Displaying items by tag: roditelji

Nakon što su sproveli najnovije studije o napadima besa kod dece i započeli izradu ‘onlajn tantrum alata’, naučnici su izdvojili važne savete koji će pomoći roditeljima da izađu na kraj sa tantrumima.
Tantrumi ili napadi besa su iznenadne promene raspoloženja koje su normalan deo odrastanja. Stručnjaci ukazuju da kroz ovu fazu prolazi 90 odsto mališana, a istraživači takođe imaju prilično jasan stav o tome zašto je to tako.

Odgovor se skriva u neurologiji.
U osnovi, amigdala (deo mozga koji se odnosi na osećanja) otkriva pretnju, a hipotalamus (deo mozga koji kontroliše nevoljne reakcije, poput otkucaja srca i telesne temperature) jednostavno “eksplodira”.
Ipak, shvatanje da su napadi besa uobičajeni i razumevanje zašto dolazi do njih verovatno vam neće previše pomoći u trenucima kada bezuspešno pokušavate da smirite mališana koji drhti od besa.
Jednostavno, tantrumi testiraju naše roditeljske veštine.
Srećom, tim istraživača Univerziteta Jejl objavio je nalaze pilot-studije koja bi mogla obradovati mnoge roditelje.
Dvanaest porodica koje su učestvovale u studiji istakle su da su primetile značajno manji broj izliva besa kod svojih mališana nakon smernica koje su usvojili iz novog projekta.
Sva deca koja su učestvovala u istraživanju imala su ili ODD poremećaj li DMDD poremećaj.
ODD poremećaj se opisuje kao negativno, neprijateljsko i prkosno ponašanje koje traje duže od 6 meseci, a može značajno da oslabi sposobnost učenja i da razvije neprihvatljiv odnos prema okolini.
Nasuprot tome, DMDD je psihijatrijsko stanje. Dijagnostikuje se samo kod dece. Glavni simptomi uključuju razdražljivost, emocionalnu deregulaciju i ispade u ponašanju. Dobra stvar je da su izlečivi.
Studija, takođe, prepoznaje da su ispadi besa važni za mentalno zdravlje, rekao je autor Stakvodski.
“Svi roditelji mogu pomoći deci da se reše besa, bez obzira na to jesu li ispadi dosegli do nivoa kliničkog problema ili ne”, dodao je.

Upravo zato su kreirali “online tantrum alat”.

“Naš program ima osam modula sa nizom videoanimacija koje se lako prate i koje roditeljima ilustruju najčešće strategije kojim upravljaju dečjim tantrumima. Zapravo aplikacija funkcioniše tako što obučava roditelje, ali, nažalost, nije još uvek dostupna”, istakao je autor.
Na pitanje kako prepoznati jesu li napadi besa vašeg deteta razlog za brigu, Stakvodski odgovara: “Važno je razmotriti da li su oni češći nego što je uobičajeno i da li deci dugo treba da se smire.”
“Čak iako dete svakodnevno ima više tantruma, ono se može smiriti bez puno truda. Važno je da roditelji uspostave taktiku. Ako napadi besa traju duže od 5, 10, 15 minuta i nakon toga su deca i dalje uznemirena – to bi mogao biti signal da se događa nešto ozbiljnije”, dodao je.
Takođe je važno da roditelji ispitaju koliko dugo je takvo ponašanje prisutno. Ne bi trebalo da vas uznemiri ​​ako dete nedeljno ima jedan ili dva izliva besa, ali ako se to ponašanje ponavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec znak je da je nešto ozbiljnije u pitanju, što može izazvati traume kao posledicu.
Nažalost, njihov pilot-program još uvek nije dostupan svim roditeljima.
Ipak, ovaj tim stručnjaka je želeo da pomogne roditeljima i izdvojili su nekoliko saveta koji mogu pomoći porodicama da se nose sa napadima besa svojih najmanjih članova.
“Kada se zaista dogode ovi dečji ispadi, najvažnije je da ostanete smireni. Znam da je to teško učiniti! Udahnite duboko. Važno je upoznate sebe kao roditelja i da budete realni.
Trenutno živimo u izazovnim vremenima, stoga je važno da prilagodite svoja očekivanja sa očekivanjima svog deteta.
Drugi važan deo je pohvala. Kada se deca ponašaju dobro – posebno mala deca – to treba nagradti”, savetuju istraživači.
Osim toga, ističu da je važno da pohvalite dete i nakon što se ono uspe da se izbori sa svojim ispadom besa.
Preovladavanje besa i sličnih situacija su put ka uspehu, a deca će navići da takve situacije u buduće sami prebrode.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Kada je menjanje pelena u pitanju, pitanja je mnogo. Bez obzira na to da li imate dečaka ili devojčicu, pogledajte važne savete i trikove koje smo izdvojili za vas, a tiču se bebine higijene i zdravlja.
Na pomen menjanja pelena se unervozite? Pitate se kako da na brz i jednostavan način to učinite? Ne brinite, ubrzo će vam to postati rutina, a u međuvremenu pročitajte nekoliko praktičnih saveta o tome kako najjednostavnije promeniti pelenu.

Da li mojoj bebi treba nova pelena?

Ne oslanjajte se na miris kao znak za promenu bebine pelene, ona može zaprljati do 10 pelena dnevno, ako ne i više. Možete primetiti da je pelena teška ili možete da proveriti pelenu izvlačenjem pojasa ili dela oko nogice kako biste videli da li je mokra ili prljava. Najbolje bi bilo da proveravate bebinu pelenu pre i posle svakog njenog odlaska na spavanje. Uvek je promenite čim vidite da je zaprljana, jer će na taj način vaša beba ostati suva, a vi ćete sprečiti iritaciju i probleme na njenoj koži.
Gde da presvučem bebu?
Možda najveća briga roditelja: "Gde presvući bebu kada nismo kod kuće?" Pronađite siguran teren na kome biste zamenili pelene, gde vaša beba neće biti u opasnosti od kotrljanja ili pada. Možete koristiti čistu, ravnu površinu, samo zaštitite bebu peškirom ili jastučićem. Kada presvlačite bebu, nikada je nemojte ostavljati bez nadzora - najmanji pokreti mogu prouzrokovati njen pad. Mesto za presvlačenje neka bude dobro obezbeđeno čistim pelenama, maramicama i kremama za osip. Neka torba za pelene bude spakovana sa svim neophodnim stvarima, tako da možete dete brzo i udobno presvući na svakom mestu van kuće.

Kako da presvučem bebu?

Kako biste olakšali samo presvlačenje i bebi i sebi, sledite korake koje smo izdvojili:

1. Položite bebu na leđa, a zatim joj skinite odeću.

2. Skinite joj prljavu pelenu. Ukoliko koristite jednokratne pelene povucite lepljive jezičke, a ukoliko koristite platnene višekratne pelene skinite pokrivač i kopče koje se nalaze na traci ili čičak oko struka vaše bebe.
3. Koristite maramice kako biste očistili svoju bebu. Uvek je brišite od napred prema nazad kako biste izbegli infekciju, a posebno je važno voditi računa o ovome kod devojčica.

4. Ako je mesto crveno ili upaljeno, namažite kremu kako bi se bebina iritirana koža umirila.

5. Sačekajte da se koža vašeg mališana osuši pre nego što stavite novu pelenu.

6. Uzmite novu pelenu i stavite je ispod bebe. Podignite prednji deo na bebin stomak i pričvrstite jezičke da biste učvrstili pelenu na njenom struku.

7. Obucite mališanu ostatak garderobe.
Sprečite osip

Preduzmite sve neophodne mere kako biste sprečili pelenski osip kod bebe. Ukoliko sumnjate da se pelenski osip povećava i ne prolazi, obavezno se posavetujte sa lekarom. Često zavirite u pelenu svoje bebe (svaka dva sata) i ukoliko vidite da je potrebno, odmah je promenite. Tokom menjanja temeljno očistite regiju na kojoj se nalazi pelena mališana. Izbegavajte upotrebu mirisnih maramica ili sapuna na bebinoj koži, jer mogu dovesti do svraba, crvenila i iritacije.
I kao najvažnije, nemojte trljati bebinu genitalnu regiju kada je brišete nakon kupanja. Trudite se da ne upotrebljavate stvari koje sadrže veštačke materjale i plastiku kako bi koža vaše bebe bila nežna i bez crvenila. Vodite računa o odgovarajućoj veličini pelena kako biste izbegli tragove na koži i usecanja.

Izvor: www.yumama.com

Kako razlikovati virus COVID-19 od običnog sezonskog gripa i prehlade kod deteta? U ovom trenutku kada su deca uveliko krenula u školu i vrtić ovo je prava muka, jer se i pedijatri ponekad nađu u problemu kada im roditelji dovedu bolesno dete.
Simptomi kod mališana, kada govorimo o koroni najčešće su curenje nosa, povišena telesna temperatura, suv kašalj, dijareja, povraćanje, bol u stomaku, a kod adolescenata klinička slika može da liči na onu kod odraslih: malaksalost, povišena temperatura, suv kašalj, bol u grudima, kratak dah, gubitak čula ukusa i mirisa.
Pedijatar će posumnjati da je reč o COVID-19 na osnovu pozitivne epidemiološke ankete ili će se u krvnoj slici pokazati neki poremećaji, a to su najčešće niski leukociti. Svakako, kako oni kažu – pravila nema.
Prema rečima pedijatra dr Biljane Lučić, specijaliste pedijatrije, iz domova zdravlja MediGroup, postoje indikacije kada roditelji treba da se obrate pedijatru.
“Uporna povišena temperatura koja traje duže od dva dana, loše opšte stanje deteta bez obzira da li ima ili ne povišenu temperaturu, razdražljivost i neraspoloženje, kada dete odbija da unosi tečnost ili obrok, uporan kašalj”, ističe dr Lučić.
Dolazak deteta u kolektiv je glavni uzročnik prehlada i infekcija. Međutim, stručnjaci ukazuju da izlaganjem deteta infekcijama, ono razvija stečeni imunitet koji se ni na koji drugi način ne može dobiti. Sve dok je to na nivou lakših respiratornih ili gastrointestinalnih infekcija, koje ne zahtevaju bolničko lečenje (pneumonije, česti bronhitisi, česti otitisi i još teže infekcije, poput, sepse meningitisa), roditelji dete mogu da ga vrate u kolektiv, odmah po njegovom oporavku.
“Možemo reći da je imunitet slab ukoliko ono ima dve ili više sistemskih ili težih bakterijskih infekcija kao što su sepsa, osteomyelitis odnosno infekcija kostiju, meningitis. Zatim, ako u toku jedne godine dete ima tri ili više ozbiljne respiratorne infekcije (npr. pneumonia) ili gnojnu upalu uha, bakterijsku infekciju kože, ili zapaljenje limfnih čvorova. Ako se infekcije jave na neobičnim mestima (abscesus jetre ili mozga) ili su to infekcije neobičnim patogenima (Nocardia, Seratia, Aspergilus) ili druge infekcije uobičajene za detinjstvo, ali se ispoljavaju teškom kliničkom slikom”, objašnjava dr Biljana Lučić.
Kada govorimo o tome koji je najbolji način da se poboljša imunitet kod mališana lekari savetuju da je u normalnim okolnostima dovoljno da dete boravi na otvorenom, izloženo sunčevim zracima.
“Važno je i da je fizički aktivno, da ima dovoljno sna i pet obroka dnevno ( tri glavna i dve užine) sa dovoljno povrća i voća. Poželjno je da unos vitamina što više bude u svežem obliku, jer se oni termičkom obradom u velikoj meri izgube”, ističe pedijatar i dodaje da treba izbegavati slatkiše, jer zauzimaju mesto zdravom obroku i smanjuju mogućnost unosa potrebnih vitamina i minerala. Takođe, roditelji treba da izbace iz dečije ishrane i previše začinjenu hranu, jer dodatno iritiraju već oštećenu sluzokožu oralne sluznice.

Da li je adekvatniji način ishrana ili upotreba medikamenata?

Svakako ishrana, ali je ponekad potrebno, naročito kad dete tek kreće u kolektiv i prvi put se susreće sa mikroorganizmima koji su deo mikrosredine kolektiva, da se uvede i potpora imuniteta, poput sirupa za imunitet koji sadrže alfa i beta glukane u kombinaciji sa cinkom i vitaminom C

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Pre trinaest godina, kada sam bila nova, mlada i neiskusna profesorka, morala sam da pozovem majku jednog učenika da bih je obavestila da ću započeti disciplinski postupak protiv njene ćerke zbog plagijarizma, kao i da će njena ćerka za taj rad dobiti nulu.
„Ne možete to da uradite. Ona nije uradila ništa pogrešno,“ rekla mi je majka, ljutito.
„Ali jeste. Pronašla sam čitave pasuse koji su prekopirani sa raznih sajtova“, bojažljivo sam odgovorila.
„Ne, mislim ONA nije uradila ništa pogrešno. Ja sam. JA sam napisala njen rad.“
Ne sećam se šta sam na to odgovorila, ali mi je bilo potrebno malo vremena da se saberem i svarim ono što sam upravo čula. A i šta sam mogla da uradim? Da suspendujem majku? Da je zaključam na otvorenim vratima i nateram da sto puta na tabli napiše „Neću da pišem radove svoje ćerke prepisujući članke sa interneta“? Majka je dala obrazloženje za svoj postupak: njena ćerka je bila pod velikim stresom i ona nije želela da se devojčica razboli.
Na kraju te priče, devojčica je dobila nulu i lično sam se pobrinula da ponovo sama napiše svoj rad. Naravno, nisam imala autoritet da vaspitam njenu mamu, ali to sam mnogo puta uradila u snu.
Iako nisam sigurna da li je i šta majka naučila iz tog iskustva, ćerka je naučila da mora da snosi posledice a ja sam izvojevala jednu svojevrsnu pobedu. Sada se više ne nerviram oko tih „starih“ navika, poput majke koja malo više pomaže detetu oko domaćeg iz matematike, oca koji pravi detetov rad iz tehničkog. To je tako pase.
Danas se nastavnici susreću sa potpuno novim nivoom prezaštićenosti: roditeljima koji odgajaju svoju decu tako da budu bespomoćna i nemoćna, decu predodređenu na anksiozno odrastanje, kojoj nedostaju emocionalna znanja potrebna za prevazilaženje neizbežnih loših situacija.
Mislila sam da sam prošla puno toga sve dok nisam pročitala istraživanje Tehnološkog univerziteta Kvinslend, autorke Džudit Loke, koje predstavlja „ocenu koncepta preterano zaštitničkog roditeljstva od strane profesionalaca koji se bave roditeljstvom“.
Preterano zaštitničko roditeljstvo (eng. overparenting) po ovom istraživanju predstavlja „pogrešno motivisan pokušaj popravljanja trenutnog i budućeg ličnog i akademskog uspeha deteta“. U pokušaju da razumeju takva ponašanja, autori su anketirali psihologe, školske savetnike i nastavnike. Autori su ova stručna lica pitali da li su bili svedoci preterano zaštitničkog roditeljstva i ostavili prostor za opis takvih situacija. Iako relativno mali uzorak i diskutabilan metod subjektivnog samoprijavljivanja bacaju senku na statistički značaj istraživanja, primeri navedeni u izveštaju pružaju dovoljno materijala za prepričavanje.
Neki primeri su već viđeni: detetu nije dozvoljeno da ide u kamp sa drugarima ili da uči da vozi, roditelj secka hranu i pakuje posebne tanjire za žurku za svoje 16-ogodišnje dete jer je ono izbirljivo na jelu. I dok mi je žao te dece, ne brinem se. Ona će se osamostaliti jednog dana i oporaviti od tog prezaštićenog detinjstva.
Primeri koji me brinu su oni koji imaju potencijal da unište detetovo samopouzdanje i umanjuju vrednost značaja učenja samostalnosti. Prema autorima istraživanja, roditelji koji to rade „perspektivu svog deteta smatraju istinitom, bez obzira na činjenice,“ i pre „poveruju svom detetu nego odrasloj osobi i negiraju i samu mogućnost da je njihovo dete bilo krivo ili da bi čak učinilo nešto slično.“
Ono što mi nastavnici najčešće vidimo je ono što autori ovog istraživanja zovu roditeljima koji „se brzo odazivaju zahtevima deteta a malo zahtevaju od njega“. Ovi roditelji odgovaraju na sve potrebe i nevolje svoje dece ne dajući im šansu da sama reše svoje probleme.

Pusti, ja ću to da uradim

Ovi roditelji „žure u školu na prvi poziv svog deteta da bi mu doturili stvari kao što su zaboravljeni ručkovi, zaboravljeni domaći zadaci, zaboravljena odeća“ i „zahtevaju bolje ocene ili prete odustajanjem od škole“.
Jedan učesnik istraživanja je problem opisao na sledeći način: “Radio sam sa velikim brojem roditelja koji toliko prezaštićuju svoju decu da ona ne nauče da preuzmu odgovornost (i prirodne posledice) svojih postupaka. Deca mogu da razviju osećaj da im nešto pripada i da sve zaslužuju bez truda, a roditeljima je tada teško da sarađuju sa školom – da imaju poverenja, budu kooperativni i fokusirani na rešenje problema, što bi koristilo i detetu i školi.”
Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
To su roditelji koji me najviše brinu – roditelji koji ne dozvoljavaju detetu da uči. Vidite, nastavnici ne predaju samo čitanje, pisanje i aritmetiku. Mi decu učimo odgovornosti, organizaciji, manirima, uzdržanosti itd. Ove veštine možda neće biti ocenjene na standardizovanom testiranju, ali dok deca planiraju svoj put u odraslo doba, one su ubedljivo najvažnije životne veštine koje predajemo.
Ne predlažem da roditelji slepo veruju nastavnicima svoje dece. Ni ja to ne bih uradila. Ali, deca greše, a kada se to desi, važno je da roditelji zapamte da je edukativna koristi od posledica te greške dar, a ne zanemarivanje obaveza. Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
Završila sam sa maštanjem o tome kako da ona mama od pre 13 godina ugleda svetlost. Taj brod je otplovio i uradila sam najbolje što sam mogla za njenu ćerku. Svake godine uveravam nekog roditelja: „Ovaj neuspeh/greška će biti najbolja stvar koja se dogodila vašem detetu“, i odavno sam prihvatila da mi većina roditelja neće verovati. To je u redu. Strpljiva sam. Lekcije koje ja predajem u srednjoj školi se obično ne isplate godinama i ne očekujem zahvalnice.
Naučila sam da uživam i pronalazim zadovoljstvo u svakodnevnim časovima i u vremenu koje provodim sa decom kojoj je obrazovanje potrebno. Ali maštam o danu kada će mi biti povereno da naučim svoje učenike kako da se nose sa udarcima, pronađu put kroz teškoće adolescencije i čvrsto stoje pred izazovima – izazovima koji imaju moć da transformišu današnju decu u snalažljive, kompetentne i samopouzdane odrasle osobe.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Česta je roditeljska dilema da li po prestanku dojenja beba treba da nastavi sa kravljim mlekom ili sa mlečnom formulom.
Brojni su razlozi zbog čega je mlečna formula pravi izbor za dete sve do treće godine života, a evo najvažnijih:

Mleko je važna, ali NIJE najvažnija namirnica u drugoj godini života!

Mleko i mlečni proizvodi ostaju važan deo ishrane i u odraslom dobu! Ima mnogo dobrih razloga, ali pomenućemo da je mleko odličan izvor kalcijuma koji je neophodan za pravilan rast i razvoj dece. Može se reći da su mlečni proizvodi najadekvatniji izvor ovog važnog minerala. Tu su i drugi važni sastojci: proteini, mlečni šećer, masti…
Ako majka ima mleka NE treba prestajati sa dojenjem kada beba napuni godinu dana. Većina nutricionista i eksperata za ishranu beba ohrabruje dojenje do kraja prve, pa i u drugoj godini.
U prvoj godini NE TREBA davati kravlje mleko u slučajevima kada dojenje nije moguće već u takvim slučajevima treba koristiti adaptirane mlečne formule!
Prerano uvođenje kravljeg mleka NIJE dobro za bebu iz mnogo razloga: povećava se rizik od alergija, gojaznosti, anemije (malokrvnosti)…Bez sumnje, sastav kravljeg mleka NE odgovara bebi u prvoj godini života!
Majčino mleko je nezamenljiva hrana za bebe, ali već od druge polovine prve godine života stižu i ostale (nemlečne) namirnice. Ipak, druga godina je “kritičan” period gde treba ostvariti adekvatan prelaz sa majčinog na kravlje mleko.

Evo argumenata zašto su mlečne formule bezbednije i bolje od kravljeg mleka:

– Kravlje mleko sadrži daleko više proteina od majčinog i ovaj “proteinski udar” nije baš preporučljiv za bebu koja prestaje da sisa! Proteini jesu veoma važni za rast i razvoj deteta, ali višak nije dobar za bebu (opterećuju se bubrezi, ali se povećava i rizik od gojaznosti). Mlečne formule imaju proteinski sastav koji je sličan majčinom mleku!

– Kravlje mleko sadrži “krupne” mlečne proteine koji imaju veliki alergijski potencijal, pa je i verovatnoća za nastanak alergije na kravlje mleko veća. Mlečna formula ima “iseckane” velike proteine koji su tako prilagođeni (adaptirani) za decu koja sa majčinog prelaze na kravlje mleko.

– Kravlje mleko sadrži visoke koncetracije soli (sulfate, fosfate…) koje ometaju “preuzimanje” gvožđa iz hrane, a kako je gvožđe važno za stvaranje zdravih crvenih krvnih zrnaca, može nastati anemija (malokrvnost) ako se pretera sa kravljim mlekom. U mlečnim formulama je ovaj problem rešen smanjenjem količne soli uz dodatak gvožđa, pa nema rizika od nastanka malokrvnosti!

– Mlečne formule sadrže dovoljno kalcijuma, ali su dodate supstance koje pomažu pravilan rast i razvoj deteta: esencijalne (važne) masne kiseline, pojedini vitamini, jod i već pomenuto gvožđe.

– Za razliku od kravljeg mleka, mlečne formule sadrže optimalan odnos i količinu omega 3 i omega 6 masnih kiselina koje su značajne za kognitivni razvoj odojčeta. Pored toga, Omega 3 i omega 6 masne kiseline veoma su bitne za razvoj bebinog mozga, nervnih ćelija i vida. U mlečne formule su dodati vitamini A, C, D i mnogi drugi kao i mikroelementi kao što je cink koji u kombinaciji doprinose dobrom funkcionisanju imunog sistema.

Jedna od takvih mlečnih formula je Humana PROBALANCE

Savremena mlečna formula koja bebama pruža pažljivo izbalansiranu ishranu sa svim potrebnim hranjivim sastojcima i u količinama koje su prilagođene uzrastu bebe.
Odnos proteina, masti, vode i minerala u mlečnoj formuli je sličan kao u majčinom mleku, a ono što je važno jeste da je daleko sličniji nego u kravljem mleku.
Brend Humana ima nova MY PACK pakovanja sa PROBALANCE mlečnom formulom.
PROBALANCE je rezultat posvećenosti da se bebama pruži ishrana koja obezbeđuje njihov prirodan razvoj: pažljivo izbalansiranu, sa svim potrebnim hranljivim sastojcima i u količinama koje su prilagođene uzrastu bebe.
Za razliku od visoko adaptiranih formula, kakve su Humana mlečne formule, kravlje mleko ne zadovoljava fiziološke i nutritivne potrebe odojčeta i malog deteta u prve dve godine života. Kada su adaptirane formule u pitanju, odnos proteina, masti, vode i minerala u mlečnoj formuli je sličan kao u majčinom mleku, a ono što je najbitnije jeste da je sličniji nego u kravljem mleku. Mlečne formule HUMANA iz Nemačke su adekvatna alternativa majčinom mleku ukoliko majka ne doji i kao takve obezbeđuju pravilan razvoj odojčeta i malog deteta.
Novo pakovanje ima sigurnosnu nalepnicu na poklopcu, a zaštitna barijera osigurava bezbednost i svežinu praha.
Lako se otvara i sipa jednom rukom, što nije zanemarljivo, jer mame često u drugoj ruci drže bebu.
Za bebu, mamino mleko je najbolje, ali ako je beba iz bilo kog razloga na mlečnoj formuli, treba se opredeliti za formulu sa pažljivo odabranim hranjivim sastojcima u pravilnom odnosu.
Kvalitetna i izbalansirana ishrana dugoročno unapređuje zdravlje deteta, a ujedno je i jedan od glavnih stubova snažnog imuniteta!

Tekst je pisan u saradnji sa brendom Humana

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Dete se vraća pelenama nakon što ste ga naučili da koristi nošu? Pogledajte o čemu se radi i da li treba da se zabrinete.
Privikavanje deteta na nošu je naporan posao i roditelji često osećaju olakšanje kada beba konačno napusti pelene. Ipak, neki mališani često umeju da nazaduju i vrate se na staro.
Zašto se deca ponovo samovoljno vrate pelenama? Doktor Skot Goldstejn otkriva da je često glavni razlog vraćanju pelenama taj što roditelji prerano pokušavaju dete da naviknu na korišćenje noše.

Otpor privikavanju na nošu

Postoje mnogi razlozi bebinog otpora odvikavanju od pelena i privikavanju na nošu. Ukoliko ste dete naučili da koristi nošu, a ono vam otvoreno iskazuje otpor, najbolje bi bilo da istražite uzrok. Možda bi jedan od uzroka bilo prevremeno odvikavanje od pelena, a u tom slučaju najbolje bi bilo da sa svojim pedijatrom popričate o tome kada je vašem detetu vreme za nošu. Često deca osećaju stres kada dođe do trenutka tranzicije, mnoga deca u tom periodu imaju razne promene, a one im izazivaju neku vrstu stresa. Za mališane je to isto kao i polazak u školu, dolazak bate ili seke.

Period privikavanja

Deci je potreban period privikavanja. Neke stvari moraju da se slegnu kako bi sve došlo na svoje mesto, pa i odluka o privikavanju na nošu. Ukoliko vaše dete ima zdravstvenih problema, oni takođe mogu imati veliki uticaj na bebu. Ako dete ima poteškoća sa pražnjenjem creva, obavezno povedite računa o njegovoj ishrani, da li pije potrebne količine vode, da li redovno jede i unosi zdrave namirnice. Jedan od najboljih načina za privikavanje jeste da redovno upozoravate dete na fiziološke potrebe i da insistirate da vas obavesti kada oseti potrebu.
Često se deca isključe u igri, ignorišu potrebu, a dešava se i da nekada nemaju vremena da dođu do kupatila kada se stvari pokrenu. Ponekad, deca se plaše noše i imaju stvaran strah od kupatila, plaše se da će upasti, plaše se zvukova vodokotlića, a često izmišljaju čudovišta iz toaleta. Međutim, imajte na umu da su nezgode česte tokom noći i da nisu nužno znak da dete odbija privikavanje na nošu. "Mnoštvu dece se godinama dešavaju nezgode noću, iako im se iste ne dešavaju i danju", kaže doktor Goldstejn i ističe da se kontrola tokom noći veoma razlikuje od dnevne kontrole.

Ponovni povratak na pelene

Otpor se dešava kada dete naučeno da ide na nošu počne da ima redovne nezgode, što može zahtevati povratak na pelene. Često ovakve situacije mogu biti stresne za roditelje. Znajte da je to sasvim normalno i obično se može otkloniti pronalaženjem uzroka. Pokušajte da identifikujete razloge za ignorisanje vašeg truda, jer će napori roditelja u toj misiji pomoći detetu da se vrati tamo gde je bilo.

Kako pomoći detetu da prevaziđe strah i otpor

Srećom, otpor dece je često kratkotrajan i roditelji mogu vratiti svoje dete na pravi put za nekoliko dana ili nedelja. "Uprkos frustraciji zbog povratka nezgoda i ponovnog korišćenja pelena, učinite sve kako biste ostali pribrani i ponovo obučili dete na nošu", kaže Vendi Svenson doktorka medicine i pedijatar u Dečjoj bolnici u Sijetlu. Važno je da sa svojim detetom razgovarate, ukažete mu na važnost korišćenja noše, možete mu na edukativan i zabavan način pomoći da strah i stres vezan za odvikavanje od pelena prevaziđe.
Nikada ne kažnjavajte svoje dete za nezgode
Ako se vašem detetu desi nezgoda, nemojte pokazivati razočaranje, jer dete može postati uznemirenije, što dovodi do dodatnih problema. Kada proverite da li je dete suvo, pljeskajte ga nežno i radujte se što nije napravilo nesreću.
Ukoliko se to ipak dogodi, nemojte ga osuđivati i recite: "Ups. Imali smo nezgodu. Idemo da sednemo na nošu."Ne zaboravite da budete optimistični i trudite se da ne vičete i ne grdite dete. " Nikada ih ne kažnjavajte ukoliko iz prve ne prihvate nošu i ukoliko vaši napori ne urode odmah plodom. Nemojte biti razočarani. Cilje je da se vaši mališani osećaju hrabro i ne plaše se da će biti kažnjeni ukoliko pogreše", objašnjava doktorka Lisa Asta sa Univerziteta u San Francisku.

Podsećajte često dete

Često se nesreće dešavaju jer se dete previše zabavlja igrajući se ili radeći neku aktivnost i ne želi da zastane kako bi otišlo u kupatilo. Da biste rešili ovu situaciju, objasnite da je normalno da ponekad dete zaboravi da koristiti nošu i ulijte mu samopouzdanje da je i dalje "velika devojčica" ili "veliki dečak". "Odnesite ih na nošu svakih nekoliko sati kada su kod kuće i zamolite vaspitače u obdaništu da se pobrinu da to isto urade" ističe doktorka Lisa i dodaje: "Podstaknite dete da bar pokuša da koristi nošu kad se ujutru probudi, pre obroka i pre spavanja."

Isprobajte sistem nagrađivanja

Dajte svom detetu nekoliko podsticaja da posluša vaše napore. Na primer, dajte svom mališanu sličice ili neko maleno iznenađenje kada god vas posluša i koristi nošu. Posle nekoliko uspešnih dana zaredom, možete im priuštiti veću poslasticu, poput odlaska u prodavnicu sladoleda, male igračke, dodatnih nekoliko minuta čitanja pred spavanje itd.
Imajte na umu da nagrade ne deluju na svako dete i u nekim slučajevima, mogu stvoriti strepnju kao i kazne. Zato su često najefikasnije nagrade vaše reči: "Ti si velika devojka" ili "Tako si samostalan". Ovakva ohrabrenja mogu biti najbolji podsticaj.

Izvor: www.yumama.com

Naročito na samom početku, roditelji se mogu zabrinuti kada beba počne da štuca. Doktorka je objasnila da li ima razloga za brigu, ali i ispričala šta bi trebalo, a šta nikako ne treba da radite u tom slučaju.
Štucanje novorođenčeta može biti vrlo iznenađujuće kod prve bebe, ali nema razloga za paniku. To je normalna pojava i nema potrebe da je zaustavljate.
"Čini se da štucanje više smeta roditeljima nego samim bebama", ističe dr Hilari Sismonfo, pedijatar i profesor iz Arkanzasa. "Mnogi roditelji se brinu da li je bebi loše jer štuca. To obično nije slučaj", ističe pomenuta doktorka.
Baš poput odraslih, bebe imaju velike mišić između abdomena i grudi - dijafragmu. Kako se ona pomera gore i dole, tako učestvuje u disanju.
S vremena na vreme, baš kao i drugi mišići, dijafragma se grči, što uzrokuje štucanje.
S obzirom na to da nije jasno određeno šta dovodi do spazma, a nekada nema apsolutno nijednog razloga za to, doktorka upozorava roditelje da ne koriste neke neproverene lekove.
"Mnogo puta sam čula za lekove poput šećera, kikiriki putera ili vode. Ništa od toga se nije pokazalo kao tačno, a uz to i nije sigurno za bebu. Nemojte to raditi", ističe doktorka kao vro važnu stvar.
Hilari je takođe izričito protiv upotrebe mnogih suplemenata koji su široko rasprostranjeni.
Kako biste smirili štucanje, njen predlog je da date bebi cuclu, masirate joj leđa i ljuljate je.
Preventiva štucanja je redovna bebina ishrana i praćenje njene gladi.
"S vremena na vreme pauzirajte hranjenje i pustite bebu da podrigne. Na taj način će se stomak osloboditi viška vazduha. Takođe, držite bočicu, ukoliko je koristite, tako da ne prolazi vazduh. Kada su bebe gladne, one halapljivije i brže jedu, pa vrlo lako progutaju viđak vazduha", objasnila je doktorka.
Pored toga, još jednom je istakla da štucanje ne treba da brine roditelje, jer nije neprijatno detetu. Ipak, ako postoji još neki simptom, možda bi najbolje bilo obratiti se pedijatru.
"Mnoge bebe će redovno i normalno jesti i igrati se, uprkos štucavici. Ipak, ukoliko se ovo prečesto dešava, a ispraćeno je povraćanjem, lošim bebinim raspoloženjem, obratite se pedijatru", rekla je doktorka.

Izvor: www.yumama.com

Na jedno dete bez roditeljskog staranja konkurišu tri para
U ovom trenutku 761 par u Srbiji željno iščekuje dan kada će im biti javljeno da su postali roditelji, a statistika Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja govori da na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu tri para. To znači da na „nove” roditelje u ovom momentu čeka 245 mališana, a 77 njih nastaviće svoj život u inostranstvu, jer za ovu decu centri za socijalni rad nisu mogli da pronađu usvojitelje u Srbiji. U ministarstvu takođe ističu da se 27 mališana trenutno nalazi na šestomesečnom prilagođavanju kod usvojitelja – a ako proces adaptacije bude uspešno okončan, ovi mališani dobiće nove roditelje.
Drama porodice Savić, kojoj je oduzeta tek usvojena devojčica, jer je naknadnom kontrolom ustanovljeno da je razlika u godinama između nje i njene nove majke veća od 45 godina, otvorila je brojna pitanja na koja javnost očekuje odgovor. Kako u razgovoru za naš list objašnjava Vukota Vlahović, načelnik odeljenja za upravne i nadzorne poslove u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, postoje tri situacije u kojima resorni ministar mora lično da potpiše saglasnost za usvojenje: ako je razlika u godinama između jednog ili oba usvojitelja veća od 45 godina, ako je u pitanju inostrano usvojenje i ukoliko samac ili samica žele da usvoje decu.
– Po slovu Porodičnog zakona, razlika u godinama između deteta i usvojitelja ne sme da bude veća od 45 godina, ni manja od 20 godina, kako bi taj odnos podsećao na roditeljsku relaciju – kaže Vlahović.
To je istovremeno i jedan od čestih razloga zbog kojih osobe dugo čekaju na željeno proširenje porodice, napominje Vlahović.
– praksa pokazuje da većina potencijalnih usvojitelja ima između 40 i 50 godina, a gotovo svi traže bebe koje imaju svega nekoliko meseci. Ako se ima na umu podatak da je svega trećina dece koja čekaju na usvojenje mlađa od dve godine i da 33 odsto mališana ima između tri i pet godina, a trećina je starija od šest godina, onda je jasno zbog čega je raskorak između želja i mogućnosti tako veliki – objašnjava Vukota Vlahović.
Osim toga, svi potencijalni usvojitelji žele zdravu decu svoje nacionalnosti, a veliki broj mališana koji se nalazi u bazi podataka Ministarstva rad ima poremećaje u razvoju.
– Dužina čekanja na dete jeste veoma individualna – što su osobe tolerantnije na detetove karakteristike tipa zdravstveni status, nacionalno poreklo ili boja kože, brže se realizuje usvojenje. Nažalost, mnogi mališani odrastu pre nego što postanu nečija deca – tužno konstatuje naš sagovornik.
U resornom ministarstvu ističu da neregulisani životni status dece često onemogućava stručnjake centra za socijalni rad da za njih traže nove roditelje. Naime, zakonom je predviđeno da na usvajanje odlaze ona deca čiji su roditelji nepoznati ili umrli, odnosno mališani čijim je očevima i majkama trajno oduzeto roditeljsko pravo.
– Deca na usvojenje najčešće odlaze iz hraniteljskih porodica, a postupak adaptacije na novu porodicu traje šest meseci. Dešavalo se da potencijalni usvojitelji za to vreme odustanu od proširenja porodice ili da organ starateljstva proceni da kvalitet odnosa između usvojitelja i deteta nije zadovoljavajući i ne da dozvolu za usvojenje – zaključuje Vukota Vlahović.
U javnosti se često polemiše sa tezom zbog čega strani državljani usvajaju našu decu, a stručnjaci ministarstva rada objašnjavaju da strani državljani mogu da usvoje dete iz Srbije samo ako za to dete ne mogu da se pronađu usvojitelji u našoj zemlji. Svake godine između deset i petnaest stranih državljana usvoji našu decu, a u prethodnih 14 godina čak 223 mališana dobilo je strane pasoše. Decu iz Srbije najčešće usvajaju parovi iz Švedske, SAD i Španije, a analiza Ministarstva rada pokazuje da su to veoma često mališani koji imaju ozbiljnije poremećaje u razvoju.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Ako vaše dete ima višak kilograma, velika je verovatnoća da vas to muči ali da ne znate kako da mu pomognete. Razgovor o težini je osetljiva tema, bez obzira na uzrast deteta. Ne želite da kažete ili uradite nešto pogrešno kako ga ne biste povredili.
Ponekad pomislite i da je bolje da uopšte ne pričate o toj temi upravo zbog brige o i emotivnom zdravlju deteta. Ali, ako ste svesni da problem postoji, bolje je da što pre započnete razgovor. Samo tako ćete detetu pomoći da postigne zdravu težinu. Evo korisnih saveta za pravi pristup ovom problemu:

Budite detetov saveznik

Važno je da sa decom iskreno razgovarate o težini ako vas ona pitaju o tome i da budete spremni da pomognete. Recite detetu da želite da mu pomognete da zajednički usvojite zdrave navike i zatim prionite na posao. Na primer, povedite dete u kupovinu sa vama i zajednički birajte voće i povrče koje će se jesti te nedelje. Idite zajedno na kurs kuvanja ili ga sami napraviete kod kuće kako biste naučili dete da spremi nešto zdravo za sebe. Počnite zajednički da trčite i postavljajte ciljeve koliko ćete metara preći svaki dan. Uključujući dete u proces donošenja odluka koje se tiču njegovog zdravlja, pomažete mu da preuzme odgovornost za svoje zdravlje i podigne samopouzdanje.

Budite dobar uzor

Što se težine tiče, važnije je šta radite nego šta pričate. Roditelji su dečiji uzori br.1. Deca razvijaju svoje ponašanje i odnos prema hrani gledajući svoje roditelje. Ako roditelji idu u restorane brze hrane, jedu usput po kući i „šta stignu“ deca će razviti iste navike.Zato, ograničite obroke koje kupujete u restoranima brze hrane i čak kada ste i u takvim restoranima objašnjavajte deci kako da biraju zdravije i tamo (bolja je piletina sa salatom nego hamburger sa pomfritom). A onda i vi naručite zdraviju opciju.

Ostavite prošlost iza sebe – počnite sa zdravijim navikama danas!

Možda niste uvek donosili zdrave odluke u prošlosti, ali danas je novi dan. Poboljšanje vašeg ličnog stila života može da inspiriše i vaše dete koje ima višak kilograma da radi isto. Odlično je da deca vide kako roditelji menjaju svoje navike i počinju da vežbaju. Počnite sa malim promenama. Svima u orodici će biti lakše ako uklonite nezdravu hranu iz kuće. Izbacite sve sa puno šećera i masti a zatim ih nemojte više unositi u kuću. Umesto toga napravite zalihe zdravije hrane poput mlečnih proizvoda sa manjim procentom masti, svežim voćem i povrćem, proizvodima sa žitaricama od celog zrna i uvedite više ribe u ishranu

Nemojte kritički komentarisati težinu vašeg deteta niti onoga što jede

Kritikovanje težine deteta je jedna od najgorih stvari koje možete da uradite. Deca školskog uzrasta sa viškom kilograma su uglavnom svesna toga ali im nemojte rušiti samopouzdanje kritikom i uporeživanjem sa mršavijim drugarima. Ona tako mogu početi da skrivaju svoje navike od vas.
Pričajte sa decom i o drugim stvarima koje bi mogle biti uzrok prekomerne težine

Višak kilograma kod dece može biti uzrokovan mnogo dubljim problemima. Pokušajte da saznate šta se dešava u društvenom životu vašeg deteta i u školi. Na primer, usamljenost je čest uzrok problema sa težinom. Deblja deca mogu biti usamljena ako su društveno izolovana. Ako je kod vas takav slučaj, pokrenite dete da se aktivira u nečemu što voli. Tako će upoznati i nove drugare i dobiti nova interesovanja. Fizička aktivnost takođe pomaže samopouzdanju. Prejedanje kod dece može biti i njihov odgovor na nerešene probleme u kući, na primer bračne probleme roditelja. Ako sumanjte da vaše dete ima ozbiljnije i dublje probleme kao što su ovi, posavetujte se i sa njegovim lekarom.

Nemojte siliti decu da potpuno izbace neku hranu

Uspostavljanje zdravih navika u ishrani je mnogo bolje rešenje nego potpuno izbacivanje neke hrane. Zdrava ishrana ne znači da dete nikada ne može da pojede parče torte ili kolača. Vaše dete će imati prilike da se sretne sa slatkišima i ono što što vi želite da ga naučite je da donese dobru odluku o tome koliko će pojesti.Učite dete da uživa u slatkišu koji jede umesto da ga brzo proguta. Pokažite mu šta znači zdrava porcija sladoleda ili torte da bi znalo koliko da traži. Na primer, jedna porcija sladoleda je sačinjena od dve kugle – što odgovara veličini jedne normalne sijalice. Ako dete zna vizuelno da uporedi stvari biće mu lakše da ne pretera.

Vreme obroka treba da bude porodično vreme

Rutinske pripreme i zajedničko deljenje obroka stvaraju osećaj jedinstva porodice. Važno je da obezbedite vreme kada ćete sesti zajedno. Zajednički obroci sprečavaju gojaznost kod deteta jer ono tada jede sporije i zdravije. Osim toga, đaci koji češće imaju obroke sa svojom porodicom imaju više šansi da postignu dobar uspeh u školi, budu emocionalno ispunjeni, imaju niži nivo stresa, pozitivne odnose sa vršnjacima, zdravije navike u ishrani, ne puše, ne konzumiraju alkohol i droge i veruju da se njihovi roditelji ponose njima.
Ne terajte decu da prate rigorozan plan vežbanja
Roditelji treba da motivišu dete na fizičku aktivnost kao sastavni deo života, ali ne kao obavezu, inače će dete zamrzeti ovakve aktivnosti. Umesto da vodite dete jednom nedeljno na intenzivno vežbanje ustalite neku spontanu i opušteniju aktivnost kao je zajednička šetnja. Postavite ciljeve da biste ohrabrili dete da svaki put hoda malo više.

Obezbedite detetu dovoljno sna

Sve više studija dokazuje vezu između nedostatka sna i povećanja telesne težine. Obratite pažnju na količinu sna vašeg deteta. Iako su potrebne količine sna različite za svako dete postoje naznake po uzrastima. Tako dete između 1 i 3 godine treba da ima od 12 do 14 sati sna dnevno, od 3. do5. godine između 11 i 13 sati, za decu između 5. I 12. godine potrebna dužina sna je između 10 i 11 sati a za omladinu između 12 i 18 godina neophodna dužina sna se smanjuje na najmanje 8,5 sati sna dnevno. Da biste im olakšali uspavljivanje morate biti sigurni da su isključeni svi elektronski uređaji – kompjuter, telefon i sl. – bar 2 sata pre spavanja. Veštačko svetlo ovih aparata stimuliše mozak i otežava uspavljivanje. Zapamtite i da što više vremena vaše dete provodi ispred telefona ili kompjutera manje se bavi pozitivnom komunikacijom sa porodicom ili nekom fizičkom aktivnošću.

Pokažite detetu da ga volite

Vaš cilj kao roditelja je isti sa detetom koje nosi veličinu S i onim koje nosi XL a to je da vaspitate osobu koja se oseća dobro u svojoj koži i zna da je voljena. Pazite na poruke koje šaljete jer sigurno ne želite da dete misli da vaša ljubav zavisi od toga koliko je ono teško. Ako dete zna da ga vi volite i ono će voleti sebe. A sastavni deo ljubavi prema sebi je i briga o zdravlju sopstvenog tela.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Roditelji dece koja imaju alergiju na hranu često se suočavaju sa teškoćama koje imaju njihova deca.
Alergija na hranu utiče na različite načine na decu različitog uzrasta i može da ima uticaj na druženje sa decom iz škole, porodicom i celokupnom javnošću, pokazala je studija obnavljena u Annals of Allergy, Asthma & Immunology u februaru 2020 godine.
Često se postavlja pitanje kvaliteta života dece koja imaju alergiju na hranu. U zavisnosti koliko su alergije na hranu izražene one mogu da imaju uticaj na odnose sa drugom decom, na smanjen osećaj samostalnosti i manje samopouzdanje. Deca koja imaju alergije redje učestvuju u sportskim aktivnostima što umanjuje njihov kvalitet života. Često je prisutan osećaj brige i uznemirenosti zbog odbačenosti od stane društva.
Da bi ispitali izazove sa kojima se susreću deca koja imaju izražene alergije na hranu i njihove porodice, šta deci predstavlja najveći problem i šta ih najviše umiruje, intervjuisano je šest alergologa koji se bave decom koja imaju alergije na hranu. Mladja deca se ne brinu oko svojih alergija, ali su njihovi roditelji veoma zabrinuti. Iako starija deca bolje razumeju i kontrolišu alergije na hranu, oni imaju preko dana puno akrivnosti bez nadzora roditelja što roditelje čini više zabrinutim. Roditelji brinu oko toga da li će deca ispoštovati sva pravila vezana za hranu ili će društvo uticati na njih da probaju nešto što ne smeju.
Deca sa alergijama na hranu osećaju zabrinutost svojih roditelja i njihov stres. Zbog toga su alergolozi probali da osmisle način na koji može da se razgovara sa decom o neophodnim zdravstenim informacijama vezanim za alergije. Roditelji treba da razgovaraju sa pedijatrom svog deteta o informacijama koje su prilagodjene deci različitih uzrasta. Potrebno je da roditelji primenjuju dobijene informacije koje su ohrabrujuće,da ne ulivaju zabrinutost, već koriste ohrabreni realne činjenice. Pedijatar roditeljima i deci prenosi svoja znanja deci kako bi oni bili što manje zabrinuti.
Potrebno je da postoji ravnoteža izmedju pravih medicinskih informacija, činjenica i dobrog razumevanja detetovih rizika od strane roditelja i dece. Adekvatne informacije mogu da budu narušene od strane nestručnog sadržaja na internetu koji roditelji isčitavaju ukoliko nemaju dovoljno informacija od strane svog pedijatra. Prema mišljenju alergologa koji su učestvovali u studiji, veoma je važno da roditelji i deca dobiju prave i pouzdane informacije vezane za alergiju za hranu i savete za ponašanje u odredjenoj situaciji. Zbog toga je veoma važno da se obratite svom pedijatru vezano za alergiju koju vase dete ima.
Različite brošure, detaljno pojašnjenje simptoma i predočavanje realnih mogućih situacija roditeljima kao i način na koji treba da reaguju pomaže da roditelji budu manje zabrinuti oko detetove alergije na hranu. Važno je da roditelji znaju da je normalno da se osećaju zabrinuto ukoliko im dete ima alergiju na hranu ali je potrebno prilikom posete pedijatru na smiren i realan način odgovoriti na pitanja koja ih muče. Zajednice za mentalno zdravlje i alergije sve više pažnje posvećuju porodicama u kojima deca imaju alergiju na hranu. U našoj zemlji je mali broj specijalista koji znaju na pravi način da se ophode prema prisutnoj zabrinutosti roditelja ali zbog toga je od velikog značaja da se obratite svom pedijatru koji svojim znanjem i sigurnošću pomaže roditeljima i smanjuje zabrinutost na najmanju moguću meru time što objašnjava šta se sve i u kojoj situaciji može dogoditi detetu i kako pravovremeno da reaguju u odredjenoj situaciji.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Dok roditelji većinom brinu o materijalu, pelenama, kremama koje koriste, pravilan način presvlačenja ostaje u drugom planu. Zašto je važno obratiti pažnju na način postupanja sa bebom.
Današnja istraživanja ukazuju na to da razvoj ljudskog mozga zavisi od okruženja u kome dete raste i iskustava koja stiče isto onoliko koliko i od genetike. Baby handling (pravilno postupanje sa bebom) omogućava razvoj i ostvarenje punih potencijala dece.
Mozak mora sa periferije da primi dovoljnu količinu odgovarajućih stimulanasa, koji će biti obrađeni kako bi se formirali normalni obrasci funkcionisanja, što se postiže pravilnim postupanjem sa bebom u svakodnevnim rutinama.
Jedna od rutna je i menjanje pelena, što se dešava više puta tokom dana i noći. Od načina na koji to odrasli rade zavisi kako će se beba razvijati. Često se više pažnje poklanja tome koje pelene se koriste, jednokratne ili pamučne, od kakvog su materijala, koju kremu odabrati, a mnogo manje se vodi računa o načinu kako se to sprovodi sa bebom.
Roditelji za nekoliko dana postanu spretni u menjanju pelena, što najčešće znači da to rade sve brže jer se pokreti automatizuju, a za bebu to postane neprijatno iskustvo, jer nema dovoljno vremena da se prilagodi svim promenama koje se tada dešavaju. Ostaje bez odeće i pelene koja je štiti, dolazi do nagle promene temperature vazduha, kontakt golom kožom sa podlogom za presvlačenje je iznenadan, brisanje vlažnim maramisama ili pranje vodom je takođe veliki stres jer se dešava prebrzo i često bez ikakve najave.
Vrhunac stresa je hvatanje za noge i podizanje karlice u vazduh. To prvo znači da beba ostaje bez oslonca, što aktivira primitivne reflekse i pojačava njihovu aktivnost. Umesto da se vremenom integrišu u svrsishodne pokrete, ovi refleksi su i dalje prisutni, što se odražava na spontanu aktivnost deteta. Dete izvodi i dalje brze, nagle, nesvrsishodne refleksne pokrete umesto usmerenih, sporijih, ciljanih kretnji rukama i nogama.
Drugi negativan efekat povlačenja nogu u vis prilikom menjanja pelene su mikrotraume pri istezanju mišića leđa u lumbalnom delu i moguće pomeranje pršljenova kičmenog stuba. Ove povrede, iako nisu vidljive u ovom uzrastu, kasnije kod dece i odraslih mogu da se manifestuju bolovima i nepravilnim položajem kičmenog stuba, što potvrđuju fizioterapeuti koji se bave koštano-mišićnim problemima kod dece i odraslih. Poznato je da je najčešći razlog obraćanja lekaru odraslih u čitavom svetu upravo problem bola i ukočenosti u lumbo-sakralnom delu leđa.
Kada se beba pri menjaju pelena okreće u položaj na bok potpuno je bezbedno, a ona istovremeno dobija i informacije o pravilnim obrascima okretanja na stranu i kako da se iz ležećeg položaja na leđima okrene na stomak.
Naučno je dokazano da je najveća plastičnost mozga 2-3 meseca pre i 6-8 meseci posle rođenja. Upravo je ovo i najvažniji period u razvoju motoričkih obrazaca kod deteta. Sa navršenih 7 meseci, dok je na leđima, beba sama odvaja karlicu od podloge i stavlja stopala u usta. Do tada je jako važno da ovaj pokret ne izvodimo pasivno i time ugrozimo normalan motorni razvoj i trajne povrede do kojih može da dođe nepravilnim postupanjem sa bebom.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Određene bolesti i problemi su karakteristični za novorođenče u njegovim prvim nedeljama života. Većina stanja koja se pojave se lako prepoznaju i tretiraju od strane samih roditelja. Najčešća pitanja koja zabrinjavaju roditelje o zdravlju njihovih novorođenčadi su:

Stolica
Nega pupka
Stomačni grčevi
Pellenski osip
Povraćanje/bljuckanje
Rast zuba
Mokrenje
Žutica

1. Stolica

Stolica kod novorđenčeta prolazi kroz promene kako u boji, konzistenciji tako i učestalosti.
Boja – Prva stolica koja se javlja je uglavnom tanka, crna ili tamno zelena i naziva se mekonijum. Nakon prolaska mekonijuma boja stolice će se promeniti u žuto-zelenu. Stolica beba koje se u prirodnoj ishrani hrani mlekom majke je žuta, semenkasta.
Konzistencija – Sve dok novorođenče ne počne da jede čvrstu hranu, konzistencija stolice može da varira od veoma mekane do potpuno tečne. Bebe koje se hrane mlečnim formulom imaju uglavnom čvršću stolicu. Bilo da se vaše dete hrani mlekom majke ili pak formulom, izrazito čvrsta i suva stolica može biti znak dehidracije.
Učestalost - Novorođenčad koja jede čvrstu hranu može lako da ima zatvor, pogotovo ako jednu dosta hrane koja izaziva konstipaciju kao što su žitarica i kravljeg mleka pre nego što je njihov digestivni trakt sposoban da pomenute namirnice preradi adekvatno. FDA (Food and Drug Administration) i AAP (Academy of Pediatrics) ne preporučuju primenu kravljeg mleka kod beba ispod 12 godina.
Kako je stolica uglavnom mekana, tečna teško je reći da li se radi o blagoj dijareji, Glavni znakovi su češća defekacija sa izuzetno tečnim stolicama.Dijareja može biti znak inestinalne (crevne) infekcije ili pak promene u ishrani. Ukoliko dete sisa, promena u ishrani majke može ddovesti do dijareje kod deteta. Najveća posledica do koje dovodi dijareja jeste dehidracija, koju daleko više pogoršava ukoliko je priisutna i temperatura (povišena temperatura izaziva znojenje, na taj način dete takođe gubi tečnost) . Ukoliko se radi o dete koje je mlađe od 2 meseca sa pomenutim simpotima i znakovima obratiti se rukovodećem lekaru. Ukoliko je dete starije od 2 meseca proverite da li je mokrenje uredno kao i rektalnu temperaturu ukoliko dijareja ne prolazi nakon par dana. Bitno je da tokom dijareje nastavi se sa redovonom ishranom. Deca u starosti od 3-6 meseci, ukoliko se hrane majčinskim mlekom mogu imati samo jednu stolicu nedeljno. Ovo je normalno jer mleko ostavlja malo otpadnih materija koje se trebaju izllučiti, tj. većinski deo mleka se iskoristi. Ukoliko se pak radi o deci koja su na ishrani formulom, te stolice mogu biti češće, do jednom dnevno. Ukoliko je ređe od 1/dan , treba razmišljati u pravcu konstipacije.

2. Nega pupka

Pupčana vrpca dovodi kiseonik i hranjive materije do fetusa dok je u materici. Nakon porođaja pupčana vrpca se preseca. Ostatak se osuši i otpada u periodu od 10 dana, formirajuću pupak (umbilicus). Neke od smernica na koje ukazuju pedijatri kod pravilnog održavanja nege regije puka su:

· Održavanje regije pupka čistom i suvom

· Spuštanje gornjeg dela pelene ispod nivoa pupka

· Čišćenje pupka lagano sa baby maramicamma ili vataom umočenom u malo medicinskog alkohola.

Javiti se vašem lekaru ukolko je pupak crven ili gnojan..

3. Stomačni grčevi

Većiina novorođenčadi postaje nemirna tokom predvečerja, ali ukoliko plač ne prestaje postaje sve jači tokom dana i noći, najverovatniji uzrok može biti stomačni grčevi ili kolike. Prema AAP, kod jedne petine dece starosti između 2-4 nedelje se javljaju grčevi. Grčevi su uglavnom praćeni konzistentnim plačom, vriskom, poodizanjem nogu kao i ispuštanjem gasova. Njihov stomak može biti uvećan. Iako nema pravila, uglavnom plakanje usled grčeva postaje najizrazitije predveče.
Grčevi će uglavnom prestati do 3-4 meseca. Nema tačnog objašnjenja zašto se kod neke dece javljaju grčevi. Nekada, kod dece koja sisaju, javljanje grčeva se povezuje sa preosetljivosti na hranu kojom se majka hrani. Retko koliki mogu nastati usled osetljivosti na mlečni protein koji se nalazi u formuli. Grčevi mogu biti i znak hernia (kila) kao nekih drugih oboljenja.
Ukoliko vaša beba pokazuje znapve grčeva, prvi korak je da konsultujete vašeg lekara. Nekada promena ishrane majke koja doji može pomoći. Ukoliko vaše dete dobije napad grčeva najbolje je da smirite bebu držanjem, ljuljanjem i čvrstim umotavanjem u ćebe.

4. Pelenski osip

Osip koji se javlja u regiji pelene je veoma čest. Uglavnom je posledica iziritirane kože koja je u kontaktu sa stolicom i urinom, pa samim tim postaje izrazitiji tokom proliva. Najlakše se može prevnirati čestim menjanjem pelena. Metode koje možete primeniti ukoliko se osip već pojavio:

· Lagano pranje kože sa toplom vodom uz neutrani sapun nakon pražnjenja creva. Kako dečie maramice ostavljaju sloj bakterije, ne preporučuje se njihova primena u ovom slučaju.

· Eksponiranje osipa vaduhu, labavije stegnuta pelena ili spavanje bez pelena.

· Postavljanje bebe na peškir u cilju apsorbovanja urina

Javiti se lekaru ukoliko osip ne prolazi tri dana ili se poogoršava.

5. Povraćanje/bljuckanje

Bljuckanje se javlja često i najčešće nije znak ozbiljnog problema. Nakon hranjenja, držite vašu bebu mirnom i uspravnom. Javite se vašem lekaru ukoliko vaša beba:

· Ne napraduje u kilaži

· Povraća toliko snažno da izbacuje želudačni sadržaj

· Bljucka zeleni ili žuti sadržaj, krv ili smešu crnu kao talog kafe

· Ima crnu ili krvavu stolicu

· Pokazuje druge znakove bolesti, kao što je temperatura, dijareja il poteškoće sa disanjem
Mnogi roditelji se brinu da li će se njihove dete prilikom bljuckanja ugušuti sa sadržajem ukoliko spava na leđima. Zdrava novorođenčad normlano progutaju ili iskašljaju sadržaj, to je sasvim normalan refleks koji svi ljudi imaju. Studije pokazuju veći rizik od fatalnog ugušennja ukoliko beba spava na stomaku nego na leđima.

 6. Rast zuba

Iako novorođenčad obično nema vidljive zube, bebi zubi počinju se pojavljivati uglavnom oko 6. meseca života. Tokom prvih nekoliko godina, svih 20 zuba će rasti, a većina dece će imati sve mlečne zube na mestu do 3. godine.
Kod novorođenčeta se obično prvo pojavljuju prednji zubi, oko 6. meseca starosti, mada neka deca svoj prvi zub dobiju tek sa 12 ili 14 meseci. Dok im zubi probijaju desni, neka novorođenčad postaju nervozna i razdražljiva, gube apetit ili se hrane više nego inače. Ako novorođenče ima temperaturu ili proliv dok mu rastu zubei obratite se svom zdravstvenom negu
FDA ne preporučuje lekove koji smanjuju bolnost desni, u prvom redu benzokain jer oni mogu izazvati potencijalno fatalno stanje kod male dece. Razgovarajte sa svojim lekarom za savet o korišćenju ovih proizvoda za vaše novorođenče. Ostali potencijalni oblici olakšanja za vaše dete uključuju ohlađeni prsten za zube ili nežno trljanje dečijih desni čistim prstom.

7. Mokrenje

Deca uriniraju često, na svakih 1 do 3 sata ili retko na svakih 4 do 6 sati. U slučaju bolesti ili visokke temperature, kako telesne tako i okoline, mokrenje se može preopoloviti. Uriniranje nikada ne bi trebalo biti bolno. Ako primetite bilo kakve znakove boli dok vaše dete mokri, obavestite lekara svog deteta jer bi to mogao biti znak infekcije ili nekog drugog problema mokraćnog trakta. Kod zdravog deteta urin je svetlo do tamno žute boje. (Što je tamnija boja, to je koncentriraniji urin; urin je koncentrovaniji kada dete ne pije puno tečnosti.) Prisustvo krvi u urinu ili krvavo mesto na peleni nije normalno. Ako se ovo krvarenje javlja i sa drugim simptomima, kao što su bol u trbuhu ili krvarenje u drugim delovima, potrebna je hitna medicinska pomoć.

8. Žutica

Žutica može prouzrokovati da koža, oči i usta novorođenčeta poprime žućkastu boju. Žuta boja nastaje zbog nakupljanja bilirubina, supstance koja se stvara u telu tokom normalnog procesa razgradnje starih crvenih krvnih zrnaca i formiranja novih. Jetra obično uklanja bilirubin iz organizma. Ali, kod mnogih novorođenčadi, u prvih nekoliko dana nakon rođenja, jetra još uvek ne radi svom punom snagom. Kao rezultat toga, nivo bilirubina u krvi postaje previše visok, što uzrokuje da bebina boja postane blago žuta. Iako je žutica uobičajena i obično nije ozbiljna, u nekim slučajevima visoki nivo bilirubina može uzrokovati oboljenja mozga. Sva odojčad sa žuticom moraju biti pregledana od strane lekara. U većini slučajeva odojčadi nije potrebno lečenje. Njihove jetre brzo počinju da nadoknađuju i počinju normalno da uklanjaju bilirubin, obično u roku od nekoliko dana nakon rođenja. Za neka odojčadi lekari propisuju fototerapiju - lečenje pomoću posebne lampe - kako bi se razgradio bilirubin u njihovim telima. Ako vaše novorođenče ima žuticu, pitajte svog lekara koliko dugo treba da traje žutica posle izlaska iz bolnice i zakažite sledeći sastanak prema uputama. Ako žutica traje duže nego što se očekivalo ili novorođenče koje nije imalo žuticu počne da daje znake žutice po odlasku kući, treba odmah potražiti lekara. Gotovo je nemoguće reći koliko je jak nivo žutice samo gledanjem bebine kože, posebno za novorođenčad. Zato se potrudite da zadržite termine praćenja kako bi lekar mogao proveriti nivo žutice jednostavnim testom krvi

Izvor: www.mamaibeba.rs

Roditelji, naročito majke jako rano uoče da se pod određenim okolnostima sa njihovom decom nešto čudno dešava u načinu na koji reaguju na svaki vid utehe ili nekog podsticaja. Osećaju njihovo odbijanje, vide prenaglašene emotivne reakcije što ako potraje može da naruši njihov dobar odnos.
Jedan broj roditelja intuitivno reaguje prilagođavajući se detetovom ponašanju ali mali broj njih je u stanju da takvo ponašanje prepozna kao senzorno preopterećenje. Dodatnu teškoću predstavlja individualna varijabilnost reakcija na senzorne inpute a upravo to je centralna tačka za razumevanje senzorne integracije.
Senzorna modulacija je sposobnost upravljanja sopstvenim reakcijama na senzacije koje dolaze iz okruženja i sopstvenog tela. Tri faktora su vezana za njeno razumevanje: senzorni prag, brzina oporavka od senzacije i optimalna zona odgovora na primljenu draž.
Senzorni prag varira kako između tako i unutar svakog od nas. Kod većine ovaj prag je dovoljno visok da mogu da istolerišu kompleksnost i usmerenost stimulansa u okruženju, ali i dovoljno nizak da mogu da primete ili prime suptilne promene i novine u tom istom okruženju. Kada dete funkcioniše ispod ovog praga, ono je nepažljivo prema senzornim imputima iz okruženja, ne primećuje promene ili novine u njemu.
Senzorni prag je promenjiv unutar svakog pojedinca i pod uticajem je mnogih faktora uključujući i akumulaciju senzacija tokom vremena, vrstu i intezitet senzacije kao i stopu oporavka od stimulansa, detetovog već postojećeg unutrašnjeg stanja pobuđenosti, prethodnog senzornog iskustva i detetove motivacije. Senzorni prag pomaže u razumevanju koliko senzacija je potrebno da se dostigne takav nivo pobuđenosti potreban za učenje uz detetove sposobnosti da taj nivo pobuđenosti zadrži.
Sposobnost zadržavanja optimalnog nivoa pobuđenosti takođe varira. Idealno, mi imamo široku zonu koja nam omogućava da primamo više senzornih imputa. Modulacija varira međusobno što ljude čini jedinstvenim individuama. Kod neke dece koja nisu u mogućnosti da modulišu svoj odgovor na nadolazeće senzorne impute, senzorna modulacija može da bude problematična.
Kod takve dece senzorno-modulacijski problemi su u direktnoj vezi sa samoregulacijom i sposobnošću da učestvuju u aktivnostima primerenim uzrastu. Deca mogu da budu prestimulisana ili da ostanu nestimulisana. Ona sa niskim senzornim pragom pokazuju hiperreaktivnost, dok su sa visokim senzornim pragom hiporeaktivna.
Deca sa niskim senzornim pragom ne zahtevaju mnogo senzornih imputa pre nego ih registruju i aktivniraju svoj nervni sistem i često ih nazivamo senzorno-odbrambenim. Na drugom kraju su deca sa visokim senzornim pragom i mogu da izgledaju isključeno ili ravno/neizražajno jer senzorni imput nije dovoljan da dostigne prag. Ako ne registruju senzaciju nisu u mogućnosti da nastave sa sledećim korakom u senzornom procesiranju.

Profili senzorne modulacije
Kapacitet senzornog praga i zone optimalne pobuđenosti nam pomaže da prepoznamo detetov kapacitet za senzornu modulaciju u specifičnim situacijama i tokom vremena. Dete sa niskim senzornim pragom će biti hiperreaktivno i ovaj obrazac se viđa kod dece sa auditivnom, vizuelnom ili taktilnom odbranom.

Hiperreaktivna deca imaju visok nivo pobuđenostii, lako ih preplave senzorni imputi na dnevnom nivou i uglavnom su previše uzbuđena ili su pod stresom. Pažnja im nije fokusirana jer nemaju sposobnost da isključe nevažne impute. Često deluju uplašeno, neki ne gledaju odrasle ili drugu decu jer socijalni odnosi uključuju niz nepredviđenih i neželjenih senzornih imputa. Njihove reakcije su često odbrambene ili zaštitne po prirodi i nekada deluju impulsivno.

Senzorno izbegavajuća deca imaju nizak prag i naizgled su svesna svojih senzornih potreba. Aktivno izbegavaju senzorne impute kako bi zaštitili sebe od preterane stimulacije. Neka od njih su sposobna da modulišu svoj nivo pobuđenosti. Kada su uspešni u izbegavanju senzornog imputa uspevaju da održe mirno i oprezno stanje ali im je pažnja loša.

Hiporeaktivna deca imaju visok prag, nizak nivo pobuđenosti, kašnjenje u pažnji/prisustvu u svojoj okolini jer im treba mnogo imputa da bi dostigli svoj senzorni prag. Retko su u značajnijoj meri uključeni u interakciju sa fizičkim i socijalnim okruženjem, pasivni su ili spori u preduzimanju akcije.

Senzorni tražioci su deca koja imaju visok prag ali za razliku od hiporeaktivne, aktivno nastoje da ispune potreban viši nivo senzornih imputa. Njihova pobuđenost je visoka, ali uglavnom nekonzistentna. Sposobni su da učestvuju u aktivnostima kako bi dostigli neophodan prag, ali se ne zaustavljaju u tome. Zbog nekonzistentne pobuđenosti pažnja im je često slabo/loše modulisana, dok akcija može da dovede do problema kod ove dece. Zbog nastojanja da objedine senzorne impute mogu da uđu u impulsivno ili rizično ponašanje. Kao adolescenti ili odrasli prepuštaju se visokorizičnim/ekstremnim sportovima.

Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Postoji potreba da se deci neke stvari ublaže ili približe kako bi ih oni lakše prihvatili i razumeli. I to je ne samo prihvavtljivo, već često i neophodno i nema roditelja koji takve strategije nije koristio sa svojom decom. Međutim, kako ističe psihoterapeut Radmila Grujičić, tanka je granica u "bojenju istine" i ublažavanja, sa jedne strane, i laganja sa druge.
- Laganje je neprihvatljivo i svavako neisplativo, a često i kontraproduktivno u vaspitanju. Deca, posebno ona starosti iznad tri godine uviđaju razliku između istine i laži. Ukoliko se dečije poverenje izigra, dete postaje nepoverljivo i vremenom gubi poverenje u roditelje, a odrastanjem taj stav prenosi na svet oko sebe, što razvija kod deteta nesigurnost. Dete, dakle, oseća da živi u nesigurnosti, a onda svakako i samo razvija laganje kao prihvatljiv način komunikacije – ističe psihoterapeut.
Prema njenim rečima, roditeljima se savetuje da nađu načina da detetu kažu ublaženu istinu ili da se dogovore da nagrade dete za uložen trud i napor da se ponaša zrelo u nekim životnim situacijama, kao što je na primer primanje injekcije ili odlazak kod zubara.
- Nije lako uvek biti direktan i iskren sa detetom, jer dete često nije u stanju da razume mnoge situacije i da racionalno upravlja svojim ponašanjem. Zato sve laži koje ne povređuju dete i ne čine mu nikakvu štetu, a doprinose da se ono oseća sigurno i umireno mogu biti dozvoljene. Neki traumatični događaj detetu treba objasniti na njemu prihvatljiv način. Tako u slučaju smrti bliske osobe, roditelji detetu najčešće govore da je ona sada na nebu, u društvu anđela, iako ne možemo biti sigurni da li je to tako. Ipak, nikako nije poželjno deci obećavati nešto za šta smo unapred sigurni da nećemo moći da ispunimo. Takva uzaludna obećanja nisu dobra. Okvir u kome su laži dozvoljene je uvek takav da se gleda dobrobit deteta – smatra psihoterapeut.

RODITELJI IZGOVORE 3.000 LAŽI U TOKU DETETOVOG ODRASTANJA

Tragajući za odgovorom na pitanje “Koliko puta roditelji slažu decu u toku njihovog odrastanja?”, britanski istraživači došli su do zaključka da mame i tate izgovore oko 3.000 neistina, a najčešća laž koja dospeva do dečjih ušiju glasi da Deda Mraz “donosi poklone samo dobroj deci”. Ovoj laži pribegava čak 84 odsto učesnika ankete kada pokušavaju da motivišu svoje mališane na poslušnost. Skoro polovina roditelja priznala je da svoju decu uverava da će dobiti mišiće od spanaća, a isti procenat mama i tata decu uverava da će im porasti rep ako piju kafu. Rezimea radi, čak 66 odsto roditelja priznaje da svakodnevno izgovori laž, posebno kada istina ne pomaže, i slaže se da je to dobra vaspitna mera.

Radmila Nikolić

Izvor: zena.blic.rs

Mladi i neiskusni roditelji često nisu sigurni da li njihova beba previše plače. Naučnici Univerziteta Kingston i Varvik sproveli su istraživanje i došli su do podataka koji su im pomogli da naprave dijagram koji prikazuje koliko vremena bebe od rođenja do trećeg meseca starosti u proseku porvedu plačući u toku dana.
Stručnjaci su posmatrali ponašanje 8.700 beba i uočili da se bebe različito ponašaju u različitim zemljama kada su u pitanju plač i grčevi.
Zaključili su da najviše plaču bebe u Velikoj Britaniji, Italiji, Kanadi i Nizozemskoj, a najmanje u Danskoj, Nemačkoj i Japanu. Grčevi, koji su uzrokovali barem tri sata plača tri dana u nedelji, najčešći su kod beba u Kanadi, Velikoj Britaniji i Italiji, dok su najređi u Japanu i Danskoj.

- Trajanje plača je duže tokom prvih šest nedelja života, a onda se značajno smanjuje - izjavio je profesor psihologije na Univerzitetu Kingston, Mutana Samara.

Prema istraživanju, normalno je da bebe stare do dve nedelje plaču 120 minuta dnevno. Bebe stare između deset i 12 nedelja u proseku plaču 65 minuta dnevno, osim u slučaju kada ih muče grčevi pa je normalno očekivati da plaču i više od tri sata u toku dana barem tri puta nedeljano.
Ovaj dijagram može da posluži roditeljima i profesionalcima koji brinu o zdravlju beba kako bi lakše uočili da li bebe plaču više nego što je uobičajeno.
- Čak iako beba ne plače koliko je očekivano, to može biti znak da je treba pregledati ili potražiti savet medicinskog stručnjaka - dodaje.
- Roditelji u Danskoj brže reagiraju na plač od onih u Velikoj Britaniji. To je otkrilo jedno ranije istraživanje. Zapravo, Britanci ostvaruju manje fizičkog kontakta sa bebama i kada plaču i kada su budna i smirena - kaže Samara i dodaje kako je mogući razlog i to što očevi u Danskoj rade manje u prvim mesecima nakon rođenja deteta kako bi pomogli svojim ženama.
Analizom su došli i do zaključka da dojene bebe više plaču. Profesor Samara kaže kako je razlog tome što se adaptirano mleko duže vari i bebe su duže site, a dojene bebe se češće bude i samim tim i češće plaču.
Želja ovog profesora je proširiti istraživanje na istočne zemlje i Aziju kako bi dobili širu sliku o kulturološkim razlikama i socio-ekonomskim faktorima, odnosno njihovom uticaju na ponašanje beba.

Izvor: www.prva.rs

Kada beba uđe u kuću, posebno ako je prva u porodici, mlade roditelje dočekaće bezbroj saveta i savetnika. Mamu će prijateljica ubeđivati jedno, kuma će tvrditi da baš to ne sme da se radi, pa će obe bake zahtevati da njihova bude zadnja jer one, naravno, sve najbolje znaju.
Svaka od njih je sjajna majka, ali svojoj deci, pa im se lepo zahvalite na dobrim namerama, okrenite se svom čedu i osluškujte njegove želje i potrebe.
Grešićete! Pa šta? To je deo roditeljstva. Nećete biti ni prvi ni poslednji roditelji koji nisu iz prve shvatili šta treba, a šta ne treba da rade. Ako vas baš interesuje, evo najčešćih grešaka…

1. Guranje bebe pod stakleno zvono
Dobra higijena je izuzetno važna, naročito u prvim nedeljama bebinog života, ali to ne znači da svaku stvar koja dolazi u kontakt s njom treba neprekidno da brišete alkoholom, niti da svaki čas iskuvavate i sterilišete flašice, dude, pribor za jelo… Preterivanje može da vam se obije o glavu, jer dete neće razviti snažan imunitet. Ovo, naravno, ne važi u prvim danima i nedeljama života prevremeno rođenih beba jer su one podložnije infekcijama i njihovi odbrambeni mehanizmi se sporije razvijaju.

2. Pretopljavanje bebe i pregrevanje prostorija
Tačno je da je organizam beba osetljiviji u prvim nedeljama i da ih ne treba razgolićivati da se ne bi prehladile, ali ne valja ni da ih pretpljavate. Počeće da se znoje, a to povećava rizik od prehlade, zbog promene temperature, ali i od osipa.
U prostoriji koja je zagrejana na 20-22 stepena Celzijusa bebi će biti dovoljna pamučna zekica koja pokriva i stopala. Ukoliko primetite da su bebi šačice ili stopala hladniji, utoplite je, a ako se znoji u predelu vrata i glavice, oslobodite je viška odeće.

3. Hodanje na prstima i danju i noću
Hodanje na prstima, gašenje telefona i svih uređaja nije preporučljivo jer će bebi početi da smeta i najmanj šum. Kada napuni mesec i po dana, ciklus spavanja se menja i bebin san počinje da se usklađuje sa periodima svetla i tame u toku dana. Spavanje tokom dana počeće da se proređuje ili skraćuje, pa će se noćni san preuzeti primat. Tokom dnevne dremke beba treba da se navikava na normalne zvuke iz okoline.

4. Svakodnevno temeljno kupanje sapunom
Svakodnevnim korišćenjem sapuna, makar on bio i najblaži, uklanja se zaštitini sloj sa kože i ona postaje osetljivija. Biće dovoljno da bebu temeljno kupate svaki drugi dan, a da nakon svakog menjanja pelena dobro očistite guzu vlažnim maramicama ili vlažnim sunđerom.

5. Teranje inata sa bebom koja plače
Tek rođene bebe uvek plaču iz nekog razloga – ili su mokre ili su gladne, možda im je hladno ili suviše toplo. Suviše su male da bi umele da manupulišu, pa ih zato kad zaplaču odmah uzmite u naručje i otklonite ralog uznemirenosti. Tako će beba sticati poverenje u roditelje jer joj oni na taj način pokazuju da su tu kada su najpotrebniji.

6. Zapostavljanje sopstvenih potreba
Mnoge mame se trude da odmah nakon porođaja budu na vrhu zadatka, da budu doterane, odmorne, vesele, nasmejane, da nađu vremena za ostatak porodice i prijatelje iako im nije ni do čega. Varijacije raspoloženja su normalne, kao i umor, pa bi valjalo da se ipak malo više posvete sebi i svojim potrebama, a da tuđe očekivanja stave na stranu makar dok se ne uspostavi hormosnki balans.
Ukoliko se silite da budete dobro čak i kada se ne osećate tako, iz straha da će vas drugi okarakterisati kao majku koja nije dovoljno posvećena detetu, lošu suprugu, ćerku ili prijateljicu, gubićete energiju i osećaćete se loše. Prirodno je da imate strah, normalno je da se ne osećate spremnom na sve ono što majčinstvo nosi sa sobom i sasvim je u redu potražiti pomoć najbližih, naročito u prvim nedeljama nakon dolaska iz porodilišta.
Samo budite nežne prema sebi, osluškujte bebu i njene potrebe, ali i sebe i ritam koji vam prija.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Ako ste pomislili da su druga i treća godina detetovog života teške, čekajte tek da vidite šta sledi...
Nedavno istraživanje organizacije OnePoll, koje je sponzorirao Mixbook, otkrilo je da većina roditelja smatra da su druga, treća i četvrta godina samo uvod u ono što donosi osmi rođendan. Tada su deca dovoljno velika, imaju svoju ličnost i stav, a osećaju se i dovoljno samostalno, ali svejedno žele dan da završe zagrljajem mame ili tate. Osim toga, njihovo telo se tada već polako priprema za pubertet i hormone koji dolaze s njim, piše Parents.
Zapravo, osma godina detetovog života je toliko teška da se čak dve hiljade roditelja koji su učestvovali u ovoj anketi složilo s tim, a istaknuli su kako je šesta godina bila puno bolja od očekivanog.
Osmogodišnjaci mogu da budu tvrdoglavi i prkosni, da lupaju vratima i okreću očima u nastojanju da ostvare svoju nezavisnost i individualnost. Uobičajeno je i da se ponašaju kao da je ispunjavanje njihovih obaveza ravno mučenju, a nije im strano ni ignorisanje roditelja. Zato, roditelji moraju da imaju mnogo strpljenja, ali i budu spremni na brojne glavobolje. Ipak, ono najvažnije, uvek trebaju da imaju na umu da njihova deca, čak i nakon veoma napornog i teškog dana, ipak samo žele zagrljaj.
Iako je teško odgajati osmogodišnjake, zapamtite da je ponekad i teško biti osmogodišnjak.

Izvor: zena.blic.rs

Stručnjaci širom sveta saglasni su u jednom - da je za bebu najsigurnije da spava na leđima, jer to znatno umanjuje rizik od SIDS-a. Ipak, izdvajamo odgovore na mnoga pitanja koja muče roditelje kada je spavanje na leđima ili stomaku u pitanju.
Položaj u kom beba spava je ključan u sprečavanju sindroma iznenadne smrti deteta (SIDS), naročito tokom prve godine života. Prema svim dosadašnjim istraživnjima, pokazalo se da je za bebu najsigurnije da spava na leđima, osim ako neko medicinsko stanje ne iziskuje drugačije. Iz tog razloga je najvažnija konsultacija sa lekarom koji najbolje poznaje stanje vašeg deteta.
Izdvojili smo odgovore na neka od najčešćih pitanja roditelja širom sveta.

1. Šta ako se moja beba u snu okrene na stomak?

Sa četiri ili pet meseci beba počinje da se okreće sa leđa na stomak. U tom periodu je rizik od sindroma iznenadne smrti deteta mnogo manji, te ovo okretanje može biti u redu. Pustite bebu da pronađe udoban položaj. Vrlo verovatno će i sama naučiti da okrene glavu na stranu i oslobodi usta i nos kako bi ometano disala dok spava na stomaku. U svakom slučaju, kada je uspavljujete, vi je uvek stavljajte da spava na leđima.
Sindrom iznenadne smrti deteta se javlja u periodu do četvrtog meseca češće, dok se do dvanaestog meseca rizik znatno smanjuje. Zato, uvek praktikujte savete za spavanje na leđima sve do navršetka prve godine.

2. Zašto moja beba ima tonički refleks vrata kada spava na leđima?
Bebe tokom razvoja isprobavaju veliki broj pokreta. Jedan od njih je i ovaj refleks. Kada se beba stavi na leđa da spava, ona okreće glavu na jednu stranu, zajedno sa ispruženom rukom i nogom na istoj strani, dok su druga ruka i noga savijeni. Ovaj položaj, u stvari, sprečava bebu da se okrene na stomak dok telo još nije spremno za to. Ovaj pokret će nestati u jednom trenutku između trećeg i šestog meseca.

3. Kad beba sme biti na stomaku?
Kada je beba budna, možete je staviti na stomak, ali da bude pod nadzorom. Ovo je dobra prilika da beba ojača mišiće stomaka, leđa i vrata.
Prema rečima dr Karen Sokal Gutieres, kliničke profesorke sa Univerziteta u Kaliforniji, rizik od SIDS-a je manji kada beba dok je budna provodi više vremena na stomaku. Beba će na taj način dovoljno ojačati mišiće da može da podigne glavu i vrati se na leđa dok je u snu.

4. Da li mogu da koristim pozicionere za bebu?
Još se nije pokazalo da pozicioneri smanjuju rizik ili sprečavaju SIDS.

5. Šta ako beba povrati dok je na leđima?
Zaista je mali rizik da se zdrava beba uguši zbog povraćanja u snu kada leži na leđima. Nije se pokazalo da se beba pre uguši zbog povraćanja kada je na leđima, a ne na stomaku ili strani. Spavanje na leđima ne povećava rizik od gušenja pri povraćanju ni kod beba sa gastroezofagealnom refluksom bolesti. Ipak, nemojte stavljati bebu da spava sa flašicom za hranjenje. Ovo može dovesti do infekcije uha ili gušenja.

6. Šta da radim ako moja beba ima poteškoće sa spavanjem na leđima?
Postoje deca koja jednostavno ne mogu da utonu u san na leđima. Neka od njih postanu i vrlo nervozna.
Bebi može biti neprijatno da spava na leđima ako ima zapušen nos. U tom slučaju koristite ovlaživač vazduha, jer će vlažan vazduh umanjiti zapušenost. Blago uzdignuta bebina glava može smanjiti pritisak i zapušenost nosa.

7. Šta ako moja beba povrati u snu?
Ako povrati, jednostavno okrenite bebinu glavu na stranu. Obrišite je, promenite posteljinu pre nego što je vratite ponovo na spavanje.

8. Šta je najbolji položaj za prevremeno rođenu bebu?
Prema nekim studijama, prevremeno rođene bebe su pod većim rizikom od SIDS-a i trebalo bi da spavaju na leđima. Ipak, pokazalo se da spavanje na stomaku može biti bolje u slučaju akutnih respiratornih problema kod prevremeno rođenih mališana. U svakom slučaju, najbitnije je poslušati savete lekara koji poznaje i vas i stanje vaše bebe.

Izvor: www.yumama.com

Samo zajedničkim snagama i dobrom organizacijom možemo lakše i bolje proći kroz ovaj težak period i izvući najbolje iz njega. Pročitajte zlatne savete naše stručne saradnice pedagoga Nevene Toskić.
U skladu sa preporukama, počeli smo sa učenicima učenje na daljinu. Svima nam je trenutno teško, deci, roditeljima i nastavnicima.
Slede moje preporuke kako da se borimo dok traje karantin. Naglasila bih da su neke moj lični stav, a većina je plod dosadašnjeg pedagoškog rada.

Saveti za učenje u karantinu
Zahtevajte od dece da prate nastavu na RTS-u kako je rečeno. Neka budu u stalnoj komunikaciji sa drugovima, ali i nastavnicima putem društvenih mreža, mejlova... Svakodnevno će dobijati zadatke koje treba da urade. Podstičite ih da se obrate nastavnicima, da pitaju ako nešto ne razumeju. Ova situacija zahteva da otvore svoje imejl adrese i da napokon internet shvate i kao mesto za učenje. Rekla bih da ako postoji dobra strana ove situacije, to je ova navedena.
Pratite njihov rad i angažovanost. Ako oba roditelja rade, dogovarajte se ko će kada pratiti šta su deca radila tog dana. Pored održavanja radnih navika, nadamo se da ćemo na ovaj način uspeti da završimo školsku godinu. Prema onome što smo dobili kao informacije, sve što budemo radili sa decom po završetku karantina, moći ćemo da pretočimo u ocene. Zato je bitno da deca odgovore na zahteve nastavnika odgovorno i najbolje što mogu.

Kućni poslovi
U situaciji smo da je više nego bitno održavati ličnu i higijenu prostorija. I ako radite, ali i ako je jedan roditelj kod kuće, ne dozvolite da vi obavljate sve kućne poslove. Deca treba da održavaju čistoću prostorija u kojima borave. Posebno obratite pažnju na njihovu ličnu higijenu, njihov lični prostor i prostor za učenje. Ovo je dobar trenutak da srede stvari koje dugo nisu, odlože ono što im više nije potrebno ili sklone odeću koju više ne nose.

Društvene aktivnosti
Ovo je dobar trenutak da porodice aktiviraju društvene igre, šah, karte, monopol itd. Možete ih igrati porodično ili samo deca. Takođe, više razgovarajte, čitajte. Trudite se da što manje čitaju i slušaju poluistine sa interneta. To će kod dece samo stvoriti konfuziju.
Društvene aktivnosti treba svesti na minimum. Kada su napolju, u dvorištu, neka budu u malim grupama. Preporučljivo je da budu fizički aktivni koliko se može, ali bez većih okupljanja.
Probajte da igranje igrica svedu na minimum i da zadrže ili razviju navike koje do sada nisu imali.
Razvijajte kod dece svest o bitnosti zdravlja i odgovornosti prema njemu. Pokažite i vi ličnim primerom da brinete o tome. Nema potrebe da se stvara panika i šire lažne ili neproverene vesti. Sada je porebno da budemo odgovorni zbog sebe i drugih.
Na kraju, ovo je vreme da pokažemo solidarnost i da decu učimo brizi o drugima. Primarno o starijima, bakama, dekama, komšijama. Ovo je možda i najbitnija lekcija koju treba da nauče tokom ovog teškog perioda.

Izvor: www.yumama.com

Statistike pokazuju da dečaci tri puta češće mucaju od devojčice. Kada dete muca to znači da je pod stresom, pomozite mu!
Važno je da znate da svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca.
Iako mucanje pogađa osobe svih uzrasta, deca najčešće mucaju u periodu između druge i šeste godine, kad razvijaju govor. Na sreću, većina njih preraste taj problem, a statistika pokazuje da dečaci tri puta češće mucaju od devojčica. Međutim, malo je poznato da gotovo svako dete prođe kroz fazu fiziološkog mucanja.
– To je normalan razvojni put, koji traje od 20 do 40 dana. U periodu između druge i četvrte godine života dete usvaja oko 2.500 reči i mnoštvo gramatičkih oblika. Potpuno je prirodno da tokom procesa učenja svih tih pravila i reči mališan greši i „sapliće se“ u govoru. Svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca – upozorava Tanja Lukovac, master logoped i direktor logopedskog centra „Higia Logos“.Ona ističe da su uzroci mucanja višestruki, ali da je pre svega potrebno da postoji genetska predispozicija, to jest biološka sklonost ka mucanju. Takođe, ovaj problem može da bude prouzrokovan i nekim neprijatnim činiocima, kao što je, na primer, određena traumatska situacija za dete, a promucaće i onaj mališan koji pored ova dva uzroka ima i niži emocionalni sklop ličnosti.
– Da bi do mucanja uopšte došlo, potrebno je da se istovremeno ispolje ova tri uzroka. Svako dete ima svoj osobeni set faktora koji doprinose pojavi i održavanju ovog poremećaja u govoru. Zato se i procena i pomoć određuju prema svakom detetu ponaosob – kaže naša sagovornica.
Kad postanu svesna mucanja, takva deca se preznojavaju tokom govora, posebno pred nepoznatim osobama, imaju ubrzan rad srca i često su nervozna. Ukoliko je mucanje težeg stepena, stvaraju i lošu sliku o sebi, umanjuju svoje vrednosti i imaju potisnutu ljutnju prema sagovorniku koji pokazuje nestrpljenje, nerazumevanje ili sažaljenje u komunikaciji s njima.
– Zato je potrebno što pre pomoći detetu da prevaziđe ovaj problem. Do pravilnog govora dolazi se pomoću logopedskih tretmana koji podrazumevaju izvesnu opštu metodu, kao i neke specifične koje se prilagođavaju individualnom profilu pojedinca koji ima ovaj govorni problem – objašnjava Tanja Lukovac i dodaje da ako zamuckivanje traje duže od 40 dana, roditelji treba da se jave logopedu.
Kako roditelji mogu da pomognu

- bodrite svoje dete da govori i oseća radost i zadovoljstvo u tome

- ne govorite umesto njega

- Usmeravajte njegovu pažnju na aktivnosti u kojima je uspešno

* Pokažite mu da je voljeno i da je centar vašeg sveta

* Ne okrivljujte sebe ni dete zbog njegovog mucanja

Izvor: zena.blic.rs