Grami, centimetri – napredovanje bebe

Koliko ste puta čuli : “ Mislim da je moja beba mala . “ Ili „ Mislim da je mršava . “ Za ove strepnje postoje odgovori, a često malo ne znači i nedovoljno…

Koji su to pokazatelji dobrog napredovanja bebe?

Grami, centimetri…

Laički posmatrano, najbitniji pokazatelji napredovanja bebe iskazuju se upravo u ovim mernim jedinicama. Stručno su ovo takođe bitni pokazatelji, ali isključivo posmatrani u kontekstu celokupnog rasta i razvoja svakog deteta ponaosob, ne zanemarujući ni period pre rođenja, dok je beba u maminom stomaku. Obzirom da je taj, tzv. prenatalni period, vrlo specifičan, priču o njemu ostavićemo za neki drugi put i ovog puta ćemo se baviti bebama rođenim u terminu, nakon urednih trudnoća.

U trenutku rođenja prosečan dečak u Srbiji težak je 3626±410g i dugačak 51,4±1,6cm, a prosečna devojčica teška je 3474±360g i dugačka 50,7±1,6cm. Tako kaže statistika, a u ovim podacima snalaze se samo stručnjaci i roditelji koji već imaju decu čije se mere uklapaju negde u ovu gomilu cifara. Ko se baš i ne uklapa, ima problem, jer će, prirodno, zaključiti da sa njegovim detetom nešto nije u redu. Međutim, reč prosečan u ovom kontekstu nije sinonim za zdrav. To je samo presek stanja na rođenju, pri čemu se ne razmatraju brojni faktori koji utiču na rast, a pre svega nasledni činioci ( ukoliko su oba roditelja nižeg rasta i sitnije građe, prirodno je i da njihovo potomstvo bude sličnih karakteristika).

Jednostavan uvid u cifre, npr. težinu i dužinu na rođenju, nije dovoljan da bi se definisalo zdravstveno stanje bebe. Beba težine 2600g može biti „konstitucionalno sitna“ ( što bi značilo da je genetski sitno, zdravo novorođenče ) ili „hipotrofična“ ( novorođenče koje usled nekih faktora u trudnoći ( visok pritisak majke, pušenje, težak oblik šećerne bolesti kod majke… ) ili prevremenog rođenja nije dostiglo svoju optimalnu težinu ). Ni težina bebe veća od proseka nije uvek dobra, pa je tako jedna beba „krupna“, a druga može biti „hipertrofična“ ( najčešće kod beba majki sa šećernom bolesti u trudnoći; beba deluje otečeno, i često joj je potrebno više vremena i pomoć lekara i pedijatrijskih sestara da se prilagodi vanmateričnim uslovima ).

Prvi mesec

Najduži i za roditelje često najstresniji mesec po mnogo čemu je specifičan. Beba najčešće još u porodilištu izgubi na težini, zbog eliminacije viška tečnosti i evakuacije stolice s jedne, i malog unosa s druge strane. Gubitak i do 10% telesne mase je očekivan i normalan. Ovo se naročito odnosi na bebe rođene u tzv. baby friendly porodilištima, koje su isključivo dojene, jer je prvo mleko, tj. kolostrum, iako neprocenjive biološke, ipak niže kalorijske vrednosti i stvara se u vrlo malim količinama. To nikako ne znači da bebi treba formula, naprotiv, potreba novorođenčeta i jesu češći, a manji obroci ( u uzrastu od nedelju dana bebin želudac je tek veličine golf loptice! ). Dakle, gubitak težine u prvim danima života pokazatelj je uspostavljanja funkcije bubrega i creva, tako da neonatologe može vrlo da se zabrine ako do ovog gubitka ne dođe.

Kada dođete kući, gubitak se može nastaviti još nekoliko dana, a zatim je očekivano da beba polako počne da dobija u težini, i da početni gubitak nadoknadi do petnaestog dana života. Lično nisam pobornik merenja deteta u kućnim uslovima, niti prečestog merenja ( nikako nekada savetovano merenje pre i posle podoja, zato što: dojene bebe ne uzimaju uvek iste količine mleka, one nekada imaju stolicu 10 puta dnevno, a nekada nemaju po 7 i više dana, nekada je stolica u toku obroka itd ). Ukoliko vam je beba već izgubila svojih 10%, i zabrinuti ste da ne izgubi još, možete odvesti bebu na prvi pregled u vaš dom zdravlja sa 15 dana, kada ćete bebu izmeriti ( ako je beba teška kao na rođenju ili teža – odlično! ), i istovremeno će je pregledati pedijatar, pa ćete dobiti pravi i kompletan uvid u trenutno stanje. Ono na šta treba obratiti pažnju je činjenica da se merenje obavlja na prvi put toj vagi, pa da su manja odstupanja moguća i očekivana.

Kako da znam da beba dovoljno sisa, ako je ne merim? Ovo pitanje mori novopečene roditelje, naročito ako mama isključivo doji, jer dojka nažalost nije providna i graduirana kao flašica. Ova dilema, srećom, retko se ponavlja kod drugog, trećeg i svakog sledećeg deteta. Ukratko, ukoliko je beba mirna najmanje sat i po vremena od početka prethodnog podoja, iako vrlo naporno, to je dovoljno u prvim danima života ( beba je nedovoljno snažna, kolostruma se stvara po malo, i češći podoji su normalni za taj period ). Nepravilan razmak između podoja je takođe očekivan. Najbitnije je pratiti da li beba redovno mokri – suve pelene pri presvlačenju novorođenčeta razlog su za sumnju u dovoljnost ishrane i raniji odlazak na merenje ( ukoliko niste sigurni da li je pelena suva, predlažem da beležite vreme kada menjate pelenu i izmerite nju na vagici, razlika u težini lako će vam dati odgovor ).

Vrlo česta zabluda, čijem iskorenjivanju dovoljno ne doprinose ni zdravstveni radnici, jeste da je uvid u stolicu, njenu količinu i, naročito, boju, najbolji za procenu dovoljnosti bebine ishrane. Tako se svakodnevno zelenkasto prebojena stolica novorođenčeta proglašava stolicom gladi i uvodi se adaptirana mlečna formula u ishranu novorođenčeta, što ima značajan, a često i presudan ( negativan ) uticaj na uspostavljanje laktacije. Istina je da je prava stolica gladi izuzetno retka, a ustvari se radi ili o tzv. prelaznoj stolici ( najčešće od 4-7.dana života ), ili beba ima ubrzanu crevnu peristaltiku, pa zeleni žučni pigment biliverdin „ne stigne“ da oksidira do žute i smeđe boje i stolica ostaje zelenkasta. U oba slučaja pojava je fiziološka, i nije razlog za menjanje režima ishrane, niti posetu lekaru.

Plač takođe nije uvek znak da je beba gladna, to je njen jedini način da iskaže nelagodnost usled bilo čega ( glad, puna pelena, grčevi, potreba za kontaktom, pospanost… ). Ponekada ćemo bebi dodatno otežati tegobe ukoliko je prečesto hranimo misleći da je gladna ( npr. u slučaju grčeva ), pa će nas na prvoj kontroli iznenaditi da je beba natprosečno mnogo dobila u telesnoj masi, iako je često plakala.

Prva godina

Prosečan dobitak u telesnoj masi u prva 3 meseca života iznosi 20-30g dnevno ( što ne znači svakog dana, nego prosečno za 30 dana, tj. jednog dana možda ništa, a sledećeg 50g ( još jedan razlog protiv čestog merenja ) ). Bebe koje jedu na flašicu često imaju veći priraštaj mase, jer je takvo hranjenje lakše i za njih, pa uzimaju veće obroke. Ove vrednosti su prosek, i ne znače da beba koja nije prosečna, nije zdrava. Najbitniji je utisak pri pregledu bebe, jer nema tih cifara koje mogu da zamene oko iskusnog pedijatra. Sitne bebe mogu dobijati manje ( jer 600g nije isto za bebu od 2,5kg i za bebu od 4kg ! ), a mogu dobiti i znatno više od proseka, i već nakon mesec dana preći u kategoriju buckastih.

U drugom tromesečju bebe prosečno napreduju 15-20g dnevno, i najčešće dupliraju porođajnu težinu u uzrastu od 5 meseci. U ostatku prve godine napreduju tempom od 10 g dnevno, pa je sa godinu dana njihova telesna masa najčešće utrostručena, i iznosi oko 10 kg.

Telesna dužina i obim glave

Preostale dve mere koje se rutinski beleže kod svakog novorođenog deteta su telesna dužina i obim glave. Ove mere nisu toliko pouzdane, naročito dužina, i dosta zavise od onoga ko vrši merenje, zbog čega se ne savetuje merenje kod kuće.

Kao što smo ranije naveli, prosečne dužine dečaka i devojčica u Srbiji su 51,4±1,6 cm i 50,7±1,6 cm. Sa godinu dana prosečna telesna dužina je 75 cm ( 50% veća od dužine na rođenju ).

Što se obima glave tiče, njegovo praćenje je od velike važnosti, jer odražava intenzivan rast mozga posle rođenja. Tako je prosečan obim glave na rođenju 35 cm, a uvećava se tempom od 2 cm mesečno prva tri meseca, a zatim sporije, ukupno oko 12 cm tokom prve godine života.

Kada grami i centimetri ne deluju ohrabrujuće…

U toj situaciji pedijatrima su na raspolaganju grafikoni rasta – specijalni grafikoni na kojima se ucrtavanjem mera deteta jednostavno može odrediti tačna pozicija bebe u odnosu na vršnjake i pratiti njeno dalje napredovanje. U prvoj godini koriste se grafikoni koji pokazuju telesnu masu, telesnu dužinu i obim glave za uzrast, kao i odnos telesne mase i telesne dužine za uzrast, i to za svaki pol posebno. Najbitnije je da dete prati svoj tempo rasta, tj. da ne dolazi do značajnog usporavanja rasta, što bi ukazivalo na postojanje nekog razloga koje dovodi do nedovoljnog napredovanja bebe ( neadekvatna ili nedovoljna ishrana, postojanje nekog hroničnog oboljenja… ) i potrebu za detaljnijim pregledom i dijagnostikom. Bez analiziranja ovih grafikona neodgovorno je izjašnjavati se o nedovoljnom napredovanju bebe samo na osnovu podatka o gramima koje je beba dobila prethodnog meseca.

Miljokazi razvoja

Ovi pokazatelji napredovanja bebe nepravedno su podređeni gramima i centimetrima. Oni obuhvataju krupne i fine motorne veštine, kao i socijalne miljokaze. Značaj ovih pokazatelja je ogroman, kao i njihov broj. Najkrupnije vrlo lepo primećuju i roditelji, a za one diskretnije neophodno je oko stručnjaka:

– u uzrastu od oko mesec i po dana beba se smeje u odgovoru na glas i lice;

– sa tri meseca drži glavu, privlači ruke u „srednju liniju“ i istražuje ih, razgleda, stavlja u usta;

– sa četiri meseca pokušava da uhvati igračke, čime otpočinje uspostavljanje vizuelno-motorne koordinacije;

– u uzrastu oko 6 meseci brblja; sedi bez podrške, što joj omogućava da istražuje prostor oko sebe, prebacuje igračku iz ruke u ruku;

– u sedmom mesecu može da se prevrne na stomak;

– u osmom već zastane na „ne“;

– u devetom mesecu javlja se tzv. pincetni hvat – skuplja mrvice hvatajući ih između palca i kažiprsta;

– sa godinu dana neka deca samostalno hodaju, govore još po neku reč, osim „mama“ i „tata“, okreću stranice knjige…

Dr Ivana Veljić