Displaying items by tag: Razvoj
Prva godina života bebe je ispunjena brzim fizičkim i mentalnim razvojem. Svaka beba je individua za sebe i ima svoj sopstveni ritam rasta i razvoja. Neke bebe razvijaju se brže od drugih, neke malčice sporije ali je važno da roditelji znaju da svaka beba ima svoj ritam.
Procene napretka uzimaju u obzir ne samo sve ono što dete u određenom periodu ume da uradi već i način na koji određenu stvar uradi. Pedijatar na redovnim pregledima svakog meseca proverava šta je sve beba u prethodnom periodu savladala od aktivnosti.
Tokom detinjstva postostoje tzv. “miljokazi” za razvoj dece koji nam govore o tome šta većina dece određenog uzrasta može da uradi u određenom periodu. Oni svakako ne znače da će svaka beba uraditi svaku od aktivnosti predviđenu za uzrast, ali bi trebalo da bebica može da uradi većinu predviđenih aktivnosti.
1. MESEC
leži na ledjima savijenih ruku i nogu
kratko posmatra pogledom, zagleda se nekoliko sekundi u mamu kada je blizu, prepoznaje miris majke i čuje njen glas, ne vidi jasno osobe i boje
ležeći na stomaku okreće glavicu na jednu i drugu stranu, oslobadja disajne puteve
šake drži uglavnom zatvorene, vrat ne drži samostalno
refleksno hvata ručicama i nožicama
ima razvijen refleks sisanja, otvara usta i počinje da vrši pokrete sisanja kada se predmet približi ustima
trgne se tokom spavanja
povremeno se oglašava, plače snažno
spava u različitim intervalima do oko 20 sati dnevno
2. MESEC
nekoliko sekundi fiksira pogled u kontaktu sa majkom i članovima porodice, prepoznaje osobe koje svakodnevno vidja
na položaju na stomaku odiže glavicu i odvaja je od podloge
reaguje na svetlosne i zvučne nadražaje
šake povremeno otvara ali su i dalje uglavnom zatvorene
razvoj je brži na rukama nego na nogama
beba se smiruje kada plače na mirne glasove i u kontaktu sa roditeljima (nošenje, naslanjanje na grudi)
3. MESEC
primećuje predmete iznad glave, prati kretanje predmeta glavicom
ležeći na stomaku oslanja se na podlaktice, odiže glavicu i ramena od podloge
igra se rukama, otvara ih i posmatra, šake su uglavnom otvorene
povremeno guče
počinje da se javlja facijalna ekspresija – prvi osmesi, različite grimase
spava u različitim intervalima do oko 18 sati
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs
Za sve one mame koje provode dosta vremena u kuhinji praveći različite poslastice za celu porodicu, ovo će biti i više nego koristan tekst. Naime, postoje mnoge aktivnosti koje možete raditi u kuhinji zajedno sa svojim detetom a koje mogu biti izuzetno stimulativne za razvoj govora i jezika, mišljenja i psihomotorike.
Kuhinje su deci zanimljiva polja za igru. Iako obično volimo da tamo ne borave zato što nam se čini da postoji previše stvari kojima mogu da se povrede, zanemarujemo činjenicu da, ako im se pruži prilika da učestvuju u nekoj aktivnosti umesto da po kuhinji besciljno tumaraju, možete smanjiti šanse da dođe do povrede a istovremeno, možete im pružiti dragoceno iskustvo iz kojeg će nešto novo naučiti, uvežbati svoje veštine i zabaviti se.
Deci obično najviše pažnje u kuhinji privlači posuđe i često im je zanimljivije više od svih igračaka koje imaju. Oni vide mamu koja koristi šerpe, lonce, tanjire, šolje i escajg u svakodnevnoj pripremi obroka i žele da imitiraju ono što ona radi. Da biste zadovoljili detetovu potrebu za ispitivanjem novih aktivnosti, oblika i zvukova evo nekih predloga kojima možete zaokupiti pažnju vašeg mališana dok kuvate znajući da on u isto vreme radi jednako važan posao - bogati svoja iskustva i otkriva svet oko sebe.
Znajući svoje dete i njegove potrebe, afinitete, pokušajte da ove vežbe prilagodite njegovom interesovanju i sposobnostima. Primetićete da su različite vežbe namenjene različitim uzrastima jer zahtevaju određen stepen razvijenosti i sposobnosti. Međutim, dete u uzrastu od pet godina bi sve ove vežbe (igre) trebalo da može da izvede.
1. Šerpa kao bubanj
Odličan materijal, naravno, ukoliko vam ne smeta malo buke. Dajte detetu neku staru šerpu ili lonac i dve varjače ili kašike. Pokažite mu kako može lupajući o šerpu sa obe ruke da proizvodi zvuk i pustite ga da pokuša da imitira. Kasnije možete da zajedno lupate u određenom ritmu (na primer u ritmu pesmice "na kraj sela žuta kuća") koji dete može da isprati. Na ovaj način on vežba koordinaciju ruku, naizmenično korišćenje obe ruke i sposobnost da reprodukuije zadati ritam.
2. Od kuhinje do dnevne sobe, i nazad!
Složite na poslužavnik plastične tanjiriće i šoljice i dajte detetu da nosi od kuhinje do, na primer, stola u dnevnoj sobi (od tačke "a" do tačke "b"). Jasno mu stavite do znanja šta tražite od njega i dajte mu nalog "da stavi na sto". Da bi uradilo dati zadatak dete mora da isprati određenu putanju i da se kreće ka zadatom cilju uvežbavajući prostorne odnose, ravnotežu, vizuomotornu koordinaciju, koordinaciju ruku i nogu.
3. Sve šoljice desno, svi tanjirići levo!
Stavite svo plastično posuđe na jedno mesto i dajte detetu zadatak da ih rasporedi na određeni način. Na primer, sve čaše desno, sve tanjiriće levo. Možete igru učiniti složenijom tako što ćete dodati u zadatak raspoređivanje po bojama ili po veličinama ("Sve velike šolje stavi sa desne strane, sve male šolje sa leve strane", "Desno stavi samo čaše crvene boje") Ovakve vežbe odlične su za pažnju, za klasifikaciju ali i za sazrevanje lateralizacije, osvešćivanje prostornih odnosa, kroz rad na pojmovima desno i levo.
4. Postavljanje stola
Evo aktivnosti koja će vam doneti i malo pomoći od strane vašeg mališana. Napravite od toga igru. Stavite sve elemente, odnosno pribor, na sto i onda kažite detetu da pažljivo sluša vaše uputstvo. Na primer: "Uzmi jedan tanjir i stavi ga tamo gde sedi tata. Desno od tanjira stavi kašiku, a viljušku stavi levo"). Ovakva igra je odlična za upoznavanje dece sa prostornim odrednicama desno i levo, čije je shvatanje i primena neophodno za savladavanje čitanja, pisanja i računanja
5. Ruke u testu
Kada mesite testo, eto idealne prilike za učenje. Osim što vam deca mogu pomoći dok izrađujete testo, možete ih učiti da otiskuju različite oblike (krug, zvezda, srce, cvet), ali i da ih sami prave (loptice, šare, pletenica, perece) - što je složeniji oblik, angažuje se više sposobnosti. Možete koristiti rekvizite kao što su oklagije, modle, viljuške, drveni pečati. Oblikovanje testa izuzetno opušta, a dete uz to povećava svoju manipulativnu spretnost, poboljšava koordinaciju oko-ruka, uči nove pokrete i razvija svoju maštu. Ako u testo ubacite i boju za kolače, čitav proces će biti još interesantniji deci.
6. Kuvajmo zajedno!
Kada pratite neki recept vi čitajte, a dete može da ubacuje sastojke. Na ovaj Način dete uči da prati zadati redosled, što je osnova za učenje čitanja i pisanja. Osim toga, otvaranje kesica, odvrtanje tegli, i sl.pogoduje razvoju fine motorike i vizuo-motorne koordinacije koje su takođe neophodne za razvoj školskih veština. Merenjem kašikama(velikim/malim) ili šoljama, upoznaju se sa količinama, izraženim kvantitativno ili kvalitativno (sipati soli između prstiju). Ovako dete dobija mnoštvo senzornih informacija o težini, obliku i teksturi namirnica (glatko/hrapavo, sitno/krupno, kompaktno/rastresito,masno, suvo, mokro, sluzavo i td.). Samo ubacivanje-u šerpu, čašu, teglicu- kašikom, prstima, čašom,odlično je za finu motoriku, taktilnu stimulaciju, vizuo-motornu koordinaciju.
7. U svaku čašu po jedna kašika
Odlična vežba za usvajanje pojma broja. Možete naređati plastične čaše (ili tanjire, ili posudice, ili šolje…) u jedan niz, i dati detetu skup kašika i viljuški. Pitajte dete da vam u svaku čašu stavi po jednu kašiku. Ukoliko ovo dete radi sa lakoćom, možete vežbu učiniti složenijom tako što ćete davati instrukcije poput "U treću čašu stavi dve kašike" ili "Rasporedi kašike tako da je u svakoj čaši barem jedna a da u četvtoj ima za dve kašike više nego u prvoj".
Koristitite ove aktivnosti da se zabavite i da zajedno učite. Važno je da, ukoliko primetite da vaše dete teško savladava ovakve aktivnosti, ili ih pak odbija, moguće je da su mu sposobnosti fine motorike, koordinacije pokreta, ravnoteže ili senzorne integracije nedovoljno razvijene i da se prosto povlači jer oseća da ne bi moglo uspešno da izvede željenu aktivnost. Može delovati nespretno, sporije, bezuspešno učiti nove pokrete ili reči, dakle spontano učenje može biti slabije razvijeno. U tom slučaju bi bilo dobro da se obratite stručnjaku za pomoć. Imajte na umu da je dečije iskustvo kumulativno i da bi se razvila jezička, kognitivna ili motorička sposobnost ili unapredila veština ono mora imati mnogo praktičnog, čulnog i manipulativnog i skustva. Stručnjaci poput logopeda, reedukatora psihomotorike, senzornog terapeuta, ili psihologa vam mogu reći da li je vašem detetu potrebna dodatna stimulacija i kakva mu iskustva eventualno nedostaju. Tokom individualnog rada sa detetom, oni mu pružaju upravo takva iskustva i time omogućavaju napredovanje deteta i kretanje ka narednim fazama razvoja.
Izvor: www.yumama.com
Ako se vaše dete penje gde god je to moguće, ne brinite, to je obećavajući znak da se dobro razvija i raste.
To je deo procesa nazvanog propriocepcija - osećaj telesne svesnosti. Pomaže nam da upoznamo sopstveno telo i podučava nas kako da ga koristimo za različite aktivnosti.
Proces propriocepcije počinje mnogo pre rođenja deteta, kad bebe udaraju u zidove majčine utrobe dok se po njoj kreću. Ti pokreti pomažu dečijem mozgu da shvati kako rade delovi tela, kako ih pomeraju, gde se nalaze i kako funkcionišu zajedno sa drugim delovima tela.
Kako se razvijaju njihove motoričke sposobnosti, tako raste i znatiželja. Zbog te kombinacije dete oko druge godine postaje mobilnije i u svom okruženju nastavlja da prikuplja podatke o mapiranju nadograđujući kondiciju i dodatno pojačavajući razvoj - ukratko, penju se, sve diraju, istražuju...
Razvoj deteta treba negovati tako što ćete mu dopustiti da se slobodno kreće, igra i istražuje u sigurnom okruženju. Treba ih ohrabriti da istražuju, bez konstantnog upozoravanja na opasnost.
Odlične aktivnosti za proprioceptivni razvoj su penjanje, igranje sa plastelinom, puzanje, skakanje, trčanje, kotrljanje, dizanje, pravljenje balona od sapunice, žvakanje, grljenje, bacanje i hvatanje, balansiranje i igranje igara koje podrazumevaju korišćenje lopte. Ove aktivnosti posebno su korisne za decu s nekim senzornim poremećajem.
Izvor:rs.n1info.com
Prvo, budite uzor svojoj deci. Bitno je i da roditelji prenesu deci vrednosti koje će im omogućiti da ostanu stabilni i na zemlji šta god da se desi
ŽELjA svakog roditelja je da mu deca budu uspešna. Milijarder Edgar Sija (40), jedan od najbogatijih žitelja Filipina, svoje iskustvo opisao je u knjizi “Životni principi”, savetuje roditelje kako da odgaje uspešne potomke. Kada je imao 26 godina, Sija je postao vlasnik lanca fast fud restorana, a prošle godine magazin Forbs ga je uvrstio na listu najmlađih milijardera iz Azije.
Prvo, budite uzor svojoj deci. Sija kaže da su ga roditelji naučili da se naporan rad isplati. Ne može se odmah očekivati uspeh, pa se tako Sija seća kako su njegovi roditelji ni iz čega napravili prodavnicu, a plodove mukotrpnog rada su počeli da osećaju mnogo kasnije. U porodičnom marketu, naslednik je radio od detinjstva, i to od osme godine, pa sada savetuje roditelje da mališanima daju razne zadatke, jer se tako razvija odgovornost.
Bitno je i da roditelji prenesu deci vrednosti koje će im omogućiti da ostanu stabilni i na zemlji šta god da se desi, bilo da su u pitanju godine čekanja da se neka investicija isplati, bilo da postanu milioneri, jer tada će im, tvrdi Sija, biti najpotrebnija smirenost kako ne bi “poleteli”.
Izvor: Novosti
Koliko ste puta čuli : “ Mislim da je moja beba mala . “ Ili „ Mislim da je mršava . “ Za ove strepnje postoje odgovori, a često malo ne znači i nedovoljno…
Koji su to pokazatelji dobrog napredovanja bebe?
Grami, centimetri…
Laički posmatrano, najbitniji pokazatelji napredovanja bebe iskazuju se upravo u ovim mernim jedinicama. Stručno su ovo takođe bitni pokazatelji, ali isključivo posmatrani u kontekstu celokupnog rasta i razvoja svakog deteta ponaosob, ne zanemarujući ni period pre rođenja, dok je beba u maminom stomaku. Obzirom da je taj, tzv. prenatalni period, vrlo specifičan, priču o njemu ostavićemo za neki drugi put i ovog puta ćemo se baviti bebama rođenim u terminu, nakon urednih trudnoća.
U trenutku rođenja prosečan dečak u Srbiji težak je 3626±410g i dugačak 51,4±1,6cm, a prosečna devojčica teška je 3474±360g i dugačka 50,7±1,6cm. Tako kaže statistika, a u ovim podacima snalaze se samo stručnjaci i roditelji koji već imaju decu čije se mere uklapaju negde u ovu gomilu cifara. Ko se baš i ne uklapa, ima problem, jer će, prirodno, zaključiti da sa njegovim detetom nešto nije u redu. Međutim, reč prosečan u ovom kontekstu nije sinonim za zdrav. To je samo presek stanja na rođenju, pri čemu se ne razmatraju brojni faktori koji utiču na rast, a pre svega nasledni činioci ( ukoliko su oba roditelja nižeg rasta i sitnije građe, prirodno je i da njihovo potomstvo bude sličnih karakteristika).
Jednostavan uvid u cifre, npr. težinu i dužinu na rođenju, nije dovoljan da bi se definisalo zdravstveno stanje bebe. Beba težine 2600g može biti „konstitucionalno sitna“ ( što bi značilo da je genetski sitno, zdravo novorođenče ) ili „hipotrofična“ ( novorođenče koje usled nekih faktora u trudnoći ( visok pritisak majke, pušenje, težak oblik šećerne bolesti kod majke… ) ili prevremenog rođenja nije dostiglo svoju optimalnu težinu ). Ni težina bebe veća od proseka nije uvek dobra, pa je tako jedna beba „krupna“, a druga može biti „hipertrofična“ ( najčešće kod beba majki sa šećernom bolesti u trudnoći; beba deluje otečeno, i često joj je potrebno više vremena i pomoć lekara i pedijatrijskih sestara da se prilagodi vanmateričnim uslovima ).
Prvi mesec
Najduži i za roditelje često najstresniji mesec po mnogo čemu je specifičan. Beba najčešće još u porodilištu izgubi na težini, zbog eliminacije viška tečnosti i evakuacije stolice s jedne, i malog unosa s druge strane. Gubitak i do 10% telesne mase je očekivan i normalan. Ovo se naročito odnosi na bebe rođene u tzv. baby friendly porodilištima, koje su isključivo dojene, jer je prvo mleko, tj. kolostrum, iako neprocenjive biološke, ipak niže kalorijske vrednosti i stvara se u vrlo malim količinama. To nikako ne znači da bebi treba formula, naprotiv, potreba novorođenčeta i jesu češći, a manji obroci ( u uzrastu od nedelju dana bebin želudac je tek veličine golf loptice! ). Dakle, gubitak težine u prvim danima života pokazatelj je uspostavljanja funkcije bubrega i creva, tako da neonatologe može vrlo da se zabrine ako do ovog gubitka ne dođe.
Kada dođete kući, gubitak se može nastaviti još nekoliko dana, a zatim je očekivano da beba polako počne da dobija u težini, i da početni gubitak nadoknadi do petnaestog dana života. Lično nisam pobornik merenja deteta u kućnim uslovima, niti prečestog merenja ( nikako nekada savetovano merenje pre i posle podoja, zato što: dojene bebe ne uzimaju uvek iste količine mleka, one nekada imaju stolicu 10 puta dnevno, a nekada nemaju po 7 i više dana, nekada je stolica u toku obroka itd ). Ukoliko vam je beba već izgubila svojih 10%, i zabrinuti ste da ne izgubi još, možete odvesti bebu na prvi pregled u vaš dom zdravlja sa 15 dana, kada ćete bebu izmeriti ( ako je beba teška kao na rođenju ili teža – odlično! ), i istovremeno će je pregledati pedijatar, pa ćete dobiti pravi i kompletan uvid u trenutno stanje. Ono na šta treba obratiti pažnju je činjenica da se merenje obavlja na prvi put toj vagi, pa da su manja odstupanja moguća i očekivana.
Kako da znam da beba dovoljno sisa, ako je ne merim? Ovo pitanje mori novopečene roditelje, naročito ako mama isključivo doji, jer dojka nažalost nije providna i graduirana kao flašica. Ova dilema, srećom, retko se ponavlja kod drugog, trećeg i svakog sledećeg deteta. Ukratko, ukoliko je beba mirna najmanje sat i po vremena od početka prethodnog podoja, iako vrlo naporno, to je dovoljno u prvim danima života ( beba je nedovoljno snažna, kolostruma se stvara po malo, i češći podoji su normalni za taj period ). Nepravilan razmak između podoja je takođe očekivan. Najbitnije je pratiti da li beba redovno mokri – suve pelene pri presvlačenju novorođenčeta razlog su za sumnju u dovoljnost ishrane i raniji odlazak na merenje ( ukoliko niste sigurni da li je pelena suva, predlažem da beležite vreme kada menjate pelenu i izmerite nju na vagici, razlika u težini lako će vam dati odgovor ).
Vrlo česta zabluda, čijem iskorenjivanju dovoljno ne doprinose ni zdravstveni radnici, jeste da je uvid u stolicu, njenu količinu i, naročito, boju, najbolji za procenu dovoljnosti bebine ishrane. Tako se svakodnevno zelenkasto prebojena stolica novorođenčeta proglašava stolicom gladi i uvodi se adaptirana mlečna formula u ishranu novorođenčeta, što ima značajan, a često i presudan ( negativan ) uticaj na uspostavljanje laktacije. Istina je da je prava stolica gladi izuzetno retka, a ustvari se radi ili o tzv. prelaznoj stolici ( najčešće od 4-7.dana života ), ili beba ima ubrzanu crevnu peristaltiku, pa zeleni žučni pigment biliverdin „ne stigne“ da oksidira do žute i smeđe boje i stolica ostaje zelenkasta. U oba slučaja pojava je fiziološka, i nije razlog za menjanje režima ishrane, niti posetu lekaru.
Plač takođe nije uvek znak da je beba gladna, to je njen jedini način da iskaže nelagodnost usled bilo čega ( glad, puna pelena, grčevi, potreba za kontaktom, pospanost… ). Ponekada ćemo bebi dodatno otežati tegobe ukoliko je prečesto hranimo misleći da je gladna ( npr. u slučaju grčeva ), pa će nas na prvoj kontroli iznenaditi da je beba natprosečno mnogo dobila u telesnoj masi, iako je često plakala.
Prva godina
Prosečan dobitak u telesnoj masi u prva 3 meseca života iznosi 20-30g dnevno ( što ne znači svakog dana, nego prosečno za 30 dana, tj. jednog dana možda ništa, a sledećeg 50g ( još jedan razlog protiv čestog merenja ) ). Bebe koje jedu na flašicu često imaju veći priraštaj mase, jer je takvo hranjenje lakše i za njih, pa uzimaju veće obroke. Ove vrednosti su prosek, i ne znače da beba koja nije prosečna, nije zdrava. Najbitniji je utisak pri pregledu bebe, jer nema tih cifara koje mogu da zamene oko iskusnog pedijatra. Sitne bebe mogu dobijati manje ( jer 600g nije isto za bebu od 2,5kg i za bebu od 4kg ! ), a mogu dobiti i znatno više od proseka, i već nakon mesec dana preći u kategoriju buckastih.
U drugom tromesečju bebe prosečno napreduju 15-20g dnevno, i najčešće dupliraju porođajnu težinu u uzrastu od 5 meseci. U ostatku prve godine napreduju tempom od 10 g dnevno, pa je sa godinu dana njihova telesna masa najčešće utrostručena, i iznosi oko 10 kg.
Telesna dužina i obim glave
Preostale dve mere koje se rutinski beleže kod svakog novorođenog deteta su telesna dužina i obim glave. Ove mere nisu toliko pouzdane, naročito dužina, i dosta zavise od onoga ko vrši merenje, zbog čega se ne savetuje merenje kod kuće.
Kao što smo ranije naveli, prosečne dužine dečaka i devojčica u Srbiji su 51,4±1,6 cm i 50,7±1,6 cm. Sa godinu dana prosečna telesna dužina je 75 cm ( 50% veća od dužine na rođenju ).
Što se obima glave tiče, njegovo praćenje je od velike važnosti, jer odražava intenzivan rast mozga posle rođenja. Tako je prosečan obim glave na rođenju 35 cm, a uvećava se tempom od 2 cm mesečno prva tri meseca, a zatim sporije, ukupno oko 12 cm tokom prve godine života.
Kada grami i centimetri ne deluju ohrabrujuće…
U toj situaciji pedijatrima su na raspolaganju grafikoni rasta – specijalni grafikoni na kojima se ucrtavanjem mera deteta jednostavno može odrediti tačna pozicija bebe u odnosu na vršnjake i pratiti njeno dalje napredovanje. U prvoj godini koriste se grafikoni koji pokazuju telesnu masu, telesnu dužinu i obim glave za uzrast, kao i odnos telesne mase i telesne dužine za uzrast, i to za svaki pol posebno. Najbitnije je da dete prati svoj tempo rasta, tj. da ne dolazi do značajnog usporavanja rasta, što bi ukazivalo na postojanje nekog razloga koje dovodi do nedovoljnog napredovanja bebe ( neadekvatna ili nedovoljna ishrana, postojanje nekog hroničnog oboljenja… ) i potrebu za detaljnijim pregledom i dijagnostikom. Bez analiziranja ovih grafikona neodgovorno je izjašnjavati se o nedovoljnom napredovanju bebe samo na osnovu podatka o gramima koje je beba dobila prethodnog meseca.
Miljokazi razvoja
Ovi pokazatelji napredovanja bebe nepravedno su podređeni gramima i centimetrima. Oni obuhvataju krupne i fine motorne veštine, kao i socijalne miljokaze. Značaj ovih pokazatelja je ogroman, kao i njihov broj. Najkrupnije vrlo lepo primećuju i roditelji, a za one diskretnije neophodno je oko stručnjaka:
– u uzrastu od oko mesec i po dana beba se smeje u odgovoru na glas i lice;
– sa tri meseca drži glavu, privlači ruke u „srednju liniju“ i istražuje ih, razgleda, stavlja u usta;
– sa četiri meseca pokušava da uhvati igračke, čime otpočinje uspostavljanje vizuelno-motorne koordinacije;
– u uzrastu oko 6 meseci brblja; sedi bez podrške, što joj omogućava da istražuje prostor oko sebe, prebacuje igračku iz ruke u ruku;
– u sedmom mesecu može da se prevrne na stomak;
– u osmom već zastane na „ne“;
– u devetom mesecu javlja se tzv. pincetni hvat – skuplja mrvice hvatajući ih između palca i kažiprsta;
– sa godinu dana neka deca samostalno hodaju, govore još po neku reč, osim „mama“ i „tata“, okreću stranice knjige…
Dr Ivana Veljić
Koliko ste puta čuli : “ Mislim da je moja beba mala . “ Ili „ Mislim da je mršava . “ Za ove strepnje postoje odgovori, a često malo ne znači i nedovoljno…
Koji su to pokazatelji dobrog napredovanja bebe?
Grami, centimetri…
Laički posmatrano, najbitniji pokazatelji napredovanja bebe iskazuju se upravo u ovim mernim jedinicama. Stručno su ovo takođe bitni pokazatelji, ali isključivo posmatrani u kontekstu celokupnog rasta i razvoja svakog deteta ponaosob, ne zanemarujući ni period pre rođenja, dok je beba u maminom stomaku. Obzirom da je taj, tzv. prenatalni period, vrlo specifičan, priču o njemu ostavićemo za neki drugi put i ovog puta ćemo se baviti bebama rođenim u terminu, nakon urednih trudnoća.
U trenutku rođenja prosečan dečak u Srbiji težak je 3626±410g i dugačak 51,4±1,6cm, a prosečna devojčica teška je 3474±360g i dugačka 50,7±1,6cm. Tako kaže statistika, a u ovim podacima snalaze se samo stručnjaci i roditelji koji već imaju decu čije se mere uklapaju negde u ovu gomilu cifara. Ko se baš i ne uklapa, ima problem, jer će, prirodno, zaključiti da sa njegovim detetom nešto nije u redu. Međutim, reč prosečan u ovom kontekstu nije sinonim za zdrav. To je samo presek stanja na rođenju, pri čemu se ne razmatraju brojni faktori koji utiču na rast, a pre svega nasledni činioci ( ukoliko su oba roditelja nižeg rasta i sitnije građe, prirodno je i da njihovo potomstvo bude sličnih karakteristika).
Jednostavan uvid u cifre, npr. težinu i dužinu na rođenju, nije dovoljan da bi se definisalo zdravstveno stanje bebe. Beba težine 2600g može biti „konstitucionalno sitna“ ( što bi značilo da je genetski sitno, zdravo novorođenče ) ili „hipotrofična“ ( novorođenče koje usled nekih faktora u trudnoći ( visok pritisak majke, pušenje, težak oblik šećerne bolesti kod majke… ) ili prevremenog rođenja nije dostiglo svoju optimalnu težinu ). Ni težina bebe veća od proseka nije uvek dobra, pa je tako jedna beba „krupna“, a druga može biti „hipertrofična“ ( najčešće kod beba majki sa šećernom bolesti u trudnoći; beba deluje otečeno, i često joj je potrebno više vremena i pomoć lekara i pedijatrijskih sestara da se prilagodi vanmateričnim uslovima ).
Prvi mesec
Najduži i za roditelje često najstresniji mesec po mnogo čemu je specifičan. Beba najčešće još u porodilištu izgubi na težini, zbog eliminacije viška tečnosti i evakuacije stolice s jedne, i malog unosa s druge strane. Gubitak i do 10% telesne mase je očekivan i normalan. Ovo se naročito odnosi na bebe rođene u tzv. baby friendly porodilištima, koje su isključivo dojene, jer je prvo mleko, tj. kolostrum, iako neprocenjive biološke, ipak niže kalorijske vrednosti i stvara se u vrlo malim količinama. To nikako ne znači da bebi treba formula, naprotiv, potreba novorođenčeta i jesu češći, a manji obroci ( u uzrastu od nedelju dana bebin želudac je tek veličine golf loptice! ). Dakle, gubitak težine u prvim danima života pokazatelj je uspostavljanja funkcije bubrega i creva, tako da neonatologe može vrlo da se zabrine ako do ovog gubitka ne dođe.
Kada dođete kući, gubitak se može nastaviti još nekoliko dana, a zatim je očekivano da beba polako počne da dobija u težini, i da početni gubitak nadoknadi do petnaestog dana života. Lično nisam pobornik merenja deteta u kućnim uslovima, niti prečestog merenja ( nikako nekada savetovano merenje pre i posle podoja, zato što: dojene bebe ne uzimaju uvek iste količine mleka, one nekada imaju stolicu 10 puta dnevno, a nekada nemaju po 7 i više dana, nekada je stolica u toku obroka itd ). Ukoliko vam je beba već izgubila svojih 10%, i zabrinuti ste da ne izgubi još, možete odvesti bebu na prvi pregled u vaš dom zdravlja sa 15 dana, kada ćete bebu izmeriti ( ako je beba teška kao na rođenju ili teža – odlično! ), i istovremeno će je pregledati pedijatar, pa ćete dobiti pravi i kompletan uvid u trenutno stanje. Ono na šta treba obratiti pažnju je činjenica da se merenje obavlja na prvi put toj vagi, pa da su manja odstupanja moguća i očekivana.
Kako da znam da beba dovoljno sisa, ako je ne merim? Ovo pitanje mori novopečene roditelje, naročito ako mama isključivo doji, jer dojka nažalost nije providna i graduirana kao flašica. Ova dilema, srećom, retko se ponavlja kod drugog, trećeg i svakog sledećeg deteta. Ukratko, ukoliko je beba mirna najmanje sat i po vremena od početka prethodnog podoja, iako vrlo naporno, to je dovoljno u prvim danima života ( beba je nedovoljno snažna, kolostruma se stvara po malo, i češći podoji su normalni za taj period ). Nepravilan razmak između podoja je takođe očekivan. Najbitnije je pratiti da li beba redovno mokri – suve pelene pri presvlačenju novorođenčeta razlog su za sumnju u dovoljnost ishrane i raniji odlazak na merenje ( ukoliko niste sigurni da li je pelena suva, predlažem da beležite vreme kada menjate pelenu i izmerite nju na vagici, razlika u težini lako će vam dati odgovor ).
Vrlo česta zabluda, čijem iskorenjivanju dovoljno ne doprinose ni zdravstveni radnici, jeste da je uvid u stolicu, njenu količinu i, naročito, boju, najbolji za procenu dovoljnosti bebine ishrane. Tako se svakodnevno zelenkasto prebojena stolica novorođenčeta proglašava stolicom gladi i uvodi se adaptirana mlečna formula u ishranu novorođenčeta, što ima značajan, a često i presudan ( negativan ) uticaj na uspostavljanje laktacije. Istina je da je prava stolica gladi izuzetno retka, a ustvari se radi ili o tzv. prelaznoj stolici ( najčešće od 4-7.dana života ), ili beba ima ubrzanu crevnu peristaltiku, pa zeleni žučni pigment biliverdin „ne stigne“ da oksidira do žute i smeđe boje i stolica ostaje zelenkasta. U oba slučaja pojava je fiziološka, i nije razlog za menjanje režima ishrane, niti posetu lekaru.
Plač takođe nije uvek znak da je beba gladna, to je njen jedini način da iskaže nelagodnost usled bilo čega ( glad, puna pelena, grčevi, potreba za kontaktom, pospanost… ). Ponekada ćemo bebi dodatno otežati tegobe ukoliko je prečesto hranimo misleći da je gladna ( npr. u slučaju grčeva ), pa će nas na prvoj kontroli iznenaditi da je beba natprosečno mnogo dobila u telesnoj masi, iako je često plakala.
Prva godina
Prosečan dobitak u telesnoj masi u prva 3 meseca života iznosi 20-30g dnevno ( što ne znači svakog dana, nego prosečno za 30 dana, tj. jednog dana možda ništa, a sledećeg 50g ( još jedan razlog protiv čestog merenja ) ). Bebe koje jedu na flašicu često imaju veći priraštaj mase, jer je takvo hranjenje lakše i za njih, pa uzimaju veće obroke. Ove vrednosti su prosek, i ne znače da beba koja nije prosečna, nije zdrava. Najbitniji je utisak pri pregledu bebe, jer nema tih cifara koje mogu da zamene oko iskusnog pedijatra. Sitne bebe mogu dobijati manje ( jer 600g nije isto za bebu od 2,5kg i za bebu od 4kg ! ), a mogu dobiti i znatno više od proseka, i već nakon mesec dana preći u kategoriju buckastih.
U drugom tromesečju bebe prosečno napreduju 15-20g dnevno, i najčešće dupliraju porođajnu težinu u uzrastu od 5 meseci. U ostatku prve godine napreduju tempom od 10 g dnevno, pa je sa godinu dana njihova telesna masa najčešće utrostručena, i iznosi oko 10 kg.
Telesna dužina i obim glave
Preostale dve mere koje se rutinski beleže kod svakog novorođenog deteta su telesna dužina i obim glave. Ove mere nisu toliko pouzdane, naročito dužina, i dosta zavise od onoga ko vrši merenje, zbog čega se ne savetuje merenje kod kuće.
Kao što smo ranije naveli, prosečne dužine dečaka i devojčica u Srbiji su 51,4±1,6 cm i 50,7±1,6 cm. Sa godinu dana prosečna telesna dužina je 75 cm ( 50% veća od dužine na rođenju ).
Što se obima glave tiče, njegovo praćenje je od velike važnosti, jer odražava intenzivan rast mozga posle rođenja. Tako je prosečan obim glave na rođenju 35 cm, a uvećava se tempom od 2 cm mesečno prva tri meseca, a zatim sporije, ukupno oko 12 cm tokom prve godine života.
Kada grami i centimetri ne deluju ohrabrujuće…
U toj situaciji pedijatrima su na raspolaganju grafikoni rasta – specijalni grafikoni na kojima se ucrtavanjem mera deteta jednostavno može odrediti tačna pozicija bebe u odnosu na vršnjake i pratiti njeno dalje napredovanje. U prvoj godini koriste se grafikoni koji pokazuju telesnu masu, telesnu dužinu i obim glave za uzrast, kao i odnos telesne mase i telesne dužine za uzrast, i to za svaki pol posebno. Najbitnije je da dete prati svoj tempo rasta, tj. da ne dolazi do značajnog usporavanja rasta, što bi ukazivalo na postojanje nekog razloga koje dovodi do nedovoljnog napredovanja bebe ( neadekvatna ili nedovoljna ishrana, postojanje nekog hroničnog oboljenja… ) i potrebu za detaljnijim pregledom i dijagnostikom. Bez analiziranja ovih grafikona neodgovorno je izjašnjavati se o nedovoljnom napredovanju bebe samo na osnovu podatka o gramima koje je beba dobila prethodnog meseca.
Miljokazi razvoja
Ovi pokazatelji napredovanja bebe nepravedno su podređeni gramima i centimetrima. Oni obuhvataju krupne i fine motorne veštine, kao i socijalne miljokaze. Značaj ovih pokazatelja je ogroman, kao i njihov broj. Najkrupnije vrlo lepo primećuju i roditelji, a za one diskretnije neophodno je oko stručnjaka:
– u uzrastu od oko mesec i po dana beba se smeje u odgovoru na glas i lice;
– sa tri meseca drži glavu, privlači ruke u „srednju liniju“ i istražuje ih, razgleda, stavlja u usta;
– sa četiri meseca pokušava da uhvati igračke, čime otpočinje uspostavljanje vizuelno-motorne koordinacije;
– u uzrastu oko 6 meseci brblja; sedi bez podrške, što joj omogućava da istražuje prostor oko sebe, prebacuje igračku iz ruke u ruku;
– u sedmom mesecu može da se prevrne na stomak;
– u osmom već zastane na „ne“;
– u devetom mesecu javlja se tzv. pincetni hvat – skuplja mrvice hvatajući ih između palca i kažiprsta;
– sa godinu dana neka deca samostalno hodaju, govore još po neku reč, osim „mama“ i „tata“, okreću stranice knjige…
Dr Ivana Veljić
Igra je suština detinjstva. Dete je ozbiljno skoncentrisano i ulaže puno truda u igru. To se vidi svaki put kada se posveti nekoj slobodnoj aktivnosti bez određenog cilja osim onog da se prate sopstveni nagoni.
Dete u igri otkriva i upoznaje svoje telo, predmete i prostor oko sebe. Ono se zatim usavršava i igra postaje kompleksnija jer uključuje fantaziju. Dete može da provede sate u razgovoru sa svojim lutkama kreirajući svaki put nove situacije.
Čemu služi ova igra? Važno je da zapamtite da igra nije nikada gubljenje vremena i da je ne treba nikada potcenjivati. Puno roditelja želi da “ispuni vreme” detetu organizovanim aktivnostima i kupovinom “inteligentnih” igračaka za “usavršavanje” različitih veština koje, međutim, ne ostavljaju prostora za upotrebu mašte.
“Igra je najozbiljnija aktivnost detinjstva”- Montaigne
Ovo je najveći paradoks jer upravo velika upotreba mašte i kreativnosti pruža deci priliku da u detinjstvu nauče i vežbaju veštine važne za ceo život.
Prve igre za bebe
Igranje je, uz ishranu i san, jedna od prvih aktivnosti deteta. U prvim mesecima života dete se igra sa mamom, njenim grudima, kosom, rukama. Igra se sa svojim telom, sisa palac, posmatra svoje ruke, pokušava da stavi nogicu u usta. Igra se i sa stvarima koje nađe oko sebe i prvim igračkama okačenim o krevetac. I sve to vreme izgleda kao da otkriva nešto važno – šta je to?
Na ovaj način ono počinje da otkriva sebe. U početku misli da su roditelji (pre svega mama) samo njegov produžetak i da ono može da upravlja njihovim pokretima dok ne otkrije da reakcije roditelja i predmeta ne odgovaraju uvek njegovim željama. Ono polako otkriva delove svog tela i oko 9. meseca stvara svoju sliku u glavi koju zatim presrećno ugleda i u ogledalu.
Igra u ogledalu je prava strast svakog malog deteta. Naime, dete u ogledalu vidi “drugo dete” slično sebi koje ga gleda pravo u oči i čiji pokreti savršeno odgovaraju njegovim. I tako počinju ove prve igre pred ogledalom, pune osmeha, poljubaca, sakrivanja i maženja. Sve ove jednostavne radnje zabavljaju dete koje traži tog malog “druga” sve dok mu jednog dana ne sine “pa to sam ja!”.
Stavljanje svega u usta. I ovo je omiljena igra mališana kada počinju da se kreću i osvajaju svoju autonomiju. Ova igra doprinosi razvoju motorike i čula. Dete isprobava svoje pokrete i hvata predmete, prinosi ih ustima, dira, ispituje.
Impuls stavljanja svega u usta odgovara prvoj fazi razvoja deteta, tzv.oralnoj fazi u kojoj dominira sisanje. Upravo ustima i jezikom dete može da shvati da li je neka stvar “dobra” ili ne.
Na roditeljima je da detetu stave do znanja šta sme a šta ne sme da “proba” i upozna. Najlakše je ukloniti sve opasne predmete iz detetove okoline i na taj način smanjiti broj izrečenih “ne” koji mogu da blokiraju detetovu radoznalost – osnovu intelektualnog razvoja i sposobnosti učenja. Previše zabrana za malo dete znači zabrana učenja, otkrivanja i shvatanja.
Bacanje stvari na pod. Čim uhvati neku igračku ili predmet, dete ga odmah “lansira” u pravcu poda. Da li je i ovo igra? Da li mu i bacanje pomaže u učenju?
Dete ovde nije skoncentrisano na odnos sa roditeljima već na eksperiment koji obavlja. Kao pravi naučnik ono instinktivno ispituje naučni princip dokaza i bezbrojnih provera.
Roditelji očajavaju kada dete, po stoti put, nakon što su mu strpljivo dodali bačeni predmet, opet ponovi isto lansiranje – svo srećno. Izgleda kao izazivanje i ispitivanje njihovog strpljenja ali nije tako. Dete ovde nije skoncentrisano na odnos sa roditeljima već na eksperiment koji obavlja. Kao pravi naučnik ono instinktivno ispituje naučni princip dokaza i bezbrojnih provera. Ono uči dva važna principa: odnos između uzroka i posledice (koji se odnosi na njega samog i na njegove pokrete) i zakon gravitacije koji se odnosi na materiju. Bacanjem predmeta dete shvata da ono može da postane uzrok nekog događaja i da može da “promeni svet” oko sebe. Ono se međutim pita “da li je baš tako” i zato proba bezbroj puta.
Jedina stvar koju možete da uradite je da uklonite opasne predmete, da obezbedite stepenice, ograde i prozore (kada dete želi da proširi vidike i van neposredne okoline ova mesta postaju veoma opasna). Ako ste preduzeli sve neophodne mere možete da se opustite. Sve će proći relativno brzo. I stavljanje stvari u usta i lansiranje predmeta nestaju skoro potpuno kada dete od malog naučnika postane istraživač fantazije. Ono će tada početi da koristi igračke ne samo za eksperimente vezane za pitanja fizike već i za stvaranje priča i situacija uz pomoć imaginacije, želja i osećanja.
Koja je omiljena igra vaše bebe?
Izvor: NajboljaMamaNaSvetu
Odnos koji se formira između roditelja i dece je ključan za pravilan emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta. Pristup prirodnog roditeljstva podrazumeva da u ovom odnosu preovlađuju stanja sigurnosti, namirenosti, doživljenosti, viđenosti, bliskosti, poverenja, pripadanja i prihvaćenosti.
Mnogi roditelji su ubeđeni da je za detetov razvoj dovoljno da vole svoje dete i da mu na sebi svojstven način pokazuju ljubav. U ime ljubavi neki su strogi ali pravični, drugi su nežni i popustljivi, treći balansiraju negde između ove dve varijante, a svi veruju da rade najbolje za svoje dete kako bi ga "izveli na pravi put" i "napravili od njega čoveka". No, da li je deci to dovoljno i da li su ljubav i vaspitavanje dovoljni da dete izraste u srećnu, stabilnu, emotivno zrelu i funkcionalnu osobu?
Možda je ipak pravo pitanje za početak šta je ono što želimo za svoje dete? Da li nam je važno da ono bude poslušno, pristojno i lepo vaspitano, ukratko – dobro dete, ili na prvo mesto stavljamo to da je dete zadovoljno, radosno, autentično, samopouzdano, jednom rečju – srećno? Ukoliko vam je važnije da dete bude srećno, onda će vas verovatno zanimati i da saznate šta je potrebno da pružite detetu kako biste to postigli. E tu dolazimo do ključnog pitanja s početka teksta - da li su ljubav i vaspitanje dovoljni, ili je potrebno da deci pružimo nešto drugačije kako bismo podstakli njihov pravilan emotivni razvoj.
Voleti znači namirivati primarne potrebe
Stav razvojne psihologije koja sve više prevladava u odnosu na bihejvioralnu koja je do skoro imala primat kada je u pitanju podizanje dece, je da je odnos koji se formira između roditelja i dece ključan za pravilan emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta. Pristup povezujućeg, prirodnog roditeljstva, podrazumeva da u odnosu roditelja i deteta preovlađuju stanja sigurnosti, namirenosti, doživljenosti, viđenosti, bliskosti, poverenja, pripadanja i prihvaćenosti. Sva pobrojana stanja zapravo spadaju u primarne potrebe, pa ćemo ukratko objasniti šta neki od ovih pojmova podrazumevaju.
Sigurnost
Za dete je pre svega neophodno da oseti stanje sigurnosti i to već od prvih dana i prvih udisaja. Sve ono što se događa u prvim danima nakon rođenja ima veliki uticaj na to kakvi ćemo biti kad odrastemo, odnosno da li će u nama preovladavati osećaj sigurnosti ili straha. Ukoliko u prvim danima, pa i satima, nemamo kontakt sa mamom, vrlo je verovatno da će stanje straha biti dominirajuće u nama, i da će nas, verovali ili ne, pratiti kroz ceo život.
S druge strane ako je prvi kontakt sa mamom dobar, i ako se osećaj sigurnosti nastavi kroz rani period odrastanja, u sebi ćemo kroz ceo život nositi osećaj da je svet dobro i sigurno mesto. Upravo zbog toga je sve više pobornika porođaja kod kuće, kod kog je majci omogućeno da prve sate i dane bude nerazdvojna od svoje bebe.
Naravno osećaj sigurnosti se kroz odrastanje menja, i ukoliko je mama nakon lošeg starta i nedovljne povezanosti sa bebom u prvim danima, kasnije sa detetom razvila sigurniji odnos, to onda može da nadomesti ono što je u prvim danima propušteno. Ono što je bitno je da se dete i dalje kroz odrastanje dete oseća sigurno uz roditelja, a ne da mu roditelj bude izvor straha, pretnji, uslovljavanja...
Poverenje
Osnovni preduslov za svaki kvalitetan odnos je uzajamno poverenje. U periodu formiranja koji je najizraženiji do detetove treće, pa i šeste godine, za dete je jako važno da ima poverenje u roditelja i da zna da ga on nikad neće izneveriti. Uzmimo kao primer dete čiji roditelji treba da odu na put, a dete treba da ostane sa bakom i dekom na nekoliko dana. Ako roditelji kažu detetu da će se vratiti vrlo brzo, a onda ih nema par dana, jasno je da će dete izgubiti poverenje. Mi o tome često ni ne razmišljamo, mislimo da je detetu ipak ok, teši nas to što nam kažu da ne plače, da se lepo zabavlja sa bakom i dekom, a ne znamo da je ono možda prekinulo kontakt sa svojim emocijama jer su strah i bol bili prejaki za njegov nejak sistem. Ovoga često nismo svesni sve dok ne odrastemo i susretnemo se sa problemom da stalno sumnjamo u svoje partnere, pa kroz psihoterapiju dođemo do toga da je koren našeg nepoverenja u partnera upravo u tome što smo kao mali često bili iznevereni od strane roditelja.
Za dete je dakle od ključnog značaja da veruje roditelju, jer se tako uči poverenju u život i u druge ljude.
Doživljenost
Ovo je nešto o čemu vrlo retko razmišljamo i često nismo ni svesni u kojoj meri je za dete neophodno da bude doživljeno od strane roditelja i to baš onakvo kakvo jeste u svojoj suštini. Šta konkretno znači da doživimo dete onakvo kakvo jeste? To znači da osetimo kako se ono oseća u sebi, generalno i u pojedinim situacijama, i da mu dopustimo da bude spontano i autentično. Takođe za dete je jako važno da ima slobodu da izrazi sva svoja emotivna stanja, da ima svoje ekspresije koje neretko uključuju i ispoljavanje „negativnih“ emocija (ovo je velika tema o kojoj će biti reči nekom drugom prilikom), uključujući i one koje smatramo negativnima kao što su bes, strah, tuga... Tako recimo ukoliko se dete oseća tužno, potrebno je da ga pustimo da se isplače, da ga u tome čak podstičemo uz pružanje podrške. Na taj način dete dobija poruku da je ok da se oseća tako kako se oseća, drugim rečima da je ok takvo kavo je, a istovremeno mu postaje lakše. Isto tako, to znači da pustimo dete i da izrazi svoj bes i da ga zbog „ispada besa“ koji ponekad prelazi i u temper tantrum ne odbacimo već da i tada budemo uz njega i da ga podržimo. Osećaj doživljenosti dete ima i kada oseća da je za roditelja značajano, posebno, jedinstveno, vredno pažnje i ljubavi.
Ovo su samo neke od osnovnih primarnih potreba deteta, i valja znati da su deca "programirana" da od roditelja očekuju da namire te potrebe. Drugim rečima za detetov razvoj je neophodno da ga roditelj voli, ali za razliku od većine nas koji ljubav doživljavamo kao emociju, da bi dete imalo osećaj da je voljeno neophodno je da ispunjavamo njegove primarne potrebe.
Važno je da napomenemo i da nema univerzalnog pravila za podizanje dece i da treba voditi računa o tome kog je dete uzrasta, kakvog je temperamenta i senzibiliteta, kroz kakve situacije i promene trenutno prolazi (da li je recimo nedavno krenulo u vrtić pa je od tada često drugačijeg raspoloženja...) i slično. Dakle ne postoji univerzalan recept za podizanje dece, već je potrebno da upoznamo svoje dete, ali i da se povežemo sa samima sobom, da slušamo svoje instinkte i prirodne porive kada je roditeljstvo u pitanju. Otuda i koncept "Prirodno roditeljstvo" koje nas upoznaje sa detetovim primarnim potrebama, i koji nas uči da u sebi prepoznamo šta je ono što je našem detetu od nas najpotrebnije.
Tekst: Manja Šumadinac
Izvor: yumama.com
Muzika ima ogroman značaj za razvoj deteta. Brojni naučnici bavili su se uticajem muzike na razvoj deteta, a rezultati do kojih su došli impozantni su.
Bebe u stomaku reaguju na muziku
Sa puštanjem muzike i čitanjem priča može se početi već od 17. nedelje trudnoće. Plod živi u vrlo podsticajnoj sredini punoj zvukova, vibracija i pokreta. Pre svega tu su zvukovi koji dolaze iz tela majke: rad srca, vazduh koji prolazi kroz pluća, rad creva… Mnoge studije pokazuju da i glasovi iz spoljne sredine dospevaju do majčine utrobe: intonacija, naglasak, ritam i melodija dopiru do fetusa bez izobličenja. Po rođenju, pre nego što progovore, deca komuniciraju, pored osmeha i mimike, i ritmom. Iako beba ne zna šta joj majka govori, na osnovu ritma i intonacije može da razume šta joj ona poručuje.
Muzika i pamćenje
U prvim mesecima nakon rođenja deca su osetljiva na muziku i imaju sposobnost da je upamte i povežu s razvojem neke veštine. Beba, recimo, može da se seti naučenog pokreta ukoliko se pušta ista muzika koja je svirala tokom učenja.
Stoga je veoma važno otkriće da upravo muzika može biti signal za podsećanje.
Muzika i mozak
Muzika se obrađuje u svim oblastima mozga i stimuliše oblasti koje ne mogu biti dostupne preko drugih modaliteta. Istraživanja su pokazala da deca koja slušaju muziku dok uče lakše pamte, zadržavaju i reprodukuju sadržaje od one dece koja uče u tišini.
Muzika i govor
Dete upoznaje govor putem prvih utisaka koje mu odrasli pružaju uspavankom, pesmom, njihanjem u ritmu muzike, muzikom. Učeći ritmičke pesmice, koristeći ritmičke instrumente i igrajući muzičke igre, deca uče sklopove koje
formiraju zvukovi i ritam, lakše prepoznaju samoglasnike i dele reči na slogove (što kasnije može biti od velikog značaja prilikom osposobljavanja za čitanje). Ukoliko se detetu redovno omogućava da sluša muziku, imaće
sposobnost da ranije i lakše razvije i složenije jezičke strukture.
Muzika i matematika
Pomoću muzike lakše se uči matematika. Kada deca uče ritam, ona u isto vreme uče deljenje, razlomke i proporcije. Ovo su rezultati istraživanja sprovedenih na Kalifornijskom univerzitetu Irvin, koja su imala za cilj da prouče odlike razvoja sedmogodišnjaka. Neuromuzikolozi su došli do otkrića da muzika trenira mozak za više nivoe razmišljanja. Prema pomenutom istraživanju, muzika takođe podstiče razvoj vremensko-prostornog rezonovanja, koje se koristi prilikom učenja viših oblika matematike i nauke.
Muzika i osećanja
Muzikom dete lakše izražava emocije i uz muziku razvija samopouzdanje. Muzika je u stanju da prenese kompleksnost emocija i da posebno stidljivom ili uplašenom detetu pomogne da se izrazi.
Muzika i druženje
Muzika podstiče druželjubivost i razvoj socijalnih veština kod dece. Pomoću pesme i igre dete se lakše uklapa u zajednicu i razvija osećaj kolektivnog duha, razvija viši nivo socijalne kohezije i lakše razume sebe i druge. Muzika doprinosi stvaranju prijatne vaspitne sredine za igru i rad.
Opušteno, raspoloženo dete s radošću prima podsticaje iz takve sredine.
Učestvovanje u zajedničkim muzičkim aktivnostima ima psihološko značenje za svu decu:
• razvija osećanje pripadnosti;
• smanjuje osećanje usamljenosti;
• podstiče samopoštovanje i poverenje u sopstvene mogućnosti.
Bitno je da muzikom podstičemo dete da na svoj način učestvuje u igri i učenju zato što time postaje aktivni učesnik sopstvenog razvoja.
Značaj muzike u životu deteta sa smetnjama u razvoju
• Muzika ima blagotvorno i terapijsko dejstvo i vrlo je korisna za decu s fizičkim, socijalnim, emotivnim i kognitivnim smetnjama.
• Ona može da poboljša pažnju, raspoloženje, mentalnu stabilnost i komunikaciju.
• Iskazivanje deteta putem muzičkih aktivnosti vodi ka uspostavljanju psihičke ravnoteže koja je jedan od značajnih uslova za dalji razvoj i napredovanje.
• Muzika pomaže detetu da se izrazi kad su mu drugi načini nedostupni.
• Muzika je sredstvo relaksacije, ali i način buđenja energije.
• Muzika je jedna od aktivnosti koje svu decu stavljaju u ravnopravan položaj.
• Ne ističe razvojne manjkavosti i probleme.
• Muzika može da pomogne deci sa smetnjama da postignu svoje razvojne ciljeve dok neguju svoj duh i samopouzdanje.
Izvor: mojpedijatar.co.rs
IZ DANA u dan bebe nas svakodnevno ostavljaju bez teksta. Danas ti donosimo nekoliko činjenica o bebama koje bi te mogle šokirati:
Kada bi bebino tijelo raslo proporcionalno kako se mozak razvija, bebe staro samo jedan mjesec težile bi 77 kilograma.
60% sve energije bebe troše razmišljajući.
Razvoj mozga do 3. godine života opsežniji je nego u cijelom preostalom životu.
Do navršene 1. godine bebe znaju otprilike 70 riječi, ali vrlo malo njih mogu izgovoriti. Tek nakon 1. rođendana bebe postanu prave pričalice i ponekad otkrivaju nove riječi svakih nekoliko sati.
Bebe čiji roditelji mnogo pričaju s njima znaju u dobi od dvije godine 300 riječi više od djece s kojom roditelji nisu toliko pričali.
Bebe kod rođenja imaju 300 kostiju, a odrasli samo 206. Zašto? Mnoge, poput lubanje, tijekom godina srastu zajedno.
S navršenih 6 mjeseci bebe mogu istovremeno disati i gutati.
75% odraslih ovo upravo pokušava učiniti!
Četverogodišnjak prosječno postavi 437 pitanja dnevno!
Izvor: Index.hr
Za dete je igra veoma ozbiljan posao. Bebe na taj način stiču prva saznanja o svetu koji ih okružuje. Zbog toga svakog dana odvojte određeno vreme za igru. Tokom prvog tromesečja dovoljno je izdvojiti pola sata, a posle bi igra trebalo da traje duže.
– Igru dete prepoznaje i kao način učenja; ona može da otvori nova pitanja, pruži različite izazove i da ga odvede do novog razumevanja sebe i drugih. Igra jača i samopouzdanje. Jer deca se često igraju nečega što im je već poznato i u čemu su dobra, pa su samim tim i uspešna. Deca se igrom takođe i socijalizuju s drugom decom i upoznaju različite emocije (ljutnja, tuga, smeh…) i uče kako da se sa njima nose – objašnjava Gordana Ačić, dečji psiholog.
Do 3 meseca
Imitiranje
Bebe vole da posmatraju izraze lica. Ova igra podstiče razvoj vizuelnih sposobnosti. Držite dete blizu sebe i pokazujte mu, na primer, širok osmeh ili široko otvorena usta ili pak izvodite brze radnje s jezikom, ispuštajući pri tome smešne zvuke. Ponovite to nekoliko puta i dete će vremenom početi da vas imitira.
Šta se kod deteta razvija: Opažanje, kinestetski oseti koji šalju informacije o pokretima mišića, empatija (saosećajnost), sitni mišići lica.
Lopta
Vaša beba će rasti i uskoro će moći da podigne glavu na sekundu ili dve dok leži na trbuhu. Ako se oseća prijatno u tom položaju. pokažite joj jarko obojenu loptu u njenom vidnom polju (oko 60 cm udaljenosti). Beba će u početku posmatrati loptu tako da će biti koncentrisana na istezanje, a nešto kasnije će doći do nje.
Šta se kod deteta razvija: Razvoj krupnijih mišića, muskulatura, nervi koji upravljaju mišićima, kontrola pokreta, opažanje, kontrola oko-ruka, to jest vizuelno-motorna kontrola.
3-6 meseci
Igra s nožicama…
Uzmite neki lagani predmet, na primer šarenu plastičnu čašu ili čarapicu. U ovom periodu beba skida čarape kako bi izbliza pogledala nožice. Umesto čarapica, možete da joj stavite šarenu čašu na stopalo, a ona će se namučiti da dođe do tog predmeta kako bi ga izbliza pogledala.
Šta se kod deteta razvija: U igri s nogama beba rasteže donji deo kičme i učvrščuje trbušne mišiće.
Pogledaj šta to tamo leži!
Uzmite malu igračku i stavite bebu da legne na stomak tako da može da posmatra predmete oko sebe. Na taj način će uočiti da se predmeti koji leže ponašaju potpuno drugačije od onih koji vise.
Šta se kod deteta razvija: Pošto će beba jednom rukom posegnuti za igračkom, drugom će održavati ravnotežu gornjeg dela tela i glave.
6-9 meseci
Babuška ze bebe
Uzmite komplet raznih posuda različitih veličina za slaganje. Pokažite svom detetu kako se dve posudice stavljene jedna u drugu ponovo razdvajaju. Svaku oslobođenu posudicu popratite rečima: „Još jedna i još jedna! Koliko posudica…!” Sad ponovo stavite posudice jednu u drugu i igra može da počne ispočetka.
Šta se kod deteta razvija: Razumevanje treće dimenzije i sled radnji.
Šta li se unutra krije?
Stavite bebu da sedi ili da leži na stomaku i uzmite kutiju za cipele, a na sredini poklopca izrežite veliki okrugao otvor kroz koji dete može da provuče ruku. Zatim stavite u kutiju nekoliko manjih igračaka ili tri do četiri raznobojne međusobno povezane krpe. Isprva ćete to činiti pred detetom, a potom skrivajući. Na taj način beba će rukom istraživati oku nedostupno područje.
Šta se kod deteta razvija: Radoznalost i zanimanje.
9-12 meseci
Mali Pikaso
Uzmite veliko parče papira, debele voštane bojice i počnite sa crtanjem. Ovo je veoma važno iskustvo jer je ono prvi korak u savladavanju pisanja.
Šta se kod deteta razvija: Veza između očiju i ruku.
