Šta kada dete legne zdravo, a ustane crvenog i gnojavog oka? Većina mama se prestravi i odmah povede dete pedijatru ili specijalisti za očne bolesti (oftalmologu). To ne mora tako, mada nije greška posavetovati se sa doktorom, ali šta ako vam se ovo desi na odmoru, daleko od Vašeg pedijatra.
Pokazaćemo vam da ovo nije opasna bolest, ali ćemo vas naučiti kako da pomognete detetu bez trčanja kod doktora.

Zašto se oko zacrvenelo?

Najčešće se leti desi infektivni (bakterijski ili virusni) konjunktivitis (conjunctivitis), koji deca «zarade» prljavim rukama. Igranje u pesku, ponekad i prljava morska voda, zaboravno dete koje ne pere baš redovno ruke i eto problema. Između kapka i očne jabučice se nalazi fina vežnjača, koja se stručno naziva konjunktiva. Ona je prepuna malih krvnih sudova, koji donose neophodne hranljive materije i kiseonik. Ovi krvni sudići daju vežnjači zdravu, crvenkastu boju. Kako je ona prva na udaru bakterija i virusa, ali i prašine, ona se brani tako što proširi svoj krvne sudove, pa se oko zacrveni.
Ponekad alergija, ali i sunce može dovesti do sličnih problema, ali tada nema krmelja koji su pratilac infekcije vežnjače. Leti se deci ređe zapuši nosić koji može doprineti nastanku zapaljenja vežnjače (zato što je tada zapušen i suzni kanal, pa suze teže otiču iz oka i tako nastaje infekcija). Ipak, ovo se može desiti na planini, gde može biti značajno niža temperatura pa se deca ponekad i prehlade.

Kako prepoznati konjunktivitis?

Dijagnoza se lako postavlja – okce je crveno, dete žmirka, a suza je na pretek. Manja deca su nervozna, nekontrolisano trljaju oči i tako pogoršavaju situaciju. Svrab i peckanje oka su nekad veoma dosadni, gotovo nesnosni.

Zašto se sve desilo ujutro?

Naročito je dramatično jutro jer infekcija počela prethodnog dana, a razvijala se tokom noći dok dete spava. Oko može biti potpuno zatvoreno, kapci su otečeni – zato što se infekcija veoma često i lako širi na kapak. Često su prisutni žućkasti krmelji koji su, u stvari, gnoj – koji je još jedan od svedoka žive borbe naših imunoloških ćelija sa nezvanim gostima u oku.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Petnaestogodišnji dečak trenira vaterpolo četiri godine. Treninzi su skoro svaki dan, a leti i po dva treninga dnevno. Na sistematskom pregledu, pedijatar je utvrdio da ima usporen srčani rad (50 otkucaja u minutu). Po njegovim rečima, sve drugo je u redu. Urađen je EKG – nije bilo nikakvih promena (osim sporijeg srčanog rada). Dete je bez smetnji, zašto se ovo dešava? Vaše dete ima usporen srčani rad, što se stručno naziva bradikardija. Većina dece uzrasta vašeg sina ima «brzinu srčanog rada» preko 60 otkucaja u minutu. Ipak, usporen rad srca kod vašeg deteta nije bolest – već normalna, zdrava reakcija (adaptacija) detetovog srca na dugotrajnu sportsku aktivnost. Pošto se veliki broj roditelja interesuje za ovaj fenomen, rešili smo da malo detaljnije objasnimo o čemu se, zapravo, radi.

 Kako srce normalno radi?
Srce je jedna izuzetno precizna i komplikovana pumpa, koja snabdeva krvlju svaki delić našeg tela. Ovaj organ ima četiri šupljine – dve pretkomore i dve komore. U «gornjem» delu srca, u desnoj srčanoj pretkomori – postoji «ostrvce», ne veće od nekoliko milimetara, koje stvara «pokretačku srčanu struju». Ova mini centrala (stručno se naziva sinusni čvor) je povezana finim žičicama (sprovodni sistem), koje ovu «struju života» rasprostiru po celom srcu. Ta se struja «ispaljuje» po određenoj pravilnosti, koja obezbeđuje ritmičnost srčanog rada. Kada dete spava ili se odmara, srce normalno radi sporije, a pri naporu brže. To je omogućeno posebnom – veoma komplikovanom regulacijom rada pomenute «mini centrale».

Kako to da srce sportista radi sporije, kada se oni izlažu velikim naporima?
Srce kod sportista, a ovo važi i za decu, radi brzo kada treba – tokom fizičke aktivnosti, jer tada organizmu treba više krvi – energije i kiseonika. Ali, kada se dete sportista odmara, onda se i srce odmara, pa radi sporije. To je, kako se stručno kaže, fiziološka adaptacija srca na napore koje sportisti imaju. Što je dete utreniranije, to srce sporije radi – to je tako, i tu nema bolesti. Naprotiv, to je znak zdravlja!

Postoji li «donja granica» broja srčanih otkucaja?
Naravno. Postoje tablice koje za svaki uzrast deteta definišu donju granicu srčane frekvence, ali su i te vrednosti niže za decu sportiste. Vaše dete nije ispod te granice – za dete sportistu tog uzrasta je dozvoljeno da (u potpunom mirovanju) ima frekvencu do 40 otkucaja u minutu. Ipak, to je individualno i zavisi od telesne mase i visine, ali nije presudno! Najvažnije je da vaše dete nema nikakvih smetnji! Sa druge strane, treba imati u vidu i «stres» od lekara. Većina dece ima (prirodni, potpuno razumljiv) strah od doktora. To je naročito prisutno kod dece sportista, koja se plaše da neće «proći» pregled, pa će izgubiti mesto u timu. Tako se dešava da velika većina dece ima ubrzan srčani rad zato što se «prepadne» od doktora, ali ima i dece čije srce sporije radi kada stignu u ordinaciju! Ovo važi i za decu koja nisu sportisti.

Kada je neophodan pregled dečjeg kardiologa?
Usporen srčani rad kod dece sportista, koja nemaju tegoba – jeste normalna pojava! Nije dobro ako dete ima vrtoglavice i nesvestice, koje su udružene sa bradikardijom (usporenim srčanim radom). Tada se treba obratiti pedijatru, a on će da uputi mališana dečjem kardiologu, koji se bavi decom sportistima. U tom slučaju, obavi se pregled i određene dijagnostičke procedure (24-očasovni EKG – Holter, ultrazvuk srca i test opterećenja), pa se donosi odluka o daljem bavljenju sportom, ili o eventualnoj terapiji. Jasno je da, što se tiče vašeg deteta, nema razloga za zabrinutost. Dovoljne su redovne sportske i pedijatrijske kontrole, a ako se dete požali na neke tegobe – obratite se vašem pedijatru.

Da li je potrebno da dete malo prekine treninge?

Ne!
Kada dete nema tegoba, a ima normalan pedijatrijski nalaz, kao i EKG – nema razloga za bilo kakvo smanjenje aktivnosti. Lepo ste istakli da je «sve drugo u redu», a sada smo videli i da je broj otkucaja očekivan, pa nema potrebe da se detetu uskrati sportska aktivnost.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Da li je moguće da i deca mogu dobiti sinuzitis – da, jeste! Upala sinusa nije “ekskluziva” odraslih, već se javlja i kod dece.Hladni dani jesu promoter različitih infekcija, pa i sinuzitisa. Školska deca (adolescenti) su najčešća meta sinuzitisa, a to je obično neprijatna bolest, naročito kada se ne otkrije na vreme i ne leči kako treba. Priča o sinuzitisu kod dece ima, kada se poredi sa ovom bolešću kod odraslih, pojedine specifičnosti, pa da krenemo:

Kako se dobije zapaljenje sinusa?

Jednostavno – mikrorganizam stigne u sluzokožu koja oblaže sinuse “iznutra”, tamo se razmnožava, oštećuje je i nastaje zapaljenje. Kod dece, to su uglavnom virusi, ali se ponekad bakterije mogu nadovezati na virusnu infekciju (sekundarna bakterijska infekcija) kada nastaje gnojni sinuzitis. Alergija može doprineti nastanku sinuzitisa – otok sluznice nosa se neretko “prebaci” i na sinuse, pa eto problema. Polen ponekad izaziva “direktnu” alergijsku reakciju sluznice sinusa, naročito kod starije dece koja imaju ponavljanju polensku kijavicu.

Šta još doprinosi nastanku sinuzitisa?

Zapušen nos je glavni „promoter“ upale sinusa! Razlog je jednostavan – nema oticanja sekreta iz nosa, pa se sluzavi sekret nakuplja i u sinusnim šupljinama. Staro medicinsko pravilo glasi “gde je zastoj, tu je infekcija” pa se zapaljenje sinusa lako razvije kad je nos duže zapušen. Tu je i predispozicija (skolnost) za nastanak ove bolesti – obično neko od roditelja (ili bližih srodnika) ima probleme sa sinusima, pa je veća verovatnoća da će i dete imati problem.

Kako se prepoznaje sinusitis?

 Glavobolja u čeonom predelu, zašušen nos iz koga se “cedi” sekret, ali i noćni kašalj mogu ukazati na sinuzitis. Kada se ove smetnje produže, a naročito ako se pojavi povišena temperatura, dete stiže na pregled kod lekara

Ko postavlja dijagnozu?

 Dijagnozu postavlja pedijatar ili specijalista za uho, grlo i nos. Dobto obučen lekar opšte prakse takođe može postaviti digakgnozu ove bolesti. Obično je dovoljan jednostavni pregled, a samo ponekad (obično kod veće dece sa težom formom oboljenja) je potrebno uraditi rentgenski snimak sinusa, kao i osnovne laboratorijske analize.

Kako se leči sinuzitis?

 Na početku zapaljena sinusa se sprovodi takozvana simptomatska terapija – nos se mora “pročistiti” i držati prohodnim (dekongestija nosa), a terapija upale i bola je veoma važna. Ovo je veoma važno početi što pre, da bi se detetu olakšale tegobe i omogućilo detetu da se dete izbori sa sinuzitisom.

Zašto je ibuprofen “lek izbora” kod sinuzitisa?

Odgovor je veoma jednostavan – nije bol glavni cilj terapije ibuprofenom već zapaljenje sluzokože sinusnih šupljina. Ono je zapravo i uzrok bola, tako da treba lečiti i zapaljenje i bol! Baš to postiže ibuprofen, ali da bi se ispoljio antizapaljenski (antiinflamatorni) efekat ibuprofena, potrebno je davati ga redovno – tri puta na dan (najbolje posle obroka), obično pet do sedam dana (nekada i duže). Ibuprofen tako smanjuje otok sluznice sinusa (to je antizapaljenski efekat) i tako pomaže izlečenju, ali i bol je manji što je otok sluznice sve manje izražen. To omogućava i bolju eliminaciju sekreta iz upaljenih sinusa! Dakle, ibuprofen „jednim udarcem ubija dve muve“ i bol i upalu! Doza prati težinu deteta, a najbolje je da je odredi lekar, pošto su prvih dana terapije obično potrebne nešto veće doze.

Kakva je uloga paracetamola?

Paracetamol je odličan analgetik, ali nema antizapaljenski (protivupalni, antiiflamatorni) efekat! Zato paracetamol NIJE zamena za ibuprofen, ali može biti odlična “dopuna” ibuprofenu. Ako su bolovi veoma jaki, i dete ih ima i pored davanja ibuprofena (ovo se ipak ne dešava često, ali ima dece sa zaista jakim i upornim glavoboljama), paracetamol se može dati između doza ibuprofena. Radi se o dva različita leka koja se dobro upotpunjavaju, pa je ova kombinacija bezbedna. Naravno, paracetamol se ovde daje po potrebi, a ne kao preventivna terapija.

Da li treba odmah dati antibiotik?

 NE treba!

 Odluka o započinjanju antibiotske terapije kod sinuzitisa nije uvek laka! “Pucanje u prazno” jakim antibioticima je veoma opasno jer dovodi do rezistencije (otpornosti) bakterija, ali i ispoljavanja neželjenih desjtava. Sa druge strane, kada je sinuzitis uzrokovan virusom nema potrebe da se daju antibiotici jer one ne mogu da eliminišu viruse. Pokazalo se da većina dece, koja imaju prvu epizodu sinuzitisa, sami pobede bolest – bez antibiotika, kada se terapija ibuprofenom (uz “servis” nosa) započne na vreme.

 Kad se ipak mora početi sa antibiotskom terapijom?

Antibiotik se daje onda kada postoje jasni znaci sekundarne bakterijske infekcije – da su se bakterije namnožile u upaljenim sinusima. Kada se to desi, pedijatar će videti gnojni sekret koji se sliva iz sinusa niz grlo, ali je i izgled deteta drugačiji – dete je bledo, neretko se pojavi povišena temperatura, a umesto smirivanja glavobolja je sve jača. Kada se uradi krvna slika onda se obično vidi povećan broj belih krvnih ćelija (leukocita). Naravno, kada za prepisivanje antibiotika postoje jasni razlozi, on se daje, ali to nikako ne treba da rade roditelji sami, “na svoju ruku”. Pedijatar ili ORL specijalista su nadležni da prepišu antibiotik, ako posle pregleda procene da je bakterijska infekcija prisutna kod deteta.

Da li su korisni antihistaminici?

 Oni su OBAVEZNI deo terapije kod dece sa sinuzitisom koja imaju aleergijski rinitis. Jedan broj lekara voli da da antihistaminik i kod nealergijskog sinuzitisa, jer se tako pomaže smanjenje zapaljenja u sluznici. Antihistaminik se može dati oralno (sirupi ili tablete), ali i u vidu spreja.

Može li se sprečiti ponovna pojava upale sinusna kod dece?

 Najvažnija preventivna mera je održavanje nosa prohodnim, tokom uobičajenih infekcija. Nos je prvi na udaru virusa, ali i alergija, a kad je “blokiran” stvaraju se uslovi za nastanak sinuzitisa. To je jedan od razloga zašto lekari insistiraju da se nos redovno čisti. Kod alergijskog sinuzitisa je dobra kontrola polenske kijavice (alergijskog rinitisa) ključni faktor sprečavanja nove epizode neprijatne upale sinusa.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Malo toplo, malo hladno, tako se “zaleću” i bolesti disajnih organa. Ovog puta vam pišemo o bolesti – bronhiolitisu, koja se pretežno javlja kod beba, ali baš starija deca (kao i odrasli) mogu doprineti nastanku ove neprijatne bolesti.
Zar to nije isto što i bronhitis?
NIJE!

Većina roditelja je čula za bronhitis i upalu pluća (potpuno različite bolesti), ali bronhiolitis zvuči nekako neobično, kao da je to neka nova bolest. Ipak, radi se o bolesti disajnih organa, koja je dugo prisutna, ali se neretko pogrešno protumači kao bezazlena prehladica, pa je moguće da se dijagnoza ne postavi na vreme. Imajući u vidu da je bronhiolitis baš sada aktuelan sledi detaljan prikaz ove bolesti kroz odgovore na najčešća pitanja roditelja.

Šta je zapravo bronhiolitis?
Bronhiolitis se prevodi kao zapaljenje bronhiola, malih po prečniku, ali veoma velikih po ukupnoj dužini (i površini). Zato je veiki deo pluća (preciznije rečeno disajnih puteva u plućima) u problemu. Zapaljenje znači da je sluzokoža bronhiola zadebljala, pri tom stvara veliku količinu sekreta, koji dodatno komplikuje situaciju i doprinosi suženju (opstrukciji ili spazmu).

Ko je kriv za nastanak bronhiolitisa?
Naravno, glavnooptuženi su virusi, koji vole da usele u ćelije disajnih organa, pa ih zovemo i respiratorni virusi. Jedan od njih je “šampion” u izazivanju bronhiolitisa – zove se respiratorni sincicijalni virus (RSV). I jedan virus srodan gripu – virus parainfluence je na crnoj listi, mada ima i drugih mikronapasnika koji uzrokuju ovu neprijatnu bolest (na primer, adenovirusi). Svi ovi virusi imaju jednu nezgodnu osobinu – dugo se zadržavaju u sluznici disajnih organa. Tako da stara izreka: “Virus prolazi za sedam dana uz terapiju, a za nedelju dana bez terapije”, nažalost odavno ne važi! Ovi mogu da borave nedeljama i mesecima u disajnim organima deteta.

Zašto najviše dece oboljeva u hladnom periodu godine?
Ovim virusima prija hladnoća, ali i nagle vremenske promene, tako da su obično aktivni potkraj jeseni i tokom cele zime, mada se sporadično javljaju tokom cele godine. Zato je sada “udarno doba”, a kao što smo napomenuli, boravak u zatvorenim prostorijama pogoduje širenju virusa i oboljevanju.

Zašto su bebe najviše pogođene?
Ova bolest nije retka već u prvim mesecima života, ali može da se javi u toku cele prve godine, nekada i nešto kasnije. Bebe imaju veoma slabašan imunitet, pa su virusi veoma opasni kada stignu u disajne organe. Pored “tankog” imuniteta, disajni putevi su manjeg promera nego kod veće dece, a snaga mišića koji učestvuju u disanju (respiratorna muskulatura) – kod beba je prilično mala.

Kako izgleda beba koja ima bronhiolitis?
Kod većine beba bolest počne nekako bezazleno (podmuklo), kao obična kijavica – nosić curi, čuje se da se dete malo muči dok diše, ali je apetit očuvan i deca prvih dana nemaju većih problema. Potom je količina sekreta u plućima sve veća, dete se bori da savlada gust i leplji sekret, pa počinje sve teže da diše i sve slabije da jede. To je jedna od karakteristika ove bolesti – otežano disanje sa šištanjem. Kada se to desi, deca gotovo ništa ne mogu da jedu, neretko povraćaju sluzav sekret, veoma su nervozna i loše spavaju (stalno se bude). Telesna temperatura obično nije visoka, a ako i poraste, obično ne ide preko 38,5 stepeni.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Kašalj je zapravo refleks – odbrambeni mehanizam koji želi da “istera” problem iz disajnih organa. Dakle, nešto (sekret, zapaljenje, strano telo…) što se nalazi u disajnim putevima nadraži posebne nervne završetke (takozvane receptore za kašalj) kojih ima skoro svuda u sluznici disajnih organa (u nosu slični nervni završeci započinju kijanje). Oni preko posebnih nervnih puteva dovode prvo do dubokog udaha, a potom i do snažnog i zvučnog izdaha – kašlja. Ako se problem koji je započeo refleks odmah ne reši (a obično se tako desi), kašalj se ponavlja i svima je jasno da dete ima problem. Kada dete kašlje kapljice sekreta iz disajnih puteva lete brzinom i do 150 km/sat, pa kašalj ima i epidemiološki značaj – mikroorganizmi se od jednog deteta lako šire ka ostalima i tako se problem usložnjava. Dete može kašljati zbog običnog grebanja grla, ali i zbog zapaljenja pluća, pa je spektar njegovih uzroka povezan i sa tipovima (vrstama) kašlja kod dece, zbog čega ćemo ih tako i opisati. Ipak, ove tipove moramo uzeti uslovno, jer se često desi da se različite vrste kašlja kombinuju u okviru iste bolesti kod jednog deteta.

Koje vrste kašlja se javljaju kod dece?

* Suvi ili nadražajni

Ovo je definitivno najčešći tip kašlja kod dece!

Kod većine mališana je prouzrokovan “slivanjem” sekreta iz nosa niz grlo. U skoro celom sistemu disajnih organa se nalaze pomenuti nervni završeci koji započinju refleks kašlja, ali su oni naročito “gusti” u grlu i dušniku. Kada se dosadni sekret iz nosa tamo slije i nakupi, počinje kašalj. On je uporan, suv i dovodi do još većeg oštećenja sluzokože grla i dušnika pa ovaj začarani krug samo pogoršava stanje deteta. U početku je ovaj kašalj vlažan, pa se roditeljima čini da dete ima šta da izbaci. Ali, ubrzo se vidi da se radi o klasičnom nadražajnom fenomenu.

-Postoje respiratorni virusi koji pored stvaranja sekreta direktno “ogoljuju” sluzokožu gornjih disajnih puteva, pa se javlja ovaj tip kašlja. Dakle, upala (virusna i bakterijska) gornjih respiratornih puteva je najčešći uzrok nadražajnog kašlja.

– Ređe se sreće izolovana upala plućne maramice (pleuritis) koja je takođe puna receptora za kašalj i dete uporno (skoro neprekidno) kašlje. Ova vrsta upale je skoro uvek udružena sa zapaljenjem pluća, pa se javlja i produktivni (“vlažni”) kašalj.

– Strano telo je redak uzrok nadražajnog kašlja. Obično se komadić neadekvatne hrane (deo kikirikija ili drugi mali ali tvrdi komadići hrane) “udahne” u gornje disajne puteve i tada nastaje prilično dramatična situacija. Dete uporno kašlje, teško i nepravilno diše, a velika količina sekreta izlazi iz usta (često i nosa). Kod težih formi se javlja i plavilo (cijanoza) usana, što je po pravilu loš znak. Ovo je zaista hitno stanje, pa dete što pre treba odvesti u bolnicu ali se to, srećom, veoma retko dešava.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Deca su nestašna, radoznala i istraživačkog duha. Nemojte ih sputavati u igri i mašti, dovoljno je samo da ih budno pratite i pomognete im ukoliko je potrebno

Početak nove školske godine za decu i roditelje sa sobom nosi pregršt novih obaveza koje iziskuju da se više vremena provodi u zatvorenom prostoru, bilo u domu ili učionici. Upravo zbog toga roditelji se moraju potruditi da deci svakoga dana omoguće da određeno vreme provedu napolju, na svežem vazduhu.

Boravak dece napolju ima višestruko pozitivan efekat na dete i njegovo zdravlje, zato ga treba svakodnevno sprovoditi jer se tako u organizam unosi više svežeg vazduha, deca koja duže vremena provode na otvorenom otpornija su, zdravija, raspoloženija, imaju bolji san.

Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, najmanje 60 minuta dnevno fizičke aktivnosti je neophodno za decu, a 30 minuta za odrasle, kako bi se smanjile posledice sedentarnog načina života a ujedno i rizici za nastanak određenih bolesti.

Boravak na otvorenom (u parku, na igralištu, u prirodi) pruža mogućnost svima, posebno roditeljima sa decom, da svoje slobodno vreme provedu na zabavan način, a ujedno se i dodatno međusobno povežu i zbliže.

Roditelji i staratelji sopstvenim primerom treba da motivišu decu na različite vidove kretanja (puzanje, hodanje, trčanje, skakanje, preskakaknje, dizanje, bacanje, hvatanje, penjanje i sl.) u skladu sa njihovim uzrastom.

Šta možete raditi sa detetom u parku/na igralištu?

Aktivno se igrati-spuštati ga niz tobogan, ljuljati, pomoći mu da se penje na penjalice
Igrati se loptom
Vrteti obruč, preskakati vijaču
Igrati se skrivanja predmeta
Organizovati potragu za blagom
Naučiti ga da vozi bicikl, rolere i kasnije ih voziti zajedno sa njima
Naučiti ga igrama koje ste vi igrali kao mali (lastiš, školice, ledenog čike i dr.)
Igrati se žmurke i sl.
Šetati ljubimce
Prirediti piknik – zdrav obrok na otvorenom za decu i odrasle
Igrati se u pesku, prskati se vodom
Slaviti rođendan

Boravak u parku i na igralištima pored zabave, nosi i izvestan rizik po decu od raznih povreda. Najčešće povrede na igralištu nastaju usled padova sa sprava, i to pre svega ljuljaški i klackalica, a vrlo su česte i povrede zbog loše održavane opreme kada se deca poseku ili ubodu na neki ekser ili iskidani deo opreme koji viri.

Kako biste boravak Vašeg deteta u parku ili na igralištu učinili što bezbednijim, a rizik od povreda sveli na minimum, pridržavajte se sledećih saveta:

Pre izlaska napolje vodite računa o dečijoj odeći, da na sebi nema pantljika ili kaiševa koji se mogu zaglaviti na penjalicama i drugoj opremi.
Izbegavajte da detetu stavljate šalove i marame, jer se njima može ugušiti ukoliko se oni upetljaju u sprave na igralištu.
Deca na igralištu ne treba da se igraju sa biciklističkim kacigama na glavi, kao ni da imaju bilo kakav nakit koji se može zaglaviti u spravama za igranje.
Uvek birajte igralište u skladu sa uzrastom i motoričkim sposobnostima Vašeg deteta.
Ukoliko imate mogućnost izbora, birajte ono igralište sa mekšom podlogom- pesak, gumena podloga, ili piljevina su mekani i dobro apsorbuju udarce, dok trava i zemlja, a naročito asfalt i beton, nisu bezbedni.
Uvek proverite ispravnost opreme na igralištu pre nego što dete stavite na istu- da li je ljuljaška dobro pričvršćena, da iz klackalice ne vire ekseri i sl.
Uvek budite u blizini deteta. Decu mlađu od 5 godina nikada nemojte ostavljati da se igraju bez nadzora.
Vodite računa da Vaša deca koriste sprave za igru u skladu sa svojim uzrastom i mogućnostima.
Naučite dete kako da prvilno i bezbedno koristi opremu.
Vodite računa o čistoći površine na kojoj se deca igraju. Budite i vi ti koji će igralište održavati urednim.
Uklonite iz prostra za igru sve ono o šta se dete može saplesti: kamenje, štapove, staklo i sl.
Uklonite smeće i izmet životinja sa igrališta.

Tokom sportskih i rekreativnih aktivnosti dete treba da nosi odgovarajuću zaštitnu opremu – ukoliko vozi trotinet ili bicikl treba da koristi kacigu, a uz rolere i skejtbord i odgovarajuće štitnike za ruke i noge, i sl.

Prijavite nadležnim službama (u urbanim sredinama nadležno je gradsko zelenilo) sva oštećenja na opremi, kako bi što pre bila popravljena.

Ne zaboravite – provodeći vreme napolju deca mnogo bolje i brže razvijaju svoje psiho-motorne sposobnosti, bave se fizičkom aktivnošću neophodnom za zdrav rast i razvoj, i što je najvažnije – uživaju u svom detinjstvu.

O tome kako sprečiti povrede na igralištu i šta uraditi ukoliko do njih dođe možete se informisati putem aplikacije „Flasterko – Povrede kod dece od A do Š“.

Izvor: Zdravlje.org.rs

I naviku o održavanju oralne higijene deca usvajaju od roditelja

Baš kao u bilo kom drugom slučaju, dete će oponašati roditelja – kada roditelji usvoje zdrave i dobre navike u ishrani i dentalnoj higijeni, one će dugoročno čuvati i njihovo zdravlje, ali i zdravlje cele porodice.

Koliko god to zvučalo neobično, odlazak kod stomatologa ne mora svaki put da izazove pravu porodičnu dramu. Sasvim suprotno, to može biti i prijatno iskustvo, ukoliko sa svojim detetom uspostavite zdrave dentalne navike u najvažnijem periodu za zdravlje mlečnih zuba - trudnoći i do treće godine života, jer životne navike usvojene do treće godine života se zadržavaju za ceo život.

Usvojene pravilne navike postavljaju odličnu osnovu za njihovo dentalno zdravlje u budućnosti, a sačuvati zdrav osmeh znači sačuvati celokupno dobro zdravlje organizma!

Prema rezultatima istraživanja koje je sprovedeno na nacionalno reprezentativnom uzorku 2013. godine, samo 8,3% stanovnika Srbije starijeg od 25 godina ima sve svoje zube, a čak 91 odsto 12. godišnjaka u Srbiji ima jedan ili više zuba s karijesom.

Evo nekoliko ključnih saveta za pravilnu negu dečjih zubića oralne higijeničarke i dobitnice nagrade Srpskog lekarskog društva, Lidije Kruškonje, uz koje će njihov osmeh zasijati i pobeći od loše statistike.

Kod zubara i pre navršene godine: Stručnjaci preporučuju da dete u prvu posetu dečjem stomatologu treba odvesti odmah po nicanju prvih zubića, što znači već sa navršenih šest meseci. U toku života, opšta preporuka je da se na redovne preglede odlazi bar dva puta godišnje. Čak i uz guste rasporede – priznaćete da je ovo mala cena za prevenciju velikih kvarova.

Četkica je najbolji prijatelj: Pravilno i redovno pranje zuba ključna je navika, koju kod dece treba razvijati od malih nogu. Zube treba prati posle svakog obroka, a najmanje dva puta dnevno, posle doručka i pre odlaska na spavanje. Naravno, važna je i dobra četkica, pravilna tehnika pranja zuba, ali i dovoljno dugo pranje – barem dva do tri minuta!

Važno je šta jedemo: Pravilna ishrana još jedan je stub nosilac u prevenciji karijesa i drugih bolesti zuba. Deca treba da jedu hranu koja se ne lepi za zube, i koju je potrebno duže žvakati: voće i povrće, hranu bogatu belančevinama, vitaminima i mineralima, proizvode od žitarica... Savet stručnjaka je, takođe, da kada je to moguće treba jesti čvrste namirnice - naime, one razrađuju mišiće vilice i povećavaju njihovu pokretljivost, kao i pospešuju žvakanje i lučenje pljuvačke, koja je zaštitni činilac: čisti zube ispiranjem i smanjuje kiselost u ustima.

Slatkiši, slatkiši: Savet stručnjaka je da slatkiši mogu da se jedu, ali uz glavni obrok. Ishrana treba da sadrži pet obroka, jer čak i majčino mleko ili jabuka, koji su sinonim za najzdraviju hranu, ukoliko se konzumiraju u kratkim vremenskim razmacima doveli bi do karijesa tj. do ometanja mehanizama za uspostavljanje prirodne kiselosti u usnoj duplji. Pored industrijskih slatkiša treba obratiti pažnju i na suvo voće, smokve, kajsije, urme, suvo grožđe i med, koji su takođe potencijalna opasnost. Ipak, ističe se da su gazirana pića svakako jedna od najštetnijih namirnica - šećer i kiselost čine veoma lošu kombinaciju po zdravlje dečijih zubića.

Bez usputnog grickanja: Stomatolozi posebno podvlače značaj uobročavanja kod pravilne ishrane – to znači da bi deca trebalo da imaju tri glavna obroka i dve užine u toku dana. Dodatno, ističe se da bilo kakva noćna ishrana kada niknu zubi, a naročito zaslađene tečnosti koje se unose preko bočice, značajno povećava rizik za nastanak karijesa.

Izvor: Dnevnik.rs

Da li ste nešto od ovoga već ranije koristili?

Dok virus "ne protutnji" kroz organizam, a u slučaju bakterija ne pomognu antibiotici, bolno i upaljeno grlo možete uspešno da umirite pomoću nekoliko jednostavnih prirodnih lekova.

Pečene jabuke

Ovaj specijalitet ne samo da deluje protiv bolova u grlu već je dobar i protiv promuklosti. Važno je samo da jabuke ne budu vrele, već umereno tople. Prilikom pečenja, u jabukama dolazi do stvaranja posebnih jedinjenja enzima i bioaktivnih materija. Ove supstance u sluzokoži usta, grla i glasnih žica aktiviraju sposobnosti organizma na samolečenje.

Šerbet

Stavite oko dve kašike šećera u manju šerpu, pa mešajte dok se šećer ne istopi. Zatim sipajte u to mleko i sve zajedno kuvajte na tihoj vatri. Popijte dok je toplo. Ovaj dobro poznati napitak deluje i kao melem za pluća, a ublažava i kašalj.

Obloga od mleka i luka

Skuvajte beli luk u mleku toliko da se sve pretvori u kašu. Toplu je stavite na krpu i obmotajte oko grla, a bolovi će vrlo brzo prestati. Obloga za grlo može da se natopi i rastvorom sirćeta i vode, a uspešno deluje i rakija ili razblažen alkohol. Važno je samo da obloga bude topla i da preko nje umotate šal ili maramu i držite oko dva sata.

Čaj od žalfije

Četiri kašike žalfije skuvajte u dve čaše vode, ostavite da odstoji pola sata, zatim procedite i ispirajte grlo više puta dnevno. Za ispiranje bolnog grla može da se iskoristi i čaša sveže ceđene cvekle u koju ćete dodati kašičicu zdrobljenog belog luka i preliti čašom prokuvane ohlađene vode. Ostavite da odstoji šest sati, ali mešajte na svakih pola sata. Procedite i ispirajte grlo nekoliko puta dnevno.

Izvor: Novosti.rs

Dete od tri godine se probudi “u sred noći”, pipnete ga – “gori” – temperatura 39.7!

Ovo je veoma česta situacija tokom zimskih meseci (mada se može desiti bilo kad). Većina roditelja se odmah užurbano sprema, dete pravo iz kreveta se hitno nosi u dežurnu ambulantu. Ako to uradite ovih dana, videćete da još bar desetak dece čeka sa istim problemom ispred ordinacije dežurnog pedijatra, i svi su “hitni slučajevi”.

Da li je baš tako?
Srećom, većina ove dece NISU pacijenti koji imaju ozbiljan zdravstveni problem koji traži neodložnan pregled i lečenje! Zato smo odlučili da vam pokažemo kako da pomognete Vašem detetu kada iznenada dobije visoku temperaturu, šta treba uraditi pre nego otrčite kod lekara.

Šta je povišena temperatura?
Normalna telesna temperatura, merena ispod miške (aksilarno) je do 37stepeni. Kada se meri “u guzi” (rektalno), gornja granica telesne temperature je za pola stepena viša – 37,5.

U daljem tekstu će se govoriti u vrednostima aksilarne (merene ispod miške) temperature jer je to ipak lakši i prihvatljiviji način merenja za većinu dece.

Kad je telesna temperatura do 38 stepeni ona se ne smatra za visoku, pa se deca sa temperaturom od 37,5 – 38 nazivaju subfebrilna. Kada dete ima preko 38 stepeni radi se o “pravoj” povišenoj temperaturi (febrilna deca), a kada je preko 39 (neki kažu preko 39,5) možemo reći da se radi o veoma visokoj temperaturi. Temperatura preko 40 dovodi mame i tate na ivicu očaja, ali stvarno zahteva brzu akciju, jer bez obzira na uzrok, mora neodložno da se “obara”.

Zašto se javlja visoka temperatura?
Visoka telesna temperatura je skoro uvek znak znak neke bolesti ili poremećaja, ali su infekcije najčešći uzrok iznenadno povišene temperature. Većina virusa i bakterija po ulasku u dečji organizam pokreću odbrambenu reakciju imunološkog sistema. Jedna od manifestacija borbe organizma sa infektivnim uzročnicima je povišena telesna temperatura.

Kako je brzo “skinuti”?
Temperatura do 38oC (mereno “pod mišku”) kod najvećeg broja ne zahteva obaranje. Ako je temperatura preko 38oC ne treba paničiti već pribrano preduzeti sledeće jednostavne mere. Cilj navedenih postupaka nije potpuna normalizacija telesne temperature, već njeno spuštanje u bezbedne vrednosti – ispod 38oC.

Prvo rashladite dete!
Kada ste u kući ili stanu skinite dete, a nemojte ga pokrivati! Veliki broj roditelja, a skoro sve brižne bake se plaše da otkriju dete, “da se ne prehladi”. Ovo je velika zabluda, ali i opasnost po dete. Pretopljavanje deteta dodatno povećava temperaturu i rizik od komplikacija. Hlađenje je najbrži i najefikasniji način obaranja povišene telesne temperature dok čekamo da lek (antipiretik) ispolji željeni efekat (petnaestak minuta, a nekada je potrebno i duže čekati).

Kada se radi o veoma visokoj temperaturi – preko 39-39,5oC najbolje “oružije za brzo dejstvo” je tuširanje dece mlakom vodom. Treba izbegavati hladnu vodu koja je veoma neprijatna za dete koje “gori”. Umesto tuširanja možete mlakom vodom natopiti pamučnu pelenu, potom pažljivo “orositi dete” koje sedi ili leži, tako da koža bude pokrivena kapljicama mlake vode. Zatim se golo dete ostavi da se osuši bez pokrivanja. Ova se procedura može ponavljati koliko je potrebno, za razliku od lekova koji imaju definisane dozne intervale.

Alkoholne frikcije su praktično napuštene, ali ima lekara koji ih i dalje “prepisuju” deci sa izuzetno visokom temperaturom. Pokazalo se da je mlaka voda jednako efikasna kao i alkohol, ali je daleko manje neprijatna za dete.

Pravilno rashlađivanje deteta je neophodno, efikasno, ali kratkotrajno. Zato je neophodno primeniti lekove za snižavanje temperature!

Lekovi – antipiretici
Lekovi su stub borbe sa visokom temeperaturom. Njih treba davati kada je telesna temperatura iznad 38oC. Na našem farmaceutskom tržištu postoji nekoliko preparata koji su prikladni za obaranje visoke telesne temperature kod dece, a najčešće se koriste: paracetamol (Eferalgan Paracet, Febricet, Miralgin, Sanicet, …) i ibuprofen (Brufen, Ibuprofen).

Salicilate (Andol, Anbol, Midol, Aspirin, Novandol) ne davati deci za skidanje temperature! Salicilati kod dece mogu dovesti do teških komplikacija, naročito kada dete ima infekcije uzrokovane određenim tipovima virusa, tako da se već mnogo godina ne koriste za snižavanje povišene telesne temperature. Ove komplikacije su, ruku na srce, veoma retke, ali izuzetno opasne.

Paracetamol i ibuprofen ne izazivaju takve opasne reakcije, a imaju sličnu efikasnost kao i salicilati. Ako dete ne reaguje na paracetamol treba probati sa ibuprofenom, i obrnuto. Ne treba davati oba leka istovremeno (osim u retkim izuzecima). Postoje dobro definisane preporuke za kombinovanje paracetamola i ibuprofena, ali to treba raditi samo po upustvu pedijatra.

Kako se daju lekovi za obaranje temperature?
Antipiretici se najčešće daju kao sirupi – oralno ili kao čepići u guzu – rektalno. Prirodnije je da se lek da kašičicom, ali ako dete povraća ili odbija lek na usta mogu se primeniti čepići (supozitorije). Kod primene čepića, dete staviti potrbuške, nežno staviti čepić u guzu, potom rukom stisnutu guzu u trajanju od par minuta da rastopljeni čepić ne iscuri napolje. Paracetamol se može nabaviti u obliku supozitorija, za razliku od ibuprofena. Doze su iste, a efekat leka nastaje nešto brže nego kod oralnih preparata.

Supozitorije ne treba davati kada dete ima proliv jer tada se lek ne može resorbovati sa sluznice rektuma, ali se može pogoršati proliv izazivanjem nepoželjnih pokreta debelog creva.

A doziranje?
Antipiretici se dakle daju po potrebi, kada je temperatura preko 38oC, ali se mora poštovati doza leka i intervali davanja. Precizno doziranje određuje lekar, ali pomenuti preparati su prilično bezbedni i mame treba da znaju koliko dete može dobiti leka, a da se ne pretera, ali i da se ne da mala doza koja nema efekta. Uputstvo za upotrebu sadrži bezbedno doziranje, pa ga pročitajte.

Kada počinje dejstvo leka?
Svi antipiretici obično traže 15-30 minuta (nekad i duže) za početak dejstva. Zato treba biti strpljiv, a ako temperatura i dalje raste ponoviti tuširanje mlakom vodom. U prvim danima infekcije nije realno očekivati da lek vrati temperaturu na normalne vrednosti. Dobro je da ona bude ispod 38oC, pa i mama treba da zna da sve dok je infekcija u burnoj fazi, nema čudotvornog leka za potpunu normalizaciju telesne temperature.

Kada možemo mirno sačekati jutro?
* Ako se dete posle neprijatnog buđenja brzo rasani, zna gde je, uspostavlja dobar kontakt sa roditeljima.

* Kada posle davanja antipiretika aksilarna (merena pod miškom) temperatura “padne” ispod 38 stepeni.

* Kada se dete, posle pada temperature, oraspoloži, a potom nastavi mirno da spava (naravnom, bez nepotrebnog pokrivanja i utopljavanja).

* Ako pored povišene temperature nema drugih simptoma i znakova bolesti – ne treba žuriti, mirno sačekajte jutro.

Kada stvarno treba što pre stići do pedijatra?
* Kada beba u prvom mesecu života ima visoku temperaturu treba neizostavno posetiti pedijatra. Posle pregleda i brzih laboratorijskih analiza (krvna slika, pregled mokraće) pedijatar će postaviti dijagnozu i odrediti terapiju. Infekcije u prvim nedeljama života se po pravili leče u bolnici, zato ne treba čekati. Ovo važi i za bebe u prvoj godini života kojima temperatura ne padne posle rashlađivanja i datog leka (antipiretika).

* Ako je dete pospano, totalno bezvoljno, ne može “na noge”, povremno “ječi” ili se ponaša neobično. Ovo dete pored temperature ima sigurno još neki problem koji ide uz febrilnost. Ne treba očajavati, jer i sasvim obične bolesti mogu biti uzrok ovakvom stanju, ali dijagnozu treba prepustiti pedijatru.

* Kada dete i pored pada temperature bolno plače, uznemireno je, neraspoloženo, neće da spava. To znači da ga, pored temperature, još nešto “muči”. Povijte ga uz sebe, utešite, ali ako no to ne pomaže pođite kod pedijatra.

* Ako je detetu nemoguće dati lek za temperaturu, ili ako nemamo lekove pri sebi (što ne bi smelo da se desi – sve može da se nema, ali lekovi za obaranje temperature moraju biti na raspolaganju) dete mora kod pedijatra. Ipak, i tada bi valjalo rashladiti dete tuširanjem mlakom vodom, pre polaska kod pedijatra.

* Ako i pored ponavljanih tušriranja mlakom vodom i datog leka (u pravoj dozi) za obaranje temperature ona ne pada, nego i dalje raste pa prelazi 40 stepeni. Ovo se veoma retko dešava, ali tada dete treba odvesti lekaru.

* Kada dete počne da se “grči”, ukoči pogled, ne reaguje na pozive – to su febrilne konvulzije – “fras”. Tada treba što pre stići do lekara, ali pročitajte šta tada roditelji mogu sami da urade.

Šta ako se desi “fras”?
* Kada se jave febrilne konvulzije – fras, a roditelji nemaju adekvatne lekove i prvi put se dešava, panika je nezaobilazna. Fras izgleda veoma dramatično, ali kod skoro sve dece ima odličnu “prognozu”, pod uslovom da se sve obavi kako treba. Tada treba što pre odvesti dete lekaru ili pozvati hitnu pomoć. Dete transportovati na strani, NE TREBA izvlačiti jezik, a valja znati da fras kod ogromne većine dece NE OSTAVLJA posledice ako ne traje duže od 20 minuta. Dete je bez svesti, obično ukočenog (fiksiranog) pogleda, zgrčeno je ili se naizmenično trese i opušta (konvulzije), a neretko se može videti i pena na ustima. Ovo je čitava večnost, a većina dece spontano prestane da se trese pre isteka ovog perioda. Po dolasku kod pedijatra sve će brzo biti sređeno.

Orijentaciono i paracetamol i ibuprofen se daju četiri puta dnevno, maksimalno šest doza (to znači da treba da prođe bar četiri sata između dve doze leka) , a pojedinačna doza je oko 10 mg leka po kilogramu telesne mase deteta. Ne treba biti matematičar da se izračuna da dete od 10 kg može bez opasnosti dobiti četiri puta dnevno po jednu kafenu kašičicu paracetamola ili ibuprofena.

 Obučeni roditelji (koji već imaju iskustva sa “frasom”) znaju šta da se radi, a to i nije naročito komplikovano:

* Dete staviti na bok

* Uzeti Diazepam mikroklizmu (tubicu) i uvući je u guzu i istisnuti CEO sadržaj

* Izvući tubicu bez otpuštanja, dakle STISNUTIH prstiju da se ne bi lek usisao u tubu

* Po vađenju tubice stisnuti guzu par minuta da lek ne iscuri napolje

* Konvulzije (fras) brzo prestaju, ali se potom mora nastaviti obaranje visoke temperature

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Očajni roditelji čija deca ignorišu molbe da prestanu čačkati nos možda su konačno pronašli argument kojim će suzbiti tu naviku – moguć razvoj upale pluća.

Pneumokok, uzročnik bakterijske upale pluća, infekcije plućnoga tkiva koja može biti smrtonosna ako se ne leči, prenosi se vazduhom, odnosno kapljično, često kašljem i kiljanjem zaraženih pojedinaca.

Britanski naučnici sada tvrde kako su prvi put dokazali da se ta bakterijska bolest može preneti i rukama.

U studiji, čiji su rezultati objavljeni u časopisu European Respiratory, grupi odraslih volontera pneumokok je rastrljan po dlanovima.

Potom su dobili neugodnu zadatak da ponavljaju nekoliko najčešćih radnji, a reč je o svakodnevnom dodirivanju, trljanju ili kopanju nosa.

„Ova studija je pokazala da se bakterija može širiti i rukama, a čak i predmeti poput mobilnog ili dečijih igračaka mogu doprineti njenom širenju“, izjavila je Victoria Konor, britanska naučnica, piše AFP.

Na globalnom nivou upala pluća svake godine usmrti oko 1,3 miliona dece mlađe od pet godina.

Premda je istraživanje sprovedeno na odraslima, Konor navodi da su rezultati studije usmereni prvenstveno prema roditeljima mlađe dece.

„Možda nije realno sprečiti decu da kopaju nos ili trljaju područje nosa, ali savet roditeljima je – redovna i dobra higijena ruku kao i čišćenje i pranje igračaka i drugih površina mogli bi smanjiti širenje bakterije, kao i rizik od razvoja pneumokokne infekcije poput upale pluća“, kazala je Konor.

Izvor: danas.rs