbalna disciplina, koja uključuje vikanje, psovanje ili vređanje, može da bude jednako štetna za decu kao i udaranje.

Oni su takođe otkrili da deca koja su iskusila oštru verbalnu disciplinu roditelja imaju veću verovatnoću da budu depresivna ili da pokazuju antisocijalne probleme ili probleme u ponašanju, prenosi index.hr

Mali vodič za roditelje kako bi bili spremni.

Neke laži se prenose generacijama, pa i sami možete da se setite šta ste svoje roditelje lagali kada ste bili mali. Međutim, dece su sve veći manipulatori i sami ćete se iznenaditi koliko mogu da budu maštoviti u smišljanju "novih laži".

Studija objavljena u časopisu Law and Human Behaviour pokazala je da u samo 47 odsto slučajeva roditelji otkriju da njihovo dete laže. To znači da u više od polovine slučajeva, nasednemo na laži dece.

Bilo da se radi o malom detetu ili već o školarcu ovu su najčešće laži i izgovori koje ćete čuti:

Ako dobijem psa, obećavam da ću ga izvoditi u šetnju i hraniti.
Još uvek nismo dobili ocene.
Ako mi dozvolite da (ubacite detetov zahtev), nikada više ništa neću tražiti!
Treba mi novac za školski pribor.
Prvi je počeo!
Boli me glava. Ne mogu da idem u školu.
Tata je rekao da može.
Dobro sam.
Telefon mi se ispraznio.
Na rođendanu će biti i roditelji.
Kasnim iz škole jer je gužva u saobraćaju.
Ručao sam.
Nisam te blokirao na Fejsbuku. Sigurno je neka greška.
Biću veoma pažljiv dok vozim tvoj auto.
Ne znam kako se auto oštetio. Možda ga je neko udario na parkingu.
Evo, završiću sa igranjem video igrica za dva minuta.
Nikada nisam probao pivo.
Ne, nisam sipao ostatak hrane u đubre.
Zaboravio sam.
Učitelj nam nije dao ništa za domaći.
On nije moj dečko, mi smo samo prijatelji.
Idem u krevet odmah.
Uradiću ovo kasnije / sutra.
Nisam započeo tuču. Pokušao sam da ih rastavim.
Naravno da štedim novac koji sam dobio.
Ja sam u biblioteci. Učim.
Nosiću majicu koju si mi kupio.
Izvadio sam meso iz frižidera čim si mi rekao.
Volim porodični odmor.
Uvek vozim pod ograničenjima.
Nisam to ja uradio.
Učio sam do kasno.
Nisam video tvoju poruku.
Već sam oprao zube.
Slušam te.
Zaista sam učio. Ne znam zašto sam dobio lošu ocenu.
Nisam to ja pojeo.
Roditelji mog prijatelja to uvek dozvoljavaju.
Nisam umoran.
Baš me briga.
Nikada nisam pobegao sa časa.
Nije me sramota zbog vas.
Doći ću kući u dogovoreno vreme.
Kada krenete na put obavezno kažu "ne ide mi se u toalet", a ubrzo zatim im se piški.
Roditelji mojih prijatelja im uvek to dozvoljavaju.
To definitivno nisam pojeo.
Nisam gledao film koji nije primer za moj uzrast.

Možda i vi imate da dodate nešto na spisak?

izvor:yumama.mondo.rs

Najteže je decu naučiti disciplinom, ali postoji nekoliko ključnih stvari koje je važno primeniti.

Nisu sva deca ista i najteži zadatak roditelja je naučiti mališane da ih slušaju i budu odgovorni. Dobro je poznato da je detinjstvo komplikovana faza u kojoj se individua mentalno i fizički razvija svojim vlastitim ritmom. U tom periodu se formira karakter, dobre navike i ponašanje.

Ovo su ključni pristupi koje treba primeniti da bi usmerili svoje dete na "pravi put":

Poštujte ih

Poštovanje je jedna od glavnih lekcija koje bi deca trebalo da usvoje. Poštovanje jednakosti ključna je vrednost koju bismo trebalo usaditi u svoju decu. Ne preporučuje se da uveravate dete da pokazuje poslušnost kao rezultat podložnosti, nego kao rezultat poštovanja. Time što nismo previše autoritarni dopuštamo im da shvate da je u redu popustiti s vremena na vreme.

Budite oprezni

Oprezom možemo izbeći mnogo lošeg, na primer izricanje preteranih kazni. Važno je objasniti razloge zbog kojih disciplinujemo dete kako ga naši postupci ne bi zbunili.

Dopustite slobodu

Deo porodičnog sklada je dopuštanje svakom pojedincu da ima ista prava i da podjednako učetvuje u porodičnim aktivnostima uz potpunu slobodu. Da bi se to dogodilo, ključno je dati deci priliku da izraze svoje mišljenje. To hrani osećaj poverenja među članovima porodice i omogućuje im da osete da se i njihov glas čuje i da je vredan.

Ostavite im prostora

Temelj discipline je individualna sloboda. Kada deca prepoznaju da imaju svoj prostor za donošenje odluka, lakše prihvataju pravila i autoritet. Važno je dopustiti deci da deluju po vlastitoj volji i da pregovaraju i komuniciraju sa svojim roditeljima. Ovo je ključno kad se radi o uspostavljanju pravila i ograničenja.

Uspostavite standarde

Ako su porodična pravila jasna i dobro poznata, onda ne bi trebalo biti razloga za nesporazume ili nesuglasice. Jasnoća i određenost pri postavljanju pravila vrlo su važni koraci u podučavanju dece disciplini.

Slušajte svoju decu

Slušanje je osnova podučavanja disciplini. Povezano je sa drugim ključnim tačkama kao što su poštovanje, jednakost, sloboda i poštovanje pravila. Nikad nećete požaliti ako poslušate što vam deca žele reći. To vam omogućuje da znate kako razmišljaju i tako ćete bolje reagovati na njihovo ponašanje.

izvor:yumama.mondo.rs

Da li je to samo još jedna faza koja će proći ili roditelji imaju razlog za brigu.

Nije retkost da bebe ili manja deca odjednom na sve počnu reagovati lupanjem glavom o zid ili pod, iako roditeljima to izgleda strašno i se često pitaju "da li to normalno" i "zašto moje dete to radi" - bez brige, nije to ništa čudno.

Takvo ponašanje je zapravo prilično uobičajeno, pogotovo za dvogodišnjake i može potrajati i nekoliko meseci, a ponekad i duže.

Zbog čega deca imaju tu potrebu?
Ritmičko udaranje glavom decu zapravo smiruje pa to često znaju da rade kad su uznemireni, frustrirani, ljuta, čak i uplašeni.

Ponekad dete tako traži dodatnu pažnju, a ponekad može biti u pitanju i neka fizička bol koju dete ne može da objasni pa lupanjem glavom u zid ili pod zapravo preusmerava svoju bol.

U retkim situacijama lupanje glavom može ukazivati na autizam, simptome iz autističnog spektra ili neki drugi poremećaj, pa ako sumnjate na nešto od toga, svakako se obratite lekaru kako biste reagovali na vreme ili samo otklonili sumnje.

Šta uraditi i da li treba reagovati kad počnu da lupaju glavom?
Deca koja su tome sklonija od drugih možda zaista traže samo malo više roditeljske pažnje pa pokušajte da se malo više posvetite detetu, ali ne onda kada već lupa glavom, već ranije, tako da do lupanja uopšte i ne dođe.

Možete im uvesti i neke ritmičke igre kojima će postepeno gubiti želju za ritmičkim lupanjem glavom. Plešite, svirajte, pevajte, dajte im da udaraju po "bubnjevima".

Neka deca se ritmičkim lupanjem glavom zapravo uspavljuju pa proverite da li vaše dete ima utvrđen ritam spavanja, jer je možda premoreno kad to počne da radi.

Čuvajte njihovu glavicu jer, iako većina dece ne lupa glavom toliko jako da se povredi i sami će smanjiti intenzitet lupanja ako počne da ih boli, svejedno pripazite da lupanje ne bude prejako.

Prirodno je da se svaki roditelj naježi na pomisao - "pustićemo dete da se udara, ali ne prejako", ali znajte - to stvarno nije neobična pojava.

Veruje se kako više od 20 odsto dece sigurno prođe tu fazu, a brojka je možda i veća, jer je roditelji ne prijavljuju, znajući da je reč samo o fazi.

Ali, ako dete počne i čudno da se ponaša, zatvara se u sebe i sve se češće počne sa lupanjem glavom o zid, tada treba zatražiti pomoć stručnjaka.

izvor:yumama.mondo.rs

Kada će dete početi da se bavi nekim sportom jedna je od važnih odluka većine roditelja. Međutim, nekada u tome mogu i da preteraju. Naime, uključivanje dece u sport iz godine u godinu je sve ranije – nekada je sportski rekvizit veći od samog mališana

U šestoj godini deca više nisu fokusirana samo na roditelje već se okreću sebi. Kroz egocentričnost pokušavaju da identifikuju svoje sopstvene interese stvarajući nezavisnu ličnost. Njihova interesovanja se stalno menjaju, što je veliki stres za celu porodicu. Roditelji često misle da kad je već tako puno sebe, dete treba da ode negde gde će se osloboditi viška energije.

Sport je opcija koju većina roditelja izabere u ovom periodu. Oko pete godine se i kod neke dece budi interesovanje, ali najmasovniji ulazak u sport je u osnovnoj školi.

Različiti motivi. Deca imaju više motiva za bavljenje sportom ali im je na prvom mestu zabava, što uglavnom nije u saglasnosti sa motivima roditelja. Za dete koje pre svega želi da se zabavi, očekivanja da poštuje pravila igre, da izdrži celu utakmicu, postigne gol ili koš, dobije meč, predstavlja ogroman stres.

Kada se traži uzrok zbog kojeg dete ne želi više da ide na neku sportsku aktivnost, na vrhu liste su loša iskustva sa trenerima, veliki pritisak da se pobeđuje i, za mlađu decu, pre svega nedostatak zabave i uživanja.

Početno nezadovoljstvo prerasta u izbegavanje treninga a takmičenja postaju stresna, što je poslednja stepenica pred napuštanje sporta.

 Pravo vreme. Kada je pravo vreme za uključivanje u sport – teško je reći. Najveći procenat dece kod nas počinje da trenira u periodu između šeste i desete godine, što znači da treba dobro proceniti da li je dete uopšte za tako nešto spremno. Da li je motivisano, odnosno da li se nadmeće sa drugima, gleda gde se nalazi u odnosu na njih – što se uglavnom dešava pred polazak u školu. Međutim, čak i kada postoji potreba za takmičenjem, to ne znači da je ono kognitivno zrelo, da može da izvodi određene tehnike i koristi taktiku nekog sporta.

Ako se nedovoljno zrelo dete uključi u takmičarski proces koji nije u skladu sa njegovim mogućnostima ili je pod pritiskom da pobeđuje, mogu da nastanu psihološke posledice negativne po njega. Očekivanja trenera i roditelja mu ruše samopouzdanje i samopoštovanje.

U skladu sa dečjim razvojem. Bavljenje sportom treba da bude u skladu sa fizičkim, mentalnim i emocionalnim razvojem deteta. Za uzrast do šest godina igra treba da bude nestruktuirana i da sadrži različite pokrete tela, da podstiče razvoj moždanih funkcija, koordinaciju, grubu motoriku, razvoj emocija, liderske sposobnosti i maštovitost. Ovakve aktivnosti imaju za cilj izgrađivanje samopouzdanja, pravilno držanje tela, ovladavanje ravnotežom, jačanje kostiju i mišića, održavanje optimalne telesne težine, umanjenje stresa, bolje spavanje… Deca predškolskog uzrasta treba da se što više kreću na razne načine, da budu aktivna i da u tome uživaju. Ako žele, mogu da se takmiče u bezbednom okruženju u svojoj porodici sa starijom braćom i sestrama ili sa roditeljima i na taj način zadovolje potrebu za poređenjem. Za dete predškolskog uzrasta važno je da se takmiči sa samim sobom, sa svojim najboljim postignućima, a ne sa drugom decom.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Prvo, ne mora da žvrlja po samom zidu, uvek možete zakačiti tablu ili, jednostavno, zalepiti neki veliki papir ili hamer i dati detetu da tu piše, crta, lepi itd. Evo zašto je to dobro.

Verovatno nikada niste razmišljali o prednostima, recimo, pisanja po tabli ili igranja sa magnetima po frižideru. Upravo tada govorimo o radu na vertikalnoj površini a što defektolozi i terapeuti jako često koriste u svom radu, a evo i zašto.

Zašto deca treba da se igraju na vertikalnoj površini?
1. Stabilnost ramena i lakta
Upotreba vertikalnih površina kao što su table za pisanje, magnetne table ili pametne table koje se mogu sresti u nekim školama, zahtevaju da dete koristi duže pokrete ruke a što podstiče jačinu i fleksibilnost u zglobovima i mišićima gornjih ekstremiteta. Čak i ruka značajno jača jer radi protiv gravitacije kako bi mogla da pravi vertikalne, horizontalne i dijagonalne linije.

2. Bilateralna koordinacija
Da li ste ikada pokušali da koristite šablon za crtanje dok radite na vertikalnoj površini? „Jednom sam pokušala da nacrtam lepu cvetnu šaru na zidu i to je bila katastrofa! Ovo je teška veština!“, kaže Loren Drobnjak, pedijatrijski fizioterapeut i koautor više knjiga o senzo-motornom razvoju.

Za decu, praćenje predmeta, korišćenje šablona ili čak samo stabilizacija papira za pisanje na uspravnoj površini zahteva upotrebu obe ruke (jednu za rad, jednu za držanje) a uz to zahteva i propriocepciju i snagu da drže objekat koji prate!

3. Prelazak preko srednje linije
Kada dete piše ili crta po velikoj vertikalnoj površini, ono mora da dominantnom rukom pređe srednju liniju svog tela da bi doseglo sav prostor. Ovo je odlična praksa za decu koja se bore sa prelaskom srednje linije i uspostavljanjem jake dominacije ruke.

4. Produžetak zgloba/hvatač za olovku
Vertikalna površina za pisanje prirodno stavlja zglob u ispruženi položaj što podstiče stabilizaciju ruke za bolje hvatanje olovke i kontrolu pribora za pisanje.

5. Vizuelna pažnja i koordinacija ruku i očiju
Rad na vertikalnoj površini približava zadatak detetovim očima. Ovo pomaže deci koja imaju poteškoća da zadrže vizuelnu pažnju na aktivnosti i može pomoći da se podstakne koordinacija ruku i očiju, jer dete ima bolji pogled na ono što radi.

6. Prostorna svest
Kada dete radi na velikoj vertikalnoj površini, to čini pojmove usmeravanja (gore, dole, levo, desno) mnogo lakšim za razumevanje jer dete može da poveže reči sa svojim sopstvenim telom!

7. Čulna stimulacija
Rad na vertikalnoj površini može biti od koristi za nervoznu decu koja bolje rade u stojećem položaju nego sedeći za stolom. A ako bolje razmislite, svi radimo bolje ako možemo da promenimo pozicije!

8. Postura i držanje tela
Rad u klečećem ili stojećem položaju na uspravnoj površini daje deci dobru dozu jačanja tela. Nema spuštanja ili oslanjanja na naslon stolice – jedino što dete može da uradi jeste da angažuje mišiće stomaka i leđa da bi zadržalo uspravno držanje.

Aktivnosti za vertikalne površine:
Postoji mnogo zabavnih načina za igru i rad koristeći vertikalnu površinu. Evo nekih:

Igrajte se sa nalepnicama! Neka ih dete zalepi po celom zidu na različitim nivoima, a zatim mu dajte uputstva koje nalepnice da dodirne – možda će morati da skoči ili da se savije!

izvor:najboljamamnasvetu.com

U svojoj praksi često se srećem sa vrlo sličnim pitanjima i problemima roditelja. Jedno od njih, koje se stalno ponavlja jeste kako da njihova deca – koja su sada već dovoljno odrasla – konačno počnu da preuzimaju odgovornost za kućne poslove i postanu samostalnija.

Mnogim roditeljima je već dosta 15-godišnjaka koji ne znaju da nameste krevet za sobom, koji ne peru sudove, koji ne traže sami knjige za lektiru već čekaju da sve to obave njihovi roditelji. Roditelji, sada već sredovečni ljudi, koji su sve to radili u tih 15 godina sada žele malo odmora i vremena za sebe i smatraju da je red na njihovu decu. Ali, pitanje je kako?

Ne postoji univerzalni recept
Iako bi bilo idealno da dolaskom kod stručnjaka možemo dobiti recept nakon čije primene stvari funkcionišu bez problema, to je gotovo nemoguće. Taj "kako“ ne stane u jedan savet i jednu pilulu koju je dovoljno jednom popiti da bi došlo do promene. Taj "kako“ se gradi godinama, puno pre nego što do problema uopšte dođe.

Ako ste ikada pokušali da promenite neku svoju naviku koja egzistira već godinama, sigurno ste primetili da to baš i nije jednostavno. Ako već godinama imamo običaj da pijemo kafu pre doručka, trebaće nam neko vreme da se naviknemo na promenu u kojoj ćemo prvo doručkovati a tek posle toga popiti kafu. Nije nemoguće, no isto tako je i prilično nerealno očekivati da ćemo nakon prvog puta odmah usvojiti novi obrazac.

 Za usvajanje navika je potrebno vreme

Navike se usvajaju od najranijeg uzrasta
Iz navike radimo puno stvari: zaključavamo vrata po izlasku iz stana, palimo svetla na automobilu, zatvaramo vodu kada operemo ruke... Ali isto tako navika je i pokupiti tanjir za sobom, oprati sudove, namestiti krevet, brinuti o svojim obavezama. Navika koja se usvaja od najranijeg uzrasta.

Kako to da onda nemaju svi 15-godišnjaci te navike? Odgovor na to pitanje imaju roditelji koji tih 15 godina sve rade umesto dece.

Mogu da razumem roditelje koji su sami imali teško detinjstvo i stroge roditelje i koji su želeli da svoju decu oslobode obaveza, dopuste im da uživaju kako oni nikada nisu mogli. Mogu da razumem roditelje u procesu razvoda ili samohrane roditelje koji pokušavaju da detetu smanje stres i pritom čine sve kako bi ono bilo srećno. Međutim, ako dete godinama nije imalo obaveze, ako nikada nije moralo da namesti krevet, opere sudove ili pozajmi knjigu za lektiru iz biblioteke ili od druga (nezavisno od razloga) zašto bi ono odjednom to htelo (ili znalo) u starijem uzrastu? Sa sigurnošću mogu reći da se nijedno dete neće samoinicijativno uhvatiti posla u starijem uzrastu ako do tada nije steklo radne navike i ako su do tada roditelji sve radili za njega. Godine same po sebi ne znače ništa ako tokom njih nismo ništa naučili. Drugim rečima, same godine ne garantuju da će, na primer 20-godišnjak znati da opere sudove a 10-godišnjak neće. To zavisi od njegovog prethodnog iskustva i stava roditelja.

Sveje lakše u ranom uzrastu

Sećam se posete prijateljici koja je sa svojom trogodišnjom ćerkicom stavljala sudove u mašinu za pranje sudova – ponos koji je u tom trenutku zasijao na malom licu ne može se ni opisati. Prijateljica mi je tada objasnila da njena ćerka voli da se tako igra sa njom: kada je mama sređivala kuću, malena je imala svoju igračku metlu koju je vukla po podu; kada je mama slagala ormar i malena je s veseljem i ponosom pomagala. Da li je dete od tri godine pomelo pod? Nije. Je li to isto dete dobro složilo sudove u mašinu za sudove? Nije. Jesu li majice u ormaru bile dobro složene? Nisu. Ali, to nije ni bila poenta. Mamin cilj nije bio da njeno dete odradi posao umesto nje; cilj je bio da dete kroz igru i druženje stiče radne navike koje ne možemo da usadimo na brzinu i odjednom. Za to je potreban dobar primer nas odraslih i vreme.

Nikada nije kasno
Rekla bih da nikada nije prerano (a ni prekasno) da se bavimo detetom i naučimo ga sve što želimo da usvoji. Dok će nam u mlađem uzrastu biti jednostavnije (dete će verovatno sa uživanjem i ponosom učiti kako se namešta krevet i veseliti se malim ritualima čišćenja, kuvanja i slično), u starijem uzrastu se stvari malo komplikuju. Da bi privoleli našeg adolescenta da se osamostali potrebno je osluškivati što je njemu važno, kakav je njegov tempo. Na primer, ako znamo da je naše dete jako motivisano da se jednog dana odseli od nas, tada mu i obaveze kao što su kuvanje i spremanje možemo prezentovati kao nešto u čemu će jednog dana uživati u sopstvenom domu. Rečenica poput „Pa sigurno nećeš visiti kod mame na ručku svaki dan – to nije cool” itekako bi ga mogla naterati da uzme stvari u svoje ruke. Zatim, čišćenje može biti i zabavno ako dozvolimo našem adolescentu da pojača muziku i usisava u ritmu omiljene pesme. Naravno da se stvari neće promeniti preko noći i da ih neće prihvatiti sa oduševljenjem – ali, ništa se ne usvaja preko noći.

Na kraju bih volela da kažem svim roditeljima da ne verujem u greške – samo u povratne informacije koje dobijamo od okoline. Neka svoju decu i godine do kojih su došli iskoriste kao povratnu informaciju koja će im dati odgovor na pitanje kako (ne) dalje.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Vreme je apstraktan, za decu veoma zbunjujuć pojam. Nerazumljivo im je da se vreme ne vidi, a nekako se meri…

Deca ne razumeju pojam broja, a u računanju vremena sve se svodi upravo na brojeve. Polazi se od nule, umesto od broja jedan, sat ima 60 minuta, svaki minut 60 sekundi, dan 24 sata… Zatim, postoje časovnici sa kazaljkama, razmak između dva broja na časovniku iznosi ili pet minuta ili ceo sat (u zavisnosti da li gledate šta pokazuje velika ili mala kazaljka…), a postoje i digitalni časovnici…

Ipak, sa početkom školovanja, većina dece ima dovoljno znanja iz svog svakodnevnog okruženja, pa tada i usvajanje ove veštine postaje brže i spontanije.

• U predškolskom uzrastu, ne opterećujte se matematikom. Dete u početku neće znati dovoljno matematičkih pojmova da bi razumelo činjenice kao što su: minut ima 60 sekundi, sat ima 60 minuta. Umesto toga, predstavite mu časovnik kao igru.

• Govorite u onim odrednicama koje dete može da razume. Pronađite neku aktivnost koju dete poznaje, koja je deo njegovog svakodnevnog života, i onda razgovarajte o njenom trajanju. «Koliko traje dok se pojede sladoled?», “Koliko traje tvoj omiljeni crtani film?”, “Koliko dugo spavamo?”… Vežbajte na ovaj način najpre uviđanje da li je nešto kratkotrajno ili dugotrajno.

• Napravite časovnik od kartona sa pomičnim kazaljkama. Igrajte se. Kada postavite kazaljke u određeni položaj, razgovarajte sa detetom šta radite u to doba dana. Pitajte se međusobno i odgovarajte sve dok ono ne shvati da se u svakom danu dešava nešto drugo, a da često upravo ritam i dinamika tih događaja zavise od časovnika. “Kada krećeš u vrtić?”, “U koliko sati ručamo?”.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kao roditelji svi se suočavamo sa besom kod dece, jer je bes osećanje, a osećanja su svojstvena ljudima.

Kao i odrasli, tako i sva deca osećaju bes. Bes je normalan. I bes nikada nije problem.

S druge strane ponašanje izazvano besom, agresivno ponašanje je ono što verovatno i vi želite da promenite.

Možda u komunikaciji sa decom ne pravite jasnu razliku između besa - osećanja i udaranja ili agresivnih reči - ponašanja izazvanih besom. A to je veoma važno zato što ne želite da se deca osećaju loše, posramljeno, uplašeno, neadekvatno zbog svojih osećanja.

Kada deci šaljete poruku da bes nije dobar, da ne treba tako da se osećaju, deca zaključuju da ona nisu dobra, da sa njima nešto nije u redu, inače ne bi osećala bes. Iz tog razloga želite jasno da kažete deci da je bes normalan, da svi osećamo bes. Takođe je važno da deca znaju su ona dobra unutra, bez obzira na njihovo ponašanje.

To je mesto sa koga ih možete učiti kontroli agresivnog ponašanja. A ne sa mesta krivice, srama, vašeg besa i nestrpljenja.

Kako dete da naučite kontroli agresivnog ponašanja?

Upoznajte decu sa tehnikama za regulaciju emocija

1. Na prvom mestu kroz lični primer.
Kako vi reagujete u besu, da li vičete i pretite ili se smirite i razgovarate naknadno? Morate znati da ste vi prvi učitelji. Ne možete učiti decu nešto što sami ne primenjujete.

S druge strane i vi ste ljudi i grešite. Ne morate da budete savršeni roditelji da biste učili decu.

I verovatno nećete biti savršeni, ali je veoma važno da preuzmete odgovornost za svoje emocije i svoje ponašanje.

Ono šta možete da kažete nakon što vi niste iskontrolisali svoje emocije je:

“Ponekad je i meni teško da se smirim i regulišem svoje velike emocije. I onda vičem ili pretim. Želim da znaš da to nije tvoja krivica. I da su moje emocije i moje ponašanje moja odgovornost.”

Takođe ako menjate svoje stare obrasce možete da budete iskreni i autentični:

“Znam da sam ranije tebe krivila ili postiđivala, što nije bilo u redu. Sada radim na tome da ostanem smirena i da razgovaram s tobom sa poštovanjem iako sam uznemirena ili ljuta.”

2. Sledeće što je potrebno jeste da učite decu o emocijama i njihovoj ulozi.
Da im proširite rečnik osećanja kako bi znali šta se dešava u njima, kako bi znali da prepoznaju svoje unutrašnje iskustvo.

Upoznajte ih sa emocijama kao što su razočarenje, tuga, stid, frustracija, strah, jer se ta osećanja često kriju ispod osećanja besa. Na taj način dete može da razume zašto se oseća besno, što će mu pomoći da izrazi bes na drugačiji način.

Pomozite detetu da upozna svoje emocije

3. Upoznajte decu sa tehnikama za regulaciju emocija, kao što su duboko disanje, fizičke vežbe, senzorni alati.
U zavisnosti od deteta nekima odgovara i crtanje, muzika, u svakom slučaju važno je da pronađete aktivnost koja dete opušta i smiruje i koju može da primeni u situacijama kada oseća bes.

4. Uvedite jasna pravila i granice.
Ona moraju postojati i ona se odnose na ponašanja kada dete može povrediti sebe, druge ili oštetiti stvari. Detetu možete reći “U redu je da budeš besan, ali ti neću dozvoliti da udaraš. Sešću ovde pored tebe i pomoći ti da se opustiš i smiriš. Ovde sam za tebe.”

Pohvalite dete kada vidite napredak.

5. Kada vidite napredak...
Kada vidite da je dete uspelo ili pokušalo da koristi neku od tehnika koje ste ga naučili ili kada je izrazilo svoja osećanja i potrebe rečima, naglasite to. Pokažite da cenite trud. Pokažite da primećujete da je uradilo to iako nije bilo lako.

Učenje veština zahteva vreme i posvećenost. Bes i intenzivna osećanja dece često su neprijatnosti koje remete vaš mir i već zauzet raspored. Međutim važnost vaše prisutnosti i posvećenosti je nemerljiva. Upoznavanje na svojim osećanjima, rad na regulaciji svojih emocija, a zatim i učenje dece istom su prioritet u današnjem vremenu.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Emocionalna inteligencija odnosi se na ljudske sposobnosti da shvate, identifikuju, razumeju, i uspešno upravljaju svojim i drugim emocijama. Biti emocionalno inteligentan znači biti sposoban da efektivno upravljamo nama i našim odnosima.

EQ obuhvata četiri vrste sposobnosti koje su poređane prema složenosti psihičkih procesa koje uključuju, od jednostavnijih (zapažanje i izražavanje emocija) do složenih (svesnost, refleksivnost i regulacija emocija):

A nivo: Percepcija, procena i izražavanje emocija:
sposobnost zapažanja emocija u nečijem fizičkom stanju, osećanjima i mišljenju
sposobnost zapažanja emocija kod drugih osoba, u umetničkim delima ili slično, kroz jezik, zvuk, pojavnost i ponašanje
sposobnost preciznog izražavanja emocija, kao i izražavanje potreba povezanih s tim osećanjima
sposobnost razlikovanja tačnog od neadekvatnog, odnosno iskrenog od lažnog u izražavanju emocija

B nivo: Emocionalna facilitacija mišljenja
emocije određuju redosled mišljenja tako da usmeravaju pažnju na važne informacije
emocije su dovoljno jasne i dostupne, pa pomažu prosuđivanju i pamćenju događaja koji su u vezi sa različitim osećanjima
različiti pogledi na stvari menjaju emocionalna stanja podržavajući mogućnost procene iste situacije sa različitih strana
emocionalna stanja olakšavaju pristupe specifičnim problemima: tako sreća olakšava induktivno mišljenje i kreativnost

C nivo: Razumevanje i analiza emocija: upotreba emocionalnih znanja
sposobnost imenovanja emocija i prepoznavanje odnosa između reči i samih emocija (kao npr. sviđati se i voleti)
sposobnost interpretiranja značenja koja emocije prenose ( npr. da je tuga povezana sa nekim gubitkom)
sposobnost razumevanja složenih mnogostrukih osećanja ( kao npr. istovremeni osećaj ljubavi i mržnje)
sposobnost prepoznavanja verovatnih prelaza između emocija-prelaz iz ljutnje u sram

D nivo: Refleksivna regulacija emocija u promociji emocionalnog i intelektualnog razvoja
sposobnost otvorenosti za osećanja-za ona prijatna kao i za ona neprijatna
sposobnost refleksivnog uživljavanja ili odvajanja od emocija zavisno od procene korisnosti
sposobnost refleksivnog praćenja emocija u odnosu na sebe i druge kao i koliko su tipične, jasne, uticajne ili odmerene
sposobnost upravljanja svojim i tuđim emocijama ublažavajući neugodne i pojačavajući ugodne emocije

Kako razvijati emocionalnu inteligenciju kod dece?
Imenujte osećanja
Naučite da prepoznate emocije koje osećate vi, ali i dete i imenujte ih, bez skrivanja određenih emocija koje su okarakterisanje kao negativne – ljutnja, bes, agresija

Pružite model ponašanja osobe koji preduzima odgovornost za svoje emocije
Prepoznajte ono što osećate i pokušajte da razumete zbog čega to osećate. Ponekad je veoma teško priznati da smo, na primer, besni jer su okolnosti takve da ta emocija “nije poželjna” ili nam je neprijatno što se tako osećamo. Ali, ako ignorišemo osećanja, ona neće nestati, samo će nas iznenaditi kada na to ne budemo pripremljeni.

Razgovarajte o emocijama
Pitajte dete kako se oseća i gde u telu oseća u emociju. Iskoristite crtež i bojanke kako biste bolje razumeli detetova osećanja i razloge koji su doveli do te emocije

Čitajte
Danas nam je dostupno dovoljan broj slikovnica koje pričaju o različitim emocionalnim stanjima, iskoristite priče koje su primerene detetovom uzrastu kako bi pokazali da ono nije jedino koje se tako oseća.

Probleme sagledajte u celosti
Važno je shvatiti da neke probleme ne posmatramo kao katastrofalne. Vrlo često, određena stvar deluje katastrofalno u određenom momentu, dok već sutra ili za neko vreme ona prestaje da ima jednaku važnost, a vrlo često se njena važnost i potpuno gubi. Dakle, pokušajte da umanjite ili čak iskorenite impulsivnost u svom ponašanju i naučite da ,,izbrojite do deset“ .

Sve emocije su dozvoljene na svim uzrastima. Ne zaboravite da i dete koliko god da je malo ima pravo da oseća isto što osećamo i mi, samo da oni ne mogu da se izbore sa svojim “velikim” osećanjima na način kao što mogu odrasli jer njihov mozak nije još dovoljno razvijen za tu funkciju.

Ukoliko već niste, preporučujem da pogledate crtani film “U mojoj glavi”, eng. “Inside out” koji na jako dobar način priča priču o osećanjima i do čega može doći kada se neka od njih ignorišu.

izvor:najboljamamanasvetu.com