Roditeljstvo

Zašto dete nekada favorizuje jednog roditelja

Deca, posebno ako su mlađa od pet godina, za zadovoljenje svojih potreba se oslanjaju na svoju primarnu porodicu. Favorizovanje jednog roditelja u odnosu na drugog nije lične prirode, tvrde stručnjaci, već se zasniva na osnovnim obrascima preživljavanja.

Kad dete prepozna jednog roditelja kao “dostupnijeg” od drugog, bori se da tako i ostane, jer je njegova potreba za brigom i čvrstom, stabilnom vezom presudna. U tom slučaju, dete štiti i preferira odnos sa jednim od roditelja, jer se on pokazao najkonzistentnijim u pružanju rezultata.

„To nema nikakve veze sa detetovim nedostatkom ljubavi prema drugom roditelju. Ovo je oblik detetove sposobnosti da prepozna put najmanjeg otpora prema zadovoljavanju osnovnih potreba. Oba roditelja bi trebalo da pohvale dete i prihvataju njegove postupke“, smatra psihološkinja Sarah Alperin.

Ako ste roditelj kojeg dete ponekad „gura“ od sebe, ona savetuje jednostavnu rečenicu koju možete govoriti detetu: „Tata je dostupan, ali i ja sam na raspolaganju. Ovde sam ako sam ti potrebna. Poštujem tvoj izbor i volim te.“

Dakle, kada deca prepoznaju najpouzdaniji, najčvršći odnos sa jednim roditeljem, osloniće se na njega jer je to najlakši put. U svakodnevnim situacijama, poput kupanja ili igranja takođe je važno pokazati razumevanje za detetov izbor. Psihologiškinja Alperin navodi neke od primera:

„Čujem te. Želiš da te mama okupa? Znam da je mama obično ona koja te kupa i zbog toga se osećaš sigurno. Danas radim, ali sutra ću ja moći da te okupam. U redu je ako se zbog toga osećaš tužno. Znaš da je mama uvek tu za tebe i da te voli.”

Drugi odličan primer povezan je s igranjem.

“Čujem te da govoriš da želiš da ti tata pomogne da uđeš u auto. Znam da voliš kada ti tata pomaže jer voliš da provodiš vreme sa njim. I ja volim da provodim vreme sa tatom. Trenutno je tata zauzet, ali pomoći će ti čim bude mogao. Sad sam ja ovde i mogu ti pomoći. U redu je što želiš tatu. Potpuno te shvatam. On je sjajan”.

Najvažniji doprinos roditelja u ovakvim situacijama je poštovanje i priznavanje detetove sklonosti jednom roditelju, kao i prihvatanje i razumevanje.

To zaista nema nikakve veze sa vama, a poštujući i priznajući detetove sklonosti poručujete mu da prepoznajete da je sposobno da sazna kako da ispuni svoje fizičke i emocionalne potrebe, kao i da mu nećete stati na put.

Prema rečima psihološkinje, prihvatanje detetovog izbora je najvažnije. Ona podseća i da detetu treba uvek dati do znanja da ste mu i vi na raspolaganju i da vam može verovati i osloniti se na vas. U suprotnom, deca počinju da osećaju nesigurnost roditelja. Svaka nesigurnost koju dete oseti kod roditelja signaliziraće mu da ih odgurne dalje u pokušaju traženja kompetentnijeg i sposobnijeg negovatelja.

„Deca najviše traže i reaguju na doslednost, sigurnost, prihvatanje i povezanost“, navodi Alperin.

Deca mlađa od pet godina su premala da bi mogla da cene i / ili pokažu zahvalnost, jer se taj deo mozga razvija mnogo kasnije. Prvih nekoliko godina života prožete su mislima koje se vrte oko ishrane radi preživljavanja, fizičkog razvoja i oblika komunikacije.

Na roditeljima je da pohvale sebe i jedni druge za vrlo značajne doprinose i žrtve koje svakodnevno daju svojoj deci. Doslednost i samopouzdanje su najbolji načini podsticanja poverenja i emocionalne stabilnosti kod dece. Iako znamo da je nemoguće biti dostupan 100 % vremena, psihološkinja naglašava da je važno biti 100 % prisutan u trenucima dostupnosti.

„Deca žele da ih roditelji vode jer im upravo to omogućava da budu lideri u sopstvenom životu“, zaključuje Alperin.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kako anksioznost roditelja može uticati na decu?

Kako anksioznost roditelja može uticati na decu i njihov razvoj?

Kao i kod većine drugih problema mentalnog zdravlja, i za anksioznost smatra se zaslužnom interakcija genetskih i sredinskih činilaca. Za njihovo sadejstvo je, dakle, „najpovoljnije“ primarno porodično okruženje. Kroz praksu smo, takođe, mogli doći do zaključka da je kod većine osoba koje rade na prevazilaženju povišene anksioznosti barem jedan član iz najbliže porodice povišeno anksiozan.

Kako anksioznost utiče na odrastanje

Anksioznost koja se prenosi sa generacije na generaciju može menjati svoj oblik – ako majka, recimo, ima socijalnu anksioznost, ne znači nužno da će se sa tom vrstom anksioznosti suočavati i dete. Ono može, na primer, razviti panični ili neki drugi iz spektra anksioznih poremećaja.

Za dete (i kasnije odraslu osobu) koje raste uz jednog ili oba roditelja koji imaju anksiozne poremećaje, odrastanje i sazrevanje može biti teško, sputano.

Recimo, dete neće ići u pravcu osamostaljivanja i zrelosti ličnosti ukoliko roditelj iznova i iznova na sebe preuzima rešavanje njegovih problema, kako ono ne bi osećalo bilo kakvu neprijatnost, i pridaje im preveliki značaj.

Ako dete dođe u konflikt sa nekim svojim vršnjakom u školi, nije preporučljivo da se preterano zabrinuti i protektivni roditelj odmah umeša, da alarmira razrednog starešinu, direktora i slično u cilju da odbrani svoje dete i dokaže da ono nije krivo. Dete će, ukoliko se takav pristup roditelja ponavlja od problema do problema, o sebi stvoriti sliku da je nesposobno da se nosi sa životnim izazovima te da njegove probleme jedino roditelji znaju da reše.

Činjenica je da će deca u najvećem broju slučajeva i sama naći rešenje za konflikt, bez uplitanja odraslih. Dakle, dete treba da zna da vam se uvek može obratiti sa bilo kojim problemom, ali i da ćete vi, u stvari, biti ti koji će mu pomoći da dođe do pravog rešenja, a ne rešiti problem umesto njega kako bi ono izbeglo da oseti bilo kakvu neprijatnu emociju. Bitno je da osvestite da ste zapravo vi ti koji imate uverenje da su neprijatne emocije nepoželjne, nedopustive, nepodnošljive.

Takođe, ukoliko ste skloni tome da, na primer, često detetu govorite: ,,Nemoj da plačeš’’ kako biste vi izbegli tugu i neprijatnost jer njega nešto muči, dete usvaja stav da pokazivanje emocija nije u redu, i samim tim počinje da ih potiskuje. Velika je verovatnoća da će na taj način u nekom trenutku dete razviti anksioznost tj. neki od anksioznih poremećaja.

Uočljiva je i pojava da anksioznost kod roditelja osoba koje dolaze na psihoterapiju, kako bi radile na modifikovanju blokirajućih uverenja, u najvećem broju slučajeva nije tretirana i nije prepoznata kao ometajuća, što po njih same, što po njihovu decu. Neki od njih to posmatraju i kao pozitivan deo načina vaspitanja.

Greške roditelja

Na primer, majka koja je prošla kroz razvod i još nekoliko povređujućih partnerskih odnosa nakon razvoda može smatrati da će svoju ćerku zaštiti od toga u budućnosti ukoliko joj „pomogne“ da shvati da su svi muškarci sebični, manipulativni, samoživi i slično, i time je pripremiti za život. Takođe, otac koji je perfekcionista, i sam prestrog prema sebi, može smatrati da će „vojnička disciplina“ i postavljanje najviših mogućih, rigidnih zahteva pred decu na njih delovati motivišuće da se razvijaju u pravcu odgovornih, uspešnih i disciplinovanih osoba koje sebi neće dozvoljavati bilo kakve greške i propuste.

Roditelji deteta koje je bilo odbačeno od strane nekoliko vršnjaka u svom kraju mogu razviti uverenje da će se to uvek i svuda dešavati, te da bi ga ,,zaštitili’’ mogu početi da smatraju da je bolje i da ne pokušava da im se pridruži jer će biti povređeno.

U prvom slučaju, zapravo, postoji verovatnoća da će se razviti bazično nepoverenje u muškarce koje će voditi ka problemu sa vezivanjem, ka strahu od zaljubljivanja, napuštanja i povređenosti, dok će se u drugom slučaju razviti bazični strah od greške i neuspeha, a kada se one dese, osoba može početi sebe da doživljava kao promašaj, gubitnika, te da oseća intenzivnu krivicu zbog izneverenih očekivanja. U trećem slučaju, dete se može razvijati u pravcu osobe koja ima uverenja da su svi ljudi loši, i/ili da je ono čudno, drugačije, da će uvek biti neprihvaćeno i neshvaćeno i da sa tim treba da se pomiri što ga može voditi u asocijalnost.

S obzirom na to da su u srži anksioznosti katastrofične interpretacije, ako se one ne stave pod kontrolu i otvoreno prenose na dete, velika je šansa da će i samo dete usvojiti neka od uopštenih disfunkcionalnih uverenja kao što su:

,,Svet je opasno mesto“;

,,Sve treba da držim pod kontrolom kako bih izbegao/-la da budem povređen/-a jer je užasno biti povredjen“;

,,Ne treba da osećam i pokazujem tugu/ ljutnju/ strah…’’;

„Bolje da ne rizikujem – lakše ću podneti da nešto ne pokušam nego da pogrešim“;

„Ne treba verovati ljudima (ili određenoj grupi ljudi: ženama/ muškarcima/ osobi druge religije/ osobi određenog zanimanja, i slično)“;

„Sve mora biti unapred isplanirano, neizvesnost i neorganizovanost su nedopustivi“;

„Bolje mi je da ostanem kući i izbegnem mogućnost da mi se nešto loše desi“.

Ukoliko prepoznajete sebe u nekim od ovih uverenja – dobra vest je da se ona mogu uspešno modifikovati i zemeniti novim, funkcionalnim oblicima mišljenja i ponašanja. Bitno je, takođe, da akcenat stavite na sadašnjost – na ono što ovde i sada možete učiniti za svoje zdravlje, umesto da se fokusirate na ono što u prošlosti, kroz vaše odrastanje, nije bilo adekvatno. Ukoliko, s druge strane, sebe prepoznajete kao anksioznog roditelja, potrudite se da radite na sebi – na taj način ćete najviše učiniti i za svoje dete.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Želite da vaše dete bude uspešno? Ovako razgovarajte sa njim!

Da li ste znali da je način na koji se obraćamo detetu jedan od preduslova za njegovo uspešno školovanje?

Istraživanja su pokazala da su deca koja potiču iz bogatijih porodica uspešnija u školi i imaju bolje rezultate na testovima u odnosu na decu koja potiču iz siromašnijih porodica. To i nije iznenađujuća činjenica ako se uzme u obzir da bogatije porodice imaju pristup kvalitetnijem obrazovanju. Iznenađujuća je, sa druge strane, činjenica da su naučnici utvrdili da veliki udeo u boljim školskim rezultatima dece ima izloženost opširnijem i sadržajnijem jeziku od ranog uzrasta.

Kakve veze ima razvoj jezika sa školskim uspehom? U pitanju je izloženost pravim rečima i rečenicama, dijalozima koji roditelji vode sa decom. Kako ne bismo previše dužili, nudimo vam primere kako dijalozi, koji predstavljaju predispoziciju za veći uspeh, izgledaju.

Lažna nada u kvantitet

Naučnici su dugo verovali da je obim jezičkog okvira (kvantitet reči) kom su deca izložena, faktor koji diktira razvoj jezičkih veština. Na početku dvadesetog veka, sprovedena je studija na manjem uzorku dece sa ciljem da potvrdi pretpostavku da su deca u bogatijim domaćinstvima izložena većem broju reči nego deca koja odrastaju u siromašnijim domaćinstvima. Studija pod nazivom „Jaz od 30 miliona reči“ je pokazala da deca iz bogatijih domaćinstava čuju čak 30 miliona reči više od onih u siromašnijim. Shodno tome se smatralo da je upravo ta razlika u količini reči ograničavala vokabular ove dece a što je moglo ometati njihov uspeh u školi. Međutim, to nije razlog. Obimnija istraživanja su pokazala da je vrsta jezika i način komunikacije u ranom uzrastu, kada se formiraju vitalne strukture mozga i razvijaju kognitivne funkcije, ono što utiče na usvajanje jezika i celokupan razvoj.

Bitno je kako pričate

Procenjujući veće grupe dece i eliminišući rasnu pristrasnost iz istraživanja (dva glavna problema u pomenutoj studiji), istraživači su ustanovili da se tipovi razgovora koje roditelji vode sa decom mogu uredno podeliti po socioekonomskim grupama. Istraživanje pokrenuto 2017.godine na MIT Univerzitetu pokazalo je da imućniji roditelji razgovaraju sa decom češće i vode sadržajnije razgovore. Razgovori pokreću razvoj jezika i znatno ga stimulišu. To je dokazano korešćenjem MRI skenera. Praćena je aktivnost regija u mozgu dok su deca uzrasta od četiri, pet i šest, slušala priče za laku noć. Što je interaktivniji razgovor bio između deteta i osobe koja priča priču, regije su pokazale veću aktivnost i stimulaciju.

Naučnici sa MIT Univerziteta ističu važnost pričanja SA decom – to je nešto čemu roditelji mogu da se posvete, bez obzira na socioekonomski status. Razgovor podstiče decu, stimuliše ih više nego samo nabacivanje komplikovanih reči.

Druga istraživanja su pokazala kako učestalost i kontekst roditeljske interakcije sa decom utiče na razvoj njihovih kognitivnih i jezičkih veština. Analizirano je kako su roditelji iz različitih socioekonomskih grupa odgovarali na pitanja svojih predškolaca i kako ta objašnjenja utiču na kognitivne sposobnosti dece.

 Zašto mehanički jezik vodi ka uspehu – u objašnjavanju je moć

U najnovijoj, još uvek tekućoj studiji, naučnici su okupili decu uzrasta od tri do pet godina iz domaćinstava sa niskim i srednjim socioekonomskim statusom, zajedno sa njihovim roditeljima. Dato im je da se igraju sa setom za igru koji je prilagođen deci a sa ciljem da podstakne radoznalost i veštine rešavanja problema. Spajanjem svih delova upalila bi se sijalica. Naravno, deca su imala mnogo pitanja za svoje roditelje o ovom čudnom novom predmetu. Za potrebe studije su procenjivani odgovori roditelja na pitanja poput „Kako funkcioniše prekidač?“ koja bi trogodišnjak postavio.

Nije bilo velikih razlika u pitanjima koja su deca postavljala, sva deca su tražila informacije i postavljala spontana pitanja. Ali, bilo je razlike u roditeljskim odgovorima. Naime, roditelji iz domaćinstava sa većim primanjima su koristili su tzv. „mehanički jezik” dok oni iz siromašnijih nisu. Mehanički jezik daje detaljne odgovore sa objašnjenjem koje je usmereno na to da dete zaista razume kako nešto funkcioniše.

 U objašnjavanju je moć

Na primer, odgovor na pitanje „Kako radi prekidač?” mehaničkim jezikom bi glasio: „Prekidač je povezan sa strujnim kolom. Sada je prekidač podignut što znači da je struja uključena, a kada ga spustimo zatvaramo ga i prekidamo struju.” Nemehaničko objašnjenje bi prosto bilo – „Prekidač služi da ga uključiš i isključiš.“

Pored toga što koriste mehanički jezik, imućniji roditelji su skloniji necirkularnim odgovorima na pitanja dok su roditelji iz siromašnijih domaćinstava imali tendenciju da daju cirkularne odgovore. Cirkularni odgovori jednostavno ponavljaju informacije iz originalnog pitanja bez dodavanja novih informacija.

Na primer:

Ako dete pita gde je otišao tata, cirkularni odgovor bi mogao biti: „Tata je izašao“ — tu nema ništa novo ili informativno. Međutim, necirkularno objašnjenje bi bilo „Tata je izašao da kupi namirnice, da bismo imali hranu za jelo i mleko za piće“ – mnogo informativnije za dete i mnogo verovatnije da će podstaći stalni dijalog.

Drugi primer:

Na pitanje „Zašto plačeš?“, cirkularni odgovor bi mogao biti „Roditelji ponekad plaču“. Dok je isto tako kratko, „Plačem jer sam tužan“, primer više mehaničkog jezika.

Naučnici tvrde da sposobnost i spremnost roditelja da daju sadržajne i informativne odgovore, zavisi od njihovog znanja i obrazovnog nivoa. Ta dva faktora znatno utiču na obim rečnika roditelja. Imajući to u vidu, mogu da objasne jaz koji se stvara između imućnih i manje imućnih roditelja. Takođe, ne treba zaboraviti da taj jaz nije tako striktan, jer i porodice koje pripadaju zlatnoj sredini su sklonije da izlažu svoju decu kulturnim sadržajima, knjigama i okruženjima koja su bogata sadržajima.

 Zašto je važno rano izlaganje jeziku

Istraživanja su, takođe, pokazala i da bez obzira na socioekonomsku pozadinu, roditelji često uskraćuju decu za informacije, vodeći se mišlju da deca nisu spremna za njih. Stvari nisu tako crno-bele. Naime, trebalo bi deci pružiti što opširnije obrazloženje jer, bez obzira na da to da li su deca dorasla novim saznanjima ili ne, ona će sama napraviti jezički okvir u kojem će povezati tačke sličnog značenja i referenci, te polako shvatati celinu. Možda neće odmah na početku razumeti kontekst, ali će im reči čije značenje znaju biti putokaz i još jedna stepenica više ka razumevanju. Pokazalo se i da deca žude za visokokvalitetnim objašnjenjima, čak i ako ne razumeju nužno sav sadržaj.

Najveći i najkorisniji zaključak iz svih ovih istraživanja je da, bez obzira na to koji nivo obrazovanja, kakvu vrstu posla imate ili koliko novca zarađujete, ono što će najviše pomoći vašem detetu da usvoji jezik i druga znanja koja će ga pripremiti za školu je kvalitet vašeg angažovanja i razgovora sa njim.

 Zajedno tražite odgovore

Radi se o kvalitetu, a ne o kvantitetu, zapamtite! Fokusirajte se ne samo na ono što govorite, već́ i na to kako to govorite. Kada vaše dete postavi pitanje, odvojite malo vremena da kreirate objašnjenje u svom mozgu pre nego što nešto kažete. I NIKAKO nemojte reći „Zato što ja tako kažem“, jer to ne pomaže detetu u učenju niti u tome da vas vidi kao kredibilan izvor informacija.

Takođe, ako ne znate odgovor na neko pitanje, pokušajte da ne kažete odmah „ne znam“ jer tako rizikujete da ubijete radoznalost svog deteta. U današnje vreme gde nam je sve dostupno na klik, možete reći „Ne znam… ali hajde da zajedno potražimo odgovor.“ To je odlična prilika da zajedno naučite nešto novo.

izvor:najboljamamanasvetu.com

 

Majčinski instinkt - šta kaže nauka, da li mame imaju šesto čulo?

Postoje neke neobjašnjive stvari koje majke osećaju, iako ni same nisu sigurne kako. To je ono što mnogi zovu majčinski instinkt, a u ovom tekstu pokušaćemo da otkrijemo da li on stvarano postoji ili je u pitanju samo mit.

Svi znamo da su majke nekada kao natprirodna bića koja znaju šta nam je i kad sami ne znamo, i za te pojave obično nema naučnih objašnjenja. Neki veruju da kada žena postane majka, dobija specijalno šesto čulo koje joj omogućava da oseća i predoseća stvari vezane za svoje potomstvo.

Istražili smo i sabrali neka najzanimljivija istraživanja i neke pojave vezane za majčinske predosećaje, koji možda mogu da pruže bolji uvid u to šta je zapravo majčinski instink. Pročitajte.

Majka uvek zna najbolje
Da li majke uvek znaju najbolje? Kada smo u nekim tinejdžerskim godinama, ne mislimo da su mame uvek u pravu i češće se ne slažemo sa njima, ali nekako na kraju ipak ispadne da su bile u pravu. Obično su tu u pitanju neke odluke ili mišljenja koja se razilaze, ali tada je reč o sudaru iskustva majke i neiskustva deteta, to se ne može nazvati posebnim instinktom.

Međutim majke ipak imaju posebne moći, kao na primer da prepoznaju plač svoje bebe čak i kada da je ona među desetinama drugih beba. Čak prepoznaju i različite načine i intonacije plača i znaju šta bebi tada treba.

 

Postoji puno objašnjenja za ovu pojavu, kao što je serija knjiga iz Australije i audio verzija sa primerima plakanja beba kada su gladne, kada ih nešto boli ili kada im se spava. Autori ovih istraživanja smatraju da sve bebe imaju sličan plač za određenu potrebu.

Ipak, i ako uzmemo da je to tačno, opet nemamo objašnjenje kako majka to zna iako nikad nije čula i nikada pre nije to prepoznala u plaču drugih beba, već samo kod svoje. Koji centar u mozgu se upali onda kada postane majka, i služi za raspoznavanje plača i potreba njene bebe? Možda je to ipak pravi iskonski instinkt za zaštitu i preživljavanje.

Isto je i kada je u pitanju odabir najboljih stvari za svoje dete. Uvek postoji niz savetodavaca koji kažu izaberi ovo, uradi ovako, ovo ne radiš dobro. Majka ipak treba da sluša sebe i da veruje sebi i svom osećaju u vezi svoje bebe, ali treba i da se malo edukuje jer neke stvari ne možete birati samo po sopstvenom nahođenju.

Na primer, bebama treba kvaitetna kozmetika, i majka će, uz malo edukacije i svog osećaja uglavnom znati šta je najbolje da izabere. Slično je i kada je vreme da bebi ponudi čvrstu hranu, ili kada je vreme da posete lekara. Posete lekaru su inače obavezne kada su u pitanju male bebe, ali nekada majka i mimo njih može da predoseti da nešto nije kako treba i da možda treba ispitati situaciju malo dublje.

Da li ste nekada čuli za pojavu koja se naziva trudnički mozak?
To je pojava u kojoj majke u trudnoći, i neko vreme nakon trudnoće budu malo izvan fokusa, često zaboravljaju, budu po malo zbunjene. Tim naučnika je istražio ovu pojavu i saznali su fascinantnu stvar! Siva materija trudnice se smanjuje u nekoj količini (koja varira, individualna je) i to uglavnom u centrima koji su vezani za socijalizaciju, društvenost.

Kod žena kod kojih se siva materija smanjila u većoj količini, majčinski instinkti i povezanost sa bebom nakon rođenja je bila veća. Kod onih kod kojih se nije smanjila ili se minimalno smanjila, obično postoji jako mala povezanost sa bebom. Kasnije su to pokušali da povežu sa postporođajnom depresijom, kao i sa pojavom ostavljanja beba ili otuđenosti, i smatraju da veza postoji, ali ta tvrdnja još uvek nije dovoljno istražena.

To nam onda dalje pokazuje da su majkama ti instinkti urođeni, i da se u određenim situacijama dese poremećaji koji ih sputavaju. Da li je to prikaz evolucije, ili degradacije ljudske rase, ali pojava otuđenosti od sopstvenog deteta se, nažalost, sve češće javlja. Ona postoji i kod životinjskih vrsta kao i kroz istoriju, ali je uglavnom beležen rast ove pojave u poslednjih nekoliko decenija, umesto opadanje.

Dodatni dokaz da je instinkt majke posebna kategorija magije roditeljstva, jeste to što se ćelije bebe i majke u toku trudnoće mešaju. Kako? Pa, naučnici su ustanovili da se ćelije majke svakako nalaze u pupčanoj vrpci i prenose na dete, ali takođe se i ćelije bebe kroz pupčanu vrpcu prenose u telo majke. Čak postoje dokazi da ukoliko majka pretrpi neku povredu ili bolest u toku trudnoće, bebino telo šalje matične regenerativne ćelije u majčino telo! Tako se dešava ta neka neverovatna povezanost majke i bebe, koja se vremenom ispoljava u nekim kritičnim situacijama, ili opet izbledi u drugim.

Možda tu leži ključ majčinske intuicije?
Da li ste znali da neki naučnici smatraju da je povezanost između ženskih potomaka duga po nekoliko kolena? Smatra se da se žensko dete rađa sa svim jajnim ćelijama koje će njeno telo ikada stvoriti. To znači da se one stvaraju još u toku trudnoće.

Po tome - naučnici tvrde - da je vaša baka nosila vas u svom stomaku - odnosno nosila je vašu majku koja je nosila jajnu ćeliju koja je kasnije u toku života postala - vi! Zato nekada i bake imaju veoma jaku vezu sa svojim unucima! Ipak, bake imaju i ogromno životno iskustvo, malo više strpljenja za unuke, i eto jednog bogatog i divnog odnosa za koji ne znamo da li je instinktivan i majčinski ili prosto priodno stanje stvari.

Kod različitih vrsta se povezanost oseća od najranijih dana trudnoće, pa tako i kod ljudi. Kod nekih majki se dešava da nekako znaju kog će pola biti beba, iako je previše rano da se to otkrije. Čak i nesvesno se desi da nagoveste bebin pol, kada se u razgovoru o imenima kod njih češće javljaju na primer muška, nego ženska imena (ili obrnuto).

Neke majke na samom početku trudnoće mogu da osete da nešto nije u redu, i da na taj način blagovremeno otkriju i reše određen problem kod bebe. Ovaj osećaj se često javlja i kasnije i alarmira majku da dete treba detaljnije pregledati ili lečiti i na taj način one spreče razvoj problema.

Da li su ove situacije tačne, da li majke stvarno imaju 6. čulo još uvek se ne zna! Naučnici tvrde da ne postoji poseban majčinski instinkt, da su u pitanju samo psihofizičke razmene i dešavanja u mozgu koja još nisu ispitana, ali majke uglavnom veruju da je to nešto više.

Mi verujemo da je svaka majka pomalo čarobna vila, pomalo snalažljiva veštica, ali svakako magično stvorenje, koje nekako, ipak zna najbolje!

izvor:najboljamamanasvetu.com

Srećno detinjstvo stvara decu bez ambicija

Povremeno se roditelji pitaju zašto njihova, inače voljena i pažena deca, kada se približe punoletstvu, nemaju neki svoj motiv, cilj, ambiciju, ka kojoj bi stremili. Sve je više onih koji su pasivni, dezorijentisani, bez jasnog motiva i cilja.

Srećno detinjstvo je svakako jedan od razloga. Potpuno se posvećujući deci, nudeći im samo pozitivne doživljaje, ispunjavajući im većinu želja, roditelji nesvesno kod dece stvaraju iskustvo da je detinjstvo najlepši deo života. Gledajući roditelje kako žrtvuju svoje da bi ispunili detetove želje, deca zaključuju da nije udobno biti odrastao. Zato odlažu prelazak u neudobnu odraslost.


Mladi koji na buduću odraslost gledaju negativno, nemaju ni pozitivnu viziju šta bi želeli da rade ili da budu kada odrastu. Njihovi mentalni procesi su usmereni na sadašnjost. Kada neko nema pozitivnu viziju budućnosti, tada nema ni želju da ide ka toj budućnosti – nema onu pokretačku energiju koja je motiv da se krene dugačkim putem, na kojem su i prepreke, a koji vodi ka željenom cilju. Umesto toga, mladi žele da se udobno stanje u kojem se nalaze, nastavi.

Životne sudbine pokazuju da veoma snažan motiv za postizanjem određenog cilja, ličnog uspeha, nastaje na dva načina. Jedan je onaj kada deca koja su imala neudobno detinjstvo, koja su gledala sa zavišću drugu decu koja su imala ono što oni nisu imali.

Iz oskudice i frustriranosti nastaje jak motiv da se u životu uspe, i da se sebi i svojoj deci omogući ono što osoba nije imala u detinjstvu. Drugi su oni koji imaju ambiciozne roditelje koji su možda i pre njihovog rođenja imali jasan cilj koji buduće dete treba da dosegne. To su „roditelji-treneri” koji nesvesno detetu šalju poruku da će ga voleti samo ako ispuni njihovu ambiciju. Dete se tokom vremena poistoveti sa roditeljevom ambicijom, i počne da je doživljava kao vlastitu, tako da stremi ka uspehu.

Roditelji koji su vaspitanje pogrešno izjednačili sa pružanjem ljubavi, treba da znaju da to što se njihovo dete oseća srećno u porodičnom krugu, ne znači nužno da će pozitivnu sliku o sebi moći da potvrdi nekim ličnim dostignućima i uspesima u okviru svoje generacije.

Brojni su primeri kako su neprijatna osećanja frustriranosti i dosade doprinela da dete otkrije šta je to što ga zaista interesuje i šta želi da ostvari – svoj unutrašnji motiv. Važno je deci pružiti ljubav jer na taj način pomažemo im da izgrade pozitivnu sliku o sebi, ali važno im je pomoći da prevaziđu dečju želju da rade samo ono što je prijatno. Kada dete teramo da radi ono što mu je neprijatno, ali istovremeno i korisno, mi pomažemo da izgradi svoje radne i druge navike. A one su uslov da dete ostvari svoje snove.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Trikovi za održavanje zdravih navika tokom praznika

U vreme praznika smo veoma zauzeti – pravimo praznične trpeze, okupljamo čitavu porodicu i planiramo poneko zajedničko putovanje. Zbog brojnih obaveza, teško se održavaju fitnes i nutritivni ciljevi – ali to ne znači da je i nemoguće.

Planirajte unapred – Napravite agendu: radite nešto lagano u nedelji oporavka od vežbanja, kao što je povremeno dizanje malih tegova ili vežbanje sa elastičnim trakama; Odredite prioritete u hrani: kada jedete nešto nutritivno bogato i od čega ste siti umesto da pojedete ogroman obrok, to je odličan način da se držite svojih nutritivnih ciljeva; Izbegavajte preskakanje obroka, posebno doručka: ljudi često zaborave da jedu u vreme praznika, ali to može dovesti do pada šećera u krvi što proizvodi veliku glad, stres i probleme sa spavanjem. Postarajte se da jedete konzistentnije; Isplanirajte izgled svog tanjira: u okviru svog obroka, jedite prvo hranu bogatu nutrijentima kao što su voće i povrće, zatim dodajte žitarice od celog zrna i mršave proteine. Ovo će pomoći da ne zaboravite ni na jednu važnu namirnicu.
Saopštite svoje obaveze – Razgovarajte sa svojim prijateljima i porodicom o svojim obavezama, i to će pomoći pri izbegavanju neprijatnih pitanja i konverzacija o vašim izborima. Kada unapred pripremite svoje prijatelje i porodicu, oni će vas podržati. Možda će se ponuditi i da vam se pridruže!

Zapamtite, nije „sve ili ništa” – Nemojte pasti u zamku verovanja da niste uspeli ako se niste držali vašeg plana savršeno. Zdraviji način razmišljanja se fokusira na dugoročno zdravlje. Ovo ne znači savršenstvo, već prilagođavanje kako zahtevaju godišnja doba, pa i praznici.

Jedite svesno – Kada jedete svesno, to vam može pomoći da više uživate u hrani. Ipak, i kada odlučite da uživate u hrani svesno, mozgu je potrebno vremena da vam kaže da ste siti. U redu je da sačekate malo između porcija, da biste dobili preciznije informacije šta vam telo traži.
Budite aktivni zajedno – Ohrabrite druge i povećajte svoje kretanje tokom praznika tako što ćete učestvovati u aktivnostima koje će vam pokrenuti srce kao grupi. Planirajte šetnju nakon večere, prijavite se za prazničnu trku ili se igrajte napolju sa decom.

Pripremite nutritivno bogat obrok – Jednostavan način da kontrolišete svoje izbore u hrani jeste da donesete ili pripremite nutritivno bogat obrok koji ćete podeliti. Obiman, bogat obrok će pružiti vitamine i minerale, držeći vas sitim.
Neka san bude prioritet – Spavanje je glavno kada je reč o održavanju ostalih dobrih navika. Uz manjak sna, druge odluke postanu izazovnije. Preporučuje se 7-9 sati sna svako veče, čak i tokom praznika. To će vam pomoći da smanjite stres i držati vas zdravim na više nivoa.
Odvojite vreme da se oslobodite stresa – Praznici mogu da budu stresni, a briga o sebi pomoći će vam da se bolje ophodite i prema sebi, i prema drugima. Probajte da vežbate, meditirate ili da idete u šetnju. Kažite drugima da vam treba vreme za sebe, to je potpuno razumljivo. Objasnite da ćete se osećati mnogo bolje posle nekog vremena kako biste se oslobodili stresa, pa ponudite da učestvujete u društvenoj aktivnosti kad se vratite u akciju.

izvor:mojpedijatar.co.rs

OSTAVIĆU TE OVDE I OTIĆI BEZ TEBE AKO ODMAH NE KRENEŠ: Evo zašto nikada ne smete ovako da govorite detetu

Kada vaspitavamo dete, uvek se trudimo da radimo ono što nam se, bar u tom trenutku, čini najbolje. Ipak, kada su tvrdoglavi, nekada možemo praviti pogrešne korake, a da toga nismo ni svesni.

Terapeutkinje Kristin i Deana rekla su da mnogi roditelji prave jednu veliku grešku - kada ne žele da krenu kući, roditelji im kažu kako će ih ostaviti tamo. One ističu da ovo nije nimalo dobro.

"Šetate se sa detetom, ali morate da krenete kući kako biste spremili večeru, beba koja je u kolicima plače, a starije dete želi još da se igra. Uprkos molbama, ono i dalje odbija da krene", počele su one. Većina roditelja ima običaj da, iz očaja, kaže baš sledeće reči: "Onda ću otići kući bez tebe."

"Kada ovo kažemo detetu, mi mu zapravo poručujemo da njegov ostanak u parku nije važan. Ovako mu govorite kao da ćete ga zaista u nekom momentu života ostaviti, a to je malom detetu mnogo strašna stvar", objasnile su one.

One su, umesto ovoga, predložile 4 koraka. "Prvo kažite da vidite kako mu je zabavno. Posle toga recite da je teško krenuti kada ti je negde mnogo lepo. Treći korak je da kažete detetu da je ipak vreme da se ide kući. Poslednje - predložite detetu neku interesantnu aktivnost kod kuće", predložile su.

Važno je da ne pretite detetu, već da ostanete pribrani. Roditelji su lepo reagovali na njihovu ideju, a jedan od komentara je bio: "Sada se osećam loše, ovo stalno govorim deci." Neko je, ipak, istakao da je ovo teško primenljivo u stvarnosti.

izvor:yumama.mondo.rs

#MAMEISKRENO: "Moja deca su na pragu puberteta. U jednom momentu im se divim, a u drugom paničim."

Znaš da stariš onda kada sa setom i čudnom mešavinom straha i divljenja posmatraš generaciju svoje dece.

Moja deca su na pragu puberteta. Jedan deo vremena provodim diveći se njihovom samopouzdanju i postignućima, a drugi deo vremena paničim zbog istih. U jednom momentu ih podsećam da obuku donji veš, a već sledećeg posmatram kako kao kakvi IT magovi spreme Power Point prezentaciju za školu u rekordnom roku. Tako je, kažem sebi, sada si u onoj matoroj fazi kada imaš matore misli o tome kako ništa nije onako kako je bilo u tvoje vreme.
Evo o čemu razmišljam i šta se pitam kada gledam moje tinejdžere:

Kada su trinaestogodišnjakinje postale supermodeli?
Sećam se početka školske godine u septembru. Fejsbuk je bio modna pista za male Kejt Apton i Žizel Bundšen. Zahvaljujući modernim protezama, sve na nevidljivo, ili pak vidljive interesante gumičice, te odeći jarkih boja i modernih krojeva, ona faza “ružnog pačeta” (koja je nama bila za petama) je stvar prošlosti.

Gde je ona čudna faza kada deca u tom uzrastu izgledaju zbunjeno i neugodno u svojoj koži, pitam se. Nije tu – ta faza je prešla na četrdesetogodišnje majke koje se muvaju po tržnim centrima i kupuju poslednji krik mode.

Današnja deca su doslovno s druge planete!
Snažni su kao da su polu kiborzi. Neverovatno su brzi. Nedavno me je umalo pregazio klinac od jedanaest godina na maratonu zadovoljstva od 5km. Ne samo da mnoštvo dece trenira tokom godine jedan sport, već mnogo njih trenira više sportova. Srećem dvanaestogodišnjake koji treniraju CrossFit. Kada sam ja imala deset godina moj kardio je bio trčanje po sokaku i vožnja bicikla po kraju, dok je sama pomisao na maraton delovala iscrpljujuće i zastrašujuće. Bravo deco nove generacije! Ne znam šta bih drugo rekla.

Kako to da “lajkuju” sve na društvenim mrežama, a uživo ne?
Na Instagramima se vole plaže, cveće, proleće, duge i snegovi, a uživo to žulja na nezgodan način. Plaža je previše peščana, drvo premalo razgranato, dugine boje su blede i ostala nerealna očekivanja.

 Ne shvatam, da li žele da budu sami ili ne?
Kada su u društvu žele da budu sami, a jednom kada ostanu sami žude za povezivanjem i traže konekciju?! U prostoriji punoj dece sa telefonima u rukama, može da se čuje i najmanji šum. Sedeći jedni pored drugih, zalepljeni za svoje telefone, svako u svom “feed”-u. Čim se rastanu, nakon pola sata, kreću video pozivi, jer nema veze što su bili zajedno do malopre, oni moraju sada da se vide i proćaskaju o onome što su ćutali.

Spavanje kod druga/drugarice?
Da li vam je to poznato? Sigurno ne idu kod drugara s namerom da spavaju. Zato ne bi trebalo da pitaju: da li mogu da prespavam kod Dušana/Maje već da li mogu da idem da ne spavam kod Dušana/Maje? Budimo iskreni.

Ono što oni piju ja ne znam ni da izgovorim
Molim da mi se objasni opsesija kafama i raznim pićima sa kafom ili čokoladom. Ako pričamo o hrani, znamo da beže od svega što nije “fast food”, jer valjda je to jedino moderno, pa je sam mozak isprogramiran i podešen na prihvatanje veštačkih ukusa. Dok se pića, koja spominjem u redu iznad, konzumiraju kao da sutra ne postoji. Jer je “grande-ajs-skini-moka-čoko-vanila-late-karamel-preliv-bez-šlaga” uvek dobra ideja. Moja gerijatrijska malenkost je u čudu.

Neka mi neko objasni kratkotrajni fokus
Na ono što i samo izaziva loš fokus, na to su fokusirani satima, dok sve ostalo bledi u nezainteresovanosti. Nemaju strpljenja ni za šta.

Upomoć, skraćenice!
Ne znam da li smem da se upustim u razgovor o skraćenicama koje koriste u pisanoj komunikaciji. Ne smem, ali moraću. Na internetu izgleda važi pravilo – štedi bezgranični prostor. Mogu da razumem samo par skraćenica, ali su mi nalik na prst u oko. Ne znam je postalo “nzm”, ne mogu “nmg” i tako kraće (da ne kažem dalje). Tu dođe i amerikanizacija – “yolo”, “bae”, “twerk”, ko će sve to pohvatati. Izgleda da je regularna komunikacija postala gubljenje vremena.

Zašto samo selfi?
Za selfi može da se okine 3 ziliona slika, ali duševni bol ravan nervnom slomu nastane na zahtev da se slikaju s porodicom. Odustala sam od porodičnog slikanja za razne prilike. Ako se slikamo, super, ako se ne slikamo, odlično – izbegla sam živciranje.

 Doduše, moram da priznam, uprkos svim izazovima (i mom starenju), veoma je zabavno roditeljstvo starije dece. Kada bi me pitali da u jednoj rečenici opišem, rekla bih “Biti roditelj pred-tinejdžeru je kao kratki, nekomunikativni ručak u MekDonaldsu, sa pauzom za kafu u Starbaksu sa Žizel Bundšen/Tom Brejdijem sa telefonom u ruci”.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Zašto je privilegija odrastati uz braću i sestre?

Imati braću i sestre je znači imati doživotne prijatelje bez obzira gde vas život odvede. Vidim ove divne odnose kod svoje dece i njihovih braće i sestara i uživam gledajući ih kako zajedno odrastaju', piše mama troje dece i objašnjava zašto imate sreću ako i vaše dete odrasta uz svoje rođake.

Meredith Ethington je mama troje dece, novinarka i autorka nekoliko knjiga o roditeljstvu. Nedavno se na svom blogu osvrnula na zanimljivu temu: važnost odrastanja dece uz svoje rođake - braću i sestre.

"Nekako se dogodilo da moja sestra, brat i ja živimo udaljeni i do nekoliko sati jedni od drugih, ali pre dve godine, napravili smo pakt da će naša deca dobro da poznaju jedni druge iako ne žive tako blizu jedni drugima", napisala je i dodala kako želi da njena deca znaju kakva je radost i privilegija odrastati uz svoju braću i sestre. Zajedničke bake i deke, porodične tradicije i uspomene "Ja sam imala tu sreću da imam jako puno braće i sestara od tetaka, teča i stričeva u svom detinjstvu. Često bismo prespavali jedni kod drugih, igrali izmišljene igre u bakinoj kući, gradili bismo tvrđave i pretvarali se da smo psi. Leti smo zajedno letovali ili plivali u obližnjem jezeru, pecali i igrali karte. Imam braću i sestre koji su sličnih godina kao i ja, ali i one koji su me čuvali kao dete i koji su puno stariji od mene. Sve ih volim beskrajno puno."

Ova mama navela je samo nekoliko razloga zašto bi trebalo da budete srećni ako vaše dete odrasta uz svoje rođake: Rođaci mogu biti poput rođenih braće i sestara, osim toga da s njima ne treba da živimo pod istim krovom. Oni znaju naše tajne i znaju kako je imati mamu ili tatu dovoljno sličnu našim mamama ili tatama, ali dovoljno različitu da je zabavno prespavati kod njih za malu promenu okoline. Rodbina zna šta znači poticati iz porodice slične našoj. Oni su poput najboljih prijatelja koji su na svim našim važnim porodičnim događajima, a sa kojima možemo da se iskrademo i zabavljamo dok su odrasli naporni u svojim dugim i dosadnim razgovorima.

Braća i sestre imaju sličan šašavi smisao za humor i čak izgledaju slično kao i mi. Ustvari, oni su nam dovoljno slični da možemo da budemo potpuno svoji u njihovom društvu bez da se osećamo čudno ili drugačije.

 Braća i sestre daju nam osećaj porodične povezanosti. Imati proširenu porodicu bilo koje vrste - deci daje osećaj toga ko su i odakle dolaze, a braća i sestre omogućavaju sve to u zajedničkom generacijskom kontekstu. Zajednički baka i deka, porodične tradicije i uspomene!

"Rekla bih čak da su braća i sestre osnovni deo srećnog života jer vas vole, imate zajedničke uspomene iz detinjstva i podrška su vam kasnije kada odrastete. Imati braću i sestre je poput toga da imate doživotne prijatelje bez obzira gde vas život odvede. Vidim ove divne odnose kod svoje dece i njihovih braće i sestara i uživam gledajući ih kako odrastaju zajedno. Iako uvek ne uživam u putovanjima od nekoliko sati kako bi se to dogodilo - gledajući ih kako uživaju u zajedničkom druženju i već sada razgovaraju o svojim uspomenama vredi svakog pitanja koje mi moje troje mališana postavi 100 puta u autu: 'Jesmo li blizu?'"

Izvor: miss7mama.24sata.hr

 

 

Tri ODLIČNA saveta nastavnika za motivaciju dece koje treba da poslušate

Kada smo roditelje pitali šta ih najviše brine u vezi sa početkom nove školske godine, najveći deo njih je odgovorio da je to motivacija dece za školu. Roditelji se brinu da su deca izgubila volju za školom i da ne žele da uče, da su zaboravili da uče. Da bismo vam dali neke ideje i savete, pričali smo o ovome sa najboljim edukatorima Srbije, ljudima koji decenijama rade sa decom i to različitih uzrasta. Evo šta oni kažu.

Ne prezaštićujte dete i preispitajte svoja očekivanja
Motivisanija i ambicioznija su ona deca koja imaju slobodu da eksprimentišu i istražuju. Ovo nam je poručio učitelj Zoran Ilić koji kaže da ima dosta roditelja koji prezaštićuju decu a on im savetuje suprotno, da naprave pauzu i dozvole detetu da se malo više osamostali.

Takođe, možda ne tako popularan ali svakako koristan savet bi bio da roditelji prvo malo sagledaju realnost i preispitivaju svoja očekivanja. Dajte deci šansu da se opuste.

Kako nam je prenela Tatjana Marković Topalović, nastavnica fizike u srednjoj Medicinskoj školi u Šapcu, onlajn nastava je sa sobom donela i neke dobre stvari a jedna od njih je veće uključivanje roditelja u školovanje dece. Kako ona smatra, roditelji treba da su uključeni i da rade sa decom i to najviše u prvim godinama osnovne škole kada deca počinju sa školom.

"Svi su se ubrzano digitalno opismenili, što je dobro, ali ono što nije dobro je organizacija prepisivanja zajedno sa decom što onemogućuje dobru evaluaciju. Takve stvari ne motivišu, već služe samo da deci olakšaju i „skrate“ put kroz obrazovni sistem. Zaboravljamo da se ne uči samo za ocenu i da ocena nije najvažnija.", kaže ona.

Upoznajte interesovanja svoje dece i prilagodite se njima i učenju
Naši sagovornici su se složili da roditelji često ne poznaju svoju decu.

„Mi ih ne poznajemo dovoljno kod kuće, a kod kuće ih ne poznaju dovoljno u školi.“, kaže Zoran Ilić, učitelj iz Leskovca i savetuje da upoznate omiljene muzičare dece, omiljeni strip, pesmu, da gledate film po dečijem izboru i to stvarno, da izdržite da slušate to što komentarišu, da im ne upadate u reč. Da znate koga vole i da žrtvujete svoje vreme za vaše dete. Tako dajete primer.

„Ne možemo vaspitavati decu tako što ćemo samo nuditi blagostanje i stavljati ih u prostor gde ne moraju ništa da razmišljaju.“ Kaže on.

Marta Buterer, nastavnica likovnog u OŠ “Petefi Šandor” u Novom Sadu je i tokom pandemije uspevala da motiviše decu na rad, pa da čak i sa njima osvoji nagradu na likovnom konkursu i to samo zato jer je ceo format učenja prilagodila njima – delila je njihove radove onlajn na Facebook stranici, na primer. A kada je to bilo moguće, organizovala je i edukaciju u vozu – tokom puta Novi Sad – Odžaci, deca su crtala.

„Osluškujte šta deca žele i vole“, kaže ova nastavnica likovnog.

„Kada samo razmislim koliko znam melodija iz crtanih filmova, šta sam sve slušala, ali uvek je sat vremena dnevno do dva bilo predviđeno za šalu, igru, i na kraju glupiranje sa mojom decom. Uvek su znale da će taj sat da se desi. Ne postoji opravdanje da ćete da odete kod frizera, kozmetičara, nešto što je preče, to mora da se pomeri. Jedan sat dnevno za svoje dete, uvek, tokom celog školovanja, je ono što je prava formula.“, dodala je profesorka Tatjana Marković Topalović.

Ne kritikujte decu za sve i svašta
Profesorka Marković Topalović nam je objasnila i svoj odnos prema kritici koji savetuje svima.

„Uvek sam se trudila da nikada ne kritikujem decu pred roditeljima ili nastavnicima – u kući treba da dobije kritičku podršku. Ne beskonačnu, nenormalnu da ga podržavate u svim papazjanijama nego kritčku, konstruktivnu. Deca koja dobijaju mnogo kritika kod kuće - školi, pa onda u kući, nemaju kome da se obrate. Dete treba da ima svu slobodu u kući za koju se izborilo. Volim da deci stanem na crtu kada se bore argumentima. Ne možeš da dobiješ peticu, ali možeš da odgovaraš za peticu.“, objasnila je ona i naglasila da se motivacija gradi kontaktom porodice i dece.

Ona je mišljenja i da ne treba brinuti za gradivo jer je u obrazovanju sve nadoknadivo. Jako je bitno da deca nauče kako da uče, kako da se organizuju, jer nije uvek sve zadovoljstvo, ima formula kojima nema izlaza. Ali da to rade svojim jezikom, da sinhronizuju digatalno i analogno, to je ono što treba da postignu.

Sa njenim srednjoškolcima ona ove godine neće krenuti u rad sa testovima već slabijim, motivacionim tempom – da, na primer, izađu napolje i tamo rade. Zašto? Srednjoškolci su, kako nam je ona objasnila, zamenili dan za noć, oni dođu ujutru u školu, onda kada dođu iz škole i legnu u 13.30 da spavaju i onda ustaju uveče i noć je njihova.

„Takva deca treba da se prebace prvo na dnevnu normu jer već mesecima žive noću.“, kaže ona.

„Prvih par nedelja je period za to usklađivanje. Što se obrazovanja tiče, sve je nadoknadivo. Ono što je bitno je mentalno zdravlje, da nauče da žive partnerski sa pandemijom i da se ne boje svojih strahova.“, potvrdila je i Marta Buterer.