septembar 29, 2020

Individualne razlike u načinima kako deca obrađuju senzorne informacije ne znače da postoje teškoće u razvoju ili učenju. Bolje razumevanje senzorne integracije i samoregulacije može da omogući roditeljima i odraslima koji se bave decom da pomognu bebi i malom detetu u što boljoj interakciji sa okruženjem.
Ako deca imaju problem u samoregulaciji, uočavanje teškoća senzorne integracije može da pomogne da se pronađe pravi način kako pomoći u rešavanju problema.
Da bi smo našli pravi ključ posmatramo kako dete obrađuje senzorne informacije koje prima i prevazilazi teškoće i kako reaguje na promene u okruženju. Zato moramo da posmatramo dete tokom vremena i u različitim situacijama. Zahtev mora da bude primeren kako fizički, senzorno tako i socijalno da bi smo videli resurse deteta i kapacitete sa kojima ulazi u interakciju.

Motorna kontrola ili senzorna modulacija

Ako dete ima problem sa motornom kontrolom verovatno će to pokazati u skoro svim situacijama i kroz neko vreme isto, ali ako nekada nešto može da izvede a nekada ne može, treba razmotriti mogućnost postojanja teškoća u senzornoj modulaciji. To može da znači da uspešnost zavisi više od okruženja nego od samog deteta. Često na pregledu dete ne pokaže da nešto ume da radi dok roditelji navode da je kod kuće u tome uspešno.
Roditelji moraju da znaju da ako je kod kuće dete nešto uradilo a to na pregledu nije pokazalo, da to nije dovoljno da se smatra da dete izvodi određenu aktvnost, jer samo jednom urađeno ili povremeno ne znači da je nešto naučeno, naročito nije generalizovano.
Ako dete pokazuje teškoće samo u jednoj oblasti razvoja važno je da to dodatno ispita stručnjak za tu oblast jer neujednačen razvoj nije dobar isto koliko i kašnjenje u razvoju.
Senzorna integracija je proces kroz koji dete organizuje senzorna iskustva, tako da testovi i procedure koje na jednostavan način mere da li je dete sposobno ili nije sposobno da demonstrira izvođenje specifičnih veština ne može nam dati informaciju o funkcionisanju senzornih sistema, kako dete prima, njegov mozak obrađuje i daje odgovor na specifične senzorne informacije.
Nije dovoljno da dete napravi kulu od onoliko kocki koliko se očekuje za njegov uzrast. Dok to radi posmatramo njegovu pažnju, konstantnost u rešavanju zadatka, gledamo na koji način hvata kocke, kako rešava probleme i druge elemente koji govore o kvalitetu izvođenja aktivnosti. Takođe gledamo da li se javlja uzbuđenje dok to radi ili mehanički ređa kocke, da li deli osećaj uspešnosti sa drugima.
Roditelji imaju najbolji uvid u kapacitete deteta za senzorno procesiranje u prirodnim situacijama, tokom igre i u funkcionalnim aktivnostima. Kako se ponaša u slobodnoj igri, za stolom, tokom kupanja, oblačenja u struktuiranim i nestruktuiranim aktivnostima sa vršnjacima. Takođe su bitne informacije o međusobnoj interakciji i periodima između dnevnih aktivnosti.
Teškoće u izvođenju aktivnosti mogu da se pojave i zbog lošeg uklapanja između detetovih senzornih potreba, dostupnih resursa za samoregulaciju i zahteva okruženja. Dete koje ima slabu pažnju za vreme igre može da odreaguje ne zbog unutrašnje impulsivnosti već zbog preterane stimulacije (jako svetlo, prejak zvuk, prevelika aktivnost u prostoru). Česte preterane stimulacije se odražavaju na detetov razvoj i učenje.
U prestimulativnoj sredini nakon nekog vremena pošto se senzorne informacije gomilaju, dete će u jednom trenutku pokazati da je preplavljeno. Dete koje je taktilno preosetljivo više će reagovati na dodire na kraju dana nego na početku. Ako ima visok prag podražljivosti reagovaće kasnije ali je moguće da zbog kumulativnog efekta brzo bude preplavljeno.
Uticaj senzornih informacija nije uvek jasno vidljiv, roditelji često govore da njihovo dete nije preosetljivo, da ga oni maze, ljube, dodiruju i da ono to voli ali po podne i uveče je nervozno, baca igračke, plačljivo je, uveče dugo ne može da se uspava, noću se često budi. Zato je važno naći vezu između detetovog ponašanja i prethodnog podjednako važnog senzornog iskustva.
Ukoliko je dete visoko pobuđeno, verovatno će na okruženje odgovoriti na hipersenzitivan ili disorganizovan način. U protivnom, sa niskom pobuđenošću imaće hiposenzitivan odgovor. Kod dece sa problemom u senzornoj modulaciji biće i jednih i drugih reakcija, tako da će na istu senzornu informaciju jednom da odreaguje preterano a drugi put nedovoljno u zavisnosti od okruženja ali i od senzornog iskustva koje je prethodilo situaciji. Ovo je još jedna stvar koja zbunjuje roditelje jer smatraju da ako je dete na nešto preosetljivo da će to uvek i da pokaže na isti način.

Da li će i kako odreagovati može da zavisi od:

Stepena stimulacije iz okruženja
Detetovog trenutnog emocionalnog stanja, opšteg nivoa pobuđenosti, veština suočavanja i postojećih resursa
Akumulacija senzornog izgrađivanja
Sposobnosti roditelja/staratelja
Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje

Velika briga roditelja danas je kada primete kod deteta stereotipije. Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje može da služi različitim funkcijama, zavisno od detetovog trenutnog senzornog praga.
Dete koje je u datom momentu hiperreaktivno (sa niskim pragom na senzorne inpute) može da koristi tapšanje rukama da bi povećalo selektivni fokus i isprobalo ostatak vizuelnog okruženja. Ishod može da bude smirujuć i organizovan.
Dete koje je hiporeaktivno (sa visokm pragom na senzorne inpute) može da koristi isti oblik ponašanja kako bi povećalo pobuđenost i aktivaciju.
Treće dete može da koristi tapšanje rukama kako bi se oslobodilo tenzije.
Praktičari senzorno-integracijske pedagogije moraju da koriste svoja znanja o procesima senzorne integracije da bi razumeli ove stereotipne mehanizme i rituale i da roditelje informišu o tome.

Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut

SI pedagog, SI Baby terapeut

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Jedno od najčešćih pitanja roditelja je kako navesti (sada već dovoljno odraslo) dete da konačno preuzme odgovornost za kućne poslove i postane samostalnije.
Mnogim roditeljima je već dosta 15-godišnjaka koji ne znaju da nameste krevet, koji ne peru sudove, koji ne pozajmljuju sami knjige iz biblioteke za lektiru već čekaju da sve to obave njihovi roditelji. Roditelji, sada već sredovečni ljudi, koji su sve to činili u tih 15 godina sada žele malo odmora i vremena za sebe i smatraju da je red da njihova deca preuzmu na sebe ispunjavanje obaveza i odgovornost. Ali, pitanje je kako?

Ne postoji univerzalni recept

Iako bi bilo idealno da dolaskom kod stručnjaka dobijemo recept nakon čije primene stvari funkcionišu bez problema, to je gotovo nemoguće. Taj “kako“ ne stane u jedan savet i jednu pilulu koju je dovoljno jednom popiti da bi došlo do promene. Taj “kako“ se gradi godinama, mnogo pre nego što do problema uopšte dođe.
Ako ste ikada pokušali da promenite neku svoju naviku koja postoji već godinama, sigurno ste primetili da to baš i nije jednostavno. Ako već godinama imamo običaj da popijemo kafu pre doručka, trebaće nam neko vreme da se naviknemo na promenu gde ćemo prvo doručkovati a tek zatim popiti kafu. Nije nemoguće, ali isto tako je i prilično nerealno očekivati da ćemo nakon prvog puta odmah usvojiti novi obrazac.

Navike se usvajaju od najranijih godina

Iz navike radimo mnogo stvari: zaključavamo vrata po izlasku iz stana, palimo svetla na automobilu, zatvaramo vodu kada operemo ruke… Ali isto tako navika je i pospremiti tanjir za sobom, oprati posuđe, namestiti krevet, brinuti o svojim obavezama. Navika koja se usvaja od najranijih dana. Kako to da onda nemaju svi 15-godišnjaci te navike? Odgovor na to pitanje kriju roditelji koji tih 15 godina sve čine umesto dece.
To je razumljivo ako su u pitanju roditelji koji su sami imali teško detinjstvo i stroge roditelje i koji su želeli da svoju decu oslobode obaveza i dopuste im da uživaju, što oni nikada nisu mogli. Razumljivo je ako su u pitanju roditelji u procesu razvoda braka ili samohrani roditelji koji pokušavaju da smanje stres kod detetai pritom čine sve kako bi ono bilo srećno. Međutim, ako dete godinama nije imalo obaveze, ako nikada nije moralo da pospremi krevet, opere sudove ili pozajmi knjigu za lektiru (nezavisno od razloga), zašto bi ono odjednom to htelo (ili umelo) kasnije? Sa sigurnošću se može reći da se nijedno dete neće samoinicijativno uhvatiti posla u starijem uzrastu ako do tada nije steklo radne navike i ako su do tada roditelji sve radili umesto njega. Godine same po sebi ne znače ništa ako tokom njih nismo ništa naučili. Drugim rečima, same godine ne garantuju da će na primer 20-godišnjak znati da opere posuđe a 10-godišnjak neće. To zavisi od njegovog prethodnog iskustva iskustva i stava roditelja.
Navedite dete da od malena oponaša ono što i vi radite – dajte mu minijaturnu verziju metle ili da slaže majice u ormar. Ume li dete od tri godine da pomete pod? Ne. Je li to isto dete dobro složilo posuđe u mašinu za pranje? Nije. Jesu li majice u ormaru bile dobro složene? Nisu. Ali to i nije poenta. Cilj roditelja nije da dete odradi posao umesto njega; cilj je da dete putem igre i druženje stekne radne navike koje nije moguće usaditi na brzinu i odjednom. Za to je potreban dobar primer odraslih, i vreme.

Nikada nije kasno

Nikada nije prerano (a ni prekasno) da se bavimo detetom i naučimo ga sve svemu što želimo da usvoji. Dok će nam u mlađem uzrastu biti jednostavnije (dete će verovatno sa zadovoljstvom i ponosom učiti kako se slaže krevet i radovati se malim ritualima čišćenja, kuvanja i slično), u starijem uzrastu se stvari malo komplikuju. Da bi podstakli adolescenta da se osamostali, potrebno je osluškivati šta je njemu važno, kakav je njegov tempo. Na primeri, ako znamo da je naše dete vrlo motivisano da se jednog dana odseli od nas, tada mu i obaveze kao što su kuvanje i pospremanje možemo predstaviti kao nešto u čemu će jednog dana uživati u sopstvenom domu. Dalje, čišćenje može da bude i zabavno ako dozvolimo našem adolescentu da pojača muziku i usisava u ritmu omiljene pesme. Naravno da se stvari neće promeniti preko noći i da ih neće prihvatiti s oduševljenjem – ali, ništa se ne usvaja preko noći.
Ne postoje greške – samo u povratne informacije koje dobijamo od okoline. Iskoristite svoju decu i njihove godine kao povratnu informaciju koja će im dati odgovor na pitanje na koji način ne treba postupati dalje.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Dete je prestalo da koristi nošu, ne želi više da spava samo, prestaje da govori? Nazadovanje usled straha i nesigurnosti je vrlo česta pojava, a uloga roditelja je od ključne važnosti. Pogledajte kako da pomognete detetu.
Možda vaše dete koje je naučilo da koristi nošu odjednom prestane da je koristi, ili pak petogodišnjak prestane da spava tokom noći. Desilo se možda da vaš samostalni tinejdžer odjednom ne želi da se odvoji od vas? Sve su ovo sasvim moguća scenarija u vreme pandemije, te vrlo lako dođe do momenta kada se uplašite da vaše dete nazaduje.
Pandemija je zaista stresan period za decu širom sveta, za ljude generalno. Kod dece je specifično to da čim su pod stresom, oni nazaduju.
Ipak, vi možete učiniti nešto da pomognete svom uplašenom i zbunjenom detetu.

1. Razgovarajte sa detetom o osećanjima

Razgovor je uvek vrlo važan deo u odgajanju. Deca često nazaduju ka onom u čemu se osećaju komfornije. “Vraćaš se u onaj uzrast kada nisi poznavao strašnu stvar”, objasnio je dr Gevirc.
Sasvim je razumljivo da se roditelji plaše da govore o nečemu strašnom, jer bi na taj način mogli uzrujati dete. Ipak, prema rečima doktora, to je velika greška. Kada ne govorimo o tome, dete će shvatiti da ne treba razgovarati o stvarima koje uzrujavaju, jer se plaše da će oni roditelje uznemiriti. U suštini, razgovor o strašnoj stvari će umanjiti stres i pritisak koji dete oseća.
Ipak, odaberite prave reči. Razmislite o čemu ćete razgovarati. Sasvim je u redu i da nakon detetovih briga zastanete, popijete čašu vode i promislite o odgovoru.
Budite iskreni i ne dozvolite da se vaše brige reflektuju na dete.

2. Pokažite da su njihove emocije važne

S obzirom na okolnosti, deca daju sve od sebe, zato je važno imati razumevanja i saosećajnosti za njih. Potrebna im je vaša podrška u ovako teškim vremenima, zato je važno da pokažete da su njihove brige i osećanja sasvim u redu. Kada vam dođu u krevet sa noćnom morom, recite da se i sami sećate kako ste ih imali kada ste bili deca. Ovako se neće osećati usamljeno.
Nazadovanje dece tokom pandemije koronavirusa – ponovo puze, piju iz flašice, pričaju kao bebe

3. Držite se redovnosti

Da, svima nam se pomalo promenila rutina u vreme pandemije. Ipak, važno je da se držimo nekih stvari. Dramatične promene u rutini i tipičnim porodičnim aktivnostima zaista može uticati na decu. To je slično dolasku nove bebe u porodicu, kada može doći do nazadovanja starijeg deteta.
Držite se barem onih osnovnih rutina, poput odlaska na spavanje. Budite obazrivi sa korišćenjem ekrana i sa komunikacijom.

4. Nemojte biti previše nametljivi

Nemojte ih terati da odmah prestanu sa tim nazadnim ponašanjem, naročito što sve to prati doza anksioznosti. Umesto toga ohrabrite ih da se nose sa svojim strahovima.
Na primer, ako dete ima noćne more, podsetite ih kako ste pre svi lepo spavali i pitajte ih kako možete pomoći da se te brige i noćne more umanje, a da u isto vreme ostanu u svom krevetu.
Napravite plan akcije. Neka on uključi opuštajuće rituale pred spavanje, poput čitanja priča. Nagradite ih kada spavaju duže u svom krevetu. Bolje osvetljavajte ono što želite da raste, nego da stavljate fokus na ono što je loše.

5. Potražite pomoć ukoliko je to potrebno

Nazadovanje je tipično za decu koja su pod stresom. Ipak, ako to remeti i vaš i detetov svaki dan neki duži period, nemojte se plašiti da potražite pomoć sa strane. Terapeuti, psiholozi, porodični terapeuti mogu biti od pomoći. Možete pričati i sa pedijatrom ako je potrebno.
Nemojte biti oštri sami prema sebi. Probajte da date sve od sebe, a ukoliko ne možete, pomoć će vam dobro doći.

Dobra vest je da se sve ove stvari mogu popraviti.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

 

Prema podacima prvog globalnog istraživanja trovanja olovom svako treće dete na svetu potencijalno se našlo u kontaktu sa ovim teškim metalom.
Procene UNICEF-a i “Pure Earth” su da bi otrovnim olovom moglo biti pogođeno oko 800 miliona dece, a najviše u zemljama sa niskim i srednjim primanjima.
Glavni izvori trovanja su loše reciklirani olovni akumulatori, e-otpad, rude i farbe, navodi se u izveštaju.

Ključni krivac su akumulatori za vozila
Autori izveštaja kažu da su se njihova otkrića uglavnom zasnivala na podacima Instituta za zdravstvenu metriku i procenu (IHME) sa Univerziteta u Vašingtonu, koji su dobili rezultate krvnih analiza desetine hiljada dece širom sveta.
“Vozila u zemljama sa niskim i srednjim primanjima utrostručila su se od 2000. godine, što je dovelo do grafičkog porasta recikliranja olovnih akumulatora, često na nesiguran način”, rekao je dr Nikolas Ris, jedan od autora izveštaja.
Otprilike 85 odsto svih olova koji se koriste u svetu otpada na proizvodnju olovnih ploča za akumulatore, a velika većina potiče od recikliranih akumulatora.
Neregulisane i često nelegalne operacije recikliranja razbijanjem kućišta akumulatora, prosipa se kiselina i olovna prašinu po zemlji.
Takođe, događa se i paljenje olova u pećima na otvorenom koje ispuštaju otrovne pare i prašinu koja zagađuje okolinu.

Zašto su deca ranjiva?
Stručnjaci kažu da je dečji unos hrane, tečnosti i vazduha čak pet puta veći nego kod odraslih.
“To znači da deca mogu da apsorbuju i više neurotoksina ako se nađe u zemlji i vodi ili se proširi vazduhom gde se nalazi dete”, stoji u izveštaju.
Bebe i deca mlađa od pet godina izložena su visokom riziku, jer im mozak može biti oštećen i pre nego što se potpuno razvije, što dovodi do celoživotnog neurološkog, kognitivnog i fizičkog oštećenja.
Olovo je snažan neurotoksin koji je čak i kod niskog nivoa izloženosti povezan sa smanjenim IQ rezultatima, skraćenim rasponom pažnje i potencijalno nasilnim, pa čak i “kriminalnim” ponašanjem kasnije u životu.
Indija ima najveći broj, više od 275 miliona dece, sa nivoom olova u krvi većom od pet mikrograma po decilitru.
Taj nivo, prema Američkim Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), zahteva intervenciju, piše BBC.
“Otkriveno je da deca koja žive u ili u blizini radionica za reciklažu baterijskih olovnih kiselina u Indiji imaju nivo olova i do 190 mikrograma po decilitru”, izjavio je dr. Abas Mahdi, šef odeljenja za biohemiju Medicinskog univerziteta “King George” u indijskoj državi Utar Pradeš.
Deca su takođe izložena drugim zagađivačima, poput začina i biljnih lekova koji sadrže olovo kao konzervans ili pojačivač boja.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Aktuelna tema – prolivi u toplim danima! Zaista je mnogo dece (ali i odraslih) koji ovih nedelja imaju infekcije organa za varanje koje skoro uvek prate prolivaste stolice. Slede odgovori na najčešća pitanja:

Zašto su topli dani pogodniji za nastanak proliva?

Naprosto je veća šansa da se dođe u kontakt sa mikroorganizmima koji izazivaju crevne infekcije: neoprano (ili loše oprano) voće i povrće, nehigijenska kupališta, neadekvatno čuvana i pripremljena hrana…sve to pogoduje širenju virusa i bakterija, ali i toksina koje izazivaju prolive.

Ko su glavni krivci?

Najčešći uzročnici letnjih proliva se mogu svrstati u dve grupe:
Mikroorganizmi su najčešći prouzrokovači proliva kod dece: bakterije, virusi, ređe crevni paraziti i gljivice. Oni direkto oštećuju sluznicu creva pa tako onemogućavaju normalno varenje i eto proliva!
Druga grupa uzročnika su nepoželjne materije (toksini), koji u kontaktu sa detetovim želucem i crevima dovode do proliva (neretko i mučnine i povraćanja – trovanja).
Kako roditelji mogu da pomognu detetu sa prolivom?
Na tri stuba počiva borba sa prolivom kod dece: nadoknada tečnosti, adekvatna ishrana i probiotici.
Nadoknada tečnosti – oralna rehidracija je prvi korak, ali i najvažniji aspekt borbe protiv proliva!
Gubitak telesne tečnosti i sastojaka koji se u njoj nalaze može značajno da ugrozi zdravlje deteta, a nagli gubitak velike količine telesne vode može čak da ugrozi i život. To se, srećom, izuzetno veoma retko dešava, a ako se na vreme počne adekvatna nadoknada tečnosti, opasnosti nema.
Najprirodniji način nadoknade izgubljene vode je na usta – oralna rehidracija, a prvo pitanje je šta dati detetu da pije. Za takve situacije postoje adekvatni preparati (kao što je Humana Elektrolyt) – koji imaju optimalan odnos šećera i minerala za oralnu rehidraciju, a rastvaraju se u vodi.
Bilo bi veoma dobro imati uvek kod sebe, kod kuće ili na putu, ovakvo sredstvo za oralnu rehidrataciju (kesice Humana Elektrolyta su male i jednostavne za nošenje i čuvanje).
ako se daje Humana Elektrolyt
Lako: jedna kesica Humana Elektrolyta rastvara se u 250 ml vode ili nezaslađenog čaja (kamilica, komorač…).

Koliko treba dati tečnosti detetu koje ima proliv
Nije to lako prceizno odrediti – najbolje je “nutkati” dete da pije često po malo. Orijentacione količine koje treba nadoknaditi su određene prema uzrastu:
Bebi do 2 godine starosti, nakon svake tečne stolice dati 10ml/kg telesne mase rastvora Humana Elektrolyta – ako ima 10 kg, treba mu dati 100 ml
Deci između druge i desete godine starosti dati 100-200ml rastvora Humana Elektrolyta, nakon svake tečne stolice.
Deca iznad 10 godina starosti, kao i odrasli, mogu da uzimaju rastvor Humana Elektrolyta (kao i druge tečnosti) koliko žele (u početku 200 ml rasvora humana Elektrolyta nakon svake tečne stolice).

Kako davati detetu Humana elektrolyt
Glavni princip oralne rehidracije je «često po malo».
To znači da se manjem detetu daje jedna do dve kašičice tečnosti na pet do deset minuta. Veće dete može da popije par gutljaja (ne više od 20-30 mililitara) tečnosti, ali takođe sa pauzama od desetak minuta.

Može li višak Humana Elektrolyta da smeta detetu
Ne može, pod uslovom da se ne daje velika količina odjednom. Pravilo “često po malo” treba poštovati. Vašu bebu je praktično nemoguće “predozirati” Humana Elektrolytom!
Obično se daje jedna do dve kašičice tečnosti na pet do deset minuta. Vaše dete može da popije par gutljaja (ne više od 20-30 mililitara odjednom) tečnosti, ali takođe sa pauzama od desetak minuta. Cilj je da veća količina ne izazove povraćanje kod deteta!

Može li se detetu povremo ponuditi voda
Voda nije zamena za Humana Elektrolyt, pošto NE sadrži dovoljno elektrolita, ali slobodno možete da povremeno ponudite vodu detetu.
Vreme je za vodu kad se broj proliva značajnije smanji, pa da se polako dete uvodi u uobičajen režim unosa tečnosti.

Može li čaj zameniti Humana Elektrolyt
Ne može – čajevi su dobri, ali NISU dovoljni!
Ni oni nemaju elektrolite (minerale), ali se Humana Elektrolyt može rastvoriti u čaju koje dete voli.

Može li sokić da pomogne
Zaboraviti sokove!
Sokovi sadrže previše šećera a premalo elektrolita! Višak šećera može pogoršati proliv, a voćne kiseline mogu pojačati povraćanje.

Dijetalna ishrana
Drugi stub borbe protiv crevnih infekcija je adekvatna dijetalna ishrana, koja se stručno zove antidijaroična ishrana. Podrazumeva laganu, termički dobro obrađenu hranu (koja se veoma lako vari). U nju spadaju bareni pirinač i kuvana šargarepa, sa malo barenog krompira, uz dodatak soli. Prvih dan-dva, dijeta mora da bude striktna. Sa postepenim smanjivanjem broja i količine prolivastih stolica, treba postepeno normalizovati ishranu. Kuvano belo pileće meso ili teletina u supi su najbolji način da se napravi iskorak ka «normalnijem» obroku.
Treba izbegavati hranu koja sadrži veću količinu ugljenih hidrata (slatkiši, hleb, testenine) – jer šećer «izvlači» vodu iz crevnog zida i tako razređuje i onako retku stolicu.
Ukoliko proliv dobiju bebe koje sisaju – NE TREBA prekidati sa dojenjem. Blagotvorno majčino mleko ne samo da ne smeta, već i ubrzava izlečenje. Kada se hrani dete koje ima crevnu infekciju, mame i tate moraju da imaju u vidu da dete NE TREBA terati da jede. Gubitak apetita je uobičajena posledica gastrointestinalnih infekcija, pa upornost treba usmeriti ka pojenju deteta.

Probiotici su treći stub borbe sa letnjim prolivom
Probiotske bakterije imaju brojne korisne efekte na zdravlje, a pomoć u borbi sa crevnim infekcijama je jedan od najvažnijih. Probiotici su “pojačivači” crevnog imuniteta, ali i direktno pomažu u eliminaciji uzroka (virusa, ali i bakterija) infekcije.

Kada je neophodna pomoć lekara?

Ako dete i dalje ima uporne prolive, a naročito ako stalno povraća, neophodno je da ga pregleda pedijatar – koji će da proceni da li je dete za infuziju.
Izražena slabost (ne može na noge), bezvoljnost, uporno odbijanje da jede i pije su znaci dehidracije pa treba što pre organizovati pregled deteta

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Osećaji imaju moć da prizivaju sećanja, a sećanja su tu da probude emocije. Najdublje, najčistije, najjače emocije su one koje ostaju duboko u nama iz najranijeg detinjstva. U periodu do treće ili četvrte godine života, period se deklariše kao period infantilne amnezije, deca „pamte“ samo emocije.
Produkt tih nezapamćenih godina ste vi, takvi kakvi ste sada iako se ne sećate tog perioda koji je postavio temelje. Od treće godine deca imaju živa sećanja, a na vama je da im ta živa sećanja budu životne epizode koje vole da repriziraju.

1. Atmosfera u porodici
Deca pamte odnos partnera u porodici – kako ste se odnosili prema suprugu/supruzi. Gledaju i uče po modelu. Stvaraju sliku šta je to ljubav, šta je zajednica, zajednički život. Možda ne detaljno, ali deca će se sećati svake svađe svojih roditelja koju su čuli ili kojoj su prisustvovali. Imala sam priliku da čujem i neke citirane rečenice koje su od doba detinjstva odzvanjale u podsvesti. Zar nije lepše da zapamte kako su mama i tata zajedno spremali ručak, gledali film, krečili sobu, vodili „me“ u park?
Ne zaboravite da deca pamte i odnos prema starijim članovima porodice, i opet vi birate – „Jao, je l’ se sećaš kada smo birali cveće za bakin rođendan?!“ ….ili „Da, mama i baka su se često svađale“. Isto tako, starija deca pamte odnos prema mlađim, novoprispelim članovima porodice – „Kako si lepo pazio brata/sestru kada je bio/bila mali/mala!“. Ono što svako dete (koje je imalo) pamti je kućni ljubimac! I svako, baš svako dete koje je odraslo sa nekom životinjom pamti je i tretira kao ravnopravnog člana svoje porodice.
Svaki odrastao čovek može da odabere boju kojom bi opisao atmosferu u svojoj porodici – potrudite se da boja koju bi Vaše dete izabralo bude topla i vesela.
Porodični rituali su neizbrisiv deo iz detinjstva koji čak i ako tada nije bio omiljeni ostaje urezan zbog nebrojano mnogo ponavljanja. To su tako male i jednostavne stvari poput zajedničkih obroka, filmskih večeri svakog petka, zajedničke šetnje svake srede i sličnih stvari za koje samo treba malo vremena i volje. Nekoliko puta sam čula nešto poput: „Tada nisam volela da šetamo svake srede, nekad me je mrzelo, ali mi sada baš nedostaje, bilo je prelepo“.
Svaka porodica ima svoju posebnu atmosferu koja suštinski nepromenljiva, ali u trenucima nastanka problema i periodima velikog pritiska promeni svoju formu. Deca pamte krizne periode u porodicama i načine na koji se porodica nosila sa istim. Ono što im posebno ostane urezano je to kako su se roditelji u tim trenucima odnosili prema njima.

2. Odnos prema njima
Deca pamte prioritete. Budite uvereni da će svako dete da zapamti trenutak kada ste sišli sa stolice u sred brisanja prozora da ga zagrlite, porazgovarate sa njim, dodate mu nešto, poigrate se, iako to u tom trenutku nije bilo tako hitno. Svako dete se seća kada mu je jasno stavljeno do znanja da je bitnije od svakog posla. Merna jedinica ljubavi je nivo posvećene paznje, ali pune pažnje, nepodeljene. Sve ćete moći da nadoknadite – i opran prozor, popravljen automobil, oprane sudove, raširen veš, poslovni telefonski razgovor, baš sve osim trenutka kada je detetu trebala maksimalna pažnja, a niste mu je posvetili.
Deca pamte kako ste ih opisivali u nekom većem društvu. Pamte i to kako ste se odnosili prema njima kada niste sami. Upamte svaki opisni pridev ili nadimak koji je izazvao emociju – pozitivnu ili negativnu.
To je ono što ih gradi, to je njihovo samopouzdanje i samopoštovanje jer deca postaju ono što im kažete da jesu.
Deca pamte kako su proslavljala rođendane i druge bitne praznike i kada ovo kažem ne mislim na novac koji je u to bio uložen. Gotovo niko mi nije pomenuo poklon koji je dobio kada je bio mali, a da je pri tom mislio na njegovu materijalnu vrednost. Pamte pažnju – da ste znali šta je ono što oni žele i baš to uradili.

3. Osećaj sigurnosti
Osećaj sigurnosti može da bude proizvod atmosfere u porodici i odnosa prema detetu. Deca pamte na koji način ste shvatali njihove probleme i kako ste im pomagali da ih reše. Osećaj da su bili sigurni i bezbrižni je najveće bogatstvo ljudskog pamćenja iz detinjsva koje jedan čovek može da nosi sa sobom kroz život. To je ono kada ste uspešno sredili čudovište ispod kreveta, bili tu nakon ružnog sna i mahali rukama kroz vazduh da oterate te zle i dosadne duhove.

4. Male uspehe
Deca svoje male uspehe pamte kao bitne događaje. Svi veliki ljudi se sećaju kako i kada su naučili da voze biciklu, da plivaju, da pevaju, da sviraju neki instrument. Sećaju se ostvarenja, ali se sećaju i truda,puta, prepreka, padova i ožiljaka koji su tome prethodili, ali i podrške koju su imali kroz sve to. U pričama se često provlače prvi dan u školi, prvi nastup na nekoj predstavi, prva osvojena nagrada ma iz čega ona bila. Sve su to mali uspehi puni velikih emocija.

5. „Tehničko“ okruženje i putovanja
Deca pamte gde su odrasla. Ovom rečenicom podrazumevam baš mesto i okruženje u kome su odrasli. Pamte kuću ili stan, detaljan raspored prostorija i stvari unutar istog. Pamte omiljenu šolju, kašičicu. Sećaju se svog parkića, svoje ljuljaške i omiljene prodavnice iako na tom mestu već godinama posluje banka. Sećaju se putovanja. Ta selektivnost sećanja kada su putovanja u pitanju mi je jako interesantna – deca se sećaju emotivnih doživljaja sa tih putovanja i samo njih prepričavaju živopisno: „Tada sam se prvi put spustio niz veliki vodeli tobogan“. Sva putovanja ostaju u sećanju da su postojala, da su se dogodila, ali niko od nas ne može da prepriča svako letovanje, zimovanje ili tome slično iz detinjstva već par dana tih putovanja koja su izazvala duboke emocije kod nas.
Deca pamte gde su odrasla. Deca pamte kako su odrasla.
Pamte sve nešto svesno i to se prepričava, a ostalo podsvesno, to postaju i to žive. Ono što mislite da ne vide – vide. Ono što mislite da ne znaju – znaju. Ako nije u domenu njihovog razumevanja onda osećaju. Osećaju svaku emociju, svaku radost, svaki problem samo ne umeju to da iskažu, bar ne u tom trenutku, ali pamte i uče. Frojd kaže: „Dete je otac čovek“ i ja bih se složila. Sećanja iz detinjstva su ogledalo roditelja.

Autor: Kristina Vukomanović

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Zaboravnost i zbunjenost u nekim trenucima kod majki može biti predmet šale. Ipak, mnoga istraživanja su pokazala da u mozgu zaista nastaju promene kada postanete roditelj.

Da li ste čuli za 'majčinski mozak'?
Mama Lisa Ker opisala je neobičnu situaciju u kojoj se našla.
"Ne ide mi baš dobro dok troje dece vrišti u isto vreme. Tako sam juče otišla da im kupim užinu, stajala i čekala porudžbinu i nakon što su mi ljudi dali sve što sam kupila. Majčinski mozak je stvaran", napisala je Lisa na Tviteru.
Nije ona jedina koja iskusi te zaboravne momente nakon što dobije decu. Mnoge mame podelile su na društvenim mrežama svoje neobične situacije. Neke su krenule bez majice napolje, druge su stavljale čips u frižider, dok su mnoge tražile po kući ono što već drže u ruci.
Obično se ovako zbunjujuće situacije dešavaju zbog promene stila života, kako kod mame tako i kod tate. Život postaje mnogo stresniji, a roditelji vrlo malo spavaju.
Kada ne prespavate noć, sasvim je razumljivo da ne budete kognitivno isti kao da ste se naspavali.
Uz to, velika je promena kada od samostalne odrasle osobe postanete osoba odgovorna za nečiji opstanak. To menja identitet, ali i način na koji provodite vreme, spavate i brinete se o sebi.
I nauka je mnogo puta dokazala kolika je promena kod žena tokom trudnoće i majčinstva.
2016. godine evropska istraživanja pokazala su da se kod žena koje postanu majke menja siva masa u mozgu, a te promene traju minimum dve godine. Promene su toliko jasne da se samo na osnovu skenera mozga može pokazati da li je žena postala majka ili ne, prema pomenutoj studiji.
Studija iz 2010. pokazala je da dolazi do promena u verbalnoj memoriji kod trudnica. Recimo, one počnu da zaboravljaju imena likova iz filma ili imena omiljene knjige, iako nema promene na prepoznavanju i radnoj memoriji.
Sva istraživanja, naravno, ne pokazuju da su trudnice i novonastale majke manje inteligentne. Pojam 'majčinski mozak' moramo upotrebljavati sa oprezom.
Mnogi naučnici smatraju da sve te promene koje se dešavaju u stvari pomažu ženama da budu bolje majke.
Iako je ovo sasvim normalna pojava, kao i česta šala među ljudima, mnogi upozoravaju da bi bilo dobro porazgovarati sa lekarom ukoliko se pojave neki mnogo ozbiljniji simptomi nakon porođaja.
Ukoliko mislite da vam je potrebna pomoć u postporođajnom periodu, nemojte se libiti da je potražite.

Izvor: www.yumama.com

Iako smo svi svesni značaja doručka kao prvog obroka, koji nam daje snagu za kvalitetan početak dana, vrlo često ubrzan način života dovodi do njegovog preskakanja ili pravljenja navike za kupovinom njegove brze, jeftine i lako dustopne varijante, koja nas sve vreba iz svuda prisutnih pekara.
Ovaj trend koji je većina populacije usvojila se učestalo sa roditelja prenosi na decu koja sve više, i u sve većem obimu, kao okosnicu svoje ishrane vide pecivo i raznorazne od peciva napravljene đakonije, koje ne samo da dovode do porasti gojaznosti među decom, već i utiču nepovoljno na njihov rast, razvoj i zdravlje u celosti. Iako dominantno korišćena kao zamena za prvi obrok, hrana iz pekare sve ćešče postaje prisutna i umesto večere, kada pored dugoročnih posledica, dovodi do otežanog i nekvalitetnog sna.

Gojaznost kao posledica zloupotrebe hrane iz pekare

Hrana iz pekare je bogata kalorijama, a slabo bogata nutritivnim elementima. Velika količina ugljenih hidrata od kojih je sastavljena prividno daje osećaj sitosti, ali uz dugoročne posledice. Brašno glavni sastojak svih pekarskih proizvoda se tokom procesa varenja pretvara u šećer koji se kao takav taloži kao prekomerna masno tkivo, a samim tim doprinosi i stvaranju insulinske rezistencije, koja je opšte poznata kao uvertira u dijabetes. Vrlo često pekarski proizvodi su,da bi se njihov ukus još više dopao širokoj populaciji, poboljšani dodavanjem i dodatnog šećera što dodatno utiče ne samo na razvoj gojaznosti već i povećava šanse za razvog dijabetesa. Neretko se u pekarskoj industriji danas koriste antifriz i gips kako bi se dobila boja boja ili lakše sjedinilo testo. Ne moramo da govorimo koliko su ove supstance štetne za zdravlje, posebno male dece.

Gluten i ostali vidovi preosetljivosti na pekarske proizvode

Jedan deo populacije ima dokazanu preosetljivost na gluten i njima je striktno zabranjena upotreba proizvoda koji u svom sastavu sadrže gluten. Upravo u dečjem uzrastu se veliki broj ovih preosetljivosti i ispolji, pa je stoga neophodno i kod dece koja nemaju ispoljenu ovu karakteristiku biti oprezan sa prekomernom upotrebom pekarskih proizvoda. Značajan deo populacije ispoljava reakcije na pekarske proivode u vidu nadutosti, subjektivno otežanog funkcionisanja, umora i pada koncentracije. Ovi simptomi mogu biti vezani ne samo za gluten, kako to većina ljudi pogrešno interpretira, več i za ostale sastojke koji se koriste u pripremi ovih proizvoda. Da bi se poboljšao ukus, i održala svežina, visoka je koncentracija aditiva i određenih emulgatora, koji pored toga što mogu davati osećaj težine, u određenom procentu populacije mogu izazvati i alergijske reakcije.

Trans masti kao preduslov kardiovaskularnih problema

U proizvodnji pekarskog asortimana, kako bi ukus bio još primamljiviji koriste se ogromne količine margarina. Ovaj, već dugi niz godina proizvod na lošem glasu je već dobro poznat kao tihi ubica zbog velikog sadržaja trans masti. Margarin ne samo da loše utiče na stanje kardiovaskularnog sistema, već se i poslednjih godina vezuje za povećanu stopu karcinoma. Povećava prisustvo slobodnih radikala ali i pro inflamatornih supstanci, koji povećavaju upalne procese. Koliko je on loš, govori i činjenica da dugo ostaje u istom stanju, upravo zbog toga što ga i mikroorganizmi izbegavaju.

Pecivo kao uzrok loše probave i smanjene koncentracije

Pecivo je čest uzrok nadimanja u stomaku, a učestalo je zapažano da izaziva i opstipaciju. Teško se vari, pa kada se jede pred san, utiče na njegov kvalitet. Previše pekarskih proizvoda umanjuje koncentraciju i efektivnost, a dugoročno povećava holesterol i utiče na mnoge metaboličke ali i kardiovaskularne bolesti.

Dobar plan ishrane i obrok kod kuće, smanjuju posete pekarama

Iako sigurno najlakše kupiti gotov proizvod u pekari, da bismo dugoročno ulagali u zdravlje naše dece, neophodno je obroke smišljati, planirati unapred i spremati ih kod kuće .Učite decu i svojim primerom da se jede kod kuće, a kada su napolju punog stomaka i rizik od ulaska od pekaru je manji. U doba pandemije kojoj svi svedočimo, svakako i da treba maksimalno izbegavati nepotrebno jelo i kada nemamo adekvatne uslove za pranje ruku. Ukoliko ponekad nemate drugu opciju od hrane iz pekare, izaberite ono što je od integralnog brašna i sa što manje priloga, posebno slatkih. Uvek je bolja alternativa napraviti domaći hleb ili pecivo, zato što smo onda sigurniji da znamo koji su pravi sastojci unutra.

Koje su alternative hrani iz pekare?

Ako uzmemo u obzir da je najčešća konzumacija ovih proizvoda ujutru, treba se podsetiti kako bi idealan doručak trebalo da izgleda. Doručak je obrok koji dopušta najveći opseg kombinovanja raznih namirnica. On mora da bude kombinacija ugljenih hidrata, proteina i masti a idealan odnos bi bio 25 % ugljenih hidrata, 25 % proteina i 50% povrća ili voća, koji nam daju minerale, vitamine i vlakna.
Žitarice možemo uneti i u vidu mekinja, koje pomešamo sa kiselim mlekom, toplom vodom i pridodamo semenke bundeve, suncokreta i neko suvo ili sveže bobičasto voće. Treba biti oprezan sa gotovim kašama, smesama koje su često bogate šećerima i aditivima. Pite od integralnih ili heljdinih kora mogu jednom do dva puta nedeljno biti dobar izbor .
Kada smo kod proteina, najbolji izbor su jaja koja se mogu pripremiti u različitim oblicima. Idealan dodatak se sastoji i od sirovog povrća u vidu zelene salate, paradajza, krastavca,rukole, koji obezbedjuju enzime za varenje, ali i mnogobrojne minerale.

Evo nekoliko, jednostavnih i brzih recepata koji mogu da zamene hranu iz pekare

Kiš bez kora
Potrebno vam je 4 jaja, 2 belanca, jedan čen belog luga, pola glavice crnog luka , jedna ipo čaša kefira, 100 gr sira po izboru, pola šolje spanaća i 100 g praške šunke. Po ukusu možete dodati slaninu i omiljene začine. Na dno posude stavite izdinstan luk i šunku, sir, a potom dodajte umućena jaja i kefir. Izmešajte sve da se lepo sjedini, dodajte začine po ukusu. Peći na 180 stepeni, 45 min.

Zapečena palenta
Potrebno vam je 250 g palente, 5 jaja, 200 g slanine, 2 šolje jogurta ili kefira, začini po ukusu. Možete dodati dodatno sir, seckanu papriku i rukolu.
Zagrejte rernu na 180 stepeni. Skuvajte palentu zajedno sa jogurtom, dodajte šolju ipo vode. Umutite jaja I dodajte dve kašike palente da se sjedini. Slalinicu ispržite, potom dodajte u smemu. Sve spojte i izmešajte, pa pecite 4o minuta.

Omlet bez jaja
Potrebno vam je 4 kašike brašna od leblebije, 1 čen belog luka, 300 g sira ( najbolje tofu), jedna šoljica sitno seckanog povrća po izboru ( čeri paradajz, rukola, pečurke, paprika…), 1 kašičica praška za pecivo, 1 kašičica suvog kvasca
Povrće ispržiti u tiganju, a ostale sastojke izblendirati. Staviti u modlice za pečenje I sve pomešati. Peći na 180 stepeni, 45 minuta

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Svaki peti đak prvak ima višak kilograma ili je već gojazan, dok svako treće dete sa ovim problemom polazi u srednju školu. Istraživanja ukazuju da dečaci sa viškom kilograma ili oni koji su gojazni, unose između 140 i 500 kalorija više od dnevnih energetskih potreba za taj uzrast. Kada su u pitanju devojčice, one unose između 160 i 290 kalorija više. Gojaznost utiče na fizičko i mentalno zdravlje deteta, uvećava rizik od pojave hipertenzije i problema sa disanjem, neretko dovodi i do smanjenog samopouzdanja.
Ishrana siromašna nutritivnim materijama tokom detinjstva ima negativan uticaj na rast i razvoj deteta. Iako ljudski organizam može lako da se prilagodi situaciji te adaptira metabolizam da funkcioniše na manjoj količini nutrijenata, na duži perod će se razviti negativne posledice. Gojazno dete oko pete godine već ima razvijene masne ćelije, koje teško mogu u potpunosti da nestanu, čak sasvim suprotno, imaju tendanciju da se uvećavaju.

Koja deca su najugroženija?
Izloženost brzoj hrani, slatkišima i grickalicama je velika. Na svakom koraku postoji kiosk ili manja prodavnica koja će imati u ponudi neki od ovih proizvoda. Njihova cena je dostupna široj populaciji, a u ovako teškoj ekonomskoj situaciji veći je fokus na “punjenju stomaka” nego na kvalitetnom izboru namirnica.

Evo kako da ohrabrite decu da jedu zdravije:

1. Dozvolite maloj deci da se igraju sa hranom
Opšte je poznato da deca najbolje uče kroz igru. Tako ih možete naučiti:

bojama uz pomoć voća i povrća,

oblicima uz pomoć testa

da razlikuju ukus i miris

sabiranje i oduzimanje

2. Uvedite novu namirnicu van obroka
Obično novu namirnicu uvodimo u sklopu nekog obroka. Neretko završavamo razočarani jer se detetu nije “dopalo” novo jelo a mi smo toliko vremena i ljubavi uložili u njegovu pripremu. Možda je bolje, povremeno, ponuditi im novu namirnicu neovisno od obroka. Možda se vašem detetu ne dopada oblik u kom ste mu poslužili namirnicu. Velika je razlika u ukusima sirove, obarene ili prekuvane šargarepe.

3. Vodite računa o veličini porcije
Skoro svakoga dana kesice čipsa, smokija ili neke druge vrste grickalica su sve veće pa se sada prodaju “JUMBO” ili “XXXL” pakovanja. Isto tako, svakoga dana prodavci smišljaju nove trikove kako da prodaju svoje proizvode. Akcijama, kao što su “platiš 2 a dobiješ 3” je veoma teško odoleti. Lako se pojede “porodično” pakovanje sladoleda uz neki omiljeni film. Iako bi pomislili da je nabolje ne davati deci grickalice i slatkiše te ih tako sprečiti da preteruju, bolje je naučiti ih da odrede sebi porciju.

4. Napravite domaću “brzu hranu”
Kada kod kuće pripremate “brzu hranu” popravljate joj nutritivni sastav jer birate namirnice koje ćete im dodati a decu navikavate na prirodniji ukus bez veštačkih dodataka.

5. Uključite dete u pripremu obroka
Podstaknite dete da vam pomogne u pripremi obroka ili da samo pripremi neki obrok u skladu sa svojim godinama. Kada znaju od čega je jelo napravljeno i ako sami ulože trud u njegovu pripremu daleko je veća verovatnoća da će to isto jelo u slast i pojesti.

6. Naučite decu da ne izlaze iz kuće praznog stomaka
Pobrinite se da vaš tinejdžer pojede nešto pre nego što ode u u školu ili na neku od vanškolskih aktivnosti. Tako je manja šansa da će usput svratiti do kioska brze hrane ili prodavnice sa slatkišima i grickalicama.

7. Budite dobar primer
Od izuzetne je važnosti da roditelji budu dobar primer svojoj deci. Nemamo pravo da zahtevamo nešto od svoje dece što i sami ne radimo. Neretko je veći efekat tihog nametanja, gde deca svakodnevno pomno prate ponašanje svojih roditelja. Iako bi voleli da su bake i deke više na našoj strani (svoje dece) nego na strani unuka kada je u pitanju davanje “poslastica”, moramo zajedno da pronađemo kompromis.
Čak i kada se trudite svim silama da naučite vaše dete da se hrani zdravo, to može biti izuzetno teško. Svi smo mi drugačiji pa time i drugačijeg ukusa. Ponekad je potrebno pustiti ih ali ne brinite, to nije izgubljen rat to je samo propala bitka i vi već pripremate novu strategiju.

Izvor: najboljamamanasvetu.com

 

Uspavljivanje može biti izazov, pogotovo kada je reč o deci koja imaju neko kašnjenje u razvoju. Jedno od pitanja koje postavljam roditeljima kada dolaze kod mene na procenu, jeste kako dete spava, ovo pitanje iako se čini nerelevantnim za procenu razvoja itekako je btino. Dete koje ne spava često bude dodatno razdraljivo i nesaradljivo. A samo nespavanje može biti poslednica nepravilne senzorne integracije. U tekstu koje sledi delim neke od saveta kako pomoći detetu sa senzornom disfunkcijom da lakše zaspi?
Osnovno je uspostaviti večernju rutinu – večera, mirnija igra i umirujuća kupka je neki najčesći redosled koji se primenjuje. Pored večernje rutine saveti jesu:

SPROVESTI SENZORNU DIJETU – Svako dete ima svoje senzorne potrebe, neka deca su hipersenzitivna, neka su hiposenzitivna. Aktivnosti koje se sporvode u cilju senzorne dijete jesu one koje su osmišljenje za svako dete ponaosob i pomažu u zadovoljenjeu specifičnih senzornih potreba vašeg deteta.

Na primer, ako je vaše dete ima potrebu za dodatnim taktilnim nadražajem, pobrinite se da dobije mnoštvo taktilnog unosa pre spavanja. Napravite “sendvič” od ćebeta pred spavanje – čvrsto pristisnite jastuke na rukama i leđima deteta ili umotajte dete u ćebe tako što ćete ga urolati u njega i ostavite ga par sekundi. Možete probati i senzorno odelo u koje dete može da uđe celo i u kome može da leži ili da se kreće pred vreme za spavanje.
Neka deca imaju dodatnu potrevu za kretanjem, žele da skaču, trče ili da se vrte. Pobrinite se da u toku dana ima dovoljno aktivnosti u kojima može da potroši dodatnu energiju, a kako se vreme za krevet bliži svodite je na minimum, kako bi imalo dovoljno vremena da se umiri tj. da se umire centri u mozgu.
Ključno je pokušati biti što dosledniji, i kada je to moguće unositi promene u odnosu na sam dan i potrebe deteta u tom trenutku. Nekim danima će imati potrebu da više skače, dok će drugim danima biti potrebno obezbediti više ili manje aktivnosti. Važno je pratiti i dnevne potrebe deteta i razmeniti informacije sa osobama koje su provele dan sa detetom ukoliko je dete uključeno u vrtić ili je krenulo u školu.

DRŽITE SENZORNE IGRAČKE U BLIZINI – uzmite manju korpu za igračke koja će stajati blizu kreveta i biti dostupna detetu. Napunite je sa igračkama koje dete umiruji ili imaju umirujući efekat. To mogu biti senzorne flaše, lava lampu, gumeni slajm, spiner,… igračke koje dete može koristiti i u krevetu nakon što se poljubite za laku noć kako bi se umirilo.

OBRATITE PAŽNJU NA DUŠEK I JASTUKE – iako deluje da nije važno, deci koja imaju teškoće sa senzornom integracijom, problem sa uspavljivanjem može biti i neodgovarajući dušek i jastuk. Posteljina bi trebalo da bude od pamuka i glatka (pogotovo kada su u pitanju deca sa taktilnom preosteljivošću). Ovo je takođe individualno, nekoj deci će više prijati tvrđi dušek i jastuk, dok će nekoj deci biti lakše da zaspe bez jastuka, proratite (i po potrebi zabeležite) situacije kada je dete zaspalo van svog kreveta, a posebno obratite pažnju kada je zaspalo neočekivano, na nekom neplaniranom mestu. Za taktilno osetljivo dete vrsta materijala je od velikog značaja.

KORISTITE ETERIČNA ULJA – dodajte par kapi ulja lavande na jastuk i navucite jastučnicu. Lavanda deluje umirujuće. Možete koristiti i lavandino ulje u ovlaživaču vazduha kako bi vazduh bio čistiji i svežiji pred spavanje. Dete koje je osteljivo na mirise će vam biti zahvalno. Možete probati i masažu stopala sa eteričnim uljem lavande pomešanim sa kokosovim uljem.

NAPRAVITE UMIRUJUĆE OKRUŽENJE – neka dete imaju potrebu da se kriju i zavlače pod sto i stolice kako bi našla svoje “utočište”, često se to naziva mesto za osamljivanje. Danas se mogu pronaći dodaci za krevet u vidu šatora i baldahina, isprobajte da li to pomaže detetu da se uspava. Dodajte noćno svetlo koje ne sija jako, već daje odsjaj u vidu zvezdica na plafonu npr.
Iskoriste moć muzike – nabavite CD lagane, tihe muzike sa umirujućim pesmicama ili mašinu koja pravi “belu buku” – bela buka ili beli šum je pojam koji označava mešavinu zvukova određene frekvencije i ponavljanja, raspon frekvencija je od 20Hz do 20 000Hz. Naziv bela dobila je, jer sadrži čitav spektar raznih zvukova, kao što bela, dnevna svetlost ima spektar raznih boja.
Sledeći put kad uđete u detetovu sobu, razmislite o senzornom iskustvu vašeg deteta. Stavite se u njegov položaj i pokušajte da sagledate okruženje iz detetove perspektive. Možda ćete biti iznenađeni malim promenama koje možete prilagoditi i šta će one doneti spavanju vašeg deteta noću.

Izvor: pitajtedefektologa.com

Probiotici doprinose zdravlju organa za varenje i pravilnom radu imunog sistema. Oni sadrže žive bakterije, koje nazivamo “dobrim bakterijama”, koje su inače prirodni stanovnici crevnog trakta.
Osim u suplementima, probiotika ima i u fermentisanim kulturama, poput kefira. Lactobacillus i bifidobacterium su mlečnokiselinske bakterije koje čine dve najveće grupe probiotika.
Probiotici se preporučuju kao dodatak neuravnoteženoj ishrani, za prevenciju i terapiju putničke dijareje, uz terapiju antibiotikom, za obnavljanje crevne flore nakon upotrebe antibiotika.
Svojim dejstvom probiotici povećavaju broj dobrih mikroba u crevima, održavaju zdravlje mikroflore, stimulišu imuni sistem i sprečavaju naseljavanje patogena.
Primena probiotika nije komplikovana.

Kako se uzima probiotik na putovanju

Na putovanjima često dolazi do stomačnih tegoba i pojave dijareje. Razlog tome je promena sanitarnih i klimatskih uslova, kao i voda i hrana drugačijeg sastava.
Pod putničkom dijarejom se smatra poremećaj rada digestivnog trakta usled čega dolazi do bolova i grčeva u stomaku praćenih retkom i učestalom stolicom.
Mala deca su veoma osetljiva i naročito sklona putničkoj dijareji, zato što još uvek nemaju potpuno razavijen imunitet, pa njihov stomačić najčešće odreaguje kada se nađu u klimatskim i/ili sanitarnim uslovima na koje nisu navikli.
Kako ne bi došlo do poremećaja rada osetljivih stomačića, počnite da dajete detetu probotik tri dana pre putovanja. Svakodnevnu terapiju probiotikom nastavite tokom celog putovanja i završite je tri dana nakon što se vratite sa odmora.

Kako se uzima probiotik uz antibiotik

Lečeći bolest i delujući na bakterije koje su tu bolest izazvale, antibiotik utiče i na bakterije koje su prirodni stanovnici detetovog organizma, odnosno sistema za varenje. Zbog toga često dolazi do dijareje. Primena probiotika sa antibiotikom pomaže da do dijareje ne dođe.
Kada se probiotik primenjuje uz antibiotik, preporučuje se da primena bude dva sata nakon uzimanja antibiotika.
Osim što sprečava nastanak dijareje, probiotik ojačava crevnu floru i čini je otpornijom, dodatno stimulišući imune ćelije u stomaku deteta. Na taj način se jača imuni sistem organizma.

Kako se uzima probiotik nakon antibiotika

Korišćenje probiotika se preporučije najmanje nedelju dana nakon završetka terapije antibiotikom, kako bi se ponovo uspostavio pravilan balans dobrih bakterija.

Zašto je probiotik važan

Crevna flora, odnosno mikrobiota se nalazi u digestivnom traktu svih ljudi, pa i dece. To je kompleksna i ogromna zajednica mikroorganizama, koju čine gljivice, bakterije i virusi. Njen razvoj počinje čim se beba rodi.
Neadekvatan razvoj mikrobiote (disbioza) može uticati na neadekvatan odgovor imunog sistema.

Probiotik i imunitet

Prvih nekoliko godina deteta su ključne za razvoj zdrave crevne mikroflore, što predstavlja uslov za dalji razvoj dobrog imuniteta kod deteta. Probiotski suplementi, ali i hrana koja sadrži probiotike, odnosno dobre bakterije, doprinose pravilnom razvoju mikrobiote.
Dobre bakterije koje su prirodni stanovnici crevne flore sprečavaju rast i razvoj loših bakterija, na taj način čuvajući zdravlje deteta.

Probiotik koji deca vole

Roditelji veoma često imaju poteškoća da daju detetu probiotik, naročito ako je ono malo. Probival choco je probiotik sa ukusom čokolade, oblikom, teksturom i sastavom prilagođen dečljim potrebama, ali i prohtevima.
Probival choco sadrži mlečno kiselinske bakterije Lactobacillus acidophilus i Bifidobacterium lactis koje su prirodni stanovnici detetovog crevnog trakta i najbolje ispitane probiotske bakterije.
Sa cinkom u sastavu, on podstiče regeneraciju epitela crevne sluznice pomažući normalizaciju funkcije creva, skraćuje vreme trajanja dijareje i smanjuje težinu bolesti.
Kao snažan antioksidans, vitamin C u sastavu probiotika doprinosi jačanju odbrambenih sposobnosti organizma i umanjuje iscrpljenost i umor, koji prate dijareju.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Dete koje kuka bez prestanka i konstantno nešto traži može jako da iznervira i najsmireniju osobu na svetu. Osećaj može da bude nešto kao grebanje stakla noktima – bez prestanka. Stručnjaci naglašavaju da je ovaj problem najbolje „saseći u korenu“. Saznajte kako da se suočite sa neizbežnim kukanjem a da ne poludite.
Kukanje zna da počne čim se dete ujutru probudi i može da traje sve dok ponovo ne zaspi, obično kasno uveče. Odnosi se pre svega na činjenicu da detetu ništa ne odgovara kada ste zajedno, konstantno se žali i dosađuje iako zna da se zaigra samo. Da li vam ovo zvuči poznato?
U kukanje spada sve od žaljenja, preko bacanja na pod do izbacivanja i odbijanja hrane. Kada detetu ne odgovara majica koju ste mu obukli, kada plače jer nema slamčice u čaši ili kada neće da sedi u kolicima i vrišti bez prestanka znači da je u modalitetu “kukanje”.
Stručnjaci kažu da je kukanje u suštini samo jedan od koraka ka savladavanju pravila komunikacije. Ali ipak, mališani treba što pre moguće da nauče da je kukanje neprihvatljiv način traženja onoga što se želi kao ili privlačenja pažnje.

Kako savladati kukanje?
Evo nekoliko praktičnih i korisnih saveta koji će vam pomoći da izbacite ovu ružnu naviku vašeg deteta pre nego što počnete da automatski ispunjavate svaki njihov zahtev.
Recite detetu da prestane da kuka i traži lepo ono što želi. Objasnite mu i šta znači “lepo” konkretnim primerima i rečenicama. Npr. Nikola kaži “mama, možes molim te da mi daš vodu”.
Ako nastavi i dalje da kuka, čvrštim glasom ga opomenite.
Ukoliko i nakon toga nastavi sa kukanjem odredite posledicu koju ćete moći svaki put da spovedete (npr.da se udaljite 2 minuta dok dete nije spremno da pita lepo.
Dalje kukanje i plakanje ćete morati potpuno da ignorišete. Možda je najbolje da se odaljite malo od deteta.
Najvažnija stvar je da budete konzistentni i ne popuštate pred molbama upućenim kukajućim glasom. I budite spremni prvo na negativnu reakciju deteta i pogoršanje ponašanja (dete npr. može postati agresivno prema vama) ali znajte da ono samo prethodi sigurnom poboljšanju, ako ste uporni.
Kukanje će prestati čim dete shvati da ono nema uticaja na vaše odluke i ne vodi nikuda.

Izvor: najboljamamanasvetu.com

Da li se često dešava da vaše dete ugrize svoje drugare, ili pak vas? Pogledajte zbog čega dolazi do ovakvog ponašanja, ali i kako da rešite ovaj problem.
Još od malena deca vole da stavljaju u usta sve što dohvate. Na ovaj način oni pokušavaju da nauče svoju okolinu. To svakako ne prestaje kada dete napuni godinu dana. Može se desiti da ujedaju drugare za ruku ili pak dok ih dojite.

Zašto deca ujedaju?
Važno je da razumete razloge zbog kojih mališani imaju ovu agresivnu naviku. U većini slučajeva to mogu biti ovi razlozi:

- Pokušavaju da nauče svet.
Deca vole da osete stvari oralno, i tako ih razumeju, objašnjava Džudit Džerard, psiholog i profesor javnog zdravlja sa Univerziteta u Minesoti.

- Na taj način komuniciraju.
Pokazivanje osećanja može biti teško jednogodišnjacima, jer ne mogu da ih iskažu verbalno. Oni nemaju jezičke sposobnosti da pokažu kako se osećaju, pa ujedaju kako bi pokazali uzbuđenje, frustraciju, anksioznost, pa čak i dosadu.

- To im je način odbrane.
Nekada, njihovo ujedanje je opravdano. Možda im je neko dete uzelo flašicu, vuklo ih za kosu i slično. Deca još uvek nemaju osećaj samokontrole. Ovo najčešće objašnjava ujedanje po vrtićima.

- Testiraju uzroke i posledice.
Jeste li se ikad pitali zašto je toliko igračaka dizajnirano da stvara zvuk pri dodiru? Deca ovog uzrasta proveravaju koje akcije izazivaju kakvu reakciju. Testiraju kako mogu da utiču na svet.

- Premoreni su.
Često nakon previše stimulacije dolazi do ujedanja. Zato radije nakon iscrpljujuće igre i zabave pustite dete da se smiri ili odspava.

Kako rešiti problem ujedanja
Dete jednostavno misli da je ujedanje sasvim dobra reakcija na zbunjenost ili frustraciju. Vaš posao je da ga na siguran način odvratite od ovakvog ponašanja.

- Odmah reagujte.
Koristite kratke reči i glasan ton. "Ne ujedaj. To povređuje", reči su kojim ćete dete usmeriti na nešto drugo, predlažu pedijatri. Iako deca još uvek ne razumeju vaše reči, uskoro će to moći. Do tada, razumeće vaš ton.

- Ohrabrite dete da koristi reči.
Dajte detetu do znanja da, kada se naljuti ili uznemiri, postoji drugi način sem ujedanja. Može reći Neću to, Ne želim, Ne, ili potražiti vašu pomoć.

- Pokažite da su njihova osećanja u redu.
Pokažite mu da razumete njegove frustracije, recite mu to. Zagrlite ga, to će ga umiriti.

- Potražite uzroke
Na primer, ako primetite da dete planira da ujede drugara koji mu uzme omiljenu igračku, prosto mu dajte drugu sličnu i predupredite problem.

- Ne dozvolite da profititra od napada.
Nemojte dozvoliti da dobije igračku posle ujedanja ili agresivnog ponašanja. Ako mu strategija uspeva, ono će nastaviti to da radi.

- Više pažnje obratite na žrtvu nego na napadača.
Na taj način ćete biti model ponašanja detetu. Pokažite saosećanje i dajte detetu pozitivan primer.

- Nadgledajte dete koje ujeda.
Naravno da je lepše igrati se sa njima, ali je važno da budete jedan korak ispred, da primetite kada će doći do lošeg ponašanja i sprečite ga. Možete skloniti i igračke koje izazivaju konflikte.

- Nađite zamenu za ujedanje.
Dajte detetu glodalicu i sprečite ga da napada druge.

- U teškim trenucima pružite dodatnu pažnju.
Hronično ujedanje moće biti pokazatelj da dete ima poteškoće u prilagođavanju. Dolazak drugog deteta ili neka promena u životu može uzdrmati i najjaču decu.

- Budite dobar model.
Dete prati vaše ponašanje. Izbegavajte igre koje uključuju ili simuliraju ujedanje, na primer, detetovih prstiju. Ovako šaljete dvostruku poruku, pa dete lako može primenjivati slično ponašanje.
Osnovna stvar koju treba da razumete jeste da ovo nije stvar detetove ličnosti. Shvatite to kao neki način komunikacije, poruku koju šalju zubima. Ukoliko budete uporni, vremenom ćete doći do deteta čija je jedina poruka osmeh.

Izvor: www.yumama.com

Čujemo ušima, ustima govorimo, a mozgom slušamo! Uredan sluh i kvalitetno slušanje su preduslovi za razvoj govora.

Kako se zvuk prenosi i šta je sve potrebno za uredno slušanje?
U slušanju učestvuje uvo (spoljašnje, srednje i unutrašnje) i mozak. Uvo je prijemnik zvuka, a mozak ga obrađuje i daje mu značenje. Imamo običaj da kažemo “Čujemo ušima, a slušamo mozgom” kada pravimo razliku između samog prihvatanja zvuka i njegove kasnije obrade. Svaki deo čula sluha ima svoju ulogu i za neometano slušanje je potrebno da svi elementi lanca uredno funkcionišu. Spoljašnje uvo (ušna školjka i spoljašnji slušni kanal) prikupljaju zvuk i prenose ga do bubne opne koja ga prosleđuje do srednjeg uva. Srednje uvo čini prostor sa lancem slušnih koščica, koje prenose vibraciju od bubne opne do unutrašnjeg uva. Važno je znati da je srednje uvo ispunjeno vazduhom i u takvoj sredini mogu da se prenose vibracije (zvuk) navedenim putem. Kada postoji sekret u prostoru srednjeg uva, zvučne vibracije se prenose dalje samo delimično. Zato, kada dete ima upalu srednjeg uva, zvuk čuje tupo i muklo, pa je očekivano da se govor čuje izmenjeno i da se mešaju reči koje slično zvuče.
Metoda koji nam pokazuje da li je srednje uvo prohodno i kakva je pokretljivost slušnih koščica je timpanometrija. Uredan nalaz timpanometrije nam daje informacije samo o prenosu zvučne energije kroz srednje uvo i ne znači uredan sluh. Vibracija se dalje prenosi u unutrašnje uvo gde svaka frekvencija ima svoje mesto prijema. Metoda koja nam govori da li je unutrašnje uvo adekvatno prihvatilo zvuk je otoakustička emisija (OAE).
Zvuk dalje putuje slušnim živcem prema mozgu, tačnije delu kore mozga koja je odgovorna za prijem i obradu slušnih informacija. Kora mozga obavlja nekoliko funkcija: vrši analizu govora, diskriminaciju zvuka, lokalizaciju (određuje odakle dolazi zvuk) i vrši selekciju zvuka (bira na koji zvuk će da obrati pažnju). Informaciju o tome kako funkcionišu slušni putevi, odnosno da li se prenose informacije i koja je brzina prenosa dobijamo zahvaljujući BERA ispitivanju. Iz navedenog zaključujemo da su putevi prenosa zvuka vrlo kompleksni.
Uvek kada kasni razvoj govora, potrebno je proveriti sluh. To znači da se uradi kompletna procena sluha, koja obuhvata spoljašnji pregled uha, timpanometriju i jednu od objektivnih metoda za proveru sluha (OAE ili BERA). Ukoliko je problem na nivou srednjeg uva, on se rešava lekovima (za razgradnju sekreta) ili ugradnjom cevčica. Ako postoji neko oštećenje na nivou unutrašnjeg uva, po potrebi se uključuje slušni aparat ili kohlearni implant. Ako su navedeni nalazi sluha uredni, a razvoj govora kasni, znači da je potrebno učiti mozak kako da obrađuje zvuk. U oba slučaja, da bi se govor razvio, neophodna je intenzivna stimulacija.
Podsetićemo da je za aktivnu upotrebu neke reči u govoru deteta potrebno da je ono čuje nekoliko hiljada puta i da je ima u svom pasivnom rečniku. Ponovljenim izlaganjem deteta zvuku formira se akustička slika reči, odnosno, ono uči da određeni redosled izgovorenih glasova ima određeno značenje. Trening slušanja (pažnje, lokalizacije, razlikovanja i upamćivanja onoga što je čuveno) ima vrlo bitnu ulogu u svakom logopedskom tretmanu.
Ukoliko kod vašeg deteta postoji kašnjenje u razvoju govorno-jezičkih sposobnosti, možete se obratiti stručnjacima za detaljnu procenu govorno-jezičkih, psihomotornih i socio-emocionalnih sposobnosti.

Dr Nataša D. Čabarkapa, logoped

Kontakt: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Kako zaštititi najmlađe članove porodice u vrućim letnjim danima? Pročitajte važne savete i sačuvajte bebu od štetnih sunčevih zraka...
Oprez sa bebom na suncu: Zbog čega je važno da dete ne izgori? Foto: Shutterstock
Sunce je izvor života. Njegova svetlost snabdeva telo vitaminom D, koji je potreban za pravilan rast kostiju deteta i suzbijanje rahitisa - bolesti kostiju u razvoju. Međutim, previše sunca štetno deluje na sve, a posebno je opasno za odojčad i malu decu.
U osetljivoj dečjoj koži još nije razvijeno dovoljno slojeva za prirodnu zaštitu od jakih sunčevih zraka, zato je izuzetno važno ne izlagati dete suncu kada je ono najjače, od 11 do 16 časova. Oko 15 do 20 minuta provedenih na letnjem suncu - u dozvoljenom razdoblju, dovoljno je za sintezu vitamina D kod dece.

Potpuna zaštita od sunca
Bebina koža je vrlo osetljiva. Samo desetak minuta na letnjem suncu bez odgovarajuće zaštite, dovoljno je da se zagreje, pocrveni i manje ili više izgori. Zato će svaki pedijatar naglasiti da dete mlađe od godinu dana mora da izbegava bilo kakvo izlaganje suncu. Koža deluje kao telesni štit od ultraljubičastih zraka, ali je važna i za održavanje zdravog imuniteta. Naime, UV zračenje može da oslabi telesni imunitet i ošteti ćelije kože, a taj proces je mnogo brži kod beba nego kod odraslih.
Mlada koža pre treće godine nema dovoljan nivo pigmenta melanina, koji štiti od uticaja sunčevih zraka. Njen spoljašnji sloj je mnogo tanji, zbog čega UV zraci lakše prodiru do ćelija melanocita, zaslužnih za proizvodnju melanina. Oštećenje tih ćelija može da prouzrokuje melanom, to jest rak kože u kasnijem životnom dobu.
Ako već morate da izvedete dete na sunce, potrebno je preduzeti određene mere opreza.

Obavezna zaštitna krema
Dete obavezno namažite dečjom kremom ili mlekom za sunčanje, čiji je zaštitni faktor najmanje 30. Bilo bi dobro i da je sredstvo antialergijsko, bez alkohola - kako ne bi izazvalo iritaciju, kao i bez mirisa - da ne privlači insekte. Većina zaštitnih krema je otporna na vodu i pesak, za slučaj da se dete pokvasi ili preznoji.

Dodatna oprema
Detetovu glavicu zaštitite od neumoljivog sunca šeširićem velikog oboda, tako da u senci bude celo lice i vrat. Poželjno je da šeširić ima i zaštitu za uši.
Obavezne su i sunčane naočare. One nisu samo modni dodatak - ni za odrasle, ni za najmlađe! Naime, zenice deteta su mnogo više raširene nego zenice odrasle osobe, a sadrže i manje pigmenata, pa mnogo lakše upijaju UV zrake: pre navršenih godinu dana - 90 odsto UVA zraka i više od 50 odsto UVB zraka prodire do očne mrežnjače (retine). Zato zaboravite na obične plastične naočare za igru: iza zatamnjene plastike, zenice se na suncu šire, što omogućava još veći prodor štetnih UV zraka u mrežnjaču, bez delotvornog filtriranja. Kod odabira dobrih naočara za mališana, proverite da li na unutrašnjoj strani drške okvira stoji oznaka CE kategorije tri ili četiri. Odlučite se za naočare ravnih stakala, koje dobro prekrivaju oko i bolje štite od okruglih stakala.

Opekotine od sunca
Ako se uprkos svim merama opreza na bebinoj koži pojavi crvenilo, prekrijte zahvaćene delove pamučnom odećom i smestite bebu u hladovinu. Ukoliko kasnije utvrdite da je reč o sunčevoj opekotini, nanesite kremu koja je namenjena za period posle izlaganja suncu i koja deluje umirujuće na kožu, a bebu ne izlažite suncu narednih nekoliko dana. Ako, pak, beba dobije temperaturu, povraća i neobično se ponaša, obavezno je odnesite kod lekara.

Toplotni udar
Opasan po život, toplotni udar nastupa kada se telo previše zagreje, a sistem hlađenja prestane da funkcioniše. Bebe su posebno sklone toplotnom udaru ako se ne pridržavate svih mera opreza.
Određeni znakovi vam mogu dati do znanja da sa bebom nešto nije u redu: velika fontanela se "udubila", beba više ne mokri, ima temperaturu, znoji se, povraća, pospana je, brzo i plitko diše. U tom slučaju, odmah nazovite hitnu pomoć.
Dete treba hitno rashladiti: sklonite ga u hladnu prostoriju, skinite i rashlađujte peškirom koji je nakvašen hladnom vodom. Ne pokušavajte da dajete tablete za snižavanje temperature, jer kod toplotnog udara one neće delovati.

Izvor: www.yumama.com

Jako je teško videti kako se neko dete loše ophodi prema našem detetu. Isto tako, jako je teško gledati sopstveno dete, za koje obično mislimo da je pravi anđelčić, kako se pretvara u đavolka i loše ophodi prema nekome.
Bilo zbog sramote, bilo zbog toga što znate da ono zna i može bolje, nije lako. U ovakvim situacijama obično i roditelj odreaguje burno. Međutim, ne pomaže da na agresivnost odgovarate agresivno.
Prva stvar koju treba da znate je da je agresivno ponašanje kod dece potpuno normalno, ono predstavlja odgovor na neko jako osećanje. Dete nije agresivno jer misli da je takvo ponašanje u redu. Reakcija roditelja u ovoj situaciji je od ključnog značaja. Cilj je da pomognete detetu da shvati svoja osećanja i zašto je tako odreagovalo, a zatim i da mu pomognete da razvije druge odbrambene mehanizme za svoja osećanja. Takođe treba i da mu objasnite da je agresivno ponašanje neprihvatljivo a da mu ne nabacite osećanje krivice ili sramote.

Evo 10 Montesori rečenica koje će vam u tome pomoći:

Hajde da danas ostanemo kod kuće.
Princip “bolje sprečiti, nego lečiti”, važi i za dečije „žute minute”. Predočiti i preduprediti “žute momente” nije uvek moguće, ali uvek možete da pratite detetovo ponašanje i osluškujete njegove potrebe. Tako ćete uočiti okidače nepoželjnog ponašanja i bićete u prilici da ih zaustavite.
Montesori metod nalaže vođenje dnevnika kod dece kod kojih su ispadi, u smislu agresivnog i neprihvatljivog ponašanja, učestaliji. U dnevnik se beleže periodi u toku dana, kada je dete osetljivo, obraća se pažnja na to da li je bilo u društvu ili samo, da li su buka i galama potencijalni okidači, da li je dete bilo izloženo velikom broju stimulansa.
Kada jednom razumete faktore koji su okidači, možete da kontrolišete dan i detetovo ponašanje. Tako ćete držati konce u rukama. U krajnjem slučaju možete da predvidite scenario i ostanete kod kuće kako bi sprečili nepotrebnu uzrujanost.

Ne mogu to da ti dozvolim.
Ukoliko je vaše dete u fazi da fizički ispoljava ljutnju i agresiju, potrudite se da budete uz njega kada se nalazi u društvu ostale dece. Ako primetite agresivno ponašanje, zaustavite ga i recite “Ne mogu da ti dozvolim da grizeš drugu decu” ili već rečenicu koja odgovara datoj situaciji.
Ključ uspeha je da budete dosledni, ali ne i ljuti. Vaš cilj je da mirno i staloženo ograničite detetovo nepoželjno ponašanje. Ako burno odreagujete, dajete primer vašem detetu da je upravo to reakcija kakvu ono treba da ima, te će i ono samo reagovati burno.

Pauziramo.
Kada primetite da vam je dete nervozno ili uzrujano, nađite mirno mesto gde možete zajedno da pauzirate i odvojite vreme da se strasti smire. Dišite duboko ili pevajte pesmicu za koju znate da ima pozitivan uticaj na dete. Kada se dete smiri, možete da popričate o tome šta se desilo.
Vežbajte duboko disanje sa detetom, i naučite ga da je to jedan od načina kako može samo da reguliše svoje ponašanje u budućnosti.

Nađimo nešto što možeš da zagrizeš.
Deca nižeg uzrasta, ponekad, udaraju ili grizu, kada ne mogu da kontrolišu emocije. Ako se vaše dete ponaša agresivno, kada nije ljuto ili tužno, nađite drugi način da ga naučite kako da se nosi sa jakim emocijama.
Ponudite mu glodalicu, ili mu pokažite da može, recimo, da udari jastuk kada oseti potrebu da fizički, kroz udarac, ispolji emocije.

Drugom detetu – ‘Da li je sve u redu? Kako možemo da ti pomognemo?’
Ako niste u mogućnosti da zaustavite posledice neželjenog ponašanja, i vaše dete je već udarilo ili ugrizlo drugo dete, uvek se prvo fokusirajte na dete koje je “žrtva” u toj situaciji.
Nema potrebe da budete dramatični, ali uvek budite primer kako se treba odnositi prema drugom detetu. Demonstracija ponašanja je efektnija od priče. Dete koje je nanelo bol drugom detetu može da pomogne tako što će mu ponuditi da popije malo vode ili zagrljaj. Naučite dete da se saoseća sa drugima.

Želim da pričam sa tobom o tome šta se desilo na igralištu.
Iako je veoma važno da se granice postave u trenutku neprihvatljivog ponašanja, takođe je važno da se o tome razgovara. Najbolji momenat za razgovor je onaj kada su svi staloženi i smireni. Razgovor možete započeti tako što ćete u mislima vratiti dete u trenutak kada je sve počelo: “Videla sam kada ti je Jovan uzeo lopaticu. Nije ti se to dopalo, znam, ali to ne znači da možeš da ga udariš zbog toga.”
U zavisnosti od uzrasta deteta, možete da konstruišete razgovor prema njegovom razumevanju.
Ponudite mu alternativne načine ponašanja, tako što ćete ga naučiti da kaže da se još uvek igra lopaticom koju drugo dete želi da uzme, ili da se obrati vama za pomoć.

Izgledaš uznemireno.
Imenovanje osećanja je uvek dobro. Deca nižeg uzrasta, često, reaguju agresivno, jer nisu u mogućnosti da izraze i jasno kažu šta im smeta i kako se osećaju.
Ako niste sigurni šta vaše dete oseća, možete da korisite fraze koje će i samo dete uputiti u razumevanje, kao što su: “Bila bih ljuta, kada bi neko uzeo moju jabuku.”
Ukoliko je vaše dete starije, možete otvoreno da ga pitate da vam objasni kako se oseća.
S vremena na vreme, razgovarajte o osećanjima. Iskoristite trenutke staloženosti kada možete sa detetom da razmotrite koja osećanja budi određena situacija.

Kako bi se ti osećao? Ja bih se osećala…
U prilog razgovorima o osećanjima sa detetom, ubacite i vaše viđenje situacije. Razgovarajte o tome kako biste se vi osećali da se vama nešto slično desi.
Pokušajte da budete što objektivniji, bez osude prema bilo kojoj strani. Neka vaša priča bude razumljiva za dete, a opet poučna.
Ako dete ne može da vas prati, detaljno objasnite kako biste se vi osećali. Možete reći da biste se osećali tužno, iznervirano, povređeno. Empatija se razvija vremenom, i uči se. Vi, kao roditelj, ste jedna od vodilja ka pravilnom razvoju saosećanja.


Ostani uz mene.
Ako je vaše dete u prošlosti ispoljilo agresivna ponašanja i vi već možete da predvidite šta će određeni scenario da izazove, zamolite ga da se igra u vašoj blizini. Možda ćete morati da ga držite za ruku, dok se situacija potpuno ne rasčisti.
Budite smireni, osmotrite situaciju, oslušnite svoje dete. Nakon što se smiri, predložite mu igru, za koju znate da je najbezbednija. Pružite detetu još jednu šansu da se igra mirno, pre nego što se zaputite kući. Ostanite u blizini, čisto da biste mogli da sprečite nepotrebne izlive nepoželjnog ponašanja.

Vreme je da krenemo kući.
Ako se nađete u parku, i primetite da vašem detetu preti žuta minuta, nemojte da se libite, da prekinete igru i povedete dete kući. Dete će sasvim sigurno biti uznemireno, ali je bolje da u tom trenutku odete kući, pa da odete u park drugi dan. Takođe, možete to detetu da saopštite na lep način, tako da odlazak kući ne deluje kao kazna.

Zapamtite sledeće: agresivno ponašanje nije nešto što karakteriše dete kao “loše”. Dete koje ispoljava agresiju treba vas, njemu treba pažnja, ljubav i vaša pomoć. Postavite granice, budite dosledni i pokažite razumevanje.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Mislili ste da su dvogodišnjaci ili četvorogodišnjaci najneposlušniji? Varate se, najteže vas tek očekuje.Mislili ste da je dvogodišnjak neverovatno nestašan? Posle ste smatrali da četvorogodišnjaci daju najveće glavobolje. Nažalost, najteže vas tek očekuje. Većina roditelja, međutim, smatra kako će najteži period biti kada dete bude imalo 2, 3, 4 godine.
Ne, ipak je to dete od 8 godina. I to je zaista teško. Sa osam, to je veliko dete. Osmogodišnjaci imaju i autonomiju i svoju ličnost i svoj stav, a opet uveče žele da legnu uz zagrljaje i igračkice. Tada se telo priprema za pubertet i hormoni se zato menjaju.
Mnogi roditelji složili su se sa činjenicom da je osma godina najteža, nakon što je šesta prošla lakše nego što su mislili i posle sedme, kada su najčešći napadi besa.
Ako vaše dete nema još osam godina, ovo može biti pravo iznenadjenje.
Osmogodišnjaci mogu biti tvrdoglavi i prkosni, lupaju vratima i prevrću očima, i to sve kako bi postigli nezavisnost i individualnost. Glumeći kako obavljaju svoje poslove oni pokazuju svoj način ignorisanja roditelja.
Očekujte glavobolje i pripremite veliku količinu strpljenja. Ipak, posle teškog dana, ovi mališani će ipak želeti samo vaše zagrljaje.
Teško je biti roditelj osmogodišnjaka, ali teško je biti i osmogodišnjak, ne zaboravite to.

Imajte razumevanja!

Izvor: www.yumama.com

Tik je nevoljni, iznenadni, besciljni mišićni pokret, ograničen na određenu grupu mišića, a može biti praćen i vokalizacijom (glasom). Osnovno obeležje takvog poremećaja je relativna stalnost i ograničenost na određenu grupu mišića, najčešće mišića glave, vrata ili rameni pojas.
Najčešći tikovi kod dece treptanje očima (žmirkanje), „trzanje“ glavom, pokret ramenom, kašljucanje, šmrcanje…
Tik je jedan od najučestalijih poremećaja kod dece, ali se relativno mali broj javlja psihologu ili dečjem psihijatru. Blagi tikovi se javljaju kod oko 10% dece u nekoj od faza njihovog razvoja, uglavnom sa polaskom u školu do rane adolescencije, i usko su povezani sa psihosocijalnim sresom. Češći su kod dečaka nego kod devojčica (u odnosu 2:1), a najučestaliji su u periodu od devete do dvanaeste godine života.
U nastanku tikova značajnu ulogu imaju organska oštećenja mozga – teške trudnoće i porođaji, meningitisi, encefalitisi..Takođe, značajna je i nasledna komponenta (oko 25% roditelja i oko 5% braće i sestara takođe ima tikove).
Kod „tikera“ postoji neodoljiva potreba da se tik ponovi. Svako sprečavanje ponavljanja tika povećava napetost, a izvršenje smiruje. Kada se tik realizuje, napetost trenutno opada, ali ponovo raste, tako da se celokupna radnja ponavlja.
Tik-poremećaj može biti izazvan različitim stresogenim događajima: medicinskim postupcima (često operacijom krajnika), jakim strahom (npr. napadom psa), prisustvovanjem neprijatnim događajima, kaznama (naročito fizičkim), oboljenjima, nosa, očnih kapaka pluća…
Roditelji često navode da su tikovi kašljucanja počeli nakon operacije krajnika, a treptanje posle zapaljenja kapka.

Šta karakteriše tikove?

Nastaju iznenada, brzo, prolazni su i priroda pokreta je ograničena
Imaju tendenciju da se ponavljaju
Nestaju tokom spavanja
Sa lakoćom se mogu voljno reprodukovati ili suzbiti
Tikovi imaju ritmičnost za razliku od stereotipija ili mentalne retardacije

Tikovi najčešće imaju psihogeno poreklo:
Dete sa tikom je obično povišeno agresivno, napeto, ima problema sa spavanjim ili poremećen odnos sa drugima
U porodicnim odnosima vlada napetost
Tikovi su stres-senzitivna stanja jer se često javljaju posle nekog stresnog događaja

Kako se pomoći detetu sa tikom:
Neophodan je razgovor sa roditeljima i savetovanje. Pojedini roditelji slabije tolerišu tikove mališana, jer je tik vidljiv za okolinu, što može proizvesti nelagodnost i krivicu. Pojedini roditelji postaju agresivni, što može uzrokovati dodatne smetnje u ponašanju. Pojedina istraživanja pokazuju da su majke „tikera“napete i da teže savršenstvu.
Dete ne bi trebalo da se opominje niti kažnjava, jer se time podiže napetost i samim tim pojačava tik.
Dobro je uvođenje sportskih aktivnosti, kao i svih aktivnosti koje angažuju telo i pokret (plivanje, ples). Čest je vrlo visok nivo aspiracija roditelja i deteta, tako da bi trebalo raditi na njihovom usklađivanju sa sposobnostima, kao i prihvatanju „tikera“ od strane roditelja.
Većina tikova se vremenom spontano povlači. Bitno je umanjenje stresova i uvođenje opuštajućih aktivnosti. Ukoliko su tikovi uporni, potrebno je potražiti stručnu pomoć psihologa.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Statistike pokazuju da dečaci tri puta češće mucaju od devojčice. Kada dete muca to znači da je pod stresom, pomozite mu!
Važno je da znate da svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca.
Iako mucanje pogađa osobe svih uzrasta, deca najčešće mucaju u periodu između druge i šeste godine, kad razvijaju govor. Na sreću, većina njih preraste taj problem, a statistika pokazuje da dečaci tri puta češće mucaju od devojčica. Međutim, malo je poznato da gotovo svako dete prođe kroz fazu fiziološkog mucanja.
– To je normalan razvojni put, koji traje od 20 do 40 dana. U periodu između druge i četvrte godine života dete usvaja oko 2.500 reči i mnoštvo gramatičkih oblika. Potpuno je prirodno da tokom procesa učenja svih tih pravila i reči mališan greši i „sapliće se“ u govoru. Svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca – upozorava Tanja Lukovac, master logoped i direktor logopedskog centra „Higia Logos“.Ona ističe da su uzroci mucanja višestruki, ali da je pre svega potrebno da postoji genetska predispozicija, to jest biološka sklonost ka mucanju. Takođe, ovaj problem može da bude prouzrokovan i nekim neprijatnim činiocima, kao što je, na primer, određena traumatska situacija za dete, a promucaće i onaj mališan koji pored ova dva uzroka ima i niži emocionalni sklop ličnosti.
– Da bi do mucanja uopšte došlo, potrebno je da se istovremeno ispolje ova tri uzroka. Svako dete ima svoj osobeni set faktora koji doprinose pojavi i održavanju ovog poremećaja u govoru. Zato se i procena i pomoć određuju prema svakom detetu ponaosob – kaže naša sagovornica.
Kad postanu svesna mucanja, takva deca se preznojavaju tokom govora, posebno pred nepoznatim osobama, imaju ubrzan rad srca i često su nervozna. Ukoliko je mucanje težeg stepena, stvaraju i lošu sliku o sebi, umanjuju svoje vrednosti i imaju potisnutu ljutnju prema sagovorniku koji pokazuje nestrpljenje, nerazumevanje ili sažaljenje u komunikaciji s njima.
– Zato je potrebno što pre pomoći detetu da prevaziđe ovaj problem. Do pravilnog govora dolazi se pomoću logopedskih tretmana koji podrazumevaju izvesnu opštu metodu, kao i neke specifične koje se prilagođavaju individualnom profilu pojedinca koji ima ovaj govorni problem – objašnjava Tanja Lukovac i dodaje da ako zamuckivanje traje duže od 40 dana, roditelji treba da se jave logopedu.
Kako roditelji mogu da pomognu

- bodrite svoje dete da govori i oseća radost i zadovoljstvo u tome

- ne govorite umesto njega

- Usmeravajte njegovu pažnju na aktivnosti u kojima je uspešno

* Pokažite mu da je voljeno i da je centar vašeg sveta

* Ne okrivljujte sebe ni dete zbog njegovog mucanja

Izvor: zena.blic.rs

Korona virus (COVID19) je RNK virus iz grupe korona virusa. Predstavlja sada aktuelnu bolest koja je zahvatila čovečanstvo i brzo se raširila svim kontinentima. Trenutno je u toku svetska pandemija proglašena od strane Svetske zdravstvene organizacije.
Oboljevanje dece od korona virusa
Prema do sada dostupnim podacima, oboljevanje dece od korona virusa je prisutno u malom procentu. Pedijatrijski slučajevi su ređi nego kog odraslih.
Pedijatrijski slučajevi infekcije COVID-19 (Corona virus infective desease 2019, stručni naziv za Korona virus) obično su blagi, blaži nego kod odraslih.
Oboleli imaju blažu kliničku sliku,zbog čega je moguće da mnogi slučajevi kod dece nisu dijagnostikovani.
Razlikovanje virusa COVID19 od ostalih uobičajenih infektivnih uzoraka disajnih puteva kod pedijatrijskih pacijanata još uvek predstavlja problem.
Sveobubuhvatni simptomi su blaži kod dece i opšta prognoza je dobra.
Deca dobijaju blage simptome COVID19, ali imaju veliku mogućnost prenosa virusa.
Studije su pokazale da roditelji mogu da budu manje zabrinuti za oboljevanje dece od korona virusa
Dobro je smanjiti kontakte među decom jer su deca prenosioci virusa, čak iako nemaju simptome ili imaju blago izražene tegobe.
Najčešći simptomi do sada potvrđenih pedijatrijskih slučajeva su povišena temperature, groznica i kašalj.
Nekada moža da bude prisutna zapušenost nosa i bol u grlu kao i kod drugih respiratornih infekcija – Ne treba misliti da obolelo dete odmah ima korona virus, postoje i drugi uzroci
Kod težih slučajeva može da dođe do virusne upale pluća različitog intenziteta koje zahteva bolničko lečenje.
Važno je znati da deca sa teškim respiratornim oboljenjima mogu da imaju i druge uzroke upale pluća kao što su virus gripa ili drugi virusni i bakterijski uzročnici – pregled pedijatra i laboratorijske analize mogu da ukažu na uzročnika.
Ne oboljevaju sva deca koja budu u kontaktu sa odraslima obolelim od korona virusa i oni koji obole mogu da imaju minimalne simptome ili blažu kliničku sliku
Deca koja nemaju simptome ili imaju minimalne simptome a zaražena su mogu da prenesu infekciju starijima i osetljivijim kategorijama.
Deca mogu duže da prenose virus, čak i kada se dobro osećaju.
Prevencija korona virusa i sprečavanje širenja infekcije – saveti:

Na lep način objasnite novonastalu situaciju deci – objasnite im da nema razloga za brigu, da virus u najvećem broju slučajeva nije opasan za decu. Objasnite im zašto ne idu u školu, zašto nemaju trenige, zbog čega ne mogu u park….deca su zbunjena novonastalom situacijom, približite im objašnjenje na nivou koji oni mogu da razumeju kako ne bi sakupljali informacije koje čuju na televiziji i vide na internetu i projektovali ih na drugačiji način

Organizujte dane na lep način. Svaki dan provedite barem pola sata dnevno posvećeni deci: igrajte društvene igre, pevajte sa njima, plešite, radite vežbice, razgovarajte sa njima, smejte se…..Bilo da radite od kuće ili idete na posao odvojte deo dana koji provodite zajedno sa decom bez mobilnih telefona i kompjutera, samo posvećeni svojoj deci

Organizujte sa decom takmičenje u sređivanju kuće, najlepše zategnutom krevetu, najbolje obrisanoj prašini i drugim kućnim poslovima, svima će biti lakše a deca će bolje prihvatiti nove obaveze.
Naučite decu da pravilno peru ruke sapunom i toplom vodom što češće, pre i posle obroka, nekoliko puta tokom dana, uvek po ulasku u kuću, naučite decu da se ne rukuju i ne pozdravljaju poljupcima sa drugarima

Zabranite boravak u zatvorenom prostoru sa više ljudi osim boravak sa porodicom. Deca ne treba da idu sa vama ni u prodavnicu. Bolje je da ostanu kod kuće ukoliko ste u mogućnosti. Smanjite mogućnost zaraze na minimum.

Ukoliko deca izlaze napolje, savetujte da ne izlaze na mesta na kojima ima puno dece, da ne dodiruju rukama nos, oči, uši, da ne stavljaju ruke u usta.

Ukoliko deca kijaju i kašlju savetujte da prekriju usta nadlakticom ili papirnom maramicom

Ukoliko dete ima neke tegobe, posle konsultacije sa pedijatrom ukoliko su tegobe blage, i pregled nije neophodan savetuje se boravak u kući, odmor, dosta tečnosti, voća, povrća i vitamina.

Važno je da deca prihvate novonastalu situaciju kako se ne bi plašila

Održite vedar duh u novonastaloj situaciji sebi i svojoj deci, čuvajte se

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Strana 1 od 3

BabyMed kozmetika za bebe

Dermosens sprej

Razvoj bebe od šest meseci do godinu dana

Razvoj bebe od šest meseci do godinu da…

Šest meseci predstavljaju navršenu polovinu ove tolik...

Kad bakin gen unese konfuziju

Kad bakin gen unese konfuziju

Ponekad niski roditelji imaju izrazito visoko dete, a c...

Kakav ste uzor svojo deci?

Kakav ste uzor svojo deci?

Ima li vaše dete uzore? Zašto su mu baš te osobe uzo...

Puštanje bebe da plače protivi se roditeljskom instinktu

Puštanje bebe da plače protivi se rodi…

Roditelji imaju podeljen stav o ovoj temi. Šta je ispr...

Poremećaj izgovora glasa R -rotacizam

Poremećaj izgovora glasa R -rotacizam

Rotacizam ili poremećaj izgovora glasa R lako se uoča...

Angina kod dece

Angina kod dece

Bol u grlu i povišena temperatura su prvi znaci angine...

Roditelji oprez: Deca lakše dehidriraju nego odrasle osobe

Roditelji oprez: Deca lakše dehidriraju…

Kako idu topli dani , veći je rizik da deca dehidriraj...

Bolest putovanja kod dece

Bolest putovanja kod dece

Neka deca u toku putovanja kolima, brodom, vozom, avio...

10 saveta kako da dete lakše počne da priča

10 saveta kako da dete lakše počne da …

Da bi dete počelo da priča potrebno je da najpre ostv...

Dislalija – poremećaj izgovora glasova u dece

Dislalija – poremećaj izgovora glasov…

Svakom roditelju je najvažniji napredak deteta u psiho...

Povrede zubića

Povrede zubića

Mlečni ili stalni zub? Ako vaše dete prerano izgubi ...

Roditelji naklonjeniji jednom detetu

Roditelji naklonjeniji jednom detetu

Studija je pokazala da se najstarija deca osećaju volj...

Krivi vrat kod beba: Koji su uzroci, kako se prepoznaje, a kako leči tortikolis?

Krivi vrat kod beba: Koji su uzroci, kak…

Šta dovodi od krivljenja bebinog vratića, kako se pro...

Poželjni rituali kod uspavljivanja beba

Poželjni rituali kod uspavljivanja beba

Nakon rođenja bebe, mnogi roditelji započnu sa primje...

Torba za bolnicu

Torba za bolnicu

Sve majke pre odlaska u bolnicu na porođaj trebaju pri...

Febrilne konvulzije (fras)

Febrilne konvulzije (fras)

Kada može da se javi fras? Febrilne konvulzije su nap...

Važno je da znate kako pravilno presvući bebu

Važno je da znate kako pravilno presvu…

Dok roditelji većinom brinu o materijalu, pelenama, kr...

Mozak novorođenčadi raste ekspresnom brzinom

Mozak novorođenčadi raste ekspresnom b…

Mozak tek rođenih beba najbrže raste tokom prva tri m...

© 2020 Biti roditelj - Portal za buduće i sadašnje roditelje. All Rights Reserved. Web by Chilli media.