oktobar 01, 2020

Znam da zvuči kao urbana legenda,ali je moguće. Teškim trudom,ali moguće. Čak i u poznim godinama života možemo promeniti navike uz dobru volju (nauka kaže 66 dana je potrebno),a kod dece, što ranije ih utvrdimo, to bolje uspevaju. Navike. One su ključ.
Odakle početi? Od roditelja. Izaberite sebe. Izaberite od svih najboljih stvari koje možete pružiti svom neprocenjivom potomstvu, da im pružite najboljeg sebe.
Danas. Počnite od ogledala. Zapišite šta ste videli, šta biste menjali na bolje. Kilažu, izgled kože, kose, noktiju, kad ste se poslednji put razboleli i od čega. Zakažite pregled kod stomatologa. Ne kod zubara. Zubari su se bavili samo zubima. Stomatolozi se bave oralnim zdravljem. Bez toga nema sistemskog zdravlja.
Proverite besplatno vid u većini optičkih radnji. Izaberite kvalitetnu ishranu tako što ćete se držati 3 obroka i 2 užine. Ne dosipajate. Stavite na jedan poslužavnik svoj planirani obrok i ne jedite više od toga. Čitajte etikete. Ne zauvek. Kad pronađete dobre proizvode bez emulgatora i veštačkih dodataka, držite ih se neko vreme. Isto se odnosi i na proizvode za higijenu. Što manje hemije, to zdravije. Ne koristite ništa neprirodne boje, npr. jako plavi gel za tuširanje. Jedan od dobrih primera koje navode doktori, patronažne sestre i mame: Azeta Bio bebi i dečija ORGANSKA kozmetika i paste za zube koje smeju da se gutaju, bez štetnih sastojaka, od prošle godine mogu da se pronađu i u Srbiji).
Za samo 2 nedelje izbačenih slatkiša iz ishrane, videće napredak pred ogledalom. Zapišite ponovo šta ste zapazili i čime treba da se pozabavite. Pogledajte fotografije od prošle godine i primetite šta je drugačije.
Onda, kad deca od Vas vide da vodite računa o higijeni i ishrani, moći će da se poistovete. Da ne traže slatkiše, jer ih ni vi ne kupujete. Da ne žele kečap, majonez i prerađevine, jer ih ni vi ne jedete. Da se ne boje lekara, jer lekaru se ide redovno na pregled, a ne samo kad zagusti. Da kao što je kultura ići u pozorište, kultura je ići i kod fizijatra, logopeda i stomatologa. Pre nego što postoji problem. Jer kad se problem desi, biće rešen lako i uz saradnju, obzirom da dete poznaje ustanovu i osobu koja pruža uslugu. Unapred planirate frizera. Tako treba biti i sa zdravljem.
Jer svi dobijemo samo jedno telo na poklon. Kultura ishrane i higijenskih navika obezbediće nam srećan, zdrav i dug život. A to želimo sebi i svojoj deci. Pre svega.
Zato , radimo na tome. Danas. Ne sutra. Najbolje je ako je to danas pre trudnoće. Bolje ako je u trudnoći. A nije NIKADA kasno…osim sutra!

dr stomatologije Nikolina Jakovljević,
predavač Škole roditeljstva “Nada Lazić”

Čitanje priča za laku noć je omiljena aktivnost dece, ali kada tu priču ispriča tata ona dobije posebnu čar. Naučnici sa Harvarda su pokazali da je vrlo važno da baš tate treba da čitaju priče deci.
Za dete je korisnije da mu priču za laku noć čita tata nego mama.
Prema novom istraživanju Univerziteta Harvard, tatina interpretacija priča deci pomaže da više koriste maštu. Istraživači tvrde da je to bolje i za razvoj govora. Nakon što su im godinu dana čitali priče za laku noć, kod devojčica je primećen napredak u razvoju govora, i to kod onih kojima je priče čitao muškarac.
"Uticaj je ogroman, posebno ako su tate počele čitati svojoj deci priče pre navršene druge godine", rekla je istražiteljka Elizabeta Djurma. "Budući da se čitanje najčešće smatra ženskom aktivnošću, deca su više uključena kada im tate čitaju, to im je posebno iskustvo", objasnila je. Otkrila je i da muškarci i žene imaju drugačiji pristup ovom zadatku. Žene više postavljaju konkretna, pitanja kao što su "Koliko jabuka vidiš?", dok je muškarcima draže da postavljaju apstraktna pitanja. "Tate će pre reći: 'Pogledaj, daske. Sećaš li se kad sam u kamionu vozio daske?' Ovo je odlično za razvoj govora kod deteta jer mora više da koristi mozak. Veći je izazov", objasnila je Elizabeta.
Džastin Kolsn, stručnjak za roditeljstvo, objasnio je da čitanje proširuje vokabular kod dece. "Pomažemo im da se osećaju sigurno, a to može imati pozitivan uticaj na njihovu sposobnost učenja". Stručnjaci se slažu da dobra knjiga obogaćuje rečnik i razvija maštu, a čitanje donosi i mnoge druge pogodnosti. Čitanje pomaže deci u poboljšanju koncentracije, ali i u sabiranju misli, jer priče imaju strukturu koja podstiče mozak da povezuje uzroke sa posedicama i odvaja bitne događaje od nebitnih. Priče za laku noć deo su odrastanja mnogih, a ova tradicija ima mnoge prednosti za sam razvoj deteta.

Istakao je 5 prednosti čitanja priča za laku noć.

1. Stvaranje rituala i rutine uspavljivanja

Uspavljivanje deteta često je težak izazov za roditelje. Stručnjaci za razvoj dece kažu da im može pomoći doslednost i uspostavljena rutina pre spavanja, a priče za laku noć dobar su način za to. One ispunjavaju želje i potrebe svakog deteta.

2. Miran prelaz iz dana u noć

Vreme odlaska na spavanje može biti nezgodno vreme, posebno ako oba roditelja rade puno radno vreme, a deca imaju puno vanškolskih aktivnosti. Nakon večere i domaćih zadataka, kupanja i pranja zuba, odlazak na spavanje može biti teška gnjavaža. Čitanje i pričanje priča za laku noć pomoći će i deci i roditeljima u mirnom prelasku iz budnog stanja u stanje spavanja.

3. Pomoć roditeljima da se zbliže sa detetom nakon napornog radnog dana

Vreme koje roditelji sa decom provode mazeći se u krevetu, razgovarajući, čitajući i pričajući priče, dobro je vreme za druženje. Na taj način deca će dobiti pažnju koju najviše i žele.

4. Pomaže u razvoju govora kod deteta

Deca kojoj se čitalo i koja su slušala priče imaju bogatiji rečnik od dece sa kojom se samo razgovaralo bez čitanja priča.

5. Podstiče razvoj mozga

Mozak dece kojoj se čitalo i koja kod kuće imaju više knjiga pokazuje veću aktivnost u delu leve hemisfere. Taj deo mozga je vrlo aktivan kad starija deca čitaju sama sebi, ali se aktivira i kad mlađa deca slušaju priče. Deca koja su bila puno izložena knjigama i čitanju kod kuće, u rezultatima su pokazivala veću aktivnost u delovima mozga koji obrađuje vizuelne asocijacije, iako su samo slušala priču i nisu gledala nikakve slike.

Izvor: www.yumama.com

Kandida je kod dece kao i kod odraslih normalni stanovnik, koji dok je u fiziološkom opsegu ne pravi nikakve probleme. Kada nabuja, pravi niz simptoma koji zahvataju različite sisteme organa. Iako kod odraslih jako uporna i izazovna za lečenje, kod dece se srećom mnogo brže i efikasnije leči.
Pored standardne terapije, kao i jačanja imuniteta, jako važan aspekt u njenom lečenju predstavlja ishrana.

Kandida u crevima

Crevna kandidijaza je sve češći problem koji se javlja u modernom svetu, kako zbog prevelike upotrebe antibiotika, tako i zbog sve lošije ishrane, koja je uglavnom brza, prerađena, oskudna u hranljivim sastojcima a bogata šećerima, lošim mastima i aditivima. Upravo porast trenda brze, industrijske i prerađene hrane, dovodi i do sve većeg procenta dece koja pate od kandide u crevima, koja pored digestivnih tegova, može da izazove promene na koži, alergijske reakcije, pa čak i smetnje u procesu mišljenja i učenja.

Osnova borbe protiv kandide je izbalansirana ishrana

Osnova borbe protiv svakog patološkog stanja pa i kandide je svakako izbalansirana zdrava ishrana koja organizmu treba da obezbedi značajne nutritijente. Pored toga što ishrana bogata voćem, povrćem , ribom utiče na jačanje imunog sistema i na taj način doprinosi borbi protiv kandide, ona i organizmu daje korisne vitamine i minerale koji ga jačaju tako onemogućavajući dalji rast patogena. Kako kao vid preventive, tako i kao prva stepenica u lečenju zdrava ishrana je prvi korak za očuvanje i poboljšanje zdravlja Vašeg deteta.

Šećeri kao osnovna hrana za patogene

Kao što i mi volimo da pojedemo nešto slatko, virusi, bakterije i gljivice, svoju energiju crpe iz šećera. Upravo ono što se prvo iz ishrane deteta mora izbaciti su svi oblici šećera, posebno oni koji su industrijski, puni aditiva. Zabranjeno je konzumirati torte, kolače, razne forme biskvita, gazirana ili zaslađena pića, kao i dodavati bilo koju formu šećera u napitke. Kada je voće u pitanju, treba izbegavati sva jako slatka voća, tj dozvoljeno je konzumirati samo ono voće koje ima nizak procenat šećera. To su na primer zelene jabuke, citrusi, limun, limeta, bobičasto voće, i kod količine ovog voća treba biti obazriv, ne konzumirati više od jedne porcije dnevno.Sušeno voće je zabranjeno. Pored ovih već prepoznatih šećera posebnu pažnju treba obratiti na one skrivene šećere, koji se kriju u dresinzima salata, supama iz kese, voćnim jogurtima ili napravljenim ovsenim kašama.

Pekarski proizvodi pomažu razmnožavanje Kandide

Kada govorimo o zdravoj ishrani, pekarski proizvodi se retko kada nalaze na meniju. Upravo i kada pokušavamo da se izborimo sa kandidom oni nisu na spisku povoljnih namirnica. Iako određeni autori smatraju da je gluten zapravo zaslužan za razmnožavanje kandide, mnoga istraživanja su pokazala da zapravo tu važnu ulogu ima imuni sistem koji po sistemu reakcije preosetljivosti stvara reakciju organizma na njeno preterano prisustvo i tako pravi alergijsku manifestaciju kandide u organizmu. Jako važan sastojak pekarskih proizvoda je i kvasac koji nije povoljan kod nijedne gljivične infekcije. Upravo treba izbegavati sve proizvode koje se prave od pekarskog i pivskog kvasca.

Večito pitanje mleko da ili ne?

Večita dilema mleko i mlečni proizvodi da ili ne. Kao i u opštoj ishrani mišljenja stručnjaka na ovu temu su podeljena. Iako se svi podjednako slažu da punomasne sireve, treba izbegavati kada se borite sa kandidom, posebne debate se vode oko mleka ali i jogurta i kefira. Iako mnogi smatraju da domaće mleko, kefir i jogurt mogu čak biti blagodetni, svakako svi prerađeni oblici mogu poprilično da odmognu. Ne samo da zbog svog sastava mleko može da oteža varenje, laktoza može biti dodatna hrana kandidi, stoga treba izbegavati i mleko i mlečne proizvode osim domaćeg kefira, za vreme trajanja terapije.

Šta još treba izbegavati u borbi sa kandidom?

Mahunarke, povrće bogato skrobom kada se razgradi u organizmu, deluje slično kao i šećer, stoga u ovom periodu ih treba izbegavati. Razne mesne prerađevine, rafinisana biljna ulja, mešavine začina, krompir, pečurke, kao i korenasto povrće nisu pogodni u borbi protiv kandide.

Koje namirnice su pogodne?

Pored toga što u borbi sa kandidom, morate voditi računa o urednim obrocima, važno je znati i koje namirnice nam mogu pomoći u njenoj što efikasnijoj eliminaciji. Riba utiče povoljno na stanje celog organizma a omega 3 masne kiseline će nam biti dobar saveznik u borbi protiv kandide. Kada je meso u pitanju sve osim prerađevina dolazi u obzir, naravno da je i način pripreme jako važan. Zabranjeno je pohovanje i prženje u rafinisanim uljima. Domaći kefir ali i kiseli kupus mogu da svojim sastojcima značajno pomognu u ovoj borbi. Od začina možete koristiti beli i crni luk, kurkumu, đumbir i origano.
Iako često kada pričamo o specifičnoj ishrani za određena stanja to uvek deluje jako komplikovano, kada je kandida u pitanju neophodno je držati se osnovnih postulata zdrave ishrane, samo u ovom slučaju ne treba dozvoliti takozvane „cheat day“ opcije, jer je u borbi sa kandidom jako važno biti disciplinovan i revnostan. Treba voditi računa kada sami ne spremate namirnice, jer u restoranima se koristi dosta začina i sosova koji u sebi sadrže šećer i mlečne proizvode koji doprinose razvoju kandide. Iako na tržistu postoji niz suplemenata za decu koja se bore sa kandidom, treba pokušati je se rešiti samo istrajnom dobrom hranom. I kada prestanu simptomi i nema je više u stolici treba nastaviti sa rigoroznim pravilima još makar dve nedelje.
Ne zaboravite da uredna i zdrava ishrana deteta i kada nema kandidu je preduslov za zdraviji organizam koji je manje pogodan za napade različitih mikroorganizama.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Svetski trendovi sugerišu da se vreme spavanja dece smanjuje, dok se istovremeno povećavaju i vreme provedeno pred ekranima, ali i prekomerna težina i debljina.
Vreme provedeno ispred ekrana, kao i količina sna najjasniji su signal zbog kog nastaju problemi s telesnom težinom dece, zaključak je studije u kojoj je učestvovalo više od 4000 dece u uzrastu od dve do 11 godina iz osam evropskih zemalja. Rezultati studije biće predstavljeni na Evropskom i međunarodnom kongresu o gojaznosti dece ECOICO 2020, koji se od 1. do 4. septembra održava putem interneta.
Svetski trendovi sugerišu da se vreme spavanja dece smanjuje, dok se istovremeno povećavaju i vreme provedeno pred ekranima, ali i prekomerna težina i debljina.
Širom sveta 90 odsto adolescenata ne spava preporučenih devet do 11 sati noću, što se podudara s povećanom upotrebom ekrana. Procenjuje se da samo u Velikoj Britaniji mladi u uzrastu od osam do 19 godina provode u proseku 44 sata nedeljno zureći u razne ekrane.
Ova nova otkrića potkrepljuju dokaze iz prethodnih studija koji pokazuju da su i trajanje spavanja i vreme gledanja u ekrane nezavisno povezani s prekomernom težinom, dodajući pri tome dokaze o tome kako ta ponašanja međusobno deluju i utiču na promene u telesnoj težini mlade populacije.
U studiji su istraživači ispitivali povezanost između vremena provedenog pred ekranom, ​​trajanja spavanja i prekomerne telesne težine kod 4285 dece u uzrastu od dve do 11 godina iz programa IDEFICS (Identifikacija i prevencija zdravstvenih uticaja kod dece i odojčadi uzrokovanih ishranom i životnim stilom) iz osam evropskih zemalja: Španije, Nemačke, Mađarske, Italije, Kipra, Estonije, Švedske i Belgije.
Roditelji su bili zamoljeni da prijave koliko su vremena deca prosečno provodila gledajući televiziju, igrajući igrice, koristeći mobilne telefone, računare ili tablete i spavajući svaki dan na početku i na kraju studije.
Istraživači su otkrili da vreme provedeno ispred ekrana i trajanje spavanja imaju obrnutu korelaciju. To znači da je smanjenje jednog faktora pratio porast drugog, pa su istraživači procenili i njihov odvojeni i zajednički uticaj na promene u telesnoj težini dece.
Analiza je pokazala da je za svaki dodatni sat gledanja u ekrane povećavala verovatnoća da će deca dobiti prekomernu težinu ili postati gojazna za 16 odsto, dok je svaki sat spavanja manje bio povezan s 23 odsto većim rizikom od prekomerne telesne težine ili gojaznosti.
Međutim, nakon prilagođavanja podataka zbog mogućih zbunjujućih faktora, uključujući pol, uzrast, regiju evropske zemlje i roditeljski stepen obrazovanja, istraživači su otkrili da povezanost između vremena upotrebe i prekomerne telesne težine više nije statistički značajna, ali trajanje spavanja i dalje ostaje važan nezavisni uzrok prekomerne težine.
“Spavanje je često potcenjen, ali važan deo dečjeg razvoja, a redovan nedostatak sna uzrokuje razne zdravstvene probleme. Naši nalazi sugerišu da trajanje spavanja igra ulogu u vezi između vremena provedenog uz ekrane i prekomerne težine, ali potrebno je više istraživanja da bi se razumeo mehanizam u osnovi ovog odnosa”, rekla je voditeljka istraživanja dr Viveka Guzman.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Nije lako decu odvojiti od igrica, a posebno za vreme raspusta kad nemaju obaveza. Sve je još teže sa decom mlađom od deset godina, jer oni najviše vole da ih igraju, a najlakše razvijaju zavisnost.
Video-igre na telefonu ili kompjuteru vole mnogi od nas, a vole ih i deca. Sa igranjem započinju sve ranije, a nekima je to glavna zabava već sa četiri godine. Zabrinjava podatak i da se godišnje na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu zbog video-igrica hospitalizuje 20–30 dece, a u najvećem broju slučajeva reč je o dečacima.
Kako je u toku letnji raspust, deca nemaju obaveze, pa i više koriste mobilne telefone. Zato Nikolina Milosavljević, dečji psiholog i savetnik za roditelje, otkriva pet saveta kako da motivišete dete da ostavi telefon i video-igricu i usmeri se na neku drugu aktivnost.
Pokušajte da deci ispod deset godina ne dozvoljavate da pretražuju samostalno internet!

1. Pomirite se sa činjenicom da vaše dete i sva deca u njegovoj okolini često koriste mobilne telefone i igranje igrica kao vid razonode. Što se pre svi budemo pomirili sa tim, biće nam lakše.

2. Ukoliko imate dete mlađe od 10 godina, pokušajte da ne dozvolite da pretražuje internet samostalno, bez vašeg nadzora, i nastojte da mu ne dajete da igra igrice. Ako mu dozvolite, veća je verovatnoća da će razviti zavisnost od interneta i igrica.

3. Ako odlučite da kupite detetu mobilni telefon ili neku platformu za igranje igrica, pre nego što dete krene sa korišćenjem tih privilegija jako je važno da definišete koja su pravila korišćenja, kao i da unapred definišete posledice ukoliko se pravila ne poštuju.

Upoznajte se sa sadržajem igrica!

4. Insistirajte na tome da dete može da igra igricu i koristi telefon za pretraživanje onlajn sadržaja samo onda kad ispuni sve obaveze u toku dana. Ako prekrši pravila, budite staloženi i dosledno sprovedite posledice.

5. Ako želite da vaše dete prekine igranje igrica, pokušajte da ne budete odsečni i grubi, nego mu jednostavno nežno priđite, dodirnite ga i pitajte radoznalo šta radi, kakva je to igrica. Upoznajte se sa tim s čim se trenutno zabavlja, pa tek tada tražite od njega da ostavi telefon. U tom slučaju manje će negodovati.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Da li deca mogu da prenose koronu i teško obole, odgovore na ova pitanja daje najveća studija do sada!
Ponovno otvaranje škola goruća je tema ovog leta u mnogim državama sveta, i stalno čitamo nova istraživanja o tome da li su deca prenosioci korona virusa, da li mogu da razviju teže oblike bolesti i drugim detaljima.
Sad je objavljeno veliko istraživanje sprovedeno nad čak 65.000 ljudi, koje je dalo novi uvid u korona virus kod dece.
Ambiciozna studija utvrdila je da deca mlađa od deset godina ređe prenose drugima korona virus, ali to nipošto ne znači da ne mogu uopšte da ga prenesu.
A deca starija od deset godina, pa sve do 19, praktično se ne razlikuju od odraslih kada je sposobnost prenošenja zaraze u pitanju – prenose koronu kao i odrasli!
Studije kojima je utvrđeno da deca ne prenose koronu obuhvatile su male uzorke i bile su rađene “na brzinu”, navodi dr Ašiš Dža sa Globalnog instituta zdravlja u Harvardu.
“Nova studija sprovedena nad čak 65.000 ljudi u Južnoj Koreji daleko je sveobuhvatnija, detaljnije i sistematičnije urađena,” zaključuje on.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

„Preporučujemo da se maska nosi neprekidno, jer je to najbezbednije. Ali kada dođe do klupe, za vreme slušanje časa, može da odloži masku”, objasnio je doktor Kon na konferenciji za štampu Kriznog štaba
Rizik polaska u školu je nešto što treba maksimalno smanjiti, a to je neprekidno nošenje maske, poručio je danas epidemiolog Predrag Kon.
Kon je na konferenciji za štampu Kriznog štaba na pitanje da li je obavezno nošenje maske tokom celog boravka u školi, ukazao da postoji iskustvo šta znači nošenje maski, i koliko to može biti efikasno, te smanjiti prenošenje virusa.
„Pre odlaska u školu roditelj treba da bude saradnik i decu ne šalje u školu ako ima temperaturu, respiratorne probleme i slično. Kada dođe u školu dete mora da nosi masku i odlazi do klupe. Pre nego što uđe u učionicu treba da opere ruke. Preporučujemo da se maska nosi neprekidno, jer je to najbezbednije. Ali kada dođe do klupe, za vreme slušanje časa, može da odloži masku”, objasnio je.
Kon je kazao da struka smatra da je najbolje da se neprekidno nosi maska, ali dozvoljava mogućnost da, kada je dete u svojoj klupi, masku odloži.
„Ako počne da govori, odgovara, odmah mora da stavi masku, što važi i kada izlazi iz učionice, bilo da je u holu, toaletu ili drugom mestu. Tokom leta treba svi prozori treba da budu otvoreni”, dodao je on.
Kolektivni sportovi, kako je kazao, ne mogu biti tolerisati, te će se fizičko vaspitanje održati uz potrebnu distancu.
„Znamo da i pevanje može da poveća izlučivanje virusa, i u tom smislu prilikom muzičkog nema pevanja u horu. Takođe, nema skandiranja, navijanja u nekom sportu. To su sve stvari o kojima će se detaljno pričati prvih dana. Biće i nastavnicima organizovan poseban vebinar”, najavio je Kon, prenosi Tanjug.
Kazao je i da bi bilo dobro da roditelji uspeju svoju decu da pripreme za nove uslove u školi.
Nastava za decu od prvog do četvrtog razreda biće u školama
Ministar prosvete Mladen Šarčević izjavio je danas da su nadležni, po pitanju odvijanja nastave od septembra, pošli od toga da petina roditelja ima decu do 12 godina, što je razlog da mlađi osnovci krenu u školu.
„Sve zavisi od trenutnog zdravlja nacije. Pošli smo od toga da ne očekujemo vanredno stanje, kada su, kao u prvom talasu, roditelji dece do 12 godina bili kod kuće. Preko 22 odsto je roditelja dece do 12 godina, što je dovoljan razlog da mlađi osnovci na neki način treba da krenu na nastavu”, rekao je Šarčević na pres konferenciji.
On je ponovio da će se nastava za decu od prvog do četvrtog razreda odvijati u školama, uz smanjenje broja učenika u učionicama i poštovanje svih mera.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Koji je najbolji način da svojoj deci objasnite šta je korona virus i zašto ne idu vrtić, igranice, kod drugara u goste?

Kako da se ponašate ako su uplašeni i zabrinuti?
Ovih dana skoro je nemoguće da naša deca ne primete da se nešto neobično dešava oko nas. Počevši od vesti koje gledamo, razgovora koje vodimo sa drugima, informacija koje deca međusobno razmenjuju, podataka do kojih starija deca samostalno dolaze na internetu… Nije očekivano, ali ni prirodno da se mi odrasli ponašamo kao da se ništa ne dešava.. Budite svesni njihovog prisustva i ne potcenjujte njihove mogućnosti da shvate i dožive trenutnu situaciju nastalu usled pojave korona virusa.
Poštujte dečiju zabrinutost i emocije koje doživljavaju
U danima koji slede naša deca imaće sasvim drugačije dnevne rutine. Korona virus će u većini domova biti tema o kojoj se priča i doneće različiti promene u svakodnevnici, što za decu može biti manje ili više stresno.
Ni u kom slučaju ne pokušavajte da omalovažite njihova osećanja. Podelite sa njima tačne informacije o koroni, obavezno uzimajući u obzir njihov uzrast. Sa jako malom decom verovatno neće ni biti potrebe za razgovor o virusu, ali hoće o tome zašto ne idu kod bake ili u igraonicu.
Dozvolite detetu da ispolji svoja osećanja, ali i priča o tome šta zna o korona virusu!
Prilagodite razgovor o koroni u odnosu na njihov uzrast

Mala deca
Sa decom koja još uvek ne idu u školu treba da pričate otvoreno, ali na način da lako shvate o čemu se radi. Ukoliko dete nema preveliko interesovanje za ovu temu, ne morate mu je nametati. Međutim, ako pokaže želju da priča na ovu temu, možete mu reći da je korona virus sličan prehladi ili gripu ali se jako brzo širi, posebno ako se dodirujemo, a ne peremo ruke i da ćete se zbog toga jedno vreme manje viđati sa drugima.
Mala deca često ne žele i ne umeju da jasno kažu šta osećaju i znaju. Crtež ili pričanje priče mogu poslužiti kao način da sa njima komunicirate na ovu temu.

Starija deca
Za stariju decu koja imaju pristup internetu, glavno pravilo je da budete u toku sa sadržajima do kojih dolaze. Kada je reč o koroni, pitajte ih šta su saznali i pružite im proverene informacije do kojih ste uspeli da dođete. Ohrabrite ih da vas pitaju ako ih nešto zanima, ali se trudnite da ih ne opterećujete sa suvišnim informacijama.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

 

Institut za javno zdravlje za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” doneo je preporuke kako se treba ponašati u parkovima i dečijim igralištima.
Većina preporuka Kriznog štaba do sada je važila u pojedinim gradovima u Srbiji koji su već uveli vanrednu situaciju zbog naglog širenja virusa korona, a ove mere će sada važiti za celu teritoriju Srbije.
Na sajtu Instituta “Batut” stoji prvenstveno da decu treba voditi u parkove i igrališta koja su blizu mesta stanovanja, jer na taj način se smanjuje upotreba javnog prevoza u kome je mogućnost zaražavanja veoma visoka.

Birati mesta u blizini kuće/stana
Važno je izbegavati boravak na mestima koja su udaljena od vašeg doma, posebno ako koristite javni prevoz do odredišta ili su to mesta gde se inače okuplja veliki broj ljudi jer se tako povećava rizik od zaražavanja (češći kontakti sa ljudima, veća mogućnost dodirivanja kotaminiranih površina).

Održavati udaljenost od drugih najmanje 1,5 metar. Ukoliko nije moguće održavanje udaljenosti,obavezno je nošenje zaštitnih maski.Nošenje maski se preporučuje i kada je moguće obezbediti ovo rastojanje.

Održavati higijenu ruku. Preporučuje se održavanje higijene ruku korišćenjem sredstva za dezinfekciju ruku na bazi 70% alkohola, i to: odmah po izlasku iz kuće/stana i po potrebi (npr. konzumiranja hrane). Takođe, ne dodirujte lice, posebno usta, nos i oči pre dezinfekcije ruku.

Brisati rukohvate i držače na spravama za vežbanje. Ukoliko koristite sprave za vežbanje na otvorenom,preporuka je da pre korišćenja obrišete rukohvate i držačesredstvom za dezinfekciju na bazi 70% alkohola, a nakon toga dezinfikujete i svoje ruke.

Кoristite svoje rekvizite i opremu
Ukoliko vežbate i potrebni su vam, ponesite svoje rekvizite (npr. tegove) i svoju opremu (npr. peškir, prostirka, rezervna garderoba) i ne razmenjujte ih sa drugima.Ne pijte vodu iz iste flaše sa drugima!

“Obrisati” iznajmljene bicikle, trotinete. Ukoliko iznajmljujete biciklili trotinet,pre upotrebe dezinfikujte sredstvom za dezinfekciju na bazi 70% alkohola sve delove/površine koje dodirujete rukama: upravljač, sedište, prtljažnik/korpu itd. Nakon toga obavezna je dezinfekcija ruku sredstvom na bazi 70% alkohola.

Birati grupni sport koji omogućava održavanje fizičke distance. Ne savetuje se bavljenje grupnim sportovima tokom kojih dolazi do bliskog kontakta kao što su fudbal, košarka, rukomet, ragbi, dok su badminton, tenis, kuglanje, boćanje, golf i sl.sportovi koji omogućavaju da budete fizički aktivni u društvu, a da istovremeno održavate preporučenuudaljenost od saigrača.

Obratiti posebnu pažnju na higijenu ruku po povratku kući. Nakon povratka kući temeljno operite ruke sapunom i vodom u trajanju od najmanje 20 sekundi.

Preporuke za predškolske ustanove
Sprovesti pranje, čišćenje i dezinfekciju prostora, površinakoje se najčešće dodiruju rukama, pribora i opreme, vodom i deterdžentom i kori-šćenjem standardnih dezinficijenasa, kao i provetravanje prostorija obavezno pre započinjanja radai nakon završetka radnog vremena.

Na ulazu u objekat postaviti dezobarijeru,kao i dozer sa sredstvom za dezinfekciju ruku na bazi 70% alkohola.

Na sajtu objekta i na ulazu u objekat postaviti pravila ponašanja roditelja prilikom dolaska i odlaska.

Poštovati važeću proceduru ponovnog dolaska deteta nakon dužeg odsustva uz potvrdu nadležnog pedijatra. Za prijem dece uspostaviti proceduru kontrolisanog ulaska kako se ne bi stvarala gužva i obezbedilo održavanje rastojanja od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno licena svaka 4 m2. Ukoliko je moguće organizovati prijem dece ispred objekta u unapred dogovorenim intervalima. Roditelji dece morajuda nose zaštitne maske.

Edukovati roditelje o važnosti ostajanja kod kuće dece sa simptomima bolesti:raspiratornih, crevnih i bolesti sa povišenom telesnom temperaturom.

Edukovati zaposlene o obavezi praćenjasopstvenog zdravstvenog stanja, stanja dece i pridržavanja postupaka u skladu sa preporukama vezanim za prevenciju pojave COVID-19,uključujući poštovanjesocijalne distance i korišćenje lične zaštitne opreme. Zaposlene kod kojih se ispolje simptomi bolesti odmah udaljiti sa radnog mesta.

Prilikom prijema, treba proveritida li kod deteta postoje znaci respiratorne infekcije. Pri svakoj sumnji na postojanje bolesti disajnih puteva dete ne primati u kolektiv. Ukoliko jemoguće izmeriti temperaturu beskontaktnim toplomerom koji nakon svake upotrebe treba obrisati dezinfekcionim sredstvom na bazi 70% alkohola. Zaposleni koji prima decu pre i posle svakog kontakta sa detetom treba da opere ruke toplom vodom i sapunom u trajanju od najmanje 20 sekundi i da koristi ličnu zaštitnu opremu.

U predškolskoj ustanovi zaposleno osoblje i deca su u bavezi da nose zaštitne maske.

Zabranjeno je istovremeno okupljanje višeod 10 dece u zatvorenom i otvorenom prostoru.

Ne mešati decu iz različitih vaspitnih grupa u istom prostoru.

Na vidnim mestima u objektu postaviti postere sa preporukama za zaštitu od infekcije i informacije za roditelje o važnosti ostajanja kod kuće dece sa simptomima bolesti.

Ne koristiti igračke koje se ne mogu prati i dezinfikovati, na primer plišane igračke. Ne mešati igračke između vaspitnih grupa i dece pre nego što se operu i dezinfikuju. Odrediti mesto za odlaganje prljavih i čistih igračaka.

Za dnevni odmor dece postaviti krevete po principu „noge-glava”na udaljenosti od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno detena svaka 4 m2. Za svako dete obeležiti posteljinu i voditi računa da svako dete spava u svom krevetu.

Potrebno je sprovesti pojačane higijenske mere prilikom pranja, umivanja, presvlačenja i držanja dece u naručju.

Obavezan je nadzordece od stranevaspitača tokom pranja ruku. Ukoliko vaspitač pomaže detetu prilikom pranja ruku,potrebno je da nakon toga opere svoje ruke.

Deca za stolovima treba da sede na udaljenosti od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno dete na svaka 4 m2.Ne dozvoliti deci da međusobno dele hranu.

Osoblje koje radi na pripremi i distribuciji hrane mora da nosi maske i rukavice i da redovno sprovodi mere lične higijene.

Ne sprovoditiproslave u objektu,kao ni organizovane grupne posete na mestima gde se očekuje okupljanje većeg broja osoba, izlete.

Sprovoditi mere socijalnog distanciranja u slučaju da postoji organizovani prevoz dece –vozač i deca morajuda nose maske, adeca treba da sede u svakom drugom redu.
Ukoliko je nedovoljan broj mesta u vozilu, transport organizovati po vremenskim intervalima. Neophodno je sprovoditi pojačanu higijenu i dezin-fekciju vozila.

Ukoliko je moguće, obezbediti prostoriju koja se može koristiti za izolaciju osoblja ili dece kod kojih se pojave simptomi bolesti disajnih puteva.

U slučaju pojave simptomaili sumnje na postojanje COVID-19 infekcije potrebno je preduzeti sledeće:–Кod svake promene zdravstvenog stanja, dete izolovati u sobu zaizolaciju, odmah obavestiti roditelje/staratelje i u najkraćem roku, dete uputiti lekaru. Ukoliko se vrši merenje telesne temperature običnim toplomerom (preporučeno samo kod dece kod koje se sumnja na povišenu telesnu temeperaturu), obavezna je dezin-fekcija toplomera nakon merenja, kao i higijena ruku;–

Proveriti zdravstveno stanje ostale dece koja borave u kolektivu i svaki sumnjiv slučaj izolovati;–U slučaju potvrde COVID-19 infekcije, prostor u kome je dete boravilo ne koristiti. Otvoriti spoljna vrata i prozore da bi se prostor provetrio.
Pre čišćenja prostora sačekati bar 24 časa. Detaljno oprati i dezinfikovati prostor, površine, pribor, opremu i dr. namenskim dezinfekcionim sredstvima u skladu sa uputstvom proizvođača.22.Savetuje se nesmetani rad predškolskih ustanova do daljnj

Preporuke za škole
Decu do škole dovode roditelji kojima se ne preporučuje ulazak u školu. Decu od roditelja preuzima učitelj.

Boravak dece organizovati prema uzrasnim grupama, tako da je dozvoljen istovremen boravak manje od 10 dece u istom prostoru, pri čemu između okupljenih lica mora da postoji rastojanje od najmanje 1,5 metar, odnosno tako da bude jedno licena svaka 4 m2.

Ne mešati decu i učitelje iz različitih uzrasnih grupa u istom prostoru. Boravak dece organizovati tako da se međusobni kontakt različitih uzrasnih grupa maksimalno izbegne (napraviti rasporede za toalet, igru, boravak na otvorenom i sl.).

Ne sprovoditi proslave u objektu (priredbe), kao ni organizovane grupne posete mestima gde se očekuje okupljanje većeg broja osoba, izlete i dr.

Pre početka rada škole, a i svakodnevno sprovoditi čišćenje i dezinfekciju prostora, pribora i opreme, kao i provetravanje prostorija najmanje pola sata nakon čišćenja. Pribor i sredstvaza čišćenje i dezinfekciju se moraju držati van domašaja dece i ne smeju se primenjivati u neposrednoj blizini dece

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja…
Visoko senzitivna deca i poremećaj nedostatka pažnje
Često me pitaju o odnosu između senzitivnosti i poremećaja nedostatka pažnje (engl. ADD – attention deficit disorder, prim. prev). Naizgled, postoji neka veza, dok neki stručnjaci smatraju da je kod mnoge senzitivne dece pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje. Pretpostavljam kako je moguće da visoko senzitivna deca imaju pomenuti problem. Ali te dve stvari uopšte nisu iste i, na neki način su, zapravo, suprotne. Na primer, kod većine visoko senzitivne dece primećen je veći dotok krvi u desnu stranu mozga, dok je kod dece s poremećajem koncentracije suprotno – povećan je dotok krvi u levu stranu. Deca koja imaju problema sa fokusiranjem verovatno imaju veoma aktivan sistem slobodno kreni (engl. go-for-it) i relativno neaktivan sistem stani i proveri (engl. pause-to-check).
Zbog čega onda ljudi mešaju ove dve pojave? Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja (mada, kad su veoma zadubljeni u misli, opažaju vrlo malo). Prvi slučaj se, upravo, i naziva poremećajem zato što ukazuje na opšti nedostatak adekvatnih „egzekutivnih funkcija” kao što je donošenje odluka, fokusiranje i razmišljanje o posledicama. Visoko senzitivna deca su obično dobra u svemu ovome, bar kad se nalaze u prijatnom, poznatom okruženju. Ma koji da je razlog (uzrok je nepoznat), deci s poremećajem pažnje veoma je teško da nauče da postavljaju prioritete, da se ponovo usredsrede na ono što su radili nakon što im jednom odluta pogled, ili, na primer, da budu svesni kako se nastavnik na času ne obraća njima lično.
Da ponovimo, visoko senzitivna deca, bar na neko vreme, uglavnom mogu da se isključe iz spoljašnjeg sveta kada žele ili kad moraju. Međutim, za to je potrebna mentalna energija. Stoga, još jedan razlog što visoko senzitivnom detetu može biti pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje pojavljuje se ukoliko ga mnogo stvari sprečava da se usredsredi ili ako to traje duže, ili ako je dete emocionalno uzrujano i samim tim već iznutra prima previše stimulacija, pa može biti prilično uzdrmano usled spoljašnjih uticaja i ponašati se kao da je uznemireno ili „euforično.” Može se umoriti usred dugog, bučnog školskog dana zato što mu je, više nego ostaloj deci, potreban veći napor da se koncentriše. Takođe, ako se plaši da će se u određenoj situaciji pokazati lošije zato što je preterano uzbuđeno ili prima previše informacija – na primer, za vreme važnog ispita – često biva previše uznemireno i, shodno tome, zapaža neke detalje koje bi inače zanemarilo.
Nastavnici mogu ustanoviti da visoko senzitivno dete ima poremećaj nedostatka pažnje zato što to podrazumeva određene novčane olakšice, tako da učenik s takvom dijagnozom može da prima socijalnu pomoć – kao što smo rekli, neobično ponašanje se ređe objašnjava kao visoka senzitivnost. (Takođe, među stručnjacima koji proučavaju ljudski karakter, vodi se ozbiljna polemika oko toga da li je u većini slučajeva poremećaja koncentracije jednostavno reč o normalnoj varijaciji u karakteru, koja se, kao i kod senzitivnosti, pogrešno tumači. Interesantnu kulturološku diskusiju o poremećaju nedostatka pažnje možete pogledati u knjizi Ričarda Degrandprea Retalin Nation (Richard DeGrandpre), u kojoj će dosta zanimljivog pronaći i senzitivne osobe.

Spektar autističnih poremećaja

Roditelji ili pedijatar obično rano primete ukoliko dete ima ozbiljan problem. To, naravno, zavisi od dostupne zdravstvene nege budući da se problemi dece iz slojeva sa nižim primanjima ne prepoznaju tako brzo. A često je upravo rano otkrivanje od ključnog značaja za lečenje. Stoga, ukoliko ste zabrinuti zbog ponašanja svog deteta, potražite stručno mišljenje lekara. Ova knjiga nije zamena za pomoć eksperata. Možda se plašite da se vaše dete nalazi „u spektru autizma,” koji danas uključuje blagi ili atipični autizam, ranije poznat kao Aspergerov sindrom. Spektar autističnih poremećaja (engl. Autistic Spectrum Disorders – ASD) podrazumeva lošu društvenu interakciju i komunikaciju kao i ograničene, stereotipne obrasce ponašanja, koji se ponavljaju, a obično se mogu uočiti do druge godine života.
Stepen spektra autističnih poremećaja izuzetno je važan. Neke osobe sa ovim poremećajem mogu pokazivati pomalo neuobičajeno društveno ophođenje i imati unekoliko neobična interesovanja. Gotovo polovina osoba sa visoko funkcionalnim spektrom autizma natprosečno su inteligentne. Iskreno govoreći, ako niste sigurni da li ponašanje vašeg deteta ukazuje na visoku senzitivnost ili na spektar autističnih poremećaja, verovatno je reč o tome da će vam dete biti visoko funkiconalno ukoliko se i u najmanjoj meri nalazi u spektru autističnih poremećaja. Dete sa spektrom autizma, takođe, može biti i visoko senzitivno. Ipak, istraživanje jasno kaže da čak ni visoka funkcionalnost nije isto što i visoka emocionalna preosetljivost. Pored razlika u strukturi mozga, visoka senzibilnost utvrđena je kod oko dvadeset odsto dece; spektar autističnih poremećaja pogađa od dva do četiri deteta na deset hiljada. Uzimajući u obzir ove podatke, visoka senzitivnost smatra se normalnom varijacijom, dok je ASD klasifikovan kao poremećaj.
Međutim, i visoka senzitivnost i visoka funkcionalnost kod autističnog spektra predstavljaju primer „neurodiverziteta.” To znači da nisu tipični i da, čak i ako obe grupe ne funkcionišu isto kao ostale, svakako ne žele da ih smatraju hendikepiranim. Tačno je da se visoka senzitivnost javlja kao normalna strategija preživljavanja kod preko stotinu vrsta, i uvek kod izrazite manjine; ali, oni sa visoko funkcionalnim spektrom autizma u nekim okruženjima, takođe, nose „strategiju opstanka“, tako što ponekad nadmašuju „neautistične.” I oni poseduju vlastito verodostojno životno iskustvo.
Neurodiverzitet se može posmatrati i iz drugog ugla, po kome je svačiji mozak različit poput otisaka prstiju. Ovde se usredsređujemo na jednu važnu karakternu crtu, ali svi mi nasleđujemo mnogobrojne osobine, što se odnosi i na visoko senzitivnu decu. Svakako, neke osobine su korisnije od drugih. U svakom slučaju, vive la différence![1]

Šta da činite ako niste sigurni

Ako ste u nedoumici, posetite tim stručnjaka koji će proceniti vaše dete. Prvo saznajte koji stručnjak je cenjen u svojoj oblasti, a neguje timski rad, a potom se raspitajte i za kolege s kojima sarađuje. Ovo može zahtevati nešto veće troškove, ali problemi s kojima se rano uhvatite ukoštac obično se mogu rešiti uz daleko manje izdatke. Potreban vam je tim stručnjaka jer pedijatri posmatraju uglavnom samo fizičke simptome ili rešenja. Psihijatar će tragati za mentalnim poremećajima, koji se mogu rešiti lekovima. Psiholog će želeti da vas nauči novim načinima ponašanja, ali može zanemariti fizičke probleme. Radni terapeut će se usredsrediti na senzomotorne probleme i rešenja; logoped će se baviti verbalnim sposobnostima; socijalni radnik će se baviti porodicom, školom i okruženjem. Udruženi, mogu postići sjajne rezultate. Može se desiti da u svakoj oblasti postoji problem kome treba posvetiti dužnu pažnju. (Po mom mišljenju, samo lekovi nikad nisu dovoljni kada su prisutne poteškoće u ponašanju kod deteta koje bi trebalo da nauči da se suoči sa svakim svojim problemom.)
Detaljne pretrage mogu trajati nekoliko nedelja, a ne nekoliko sati. Tim lekara koji procenjuje vaše dete trebalo bi da traži izveštaje od vas, detetovih vaspitača i nastavnika, kao i od ostalih stručnjaka koji su prethodno imali prilike da pogledaju vaše dete. Uzeće porodičnu anamnezu, a neko bi trebalo da osmotri vaše dete i, ako je moguće, i dete i vas zajedno. Pre svega, trebalo bi da karakter posmatraju kao deo celokupne slike i da pokažu kako su stručni za ovu oblast. Nažalost, mnogi su nestručni, i mogu napraviti ozbiljne greške.
Konačno, tokom i posle evaluacije, lekari bi trebalo da vam pružaju podršku i da vas ohrabruju. Trebalo bi da im možete verovati i poštovati ih; oni će izvršiti ogroman uticaj na život vašeg deteta. Ukoliko sumnjate u nečije mišljenje, potražite mišljenje još nekog iz ove oblasti. Lekari kod kojih odete trebalo bi i sami da vam to predlože. Nemojte ništa prihvatati naprečac osim ako za to ne postoji valjan razlog.
I zapamtite, visoko senzitivna deca su normalna deca, koja su većinom opuštena i otvorena prema onima koje poznaju dobro. Umeju da slušaju i da se izražavaju vrlo dobro. Kad su pod stresom, privremeno su nesposobna da funkcionišu normalno jer su, verovatno, veoma uzrujana. Ali, vi ih znate i kad se dobro osećaju, kad su druželjubiva, radoznala i zadovoljna sobom.
Da li treba da tražite „lek” za senzitivnost svog deteta? Ne. Na karakternim crtama se može raditi u smislu da dete može naučiti da se uklopi u datu sredinu, a roditelji mogu da nauče kako da mu pomognu u tome. Ako pokušavate da senzitivnost izlečite, uklonite ili sakrijete, najverovatnije ćete stvoriti još veće probleme. Osetljivi mladići i muškarci u našem društvu često osećaju kako moraju da kriju svoje emocije, i to ih obično skupo košta. Varijacije u naravi predstavljaju „začin života” – i, možda, najveću nadu za preživljavanje vrsta.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Roditeljstvo današnjice odlikuje veliki trud i želja da se dete zaštiti od nezadovoljstva, razočaranja ili bilo kakve frustracije. Dovoljna je samo naznaka nezadovoljstva da bi roditelj potrčao da izgladi situaciju.
Namera je opravdana, jer niko ne želi da mu dete pati, ali posledice neprekidne zaštite štete detetu u odrastanju. Naime, mnogi stručnjaci tvrde da dete mora samo da se suoči sa usponima i padovima, da prepozna emocije koje prate neuspeh i uspeh, kako bi u životu moglo da računa samo na sebe. Kada dete spozna svoju unutrašnju snagu i izdržljivost, neće upasti u zamku da zavisi od spoljašnjih faktora koji bi ga umirili, piše magazin goop.com

Biti nesrećan: Ključ za odgajanje srećne dece
Na pitanje šta žele za svoje dete većina roditelja odgovora da žele da bude srećno.
Istraživanja su pokazala da roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu. Kao rezultat takvog roditeljstva imamo mlade članove društva koji su preosetljivi i neretko depresivni kada odrastu.
Gde se krije tajna: da biste imali srećno dete, morate da ga naučite da reguliše svoje emocije i da zna da se izbori sa trenucima kada je nesrećno. Osećanja ne treba prikrivati, niti gutati. Čitava lepeza osećanja počevši od frustracije, preko ljutnje, razočaranja, te besa mora da bude dozvoljena. Moraš da osetiš da bi prevazišao.
U poslednje dve decenije javio se fenomen helikopter roditeljstva koje odlikuju roditelji koji zapeti kao puške čekaju da umire svoju decu. Kao što je bebi ponekad potrebna cucla radi utehe, tako roditelji utrčavaju nudeći utehu da se dete ne bi uznemirilo. Od naših roditelja, preko njihovih roditelja, naredbe: „Idi u svoju sobu, jer ja tako kažem” zamenili smo pitanjima i utehom u stilu: „Ne spava ti se? Hajde da pričamo o tome naredna dva sata!” praćeno zajedničkim odlaskom u krevet, i iskradanjem iz sobe, nečujno poput mačke kada dete zaspi. Jer, kao dobar roditelj vi ste dužni da poremetite svoj san. Naravno da ne.
Kada postanete roditelj, uz tu titulu gratis dobijate i titulu emotivnog i ličnog trenera svog deteta. Doduše, nigde se jasno i precizno ne spominje niti ističe važnost „veštine upravljanja emocijama“. Primetićete i sami, da roditelji vreme posvete edukaciji, obrazovanju, prihvatanju i usavršavanju novih veština poput baleta, fudbala, stranog jezika, crtanja, dok sa druge strane stoji veština koja je u životu svakog odraslog bića neophodna – upravljanje emocijama. Šta se dešava sa emocijama? Gde je trening za osećanja i regulisanje istih? Složićete se da se mnogi odrasli i dalje suočavaju sa izazovima kada nalete jake emocije.
Nikada nije previše rano, niti je dete previše malo da nauči kako da reguliše svoja osećanja. Dete uči na primeru. Roditelji su kalup, a dete vosak koji zauzima oblik prema kalupu. Roditelj je prvi kalup koji će dete preslikati. Taj kalup sadrži sva ponašanja, reakcije, reči, pa i dela. Neretko se dešava da roditelji shvate koliko njihov emotivni sistem nije dovoljno razvijen, onog trenutka kada dobiju dete. Shvate da nemaju dovoljno strpljenja, da ne umeju da komuniciraju kako bi trebalo. Onda kada roditelji nauče ili već praktikuju dobru praksu reagovanja i regulisanja emocija pred decom, ona takav stav preuzimaju i postaju stabilna i jaka.
Najvredniji dar od svih koji roditelji mogu da daju svom detetu nije materijalne prirode. Daleko od toga. Najvredniji dar su mudra i promišljena uverenja i emotivni regulator. To je dar koji će u toku životu neprekidno darivati dalje, samim tim što je dobra osnova za stabilan, ispunjen život, gde se vrednost ne prepoznaje u mišljenjima okoline već u samom sebi. Istraživanja su pokazala da deca koja prihvataju osećanja i znaju da se izbore sa njima imaju više uspeha u životu, u odnosu sa prijateljima pa i u ljubavi, jer su stabilna i jaka. Ona znaju da su neprijatna osećanja samo pokretač ka boljem. S druge strane, deca i odrasli koji ne mogu da se izbore sa emocijama na zdrav način neprekidno traže utehu negde drugde – u hrani, alkoholu, narkoticima, postaju zavisni partneri u vezi.
Svakodnevno nailazimo na ponavljanje loših šablona. Koliko puta u parku vidite majku ili oca koji viču na dete i grde ga da je jedino koje plače u parku i da niko od drugara neće da se igra sa plačljivkom? Koliko puta ste čuli da neko od roditelja preti detetu da će ga ostaviti u prodavnici zato što se ne ponaša lepo?

Šta možete i treba da radite:

Šta možete da učinite da vaša deca ne preuzmu obrazac koji vodi u neprekidni krug nestabilnosti, nepoverenja i lošeg upravljanja emocijama?
Dajemo vam par predloga:
Tolerišite negativna osećanja vašeg deteta tako da ne preuzimate odgovornost za njih. Kada imate loš dan želite da se izjadate partneru ili bliskoj osobi. Ne želite da neko zasuče rukave i reši vaše izazove, već samo da vas neko sasluša i pokaže empatiju. Deca se ne razlikuju u tome od odraslih. Ako je vaše dete tužno zbog loše ocene, nemojte da komentarišete kako ne možete da podnesete učitelja/icu. Oduprite se potrebi da zaustavite tugu i suze, pokušajte afirmativni pristup. Recite detetu da razumete zašto se loše oseća i pitajte ga šta će drugačije uraditi u budućnosti? Ne želite da naučite dete da ćete uleteti i rešiti svaki problem koji bude imalo.
Kako biste razvili i ojačali unutrašnju snagu deteta, i otpornost, morate da naučite da tolerišete detetove velike emocije. Morate da izađete iz zone intuitivnog komfora koji nalaže da zaštitite dete. Kao što svaki pad sa bicikla u toku vožnje uči dete kako da vozi bicikl, tako i samostalna borba sa velikim emocijama uči regulisanju osećanja i upornosti da se prevaziđu na zdrav način. To je veština koja će mu služiti za života.
Ako na dete stavite etiketu „lomljivo i krhko” moguće je da će takvo i biti. Usmerite detetovu pažnju na njegovu unutrašnju snagu, ne slabost. Na primer, možete mu reći: „Znam da je veoma teško da kažeš drugu ili drugarici da te je to što se desilo uznemirilo, ali sam siguran/a da ti to možeš, i videćeš da će vas to zbližiti”. Dozvolite detetu da preskoči emotivne prepreke i jasno izrazi svoja osećanja. Malo po malo, i doći ćete do stadijuma gde dete sasvim slobodno i nesmetano prolazi kroz emotivne izazove.
Najbolju referencu možete naći kod majke svih majki – Majke Prirode. Da li znate da ako kokoška pokuša sama da razbije ljusku jajeta da bi pile izašlo, pile umire? Ako roditelji neprekidno obleću oko svoje dece, oni ih onesposobljavaju da iskuse i žive život.
Morate biti učenik da biste bili predavač. Šta ovaj korak zahteva? Težak je i zahteva samorefleksiju roditelja. Roditelj je najbolji mogući roditelj kada je svestan sebe. Roditelj mora da zna kakav je uzor, a kakav uzor želi da bude i da se prema tome i ponaša. Ne želite da vičete na dete kako bi ono prestalo da viče. Uvedite „time-out” za sebe umesto za dete. Kada vidite da se situacija zagrejala, sklonite se da se ohladite da ne biste zažalili jer ste nešto ishitreno rekli i možda uvredili dete. Kako biste naučili dete kako da se nosi sa emocijama, vi morate da budete vladar svojih. Priznaćete, roditeljstvo je sjajna prilika ponovne izgradnje svoje ličnosti.
Budite empatični i ne poričite tuđa osećanja. Poricanje osećanja ne znači da će ona nestati. Govoriti detetu da prestane da plače, te umanjivati njegov osećaj bola kada se udari, izjavama da to ne može toliko da boli, ili da se ne plaši, nije utešno, niti će učiniti da brže prođe. Empatija koju pokazuju roditelji čini da se dete oseća bezbedno i slobodno. Videti, razumeti i čuti su osnovne akcije za sigurnost koju će dete osećati uz roditelja.
Empatija je osnovna jedinica razumevanja emocija. Empatični roditelj je poput Turingove mašine za kodiranje emocija za dete. Kada ste odlučni, a pri tom pokazujete empatiju, komunikacija sa detetom je mnogo lakša.

Osećanja se ne kupuju i ne jedu.
Ne mešajte svoja osećanja sa detetovim. Vrlo često se dešava da roditelj osećanja svog deteta reflektuje na sopstvena iskustva u detinjstvu. Kada je dete uznemireno, a vi osetite anksioznost zapitajte se šta vama to znači. Šta vama predstavlja razočaranje ili tuga, nervoza ili strah? Ako vaše dete neprekidno traži nešto od vas, a vas to uznemiri, da li to možda znači da vi kao dete niste imali glas ili vam roditelji nisu dozvoljavali da budete zahtevni? Kaže se da je „histerija deo (h)istorije“. Upravo to nam govori da se vaša, lična istorija ponavlja, i da kroz detetove emocije proživljavate ponovo neke svoje emocije za koje ste verovali da su zakopane. Prihvatite svoja osećanja, to će vas osloboditi.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu. „Ako prestaneš da plačeš, daću ti keks/kupiću ti igračku/daću ti telefon da igraš igrice” i ostale vrste dečijeg mita nisu potrebne. Ne uslovljavajte svoje dete. Ne učite ga da emocije nisu važne i da za njih postoji adekvatna zamena u vidu hrane, igračke ili igrica. Osećanja su da se osećaju, da se gužvaju i lome da bi se osetila. Ne postoji nagrada niti kazna koja može da umiri osećanja. Pustite ih da budu slobodna. Ako ti se plače, isplači se. Ako ti se tuguje, tuguj, oseti svaki atom svojih emocija ma koliko neprijatno bilo. Jaki ljudi su svesni svojih osećanja. Oni se trude da ih razumeju, jer tako upoznaju sebe. Nećeš se slomiti ako se isplačeš, već sasvim suprotno, bićeš još jači. Bitan deo mentalne higijene je biti u miru sa svojim osećanjima, ne izbegavati ih, niti pritiskati.
Zamislite kako bi svet bio divan kada bi svi umeli da regulišu svoje emocije, i takav šablon preneli na svoju decu. Imali bismo društvo gde bi konflikti bili svedeni na minimum. Naravno da bismo se i dalje suočavali sa razočaranjima i gubicima, ali bismo hitnu pomoć za saniranje osećanja imali u sebi.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Scena je poznata – našla sam se tu bar hiljadu puta, prvo kao dete a sada i kao roditelj.
Privodimo kraju sjajnu večeru i druženje sa prijateljima ili porodicom. Obrazi su nam svima malo rumeni od smeha i vina, stomaci su nam puni a srca ispunjena i radosna. A onda se neko nagne ka jednom od moje dece i kaže: „Hajde, zagrli me pa da idem!“
Moj sin se lagano odmakne unazad i stidljivo ali odlučno promrmlja: „Ne želim.“
I onda su odjednom svi pogledi uprti u mene. Rođak koji žudi za trenutkom nežnosti sa ovom malom osobom koju toliko voli me pogleda i čeka da kažem: „Hajde dušo, zagrli je!“. A moja mala osoba pozornim očima gleda i mene očekujući vođstvo i zaštitu.
Iste sekunde biram stranu, istu stranu svaki put. „U redu je, bebo. Ne moraš je zagrliti.“
I postane pomalo neugodno. A to je sasvim u redu.
Ovaj jednostavni čin se može posmatrati kao nepristojna neugodnost rođaki koja samo želi malo nežnosti, ali je zapravo jedno od čvrstih stanovišta mog vaspitnog stila dece – nešto na šta sam ponosna i što podstičem svakog roditelja da razmotri.
Ja sam prevashodno odgovorna za svoju decu. Moj posao je da im pomognem da se zauzmu za sebe i da ja to uradim za njih kada oni ne mogu.
Meni veruju više nego bilo kome drugom na svetu. Neću izneveriti to poverenje time što ću insistirati na tome da urade nešto što im je neprijatno.
Zapravo sam izrazito ponosna na njih kada odbiju da zagrle nekoga. Treba imati petlje da se zauzmu za sebe i inače, a naročito kad je reč o blago pripitoj tetki Seli.
Želim im svojim delima pokazati da im je dozvoljeno i da želim da kažu šta misle i da se zaštite od stvari koje ih čine nervoznima.
Granice treba da ispituju sa mnom. Odgovaranje i rasprave vežbaju sa mnom. Laganje i kršenje pravila vežbaju sa mnom. A kada sa mnom vežbaju kako da kažu ne moram uraditi sve što je u mojoj moći da ih ohrabrim i podstaknem.

„Ja gospodarim svojim telom.“

Moram to reći 243 puta dnevno. Uglavnom jer moj trogodišnjak insistira na tome da sedi na glavi mog dvogodišnjaka ili zato što moja kćerka insistira na tome da na meni demonstrira da je pekmez sjajna senka za oči.

„Ali maaamaaaaa, to je jagoda!“

„Ko gospodari mojim telom, dušo?“

„Ugh, TI.“ Uzdahne, frkne i odjuri dalje.

Ali razlog za opštu sveprisutnost ove izjave u mojoj kući je nastojanje da postane duboko utkano znanje da im niko nikada ne može reći šta da rade sa svojim telom – nikada.
Uporno slušamo o tome kako je doslednost važna za decu, a ni ovo nije izuzetak. Previše je zbnjujuće da ih učimo: „Ne možeš zagrliti drugare u školu ako oni ne žele da ih se grli, ali moraš zagrliti tetku Seli kad ti to kaže.“
Ne znači ne. Tačka.
To znači ne kada kažem: „Ne, ne možeš dirati šporet.“. To znači ne kad ti sestra kaže: „Ne, ne možeš me nastaviti golicati.“ To znači ne kad ti prva devojka kaže: „Ne, zapravo još uvek nisam spremna.“ I to znači ne kad kažeš rođaku da ne želiš zagrljaj.
To je jasna poruka. Nema tu sive zone.
Muka mi je od same pomisli na to, ali ovo je istina:
Statistike pokazuju da će se jedno od moje dece verovatno nekako naći u neprijatnoj situaciji u vezi sa svojim telom. Ja neću biti sa njima kada se to desi.
Ali jesam sa njima sada i potrudiću se da to bude značajno. I možda će negde u dubini svoje podsvesti uspeti čuti moj glas, pronaći snagu da kažu: „Ja gospodarim svojim telom“ i biti u mogućnosti da odu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Ministarstvo zdravlja u saradnji sa Savezom udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova Srbije i uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, raspisalo je nagradni likovni konkurs „Higijena ruku za naše zdravlje“ za decu u predškolskim ustanovama Srbije.
Tema likovnog konkursa odnosi se na značaj i način pravilnog pranja ruku u cilju prevencije zaraznih bolesti uključujući i COVID-19 i podrške razvoju zdravih stilova života.
Stručni žiri će od svih prispelih radova odabrati 40 likovnih radova dece koji će biti nagrađeni, od kojih će jedan biti štampan kao poštanska marka. Nagrade će biti uručene predstavnicima predškolskih ustanova 25.juna 2020. godine, a biće podeljene i zahvalnice za svu decu vaspitnih grupa koje su uzele učešće na konkursu.
Ova akcija deo je Кampanje za higijenu ruku Ministarstva zdravlja, koja se realizuje u okviru Nacionalnog programa za kontrolu rezistencije bakterija na antibiotike kao mera prevencije i kontrole infekcije i borbe protiv COVID-19, kao i Globalne kampanje higijene ruku Svetske zdravstvene organizacije. Кampanja se sprovodi u okviru „Drugog projekta razvoja zdravstva Srbije“ Ministarstva zdravlja, u saradnji sa Institutom za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, Republičkom stručnom komisijom za nadzor nad bolničkim infekcijama Ministarstva zdravlja, Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Savezom udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova Srbije i Farmaceutskom komorom Srbije.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Na jedno dete bez roditeljskog staranja konkurišu tri para
U ovom trenutku 761 par u Srbiji željno iščekuje dan kada će im biti javljeno da su postali roditelji, a statistika Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja govori da na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu tri para. To znači da na „nove” roditelje u ovom momentu čeka 245 mališana, a 77 njih nastaviće svoj život u inostranstvu, jer za ovu decu centri za socijalni rad nisu mogli da pronađu usvojitelje u Srbiji. U ministarstvu takođe ističu da se 27 mališana trenutno nalazi na šestomesečnom prilagođavanju kod usvojitelja – a ako proces adaptacije bude uspešno okončan, ovi mališani dobiće nove roditelje.
Drama porodice Savić, kojoj je oduzeta tek usvojena devojčica, jer je naknadnom kontrolom ustanovljeno da je razlika u godinama između nje i njene nove majke veća od 45 godina, otvorila je brojna pitanja na koja javnost očekuje odgovor. Kako u razgovoru za naš list objašnjava Vukota Vlahović, načelnik odeljenja za upravne i nadzorne poslove u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, postoje tri situacije u kojima resorni ministar mora lično da potpiše saglasnost za usvojenje: ako je razlika u godinama između jednog ili oba usvojitelja veća od 45 godina, ako je u pitanju inostrano usvojenje i ukoliko samac ili samica žele da usvoje decu.
– Po slovu Porodičnog zakona, razlika u godinama između deteta i usvojitelja ne sme da bude veća od 45 godina, ni manja od 20 godina, kako bi taj odnos podsećao na roditeljsku relaciju – kaže Vlahović.
To je istovremeno i jedan od čestih razloga zbog kojih osobe dugo čekaju na željeno proširenje porodice, napominje Vlahović.
– praksa pokazuje da većina potencijalnih usvojitelja ima između 40 i 50 godina, a gotovo svi traže bebe koje imaju svega nekoliko meseci. Ako se ima na umu podatak da je svega trećina dece koja čekaju na usvojenje mlađa od dve godine i da 33 odsto mališana ima između tri i pet godina, a trećina je starija od šest godina, onda je jasno zbog čega je raskorak između želja i mogućnosti tako veliki – objašnjava Vukota Vlahović.
Osim toga, svi potencijalni usvojitelji žele zdravu decu svoje nacionalnosti, a veliki broj mališana koji se nalazi u bazi podataka Ministarstva rad ima poremećaje u razvoju.
– Dužina čekanja na dete jeste veoma individualna – što su osobe tolerantnije na detetove karakteristike tipa zdravstveni status, nacionalno poreklo ili boja kože, brže se realizuje usvojenje. Nažalost, mnogi mališani odrastu pre nego što postanu nečija deca – tužno konstatuje naš sagovornik.
U resornom ministarstvu ističu da neregulisani životni status dece često onemogućava stručnjake centra za socijalni rad da za njih traže nove roditelje. Naime, zakonom je predviđeno da na usvajanje odlaze ona deca čiji su roditelji nepoznati ili umrli, odnosno mališani čijim je očevima i majkama trajno oduzeto roditeljsko pravo.
– Deca na usvojenje najčešće odlaze iz hraniteljskih porodica, a postupak adaptacije na novu porodicu traje šest meseci. Dešavalo se da potencijalni usvojitelji za to vreme odustanu od proširenja porodice ili da organ starateljstva proceni da kvalitet odnosa između usvojitelja i deteta nije zadovoljavajući i ne da dozvolu za usvojenje – zaključuje Vukota Vlahović.
U javnosti se često polemiše sa tezom zbog čega strani državljani usvajaju našu decu, a stručnjaci ministarstva rada objašnjavaju da strani državljani mogu da usvoje dete iz Srbije samo ako za to dete ne mogu da se pronađu usvojitelji u našoj zemlji. Svake godine između deset i petnaest stranih državljana usvoji našu decu, a u prethodnih 14 godina čak 223 mališana dobilo je strane pasoše. Decu iz Srbije najčešće usvajaju parovi iz Švedske, SAD i Španije, a analiza Ministarstva rada pokazuje da su to veoma često mališani koji imaju ozbiljnije poremećaje u razvoju.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Ako vaše dete ima višak kilograma, velika je verovatnoća da vas to muči ali da ne znate kako da mu pomognete. Razgovor o težini je osetljiva tema, bez obzira na uzrast deteta. Ne želite da kažete ili uradite nešto pogrešno kako ga ne biste povredili.
Ponekad pomislite i da je bolje da uopšte ne pričate o toj temi upravo zbog brige o i emotivnom zdravlju deteta. Ali, ako ste svesni da problem postoji, bolje je da što pre započnete razgovor. Samo tako ćete detetu pomoći da postigne zdravu težinu. Evo korisnih saveta za pravi pristup ovom problemu:

Budite detetov saveznik

Važno je da sa decom iskreno razgovarate o težini ako vas ona pitaju o tome i da budete spremni da pomognete. Recite detetu da želite da mu pomognete da zajednički usvojite zdrave navike i zatim prionite na posao. Na primer, povedite dete u kupovinu sa vama i zajednički birajte voće i povrče koje će se jesti te nedelje. Idite zajedno na kurs kuvanja ili ga sami napraviete kod kuće kako biste naučili dete da spremi nešto zdravo za sebe. Počnite zajednički da trčite i postavljajte ciljeve koliko ćete metara preći svaki dan. Uključujući dete u proces donošenja odluka koje se tiču njegovog zdravlja, pomažete mu da preuzme odgovornost za svoje zdravlje i podigne samopouzdanje.

Budite dobar uzor

Što se težine tiče, važnije je šta radite nego šta pričate. Roditelji su dečiji uzori br.1. Deca razvijaju svoje ponašanje i odnos prema hrani gledajući svoje roditelje. Ako roditelji idu u restorane brze hrane, jedu usput po kući i „šta stignu“ deca će razviti iste navike.Zato, ograničite obroke koje kupujete u restoranima brze hrane i čak kada ste i u takvim restoranima objašnjavajte deci kako da biraju zdravije i tamo (bolja je piletina sa salatom nego hamburger sa pomfritom). A onda i vi naručite zdraviju opciju.

Ostavite prošlost iza sebe – počnite sa zdravijim navikama danas!

Možda niste uvek donosili zdrave odluke u prošlosti, ali danas je novi dan. Poboljšanje vašeg ličnog stila života može da inspiriše i vaše dete koje ima višak kilograma da radi isto. Odlično je da deca vide kako roditelji menjaju svoje navike i počinju da vežbaju. Počnite sa malim promenama. Svima u orodici će biti lakše ako uklonite nezdravu hranu iz kuće. Izbacite sve sa puno šećera i masti a zatim ih nemojte više unositi u kuću. Umesto toga napravite zalihe zdravije hrane poput mlečnih proizvoda sa manjim procentom masti, svežim voćem i povrćem, proizvodima sa žitaricama od celog zrna i uvedite više ribe u ishranu

Nemojte kritički komentarisati težinu vašeg deteta niti onoga što jede

Kritikovanje težine deteta je jedna od najgorih stvari koje možete da uradite. Deca školskog uzrasta sa viškom kilograma su uglavnom svesna toga ali im nemojte rušiti samopouzdanje kritikom i uporeživanjem sa mršavijim drugarima. Ona tako mogu početi da skrivaju svoje navike od vas.
Pričajte sa decom i o drugim stvarima koje bi mogle biti uzrok prekomerne težine

Višak kilograma kod dece može biti uzrokovan mnogo dubljim problemima. Pokušajte da saznate šta se dešava u društvenom životu vašeg deteta i u školi. Na primer, usamljenost je čest uzrok problema sa težinom. Deblja deca mogu biti usamljena ako su društveno izolovana. Ako je kod vas takav slučaj, pokrenite dete da se aktivira u nečemu što voli. Tako će upoznati i nove drugare i dobiti nova interesovanja. Fizička aktivnost takođe pomaže samopouzdanju. Prejedanje kod dece može biti i njihov odgovor na nerešene probleme u kući, na primer bračne probleme roditelja. Ako sumanjte da vaše dete ima ozbiljnije i dublje probleme kao što su ovi, posavetujte se i sa njegovim lekarom.

Nemojte siliti decu da potpuno izbace neku hranu

Uspostavljanje zdravih navika u ishrani je mnogo bolje rešenje nego potpuno izbacivanje neke hrane. Zdrava ishrana ne znači da dete nikada ne može da pojede parče torte ili kolača. Vaše dete će imati prilike da se sretne sa slatkišima i ono što što vi želite da ga naučite je da donese dobru odluku o tome koliko će pojesti.Učite dete da uživa u slatkišu koji jede umesto da ga brzo proguta. Pokažite mu šta znači zdrava porcija sladoleda ili torte da bi znalo koliko da traži. Na primer, jedna porcija sladoleda je sačinjena od dve kugle – što odgovara veličini jedne normalne sijalice. Ako dete zna vizuelno da uporedi stvari biće mu lakše da ne pretera.

Vreme obroka treba da bude porodično vreme

Rutinske pripreme i zajedničko deljenje obroka stvaraju osećaj jedinstva porodice. Važno je da obezbedite vreme kada ćete sesti zajedno. Zajednički obroci sprečavaju gojaznost kod deteta jer ono tada jede sporije i zdravije. Osim toga, đaci koji češće imaju obroke sa svojom porodicom imaju više šansi da postignu dobar uspeh u školi, budu emocionalno ispunjeni, imaju niži nivo stresa, pozitivne odnose sa vršnjacima, zdravije navike u ishrani, ne puše, ne konzumiraju alkohol i droge i veruju da se njihovi roditelji ponose njima.
Ne terajte decu da prate rigorozan plan vežbanja
Roditelji treba da motivišu dete na fizičku aktivnost kao sastavni deo života, ali ne kao obavezu, inače će dete zamrzeti ovakve aktivnosti. Umesto da vodite dete jednom nedeljno na intenzivno vežbanje ustalite neku spontanu i opušteniju aktivnost kao je zajednička šetnja. Postavite ciljeve da biste ohrabrili dete da svaki put hoda malo više.

Obezbedite detetu dovoljno sna

Sve više studija dokazuje vezu između nedostatka sna i povećanja telesne težine. Obratite pažnju na količinu sna vašeg deteta. Iako su potrebne količine sna različite za svako dete postoje naznake po uzrastima. Tako dete između 1 i 3 godine treba da ima od 12 do 14 sati sna dnevno, od 3. do5. godine između 11 i 13 sati, za decu između 5. I 12. godine potrebna dužina sna je između 10 i 11 sati a za omladinu između 12 i 18 godina neophodna dužina sna se smanjuje na najmanje 8,5 sati sna dnevno. Da biste im olakšali uspavljivanje morate biti sigurni da su isključeni svi elektronski uređaji – kompjuter, telefon i sl. – bar 2 sata pre spavanja. Veštačko svetlo ovih aparata stimuliše mozak i otežava uspavljivanje. Zapamtite i da što više vremena vaše dete provodi ispred telefona ili kompjutera manje se bavi pozitivnom komunikacijom sa porodicom ili nekom fizičkom aktivnošću.

Pokažite detetu da ga volite

Vaš cilj kao roditelja je isti sa detetom koje nosi veličinu S i onim koje nosi XL a to je da vaspitate osobu koja se oseća dobro u svojoj koži i zna da je voljena. Pazite na poruke koje šaljete jer sigurno ne želite da dete misli da vaša ljubav zavisi od toga koliko je ono teško. Ako dete zna da ga vi volite i ono će voleti sebe. A sastavni deo ljubavi prema sebi je i briga o zdravlju sopstvenog tela.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Gradski sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu Slavko Gak govori o preliminarnim i konačnim listama, ali i o broju mališana koja se upisuju u beogradske vrtiće.
U 17 beogradskih predškolskih ustanova danas su objavljene preliminarne liste dece za upis u vrtiće.
Kako je naveo gradski sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu Slavko Gak, žalbe roditelja koji nisu zadovoljni odlukom upisne komisije mogu se podneti do 18. juna elektronskom poštom ustanovi u kojoj su roditelji i konkurisali, a krajem meseca očekuje se konačna lista, saopštila je Gradska uprava.
Istakao je i da će tokom leta Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu odobravati dodatnih do 20 odsto povećanja kapaciteta tamo gde se proceni da je to moguće, te da će do septembra biti otvoreni i novi vrtići poput objekta u Surčinu, čija je adaptacija pri kraju.
Gak je podvukao da roditelji ne bi trebalo da se brinu, jer će biti još dodatnih mesta, precizirajući da se nastavlja saradnja sa privatnim vrtićima u kojima je omogućen boravak dece uz finansijsku pomoć Grada Beograda.
Kako kaže, nastavlja se rad i na daljem smanjenju liste čekanja za vrtiće na kojoj je u ovoj godini bilo oko 2 000 dece, u odnosu na 2017. kada ih je bilo oko 10 000.
Na konkursu za upis u beogradske vrtiće, koji je trajao od 30. marta do 15. maja, stigao je 20 251 zahtev.
Ove godine roditelji su mogli da konkurišu isključivo elektronskim putem za 12 702 mesta, i to za 5 777 mesta u jaslenim grupama, 2 207 mesta u vrtićkim grupama i nešto manje od 5 000 mesta za predškolce koji do sada nisu bili u sistemu.
Prioritet pri upisu imaju deca iz društveno osetljivih grupa, deca zaposlenih roditelja i redovnih studenata, kao i ona koja imaju status trećeg i svakog narednog deteta u porodici.

Roditelji, naročito majke jako rano uoče da se pod određenim okolnostima sa njihovom decom nešto čudno dešava u načinu na koji reaguju na svaki vid utehe ili nekog podsticaja. Osećaju njihovo odbijanje, vide prenaglašene emotivne reakcije što ako potraje može da naruši njihov dobar odnos.
Jedan broj roditelja intuitivno reaguje prilagođavajući se detetovom ponašanju ali mali broj njih je u stanju da takvo ponašanje prepozna kao senzorno preopterećenje. Dodatnu teškoću predstavlja individualna varijabilnost reakcija na senzorne inpute a upravo to je centralna tačka za razumevanje senzorne integracije.
Senzorna modulacija je sposobnost upravljanja sopstvenim reakcijama na senzacije koje dolaze iz okruženja i sopstvenog tela. Tri faktora su vezana za njeno razumevanje: senzorni prag, brzina oporavka od senzacije i optimalna zona odgovora na primljenu draž.
Senzorni prag varira kako između tako i unutar svakog od nas. Kod većine ovaj prag je dovoljno visok da mogu da istolerišu kompleksnost i usmerenost stimulansa u okruženju, ali i dovoljno nizak da mogu da primete ili prime suptilne promene i novine u tom istom okruženju. Kada dete funkcioniše ispod ovog praga, ono je nepažljivo prema senzornim imputima iz okruženja, ne primećuje promene ili novine u njemu.
Senzorni prag je promenjiv unutar svakog pojedinca i pod uticajem je mnogih faktora uključujući i akumulaciju senzacija tokom vremena, vrstu i intezitet senzacije kao i stopu oporavka od stimulansa, detetovog već postojećeg unutrašnjeg stanja pobuđenosti, prethodnog senzornog iskustva i detetove motivacije. Senzorni prag pomaže u razumevanju koliko senzacija je potrebno da se dostigne takav nivo pobuđenosti potreban za učenje uz detetove sposobnosti da taj nivo pobuđenosti zadrži.
Sposobnost zadržavanja optimalnog nivoa pobuđenosti takođe varira. Idealno, mi imamo široku zonu koja nam omogućava da primamo više senzornih imputa. Modulacija varira međusobno što ljude čini jedinstvenim individuama. Kod neke dece koja nisu u mogućnosti da modulišu svoj odgovor na nadolazeće senzorne impute, senzorna modulacija može da bude problematična.
Kod takve dece senzorno-modulacijski problemi su u direktnoj vezi sa samoregulacijom i sposobnošću da učestvuju u aktivnostima primerenim uzrastu. Deca mogu da budu prestimulisana ili da ostanu nestimulisana. Ona sa niskim senzornim pragom pokazuju hiperreaktivnost, dok su sa visokim senzornim pragom hiporeaktivna.
Deca sa niskim senzornim pragom ne zahtevaju mnogo senzornih imputa pre nego ih registruju i aktivniraju svoj nervni sistem i često ih nazivamo senzorno-odbrambenim. Na drugom kraju su deca sa visokim senzornim pragom i mogu da izgledaju isključeno ili ravno/neizražajno jer senzorni imput nije dovoljan da dostigne prag. Ako ne registruju senzaciju nisu u mogućnosti da nastave sa sledećim korakom u senzornom procesiranju.

Profili senzorne modulacije
Kapacitet senzornog praga i zone optimalne pobuđenosti nam pomaže da prepoznamo detetov kapacitet za senzornu modulaciju u specifičnim situacijama i tokom vremena. Dete sa niskim senzornim pragom će biti hiperreaktivno i ovaj obrazac se viđa kod dece sa auditivnom, vizuelnom ili taktilnom odbranom.

Hiperreaktivna deca imaju visok nivo pobuđenostii, lako ih preplave senzorni imputi na dnevnom nivou i uglavnom su previše uzbuđena ili su pod stresom. Pažnja im nije fokusirana jer nemaju sposobnost da isključe nevažne impute. Često deluju uplašeno, neki ne gledaju odrasle ili drugu decu jer socijalni odnosi uključuju niz nepredviđenih i neželjenih senzornih imputa. Njihove reakcije su često odbrambene ili zaštitne po prirodi i nekada deluju impulsivno.

Senzorno izbegavajuća deca imaju nizak prag i naizgled su svesna svojih senzornih potreba. Aktivno izbegavaju senzorne impute kako bi zaštitili sebe od preterane stimulacije. Neka od njih su sposobna da modulišu svoj nivo pobuđenosti. Kada su uspešni u izbegavanju senzornog imputa uspevaju da održe mirno i oprezno stanje ali im je pažnja loša.

Hiporeaktivna deca imaju visok prag, nizak nivo pobuđenosti, kašnjenje u pažnji/prisustvu u svojoj okolini jer im treba mnogo imputa da bi dostigli svoj senzorni prag. Retko su u značajnijoj meri uključeni u interakciju sa fizičkim i socijalnim okruženjem, pasivni su ili spori u preduzimanju akcije.

Senzorni tražioci su deca koja imaju visok prag ali za razliku od hiporeaktivne, aktivno nastoje da ispune potreban viši nivo senzornih imputa. Njihova pobuđenost je visoka, ali uglavnom nekonzistentna. Sposobni su da učestvuju u aktivnostima kako bi dostigli neophodan prag, ali se ne zaustavljaju u tome. Zbog nekonzistentne pobuđenosti pažnja im je često slabo/loše modulisana, dok akcija može da dovede do problema kod ove dece. Zbog nastojanja da objedine senzorne impute mogu da uđu u impulsivno ili rizično ponašanje. Kao adolescenti ili odrasli prepuštaju se visokorizičnim/ekstremnim sportovima.

Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Najveći strah i zabrinutost roditelja kada je u pitanju zdravlje očiju njihovog deteta, predstavlja pitanje bezbednosti širenja zenica, istakao je specijalista oftalmologije dr Milorad Ljutica, rukovodilac Centra za dečiju oftalmologiju i razrokost u Specijalnoj bolnici za oftalmologiju „Miloš Klinika“
MediGroup, na nedavno održanom MediGroup webinaru na temu strabizma i slabovidosti kod dece. On se ovom prilikom osvrnuo na najčešće dileme koje imaju roditelji pre nego što odluče da dete odvedu na prvi pregled i odgovorio na pitanja koja najviše muče i jedne i druge.

„Posao kojim se bavim je takav da vam je apsolutno neophodno da znate kakav je dioptrijski status pacijenta. Samim tim, kod 99 odsto pacijenata, pogotovo na primarnom pregledu, bude predloženo da se šire zenice. To se radi sa nekoliko vrsta kapi u zavisnosti od toga šta želimo da dobijemo. Jedino što može biti nezgodno i što predstavlja problem jeste što nažalost te kapi peckaju kada se ukapaju u oko, i to traje nekih 5-10 sekundi. Osećaj je kao ulazak u neki jako hlorisan bazen, to je moja asocijacija”, objašnjava doktor.

Doktor se osvrnuo i na lečenje slabovidosti za koju smatra da je potrebno rešavati izuzetno rano.

“Imajući u vidu da ne postoji starosno ograničenje za pregled deteta, što se sa lečenjem ranije počne, to je lečenje efikasnije i sa što manjim deranžmanom deteta. Da bi se odlučili za tip terapije slabovidosti koju ćemo sprovesti, neophodno je utvrditi uzrok i stepen slabovidosti. Zato je potrebno odrediti kakav je dioptrijski status deteta i ukoliko je on značajan, onda se ga korigujemo naočarima ili kontaktnim sočivima, a to opet zavisi od uzrasta deteta“, dodaje doktor Ljutica.

Doktor je u svom online predavanju otkrio i da ne postoji značajna razlika ukoliko dete provodi vreme gledajući u knjigu ili gledajući u tablet, sve dok ne postoji određena osnova da bi došlo do pogoršanja.

Nisam mišljenja da gledanje televizora ili igranje igrica menja značajniji status oka kod deteta. Da bi došlo do pogoršanja mora da postoji određena osnova, pa stoga do pogoršanja može doći i ako dete drži knjigu i ako drži tablet. Razlika između knjige i tableta je u tome što deca uglavnom na tabletu gledaju interesantan sadržaj, pa ređe trepću. Sa druge strane, ukoliko je loše osvetljenje u sobi, onda je tablet u prednosti u odnosu na knjigu, jer postoji pozadinsko osvetljenje zahvaljujući kome dete vidi bolje. Nisam neko ko zastupa mašine – mislim da je i za nas i za našu decu bolje da vreme provodimo u prirodi, nego sa elektronskim uređajima, ali danas ti uređaji donose veliki broj informacija i ako ih iskoristimo za učenje, a ne toliko za igranje, onda u toj situaciji mogu da budu vrlo korisne“, smatra dr Ljutica.
Sa druge strane, objašnjava doktor Ljutica, ukoliko dete provodi mnogo vremena koristeći telefon blizu očiju, može da nastupi određeni grč fokusiranja i da kao posledicu toga ima zamućeni vid, povremenu malu konfuziju, duple slike, suzenje očiju.
Eminentni dečiji oftamolog dao je odgovor i na pitanje zašto se kod dece može javiti učestalo treptanje.

Učestalije treptanje dešava se najčešće kao odgovor na bol, jako svetlo, kao i promenu temperature. Kada smo roditelji, nije uvek lako utvrditi da li se tu radi o oftamološkim razlozima ili tikovima. Sa oftalmološke strane gledano, najčešći razlozi su problemi na prednjem segmentu oka, zatim dioptrijski problemi, povremeno skretanje oka ka spolja, deca vrlo često znaju da malo zatvore okice, da škilje i da zatvore jedno oko na jakom svetlu. Ponekad stres, dolazak novog člana u porodicu, dovodi do toga da želimo da skrenemo pažnju na sebe i prouzrokuje učestalo treptanje, a dosta retko, ali to ne treba smetnuti sa uma je i znak nekih neuroloških bolesti. Svakako, oftamološki pregled je za preporuku i daje odgovor na pitanje da li postoji oftalmološka osnova, a sam tretman zavisi od uzroka“, zaključuje doktor.


Raspored očnih pregleda:
Na rođenju je potrebno uraditi pregled kod sve prevremeno rođene dece (kod beba mlađih od 35 nedelja ili sa telesnom težinom manjom od 1.500g), kao i kod dece rođene u terminu, ali kod kojih nedostaje crveni refleks.

Svako povremeno bežanje oka u prvih 6 meseci se generalno toleriše, ali pregled se mora uraditi ukoliko je prisutno konstantno bežanje oka, odnosno razrokost kod deteta.

Sa napunjenih godinu dana potrebno je uraditi pregled oka ukoliko u porodici postoji razrokost, slabovidost, kao i ozbiljnije bolesti očiju. Takođe, pregled oka je potrebno uraditi kod dece roditelja koji imaju ozbiljniji dioptrijski status, ili razliku od jedne dioptrije između očiju.

Preporuka je da sva deca urade pregled očiju između druge i četvrte godine, kao i pred polazak u školu.

Drugim rečima, ukoliko uradimo dva do tri pregleda do školskog uzrasta, ne možemo propustiti nijednu stvar koju možemo prevenirati.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

 

 

Postoji potreba da se deci neke stvari ublaže ili približe kako bi ih oni lakše prihvatili i razumeli. I to je ne samo prihvavtljivo, već često i neophodno i nema roditelja koji takve strategije nije koristio sa svojom decom. Međutim, kako ističe psihoterapeut Radmila Grujičić, tanka je granica u "bojenju istine" i ublažavanja, sa jedne strane, i laganja sa druge.
- Laganje je neprihvatljivo i svavako neisplativo, a često i kontraproduktivno u vaspitanju. Deca, posebno ona starosti iznad tri godine uviđaju razliku između istine i laži. Ukoliko se dečije poverenje izigra, dete postaje nepoverljivo i vremenom gubi poverenje u roditelje, a odrastanjem taj stav prenosi na svet oko sebe, što razvija kod deteta nesigurnost. Dete, dakle, oseća da živi u nesigurnosti, a onda svakako i samo razvija laganje kao prihvatljiv način komunikacije – ističe psihoterapeut.
Prema njenim rečima, roditeljima se savetuje da nađu načina da detetu kažu ublaženu istinu ili da se dogovore da nagrade dete za uložen trud i napor da se ponaša zrelo u nekim životnim situacijama, kao što je na primer primanje injekcije ili odlazak kod zubara.
- Nije lako uvek biti direktan i iskren sa detetom, jer dete često nije u stanju da razume mnoge situacije i da racionalno upravlja svojim ponašanjem. Zato sve laži koje ne povređuju dete i ne čine mu nikakvu štetu, a doprinose da se ono oseća sigurno i umireno mogu biti dozvoljene. Neki traumatični događaj detetu treba objasniti na njemu prihvatljiv način. Tako u slučaju smrti bliske osobe, roditelji detetu najčešće govore da je ona sada na nebu, u društvu anđela, iako ne možemo biti sigurni da li je to tako. Ipak, nikako nije poželjno deci obećavati nešto za šta smo unapred sigurni da nećemo moći da ispunimo. Takva uzaludna obećanja nisu dobra. Okvir u kome su laži dozvoljene je uvek takav da se gleda dobrobit deteta – smatra psihoterapeut.

RODITELJI IZGOVORE 3.000 LAŽI U TOKU DETETOVOG ODRASTANJA

Tragajući za odgovorom na pitanje “Koliko puta roditelji slažu decu u toku njihovog odrastanja?”, britanski istraživači došli su do zaključka da mame i tate izgovore oko 3.000 neistina, a najčešća laž koja dospeva do dečjih ušiju glasi da Deda Mraz “donosi poklone samo dobroj deci”. Ovoj laži pribegava čak 84 odsto učesnika ankete kada pokušavaju da motivišu svoje mališane na poslušnost. Skoro polovina roditelja priznala je da svoju decu uverava da će dobiti mišiće od spanaća, a isti procenat mama i tata decu uverava da će im porasti rep ako piju kafu. Rezimea radi, čak 66 odsto roditelja priznaje da svakodnevno izgovori laž, posebno kada istina ne pomaže, i slaže se da je to dobra vaspitna mera.

Radmila Nikolić

Izvor: zena.blic.rs

Profesor dr Georgios Konstantinidis, predsednik Udruženja pedijatara Srbije, pred polazak dece u vrtić, kaže da samo 4 odsto dece ima korona virus bez simptoma, što ukazuje na to da su male šanse da dete unese virus u ovaj kolektiv u Srbiji.
Još su manje šanse ako se uzme u obzir i to da je preduslov da dete prilikom dolaska mora da bude potpuno zdravo. On, međutim, ne isključuje mogućnost da se sa početkom rada vrtića, ne pojavi neki rep epidemije.
Na samom početku razgovora za naš portal objašnjava koji su sve preduslovi da dete krene u vrtić, ali i zašto deca ne treba da nose maske prilikom boravka u njima.
– Prvi preduslov je da sva deca potpuno zdrava uđu u vrtić, relativno je mala šansa da dođe neko ko je zaražen. Drugi uslov je da moraju da budu male grupe, nikako veće od 7, dakle petoro do sedmoro dece. To su sve iskustva onih koji nisu prekidali vrtić kao što je Švedska, i onih koji su ponovo krenuli kao što su Nemačka, Norveška… Čak su u nekim zemljama i škole počele – kaže prof. dr Konstantinidis i objašnjava zašto mala deca ne bi trebalo da nose maske:
– U uzrastu od 3 do 5 godina nije moguće nositi masku. Ta saradnja je moguća sa decom tek posle 6 godina. Oni maske ne treba da nose, jer u svojoj igri i načinu života, nije za očekivati da će se deca pridržavati nošenja maski, već će je skidati, stavljati, spuštati, i onda će ta maska, ukoliko negde na površini ima virus, u stvari, biti samo izvor zaraze. Dakle, deca ne treba da nose maske u vrtićima, vaspitačice treba. Takođe, deci bi trebalo meriti temperaturu na ulazu, proveriti da nije šmrkavo kada dođe, a može još jednom u toku boravka.

Rizik od zaraze i u kući
Podseća da prostorije moraju da budu potpuno dezinfikovane, čistije nego što je uobičajeno. Ističe da će deca biti u određenom riziku od zaraze i u kući, posebno što roditelji kreću na posao, koji će imati kontakte.
– Svega 4 odsto dece ima koronu bez simptoma, iako se verovalo da ih je više i to je ono što je dobro. Oko 56 odsto, prema svim anketama ima blažu kliničku sliku, više od jedne trećine ima srednju a veoma mali broj tešku. Niko do sada u Evropi, među decom do 10 godina, nije preminuo, bar prema podacima koje imam zaključno sa 28. aprilom. Inicijalno se mislilo da je mnogo više od 4 odsto dece koja nemaju simptome. Tako da, pošto samo potpuno zdrava deca mogu u vrtić, jako su male šanse da će oni sa sobom doneti virus – kaže naš sagovornik.
On dodaje da se tegobe i kod dece izražavaju u vidu malaksalosti, povišene temperature, kašlja, eventualno zapušenog nosa. Kaže da se kod dece može pojaviti i proliv, koji nije nešto posebno izražen, dok se upala pluća javlja znatno ređe.
Navodi da se pojavio i jedan relativno težak oblik zaraze koji se javlja jednom na 5.000 do 10.000 slučajeva, radi se o sistemskoj antiinflamatornoj bolesti, ili kavasaki sindromu.
– On je prvo opisan u Engleskoj, a zatim su ga opisali i Španci i Italijani. Taj oblik je veoma redak, kod nas je skoro pa na nivou statističke greške, ali postoji mogućnost da se javi. Niko, međutim, od njega nije preminuo. I, treba biti veoma oprezan sa davanjem te dijagnoze, koja svakako jeste povezana sa kovidom, ali kavasaki se javlja i usled drugih virusnih i bakterijskih infekcija – objašnjava prof. dr Konstantinidis.

Da li je 11. maj dobar datum za polazak?
Prema njegovim rečima, kako epidemija jenjava izvor zaraze u školici ne bi trebalo da bude mnogo i znatno veći nego u porodici, ali ističe da pedijatre čeka posao. Ne isključuje mogućnost pojave repa epidemije zbog početak rada ovih kolektiva.
– Školica treba da bude, pre svega, za one čiji roditelji rade, i koji to ne mogu izbeći. Primera radi, oko 30 odsto zdravstvenih radnika ima potrebu za vrtićem, tako da ga ne možemo izbeći iako postoji veliki i opravdan strah. Sad, da li je 11.maj pravi datum ja to ne bih licitirao, prepuštam to epidemiolozima da procene. Ali, mi kasnimo jednu do dve nedelje koji su 4. maja i koji, takođe, 11. maja otvaraju, pa mi se čini da nije velika stručna greška, a mislim da niko to ne zna – kaže on.
Navodi da je njihova preporuka bila da se subvencionira jedan od roditelja, da bi deca još bila kod kuće, ali je svestan da i mnogo jače ekonomije to ne mogu da izdrže:
– S tim što nije rešenje ni da radiš od kuće i da čuvaš dete.

Rep epidemije
Dodaje da očekuje da će pedijatri imati više posla.
– Nije nerelano očekivati da se neće pojavito rep epidemije kod dece. Vrlo je verovatno je da će do nekog doći, ali to je rizik u odnosu na korist, za pokretanje ekonomije. Međutim, to je prihvatljiv rizik. Mislim da se mi po broju obolele dece uklapamo sa svetom. Svuda u svetu je broj obolele dece ispod 10 godina, manji od 1 odsto. U Španiji je 0,8, u ostalim zemljama Evrope od 0, 4 do 0,6 odsto. Dakle, vrlo mali. Poslednji podaci izneti za nas su 100 dece. Čak i da je 200, naši statistiku vode do 19 godina, mislim da imamo 0,3 ili 0,4 odsto obolele dece do 10 godina – navodi Konstantinidis.
Za kraj naglašava da se ne sme prekida vakcinacija protiv drugih bolesti prema našem kalendaru obavezne imunizacije.
– To, u stvari, može da bude najveći rizik na jesen i na zimu, u tom slučaju bi deca platila danak od običnih bolesti, poput malih boginja i ostalih bolesti, protiv kojih imamo vakcinu – istakao je on.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Strana 1 od 3

BabyMed kozmetika za bebe

Dermosens sprej

Angina

Angina

Zima – virusi, leto – bakterije… To nije baš uve...

Socio-emocionalni kalendar: Pravilan razvoj deteta od prve do treće godine

Socio-emocionalni kalendar: Pravilan raz…

Rešite svoje roditeljske dileme pomoću kalendara koji...

Kako se radi Amniocenteza?

Kako se radi Amniocenteza?

Amniocenteza se obično obavlja između šesnaeste i os...

Roditelji nesvesno sabotiraju dečji uspeh

Roditelji nesvesno sabotiraju dečji usp…

Roditelji bi želeli da im deca budu samostalna, ali i ...

Prehlada kod dece

Prehlada kod dece

Nos curi, dete kija, a neretko se i zakašlje. Temperat...

Upozorenje stručnjaka: Ne ostavljajte bebu da spava u auto-sedištu van automobila

Upozorenje stručnjaka: Ne ostavljajte b…

Američka studija je pokazala da postoji veliki broj sm...

Glava novorođenčeta

Glava novorođenčeta

Put kroz porođajni kanal može razne stavri napraviti ...

Rast zubića kod beba

Rast zubića kod beba

  Koji su simptomi rasta zuba? Dok kod neke djece pr...

Doktori mogu da predvide da li će beba biti levoruka ili desnoruka

Doktori mogu da predvide da li će beba …

Moguće je odrediti dominantnost jedne ruke već u mate...

Leto, ovih par koraka i ZBOGOM PELENE!

Leto, ovih par koraka i ZBOGOM PELENE!

Mama Helena nudi vam korisne savete iz sopstvenog iskus...

Psihomotorni razvoj dece u prvoj godini

Psihomotorni razvoj dece u prvoj godini

Beba je kod kuće. Bake deke ali i ostala rodbina obasi...

6 najčešćih razloga zbog kojih mališani izbegavaju popodnevno spavanje

6 najčešćih razloga zbog kojih mališ…

Donosimo vam nekoliko najčešćih razloga zbog kojih k...

Nega noktiju kod bebe

Nega noktiju kod bebe

Postoji li poseban pribor za negu noktiju bebe? Da. Po...

Duvate u kašiku s hranom da biste je ohladili za svoje dete? ODMAH prestanite to da radite!

Duvate u kašiku s hranom da biste je oh…

Ni malo nije dobra ideja da ljubite bebu u usta, kao ni...

Boja razotkriva mališane

Boja razotkriva mališane

Ali da li ste znali da boja koju deca najviše koriste ...

Zašto roditelji mešaju imena dece?

Zašto roditelji mešaju imena dece?

Da li vam se dogodilo da pomešate imena svoje dece i d...

Šišanje deteta

Šišanje deteta

Kada je pravo vreme za prvo šišanje? Ne postoji pose...

Prehlada – koliko dugo može da traje

Prehlada – koliko dugo može da traje

Dr Matthew Thompson sa Vašington Univerziteta u Sijetl...

© 2020 Biti roditelj - Portal za buduće i sadašnje roditelje. All Rights Reserved. Web by Chilli media.