Koliko su mališani druželjubivi?

Nema sumnje da su bebe rođene da šarmiraju i oduševljavaju okolinu. One imaju svoju ličnost i karakter od rođenja, koji vremenom sve više dolazi do izražaja. Neke su više plačljive, neke manje, druge su opet mirne i dobre, dok ima i beba koje su prilično nemirne.

Već sa dva meseca, kada počinju da se osmehuju, spremne su da upoznaju druge ljude. Ne treba zaboraviti da bebe vole da posmatraju i proučavaju osobe i jasno daju do znanja plačom ili osmehom da li im se neko dopada ili ne.

Takođe, veoma rano se može naslutiti da li će i koliko dete biti druželjubivo, tačnije da li voli da bude u društvu i brzo prihvata nepoznate ljude, ili mu je pak potrebno neko vreme da se navikne na strance u svom okruženju.

Kada je vreme da beba počne da se „druži“?

Druženje planirajte kada je beba najraspoloženija, nakon spavanja, jela...
Veoma je važno da krug „bebinih prijatelja“ širite postepeno i polako. Nekim mališanima je prijatno kada su stranci u njihovom okruženju, dok drugi pokazuju znakove nervoze i plaču čak i kada ne vide baku ili deku nekoliko dana i doživljavaju ih kao nepoznate osobe. Stoga nikada nemojte insisitirati na druženju ako dete plače ili vrišti u nečijem društvu, jer se može desiti da stvori strah od ljudi.

Pokušajte da isplanirate druženje kada pretpostavljate da će beba biti raspoložena (nakon spavanja, posle jela...).

Zašto bebe vole stariju decu?

Bebe jednostavno obožavaju decu koja su starija od njih. Vole da im se smeše, gledaju ih i pokušavaju da imitiraju ono što oni rade. Oni su im najbolji uzor kada počinju da hodaju, pričaju, jedu, pa ako beba nema starijeg brata ili seku, pozovite malog komšiju ili rođaka i iznenadićete se šta će sve vaš mališan pokušati da uradi gledajući ih.

Šta da radim ako je moja beba suviše stidljiva?

Često se dešava da se kod beba, naročito uzrasta od 8 do 12 meseci, javlja osećaj stidljivosti kada se nađu u društvu nepoznatih osoba. Vrhunac ovog osećaja je negde oko 18. meseca, a kasnije se sve više smanjuje.

Ne mora da znači da dete ima problem da se socijalizuje, već je moguće da je uzrok prevelika privrženost ka roditeljima.

U takvim slučajevima veoma je važno da goste pripremite na to da je beba malo stidljiva i da lagano priđu bebi, kako je ne bi uplašili. Takođe, nikada nemojte ostavljati mališana nasamo sa ljudima koje ne poznaje, ako znate da ima strah od nepoznatih osoba.

Nošenje bebe pored dojenja predstavlja najbliskiji kontakt sa majkom i nezamenjivo iskustvo. Mnogi roditelji imaju veliku dilemu kada je nošenje u pitanju, da li i koliko treba nositi bebu, hoće li se razmaziti ako je puno nose?

Nema jedinstvenog odgovora, bebe su pre svega različite, samim tim i njihove potrebe se ne mogu zadovoljiti na isti način. Marame za nošenje su jako pogodne čak i kada su jako male. Pored nekoliko načina na koje dete može da se nosi, i u toku samog nošenja postoji mogućnost podešavanja ukoliko treba bebu da dojite ili ako zaspi. Prilagodljivost je velika kako za onoga ko nosi tako i za bebu ili veće dete koje je u njoj u zavisnosti od željene aktivnosti.

Za bebu je važno da tkanina bude čvrsta ili dodatno ojačana tamo gde su njena leđa kako bi kičmeni stub bio prav i da su prstenovi ukoliko ih ima, testirani na opterećenje da ne bi došlo do pucanja.

Obratite pažnju na deo koji ide preko vašeg ramena, on ne sme da vas sputava pri pokretu ruke i treba da prati oblik ramena da vas ne bi bolela leđa pri nošenju bebe. Dobre su marame koje se nose preko oba ramena tako da je težina ravnomerno raspoređena.

Prednosti marame u odnosu na druge vrste nosiljki sigurno postoje, položaj bebe je prirodniji što je posebno važno u prvih šest meseci, beba je mnogo bliže uz vas, možete da je dojite dok je u njoj, ona sama je izuzetno lagana, može da se spakuje i ne zauzima puno prostora, leđa vas ne bole jer ne morate da joj se prilagođavate. Najveća razlika je u tome što se marama prilagođava bebi, a beba nosiljci.

Kengur nosiljka je praktična za sve izlaske iz kuće sa bebom kada vam trebaju slobodne ruke za nošenje stvari, otvaranje vrata, ulazak u gradski prevoz, a nemate ničiju pomoć.

Može se naći u više različitih modela i u veličinama prema različitim uzrastima. Većina je za bebe starije od tri meseca ili za one koje već sede što znači posle osmog meseca.

Ima modela koji su namenjeni novorođenčadi ali kako se kontrola glave uspostavlja tek sa 3 meseca, a neke bebe ni tada ne drže dovoljno čvrsto glavu u tom periodu ne treba koristiti standardnu kengur nosiljku bez obzira što imaju oslonac za glavu. Postoje modeli koji imaju oblikom i načinom nošenja (na boku) podsećaju na maramu pa su pogodniji za najraniji uzrast.

Pored uspostavljene kontrole glave drugi važan uslov koji treba da bude ispunjen da bi ste stavili bebu u kengur je zrelost kukova koju utvrđuje dečiji ortoped ultrazvučnim pregledom. Ako kukovi nisu sazreli pre stavljanja u nosiljku posavetujte se sa lekarom ili sačekajte sledeću kontrolu.

Sve dok dete ne počne samostalno da stoji noge su savijene u kukovima i nikako ih ne treba pasivno ispravljati jer to nepovoljno utiče na njegov motorni razvoj Iz ovog razloga ne treba nositi bebu do godinu dana u kenguru okrenutu ka spolja. U tom položaju su noge opružene što loše utiče i na pravilan razvoj kukova, zato treba da bude okrenuta licem ka vama. Za nešto stariju decu koja već sede ili hodaju možete da koristie model koji se nosi na boku ili na leđima.

Pri kupovini nosiljke izaberite veličinu koju će te moći oboje da koristite ako ste slične građe. Obavezno proverite da li su kaiševi dobro pričvršćeni, stavite bebu u nosiljku kako bi ste videli da li su otvori za noge dovoljno široki da je ne bi pritiskali i nosite je neko vreme kako bi ste osetili da li se kaiševi usecaju u vaša ramena.

Dok će jedni roditelji prednost dati marami, drugi će se odlučiti za kengur nosiljku, i za jedne i za druge važno je da znaju da preterano nošenje nije dobro za bebu jer su njoj potrebni i drugi položaju koji joj omogućavaju raznovrsna iskustva.

Snežana Milanović, viši strukovni fizioterapeut

Vaše jednoipogodišnje dete je postalo zahtevno u smislu odabira igara, više mu nisu zanimljive igračke kojima se do sada igralo, ne želite da mu dopustite da mnogo vremena provede ispred televiziora, a nemate ideju kako da ga zabavite…

Ova situacija može biti frustrirajuća za roditelje, i zato vam donosimo nekoliko saveta kako da kvalitetno provedete vreme sa svojim mališanom.

Crtajte!

Vaše detence obožava da crta! Dajte mu list papira i bojice i dobićete divnu škrabotinu. Divite se njegovom crtežu i pitajte ga šta je nacrtao. Najverovatnije nećete dobiti odgovor, pa vi nagađajte: „Da li je ovo zeka? Divan je, kako su mu samo lepe uši!“ Pokažite bebcu kako se crta, upoznajte ga sa bojama, zajedno bojite i crtajte.

Ipak, da vam uskoro zidovi ne bi bili «ukrašeni» istim tim božanstvenim škrabotinama, nadzirite svog mališana dok stvara. Možete mu odrediti mesto za crtanje, neka to bude u njegovoj omiljenoj stolici za stolom. Kada detetu opadne interesovanje za ovu vrstu zabave, sklonite pribor van njegovog dohvata. Razbacane bojice po celoj kući zaista nisu ono što vam je potrebno!

Učite pesmice

Recitujte svom mališanu pesme. Naša književnost prepuna je divnih dečjih pesama koje još uvek oduševljavaju naše najmlađe. Bebac će znati da ponovi kratku pesmicu koja se rimuje ako mu je ponovite samo nekoliko puta. Ovo je odlična vežba za razvoj govora. Takođe, naoružajte se mnoštvom dečijih knjiga i pustite dete da samo odabere onu koju želi da mu čitate. Imajte strpljenja da mu ako treba i sto puta ponovite šta se nalazi na slici i videćete da će već sledeći put kada uzme knjigu u ruke, najverovatnije već samo znati da imenuje sve predmete na slikama. Ne podcenjujte njihovu memoriju!

Kuvajte zajedno

Kada dođe vreme za pripremu obroka, uputite i svoje dete u čari kulinarstva. Odvojite posude koje nisu lomljive i dozvolite bebcu da se njima igra i oponaša sve što Vi radite. Dajte mu drvenu varjaču i pokažite kako se meša supa, kako se mute jaja itd. Takođe kada mesite neko testo, odvojite jedno manje pače za bebca. Dajte mu testo i pustite gad a otkriva šta je sve moguće sa njim uraditi. Možeti mu pokazati kako se prave različiti oblici od testa i naravno na kraju ispecite i ono što je dete napravilo. Kada vidi rezultat svoga rada, odnosno svojih ruku delo, bebac će biti neizmerno srećan.

Napravite malu radionicu

Ukoliko Vam prostor u kući ili stanu to dopušta, napravite poseban deo u kom će Vaš mališan moći da izvodi svoje “majstorije”. Na pod stavite veliki najlon, a radionicu opskrbite vodenim bojama, papirima, plastelinom i glinom, makazama i lepilom, ali uvek budite spremni da provedete vreme sa detetom u radionici kako se ne bi povredilo nekim od navedenih pomagala. Pravite različite oblike od plastelina, ili još bolje od gline pošto vam tada ostaje prostora i za doradu – bojenje po izboru. Dajte detetu četkicu i neka pokuša vodenim bojama da oslika predmet napravljan od gline. Kada se glina dobro osuši, nađite joj posebno mesto u kući gde će malo remek delo biti izloženo. Od ostataka različitih šarenih novina možete praviti razne kolaže, a uz to će dete učiti kako se koji predmet zove i čemu služi. Isecite recimo iz nekih kulinarskih novina sve predmete koji se koriste u kuhinji, pa iz drugih novina isecite životinje itd. Kada jednom krenete, ideje će dolaziti same od sebe, a i Vi i Vaše dete ćete se ludo zabavljati.

Vežbajte zajedno

Zašto ne biste iskoristili trenutke kada se recimo na TV-u pušta omiljeni crtani Vašeg deteta da tih nekoliko minuta posvetite svom telu? Lezite sa detetom na udoban tepih i pokazujte mu različite vežbice. Njemu će siguno biti jako zanimljivo da oponaša pokrete Vaših ruku i nogu, a Vama će dobro doći da svojim mišićima posvetite barem petnaestak minuta dnevno. Ako detetu vežbanje dosadi, uvek može baciti pogled na crtani, a Vi nastavite sa vežbanjem.

Napravite lutkarsko pozorište

Za ovu igru je sasvim dovoljno da se „sakrijete“ iza kauča ili nekog drugog predmeta koji će Vam zakloniti celo telo. Napravite ili kupiti igračke koje se navlače na ruke ili jednostavno upotrebite plišane igračke kojima se dete igra. Izronite iz „dubina“ pozorišta samo rukama i počnite da krojite najlepšu lutkarsku predstavu za Vašeg mališana.

Mnogim bebama kada se rode, okice budu plave ili sivkaste, a vremenom promene boju u zelenu ili braon. Zbog čega dolazi do te transformacije?

Mame, ako ste dobile plavooku bebu, nagledajte se njenih okica što više na samom početku, jer se može desiti da se boja očiju u nekom trenutku promeni. Do toga dolazi najranije oko bebinog šestog meseca, ali dešava se čak da se boja očiju promeni i više puta do njenog prvog rođendana.

Zbog čega dolazi do te magične transformacije u boji bebinih očiju? Odgovor je da boja irisa (obojenog dela oka) zavisi od količine melanina koji je prisutan u irisu, kao i od gena koje je beba nasledila, mada ima i drugih faktora. Za pigmentaciju irisa su odgovorna tri gena. Najčešće boje očiju su zelena, braon i plava, a ređe su sive i tamno smeđe oči.

Uloga melanina

Melanin je pigment kojeg proizvode ćelije melanociti u koži, očima i kosi, zbog čega je „odgovoran“ za njihovu boju. Kada je količina melanina u očima vaše bebe mala, oči će joj biti plave. Bebe koje imaju svetliju put, imaju i manje melanina, pa je veća verovatnoća da će im oči biti svetle, dok će tamnopute bebe najverovatnije da imaju braon očiAko ga je malo više, boja očiju je zelena, sivkasta ili braonkasta, a ako beba ima puno melanina, oči će joj biti tamno braon. Većina dece se rađa sa plavim očima, koje kasnije mogu da potamne. Tamnjenje očiju se u velikom broju slučajeva događa kasnije zbog toga što smeđi pigment često nije prisutan pri rođenju, ali se vremenom sve više stvara.

Kada se menja boja očiju?

Najveće promene u boji očiju se dešavaju u periodu između šest i devet meseci. Do tog uzrasta, u irisu se stvorilo dovoljno pigmenta, pa je najverovatnije da će boja očiju koju dete ima sa devet meseci da ostane takva i kasnije. Međutim, neke bebe će vas iznenaditi time što će njihova boja očiju i dalje da se menja. Ali, tada su u pitanju suptilnije, manje promene, koje se mere u nijansama.

Tako, na primer, zelene okice mogu da postanu braonkaste, a braonkaste da dobiju još tamniju nijansu. Ovakve promene su moguće sve do treće godine, a kod malog procenta ljudi se dešava da iris menja boju i tokom odraslog doba. Jedino na šta ne možete da računate, jeste da se tamna boja očiju pretvori u svetlu. Ako vaša beba ima braon oči, nema šanse da će u nekom trenutku one da postanu plave.

Kombinacije gena

Roditeljski geni mogu da se mešaju i spajaju na različite načine, tako da deca mogu da imaju boju očiju koja je sasvim drugačija od one koju imaju njihovi roditelji. Ipak, konačna nijansa bebinih očiju je u najvećoj meri određena mamim i tatinim genima. Beba nasleđuje gene oba roditelja, i oni određuju koje boje će biti njene oči. Mnogi veruju da će, u slučaju kada oba roditelja imaju braon oči, i njihova beba da bude smeđooka. Međutim, iako je to najverovatnije, dešava se da roditelji sa braon očima dobijaju plavooke ili zelenooke bebe. Isto važi i u suprotnoj situaciji, odnosno kada oba roditelja imaju svetlu boju očiju.
Boja očiju nastaje kao spoj boje očiju oba roditelja. Svaki roditelj ima dva para gena na svakom hromozomu. Zbog toga postoji više kombinacija kada je u pitanju nasleđivanje boje očiju. Uopšteno se smatra da je veća verovatnoća da dvoje smeđookih roditelja dobije plavooko dete, nego da plavooki roditelji dobiju bebu sa braon očima. To je zbog toga što se manje dominantna plavooka crta može preneti preko dvoje smeđookih roditelja, dok se geni za svetlije boje mogu preneti i nekoliko generacija kasnije.

“Šareni” irisi

Neki ljudi se rađaju i sa irisima koji su različitih boja, pa im je jedno oko zeleno, a drugo plavo. To je obično uzrokovano greškom u razvojnom transportu pigmenta, lokalnom traumom u materici, ili je u pitanju bezazlen genetski poremećaj. Međutim, uzrok nepodudarnosti boje na oba oka može da bude i upala, pega na irisu, ili Horneov sindrom (neurološki poremećaj).
Iris je mišić koji se proširuje ili smanjuje. Kako se pod uticajem svetlosti zenica skuplja ili širi, tako se i iris smanjuje ili povećava. Opšte je poznato da se boja kože menja kada se izlažemo suncu, ali se manje zna da se isto dešava i sa bojom irisa. Kada zenica promeni veličinu, pigmenti u irisu se skupe ili rašire, što pomalo menja boju očiju. Osim pod uticajem svetlosti, zenica se smanjuje kada se zagledate u objekte koji su blizu. Takođe i emocije mogu da utiču na promenu veličine zenice, pa tako i na boju irisa.

Manja Perić Mitić

Čak 90 procenata novorođenčadi se smeje u prvom mesecu života, neki čak i u prvoj nedelji, ali ima i slučajeva da se nisu osmehnuli nijednom za 12 meseci. Bebe imaju jak temperament od rođenja

Razumevanje beba pomaže da razumemo i odrasle, zaključio je Kaspar Edimen iz Centra za moždani i kognitivni razvoj Univerziteta Birkbek u Londonu. On je sproveo istraživanje, kojim je želeo da utvrdi šta sve zasmejava novorođenčad, a bio je toliko opčinjen da je dao otkaz kao bankar i otišao da studira psihologiju. Edimen je napravio anketu za roditelje i zamolio ih da mu pošalju snimke i izveštaje o tome šta je sve zasmejalo njihove mališane, u kom mesecu i u koje doba dana.

Oko 1.400 roditelja iz 25 država je odgovaralo na njegova pitanja, a rezultati analiza su pokazali da se bebe smeju praktično od prvog dana. Čak 90 procenata novorođenčadi se smejalo u prvom mesecu života, neki čak i u prvoj nedelji, ali ima i slučajeva da se nisu osmehnuli nijednom za 12 meseci.

– Ovo otkriće potvrđuje pretpostavku da bebe imaju jak temperament od rođenja – kaže istraživač.

Pokazalo se da se dečaci smeju više, čak i do 50 puta dnevno, a devojčice do 37. Međutim, Ediman ističe da je smeh stvar socijalizacije i interakcije sa drugima, a ne zavisi od pola.

– Nije uopšte važno šta odrasli rade dok su sa bebom. Dovoljno je što su pored njih i one se zato osećaju srećno. Zato se bebe i smeškaju – zaključuje naučnik.

Znakovi pre hodanja

Roditelji bi trebalo da znaju da je beba spremna za prohodavanje u momentu kada počne pri okretanju da pravi još neke pokrete. O ovome ih obično obavesti pedijatar na kontrolama. Faze ovog složenog pokreta jesu kada se beba nalazi na boku sa podignutom glavom u vazduhu. Tada joj je oslonac rame i opružena noga, a to zapravo odgovara osloncu pri hodu. Takođe gornja ruka je pružena ka drugoj strani, gornja noga savijena kao da se kreće u napred, tako da izgleda kao da dete korača. U osmom mesecu beba nauči da se sa stomaka okreće na leđa, čime uvežbava automatizam koračanja. U isto vreme se kroz okretanje sa leđa na stomak i obratno angažuju svi mišići koji se kasnije koriste u hodu. Znači, tek kada u ležećem položaju savlada sve elemente koji su neophodni za uspravan stav beba će početi da se podiže.

Posledice ranog prohodavanja

Čim se beba rodi, roditelji razmišljaju o tome kako će biti lepo kad prohoda. Zato mnogi roditelji često izgovaraju rečenicu “Jedva čekam da moje dete prohoda” Iz ove svoje preterane želje, čine sve kako bi se to što pre desilo. U prohodavanju im pomažu bake, deke, komšiluk, a potkrepljuju ih tvrdnjama kako su oni sami prohodali rano, mnogo pre prvog rođendana. Iz silne želje da im deca što pre prohodaju, često kupuju hodalicu odnosno dubak sa točkićima.

Međutim reč je o pomagalu koja ne samo da neće pomoći da dete prohoda već može i negativno da utiče na detetov psihomotorni razvoj. Ukoliko dete nije spremno ni fizički ni psihički, postavljanje u uspravan položaj može biti opasno. Bebina stopala nisu u potpunosti razvijena na rođenju. Umesto kostiju bebe imaju mekanu hrskavicu i mišiće koji se tek formiraju, a ukoliko se dete forsira da stoji ili hoda dolazi do oštećenja i krivljenja nogu. Kao posledica javlja se i deformitet stopala i kolena, dok se pod težinom tela potkolenice krive, a to dovodi do deformiteta kičmenog stuba.

Posledice kod dece zbog korišćenja dupka

Upotrebom hodalice, kaiševa ili skakalice roditelji često nesvesno lišavaju decu da prirodnim putem prođu sve prirodne prosece prohodavanja. Deca koja uče da hodaju pomoću dupka, kada prohodaju često su nesigurna i padaju zbog gubitka ravnoteže. Takođe kada padnu imaju problem pri ustajanju. Ukoliko su preskočili fazu puzanja problem često nastaje kada prohodaju, te zapinju o ivičnjake i pragove i najčešće padaju na glavu jer nisu naučila da se dočekaju na ruke.

Istraživanja u Americi su pokazala da su deca koja su se igrala sa igračkama u dubku, kasnije progovorila, bila su trapavija u odnosu na decu koja ga nisu koristila.

Kada bi dete trebalo da prohoda?

Na ovo pitanje niko ne može da vam da odgovor. I zato ne slušajte druge mame u savetovalištima za bebe, parkićima kada vam pričaju da je njihovo dete prohodalo sa nepunih sedam meseci. Lekari kažu da se prohodavanje najčešće dešava između 14 i 16 meseca, sa tolerancijom i do četiri meseca. To znači da je sasvim uredu ako dete počne samostalno da hoda sa deset meseci, a takođe ne bi trebalo da paničite ako je vaše dete prohoda tek u 21 mesecu.
I zato trebalo bi da znate da svako dete ima svoj ritam motoričkog sazrevanja koji treba ispoštovati i pomoći mu da savlada sve faze razvoja motorike. Vaše dete će prohodati kada bude dovoljno sazrelo i uvežbalo sve elemente koji postoje pri samostalnom progodavanju, od uspravljanja iz klečećeg položaja, hodanja uz pridržavanje, hodanja noga do noge, zatim noga ispred noge, održavanja bočne ravnoteže sa prebacivanjem težine i na kraju ravnotežom napred-nazad.

Bebac će polako smanjivati površinu oslonca, a gegajući hod će polako da se izgubi. Tada dete počinje da spušta ruke na dole i sve više hoda kao odrasli. Kada dete prohoda, trebalo bi izbegavati kažu stručnjaci, ono što roditelji često rade, a to je držanje ruku (celo dete je u vazduhu) podignute visoko u vazduhu. Ovo veoma remeti normalan hod, a može dovesti do istegnuća zglobova ramena i laktova kod deteta. Osim toga neretko roditelje koji to rade zabole leđa od podizanja tereta.

Koliko roditelji znaju o prohodavanju dece?

Stručnjaci upozoravaju da roditelji uglavnom nisu upoznati sa normalnim razvojem motorike deteta, pa često greše tako što decu dovode u položaje za koje oni nisu još spremni. Zato je neophodno da se posavetujete sa izabranim pedijatrom ili fizijatrom koji će vas kroz vežbice za dete uputiti u pravilan motorni razvoj.

Dok sam ležala na stolu u sobi i trpela bolove, čula sam iz operacione sale vrištanje neke devojke koja je bila na porođajnom stolu. Kada su mene uvezli unutra, jer su kontrakcije postale sve češće, ugledala sam kako joj doktor pokazuje tek rođenu bebu. Tada nisam ni sanjala da će to biti devojčica koju ću ja odgajiti kao svoju ćerku, ispričala je nesrećna žena.

Jedna od najgorih noćnih mora koja se može desiti roditeljima jeste da, posle niza godina podizanja i vaspitanja, otkriju da to, zapravo, nije njihovo dete. Upravo to se dogodilo dvema porodicama, jednoj hrišćanskoj, i drugoj muslimanskoj, kada su, 2011. godine, otkrile da su njihove 12-godišnje ćerke zamenjene odmah posle rođenja.

Julija Beljajeva (32) iz Kopejska na Uralu se priseća tog 17. decembra 1998. godine.

"Dok sam ležala na stolu u sobi i trpela bolove, čula sam iz operacione sale vrištanje neke devojke koja je bila na porođajnom stolu. Kada su mene uvezli unutra, jer su kontrakcije postale sve češće, ugledala sam kako joj doktor pokazuje tek rođenu bebu. Tada nisam ni sanjala da će to biti devojčica koju ću ja odgajiti kao svoju ćerku," ispričala je ona.

Julija je 15 minuta kasnije rodila takođe žensko dete. Odmah je zaspala, i to joj je bio prvi san u prethodnih 48 sati. Verovatno je upravo tada došlo do zamene beba, kojima su stavili pogrešne brojeve.

Kad se sutradan probudila oko pola devet ujutru, mnogo bolje se osećala. Jedna stvar je brinula: zašto je beba izgledala tako naduveno, da je jedva mogla da joj vidi oči, pitala je sestru, koja joj je odgovorila: “Šta ti očekuješ posle devet meseci plivanja u amniotičkoj tečnosti?”

Tek kada su, posle šest dana, ona i njen suprug kući Aleksej odneli bebu, kojoj su dali ime Irina, mogla je po prvi put da vidi bebu golu. Ugledali su da ima tamnu kosu, i pomislili da je to nasledila od Julijinog oca. Aleksej ništa nije komentarisao, osim da se bio pripremio za sina.

Uskoro je Julija otkrila da Aleksej nije najbolji otac. Kad je Irina imala tri godine, on se potukao u pijanom stanju, i pošto je naneo teške povrede jednom muškarcu, dobio je kaznu zatvora od nekoliko godina.

Prilikom jedne njene posete u zatvoru Aleksej joj je rekao da sumnja da mu je Irina ćerka, upravo zbog tamne kose. Svađe su bile sve češće, pa je 2007. godine usledio razvod.

Kako nije plaćao alimentaciju, Julija ga je tužila, na šta je Aleksej uzvratio tužbom, optužujući je da ga je prevarila i da to nije njegovo dete. Ona se u međuvremenu preudala, i ponovo bila u drugom stanju.

Sudija im je odredio da svo troje – Julija, Aleksej i Iraina- urade DNK testove.

Posle 25 godina saznala da dete nije njeno: Majka tuži kliniku zbog zamene beba!

“Doktor me je pozvao da dođem 14. juna, ali samo ja i Aleksej, bez Irine”.

Tada je doživela najveći šok u životu.

"Ni vi ni Aleksej niste biološki Irinin roditelji," rekla je sudija.

Aleksej je posle nekoliko dana rekao da misli da je ona potplatila lekare i sudiju, kako mu ne bi otkrili da ga je varala.

Nije prošlo mnogo, on je nazvao i izvinuo se za se što je rekao. Kada mu je saopštila da će pokušati da pronađe njihovu devojčicu, izrazio je sumnju jer je već prošlo 12 godina, na šta mu je Julija rekla da želi makar da se uveri da joj je dobro.

Posle nekoliko meseci čekanja, pri čemu se Julijin novi muž pokazao kao dobar suprug i nežan otac, i sa kojim je takođe dobila dete, stigao je poziv u kome joj je rečeno da je druga porodica pronađena, da je, međutim, žena napustila porodicu i da je ostao samo muškarac, po imenu Naimat Iskanderov (36), ali da odbija da se vidi sa Julijom.

Za sve to vreme, Irina nije znala da je Julija pokrenula istragu kako bi pronašla svoju pravu ćerku, a DNK testove joj je objasnila tako što je rekla da je Aleksej hteo da utvrdi da li joj je on pravi otac.

Kad je već počela da gubi nadu, Juliju je jednog dana ipak nazvao pravi Irinin otac. Zatim su se videli u restoranu, kada je on doneo album sa fotografijama, i kada je Julija prvi put videla svoju pravu ćerku, kojoj su dali ime Ana.

Julija ga je pozvala kod nje i Maksima. Bila je jako uzbuđena kad je videla da se Naimatu tresu ruke kad je ugledao Irinu. Nikakve reči nisu bile potrebne, na prvi pogled se videlo da je Irina “pljunuti” Naimat.

Sutradan je Julija otišla kod Naimata da vidi svoju Anu. “Sada je bio red na mene da se suzdržavam da ne poletim prema njoj i zgrabim je čvrsto u zagrljaj”.

Predstavljena je kao Naimatova prijateljica i proveli su tri sata u ćaskanju. Posle razgovora s mužem, odlučila je da je najbolje da Irini sami otkriju da nije njihova biološka ćerka, nego da to sazna od nekog drugog, budući da su živeli u malom gradu.

Pošto su i Ana i Irina saznale pravu istinu, pokazalo se da su to dobro podnele. Dogovor je bio da obe ostanu u svojim “prvim” porodicama, ali su počele gotovo svakodnevno da se čuju i da se druže, da rade zajedno domaće zadatke, a dve porodice da se posećuju.

Međutim, ubrzo su počele da se javljaju kulturološke razlike, jer su odrasle sa različitim običajima, budući da je Naimat poreklom Tadžikistanac.

"Ponekad ni ja ne razumem. Na primer, u tadžikistanskim porodicama devojčicama nije dozvoljeno da uđu u sobu dok su u njoj muški gosti. Ili, vidim da je Naimatu neprijatno što je Irina slobodna u razgovoru sa dečacima, i što voli da se mazi sa mamom i tatom. Svaki put kad poželim da zagrlim Anu, osetim da je zbunjena, jer nije navikla na to," navela je ona.

S druge strane, Naimat kaže: “Ne mogu da se odreknem Ane, nikad. Ja sam je podigao, volim je, i ona je moje dete bez obzira na gene. Voleo bih da živim sa obe, i sa njom i sa Irinom. Pretpostavljam da se i Julija oseća isto. Ali one kažu da žele da nastave da žive po starom”.

Julija je teško mogla da zamisli da bi se Ana, po tadžikistanskim običajima, mogla udati vrlo mlada i početi da rađa.

"Ali, ako je to ono što Ana odabere, ja ne mogu da mešam," kaže Julija.

Julija i Naimat dobili su pozitivnu presudu na svoju tužbu protiv porodilišta, i dodeljeno im je po 200.000 dolara odštete, ali, bolnica nema da im isplati novac. Međutim, oni se nadaju da će jednog dana odšteta ipak stići.

Kako izabrati pravo ime?

Verovatno ste još od detinjstva maštali o tome kako biste nazvali svoju bebu. Tokom trudnoće, budući roditelji provode mnogo vremena u pregovorima oko imena deteta, a neki se teško slože oko konačnog izbora.

Da bi zadatak bio još teži, tu su i zamke. Ime koje je jako popularno može da zvuči lepo, ali će definitivno dovesti do zabune, a imena koja imaju čudne inicijale ili skraćenice mogu i da postide dete.

Imajte u vidu da, kakvo god ime da izaberete, deca umeju da budu surova i daju uvredljive nadimke. Ne postoji način da se osigurate od toga, ali obratite pažnju na ono što možete da sprečite.

Dok razmišljate kakvo ime da date svojoj bebici, pokušajte da uzmete u obzir ove savete, jer ime traje ceo život, a neprijatnost sigurno nije nešto što želite da dete ima svaki put kad se predstavlja, potpisuje ili šalje imejl.

Zamka nadimka

Svi roditelji prvo proveravaju kako se ime slaže sa prezimenom. A da li ste poverili kako se najčešći nadimak slaže sa prezimenom?

Mnogi ljudi u Srbiji imaju prezimena koja sama po sebi mogu da zazvuče uvredljivo ili čudno. Ali, ako se, na primer, prezivate Motika, nije baš pametno da sina nazovete Ivan, jer će njegov nadimak, u kombinaciji sa prezimenom, preći u Ika Motika.

Neće mnogo bolje proći ni (Milica) Mica Torbica ili (Jelena) Jelka Božić.

Zamka inicijala

Kada ste već suzili krug imena koja ulaze u konkurenciju, na papir stavite i inicijale.
Iako se Nikola Nović čini kao veoma lepo ime i prezime, inicijali NN sugerišu na nepoznato lice.

Još lošije bi prošla Sara Stanković, jer je svima poznato šta znači skraćenica SS. Beba Dušan Rakić će se roditi kao doktor (DR), a Uroš Čupić će celog života biti učenik ili učionica (uč).

Zamka ispravljanja

Mnoga lepa imena dovode do stalnih grešaka u pisanju ili izgovoru.
I Marijana i Marjana su odlična imena za devojčicu, ali je prva verzija mnogo uobičajenija od druge (koja se i izgovara drugačije, sa kratkouzlaznim akcentom na slogu JA). Slično prolazi i Gorjan, koga celog života mešaju sa Goranom.

Ovaj problem dovodi i do grešaka u dokumentima koje će dete biti prinuđeno da ispravlja ceo život.

Šta treba da radimo da bismo bili dobri roditelji?

Već je to što želite dete dobar početak! Ne brinite, želja da učinite najbolje za svoje dete treba da vas vodi i to je za početak dovoljno. Kako dete bude raslo, to ćete sve više učiti i upoznavati se, osećati jedno drugo i tako i reagovati.

Da li ćemo moći da izmenimo svoj život da bismo sve podredili bebi?

Naravno, sama beba će na vas to navesti. U početku nije lako, treba preživeti neprospavane noći, brige oko stolice i dobijanja na težini, prve korake i padove, ali sve to ima svoje prednosti – čovek sa rođenjem svog deteta počinje da se menja, menja svoje navike i način života, a u cilju pružanja najboljeg svom detetu.

Kako možemo da naučimo da budemo dobri roditelji?

Biti dobar roditelj se postaje - naravno da treba da čitate o tome, treba da učite i bazirate se na naučnim činjenicama, ali je najvažnije da pustite da vas vodi srce i da svoje postupke tako i usmeravate. Dok god ste živi više vas nikad neće napustiti pitanje «Da li sam dobar roditelj» i verovatno nikad nežete dobiti definitivan odgovor na njega!

Povezujuće roditeljstvo je velika obaveza i nije predodređena samo za majke. Detetu je potrebna i očeva ljubav, poseban način utehe i zabave koju samo očevi znaju da pruže.
Jedan od načina kako otac pomaže u odgajanju deteta jeste pružanje ljubavi podržavajući majku svog deteta.
Povezujuće roditeljstvo ne funkcioniše jednako dobro bez nežnog oca koji ravnopravno učestvuje u odrastanju deteta. Bez obzira što je mama prirodno više angažovana oko deteta u ranim godinama, otaci ipak ima veoma važnu ulogu.
Tata je važan jer svojom podrškom stvara uslove u kojima se mama može potpuno posvetiti potrebama deteta. Osim što svu energiju usmerava na dete, mnoge majke se trude da udovolje potrebama i drugih ukućana, trude se nda što pre nakon porođaja nastave sa “starim”načinom života.
Preterano “trošenje” se javlja baš kod majki koje su najpredanije u novoj ulozi.
Često razmišljaju ovako: “Moje dete me toliko treba da nemam vremena da se istuširam.”
Jedna majka zahtevnog deteta se poverila “Ne bi preživela bez pomoći supruga”
Uzmimo na primer dojenje, jedini aspekt brige o detetu u kome otac ne može direktno učestvovati. Ipak, može pomoći tako što brine za majku koja hrani dete. Jedan otac je rekao: “Ne mogu dojiti, ali mogu kreirati okruženje u kome će mojoj supruzi biti lakše i bolje”
Iako su u prvim mesecima života deteta može učiniti kako očevi imaju sporednu ulogu, nije tako. Očevi nisu samo zamena za mamu kada odsustvuje. Oni daju jedinstven doprinos u razvoju svog deteta. Dete ne voli jednog roditelja više nego drugog, ne voli oca manje od majke. Deca oca vole drugačije nego majku. Ništa ne menja muškarca toliko, koliko ga menja transformacija u bržnog oca.

Napisao: Dr William Sears

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs