Sledi pitanje jedne mame : imam dečaka od dve godine i dva meseca koji od 13. meseca ide u kolektiv. Jednom u dva meseca se razboli, srećom do sada nije bilo težih oboljenja, uglavnom se sve završava na zapušenom nosu, kratkotrajnoj temperaturi i kašlju. Često posećujemo pedijatra, mada sam i sama naučila da prepoznam banalne probleme. Zanima me kako da prepoznam neku ozbiljniju infekciju kod mog sina?

Evo detaljnog odgovora Dr Zoran Brajkovića, specijaliste pedijatrije i anesteziologije.

Svaki uzrast deteta, posmatrano sa strane pedijatara, ima svoje specifičnosti. Razlike među pojedinim uzrasnim grupama predstavljaju osnov za različite dijagnostičko terapijske pristupe i doktrine u pedijatriji, što upotpunjuje dinamičku sliku razvoja deteta kroz čitavo odrastanje.

Važan period – od tri meseca do tri godine

Najveće dileme i izazove u pristupu zahteva uzrast izmedju 3 meseca i 3 godine, dakle, uzrast koji obuhvata odojče i malo dete. Specifičnosti ove uzrasne grupe su brojne, u socijalnom i pedijatrijskom smislu, najkraće rečeno, to je doba kada se dete susreće sa najviše iskušenja kada je zdravlje u pitanju. Razlozi za to su mnogobrojni, pomenućemo samo najvažnije: odbrambeni sistemi deteta u ovom uzrastu još uvek nisu kompletirani, a dete gubi pasivno stečeni imunitet, dobijen od majke tokom trudnoće, to je doba kada se deca susreću sa najčešćim uzročnicima bolesti (respiratornim virusima), u tom uzrastu se deca po prvi put susreću sa specifičnostima koje nosi kolektiv (vrtić). Svi ovi činioci dovode do toga da su deca, statistički posmatrano, najčešće bolesna upravo u ovom uzrastu.

Naravno, i na sreću, najveći broj svih bolesti ovog uzrasta su banalne respiratorne infekcije, manifestovane kao sekrecija nosa, kašalj, povišena temperatura. Najveći broj ovih bolesti spontano i brzo prolazi, bez velike potrebe za dijagnostikom, lekovima i lekarima uopšte. Neke od ovih infekcija, što je mnogo ređe, mogu biti izazvane bakterijama, u formi neinvazivnih bakterijskih infekcija ždrela, srednjeg uha ili donjih disajnih puteva, ovu vrstu infekcija treba prepoznati, otkriti i lečiti kauzalno, antibioticima.

Koje su infekcije najopasnije

Poseban problem predstavljaju potencijalno ozbiljne, invazivne bakterijske infekcije, kod kojih se bakterije preko lokalnog mesta ulaska u relativno kratkom roku probijaju u krvotok deteta, dajući sistemske infekcije (kada govorimo o septičnom stanju), sa mogućim nastankom ozbiljnih sekundarnih fokalnih infekcija (meningitis, osteomijelitis, septični artritis). Uzročnici ove vrste infekcija su četiri potencijalno opasne bakterije – Pneumokok, Meningokok, odredjeni sojevi Salmonele i Hemofilus influence. Ograničene odbrambene sposobnosti dece kritičnog uzrasta i imunološka svojstva samih bakterija čine potencijalno opasnu kombinaciju koja nekada može dovesti do pojave ozbiljnih infekcija.

Stvari, naravno, ne moraju da izgledaju zastrašujuće, zato nudimo sledeća razjašnjenja:

– Pneumokok (posebno), kao i Hemofilus influence su gotovo redovni stanari gornjih respiratornih organa kod zdrave dece. Pozitivan nalaz brisa kod zdrave dece ne treba tretirati antibioticima, treba dozvoliti normalnoj flori da se sama izbori sa ovim sustanarima. Nije tačno razjašnjeno kako i zašto nekada ove bakterije postaju invazivne, a time i opasne. Pozitivan bris treba tretirati samo ako korelira sa znacima bolesti, dakle ako dete ima simptome infekcije. Meningokok se takođe doduše retko, može naći u brisu ždela potpuno zdravog deteta.

– vakcinacija Pentaxim vakcinom koja sadrži komponente koje stvaraju imunitet pema Hemofilusu sprečava nastanak invazivnih i ozbiljnih infekcija ovom bakterijom, dakle, vakcinisano dete ne može oboleti od ozbiljnih infekcija Hemofilusom, pa pozitivan nalaz brisa još više gubi na važnosti. Vakcine protiv Pneumokoka i Meningokoka nisu u redovnom kalendaru vakcinacije u našoj zemlji, iz brojnih razloga, ali su infekcije ovim bakterijama ipak ređe.

– stvar sa sojevima Salmonele je ipak nešto drugačija, jer “invaziji” po pravilu prethode simptomi crevne infekcije, pa, iako je moguće širenje ove bakterije putem krvi, obzirom na prethodeće simptome, na ovog potencijalnog uzročnika se lakše pomisli.

Signali za uzbunu

Pristup bolesnom detetu uzrasta od 3 meseca 3 godine ima svoja striktna pravila, pa se, slično kao kod slaganja slagalice koja se samo na jedan način uklapa, treba toga pridržavati:

Potencijalno invazivne i ozbiljne infekcije su po definiciji praćene visokom temperaturom bez „fokalnih znakova infekcije” – dakle nema znakova respiratorne ili crevne infekcije, a dete ima visoku temperaturu, obično preko 39 stepeni. To je prvi signal za uzbunu. Ukoliko pak, dete ima izraženu sekreciju iz nosa, akutni kašalj ili proliv kao prethodni ili prateći znak, vrlo je verovatno da imamo razlog zašto ima temperaturu, pa je retko potrebno ići dalje u detaljnu dijagnostiku. Ukoliko je izmerena temperatura niža, npr. oko 38 stepeni ili niže, bez obzira na postojanje ili nepostojanje simptoma, retko kada je potrebno sprovoditi dalje dijagnostičko terapijske protokole.

Kategorija „opšteg stanja deteta” (ili u zapadnoj literaturi „Appearance”) je prilično pouzdan kriterijum. Ovo se odnosi na izgled, aktivnost, raspoloženje, ponašanje i apetit deteta nakon obaranja temperature antipireticima. Ukoliko se nakon efikasne primene lekova za obaranje temperature dete uobičajeno ponaša, velika je verovatnoća da bolest nije potencijalno ozbiljna. Naravno, i od ovog pravila postoje izuzeci, koji na sreću, nisu česti – statistika kaže da 2-3 % dece, posebno uzrasta od 3 do 12 meseci i pored uobičajenog ponašanja možda ima ozbiljnu infekciju.

Dakle, ukoliko dete navedenog uzrasta ima temperaturu preko 39 stepeni, a kod koga se pregledom ne vide jasni znaci infekcije, posebno ako je i nakon obaranja temperature ponašanja koje odstupa od uobičajenog (razdražljivo ili letargično), neophodno je uraditi osnovne pretrage: analizu krvne slike i mokraće, eventualno CRP kao pokazatelj infekcije.

Kako tumačiti dobijene rezultate:
krvna slika: oprez zahteva ukupni broj leukocita veći od 15.000, (posebno ako je apsolutni broj neutrofila iz leukocitarne formule veći od 10.000), ili broj leukocita manji od 5.000. Broj nezrelih leukocita u perifernoj krvi („band count”) uglavnom nije prihvaćen kao objektivni kriterijum. Ukoliko je broj leukocita manji od 5.000 ili veći od 15.000, verovatnoća da dete ima invazivnu ozbiljnu bakterijsku infekciju je 1:20. Ukoliko je broj leukocita 5 do 15.000, verovatno se ne radi o ozbiljnoj infekciji.

Pregled urina (analiza sedimenta mokraće i urinokultura): statistika govori da u proseku svako deseto dete ovog uzrasta bez fokalnih znakova infekcije ima urinarnu infekciju, učestalost je veća u prvoj godini života.

CRP (C reaktivni protein) – jednostavan pokazatelj, ali sa nekim ograničenjima: može biti povišen i kod drugih oboljenja, tipa zapaljenskih oboljenja vezivnog tkiva (dečji reumatizmi), a ne samo kod infekcija; vrlo često je u granicama normale ako je od prvog skoka temperature do uzimanja uzorka proteklo manje od 12 sati, bez obzira na vrstu infekcije

Kako pristupiti detetu sa temperaturom:

ukoliko izostaje bilo koji od kriterijuma za potencijalno ozbiljnu bakterijsku infekciju – uzrast, visina temperature, postojanje fokalnih znakova infekcije – uz neophodno praćenje, drugi elementi dijagnostičko terapijskog protokola nisu neophodni. Uz pravilno prepoznavanje simptoma fokalne infekcije i pravilno usmerenu terapiju, bolest se brzo okončava.
ukoliko dete kritičnog uzrasta ima temperaturu višu od 39 stepeni, a bez vidljivih znakova infekcije, posebno ako je izmenjenog opšteg stanja, odmah i obavezno uraditi krvnu sliku i pregled mokraće
ukoliko je kod deteta koje ispunjava kliničke kriterijume broj leukocita manji od 5.000 ili veći od 15.000, potrebno je uzeti dodatne dijagnostičke analize, na prvom mestu analizu urina i hemokulturu kojom se direktno dokazuje prisustvo bakterija u krvi. Do dobijanja rezlutata hemokulture, za šta je potrebo minimalno 24 do 48 sati, dete treba tretirati antibioticima, potentnim oralnim ili parenteralnim (intravenskim), uz poželjnu kontinuiranu opservaciju, zbog čega se ova deca obično zadržavaju u bolničkim ustanovama, na kraće vreme. Kao što je rečeno, svako dvadeseto dete koje ispunjava kliničke i laboratorijske kriterijume, zaista ima potencijalno vrlo ozbiljnu bakterijsku infekciju, zbog koje se primenjuje antibiotska terapija.
U prepoznavanju i lečenju ovih problema, svaka karika ima svoje mesto – počev od roditelja, ka pedijatru koji prvi i po potrebi ponavljano pregleda dete, do dijagnostičkih službi i kliničara, koji u konačnoj instanci rešavaju ove probleme.

Umesto zaključka, treba reći još jednom da su ove bolesti, na sreću vrlo retke, ali da njihova ozbiljnost i moguće vrlo teške posledice zahtevaju stalni oprez kod svih koji se bave zdravljem dece.

Da li je potrebno vaditi treći krajnik, kada skoro svi stručnjaci kažu da ne postoji garancija da se neće ponovo pojaviti?

Zaista je veliki broj dece koja imaju problem sa »trećim krajnikom«, pa imamo i mnogo pitanja koja se tiču ovog problema. Kako roditelji često imaju dilemu šta da rade sa adenoidom, odlučili smo da vam pomognemo kroz priču o trećem krajniku.

Šta je treći krajnik?

U gornjim disajnim putevima se nalaze limfni čvorići koji imaju značajnu ulogu u odbrambenoj (imunološkoj) reakciji na »mikronapadače« (viruse, bakterije…). Na prelazu nosa u ždrelo se nalazi treći krajnik (adenoid, ili adenoidna vegetacija), ispod nepčanih lukova se nalaze nepčani krajnici (palatinalne tonzile), a u korenu jezika su mali jezični krajnici.

Najčešće se problemi dešavaju na nepčanim krajnicima – to su oni što se lako vide kada se pogledamo u ogledalu. Njihovo zapaljenje (tonzilitis) je najčešća infekcija gornjih disajnih puteva kod dece koja dovodi do povećanja telesne temperature, ali to nije tema ovog broja.

Kakve probleme može da pravi treći krajnik?

Treći krajnik je kod većine dece normalnih dimenzija i ne pravi značajnije probleme.

Međutim, kada se uveća – obično zbog zapaljenja, može da uzrokuje izvesne probleme, naročito deci u prvim godinama života (mada se retko dijagnostikuje pre prvog rođendana).

Akutno zapaljenje trećeg krajnika (adenoitis) se relativno lako leči kombinacijom antibiotika i dekongestije (otpušavanja) nosa. Ali, ako se infekcije često ponavljaju, a treći krajnik ostane trajno uvećan, nastaju pravi problemi:

Na mestu gde se nalazi treći krajnik, završavaju se i unutrašnji ušni kanali (Eustahijeve tube) koji su povezani sa srednjim uhom. Kada uvećani treći krajnik zapuši tube, veoma lako nastaje zapaljenje srednjeg uha. Ako je ono kod deteta često zahvaćeno zapaljenjem, može doći i do oštećenja sluha.

Ne mora samo gnojno zapaljenje uha da bude opasno za mališana. Postoji upala srednjeg uha kada se u njegovoj šupljini nalazi bistar (serozni) sekret koji, ako se ne leči adekvatno, može da oslabi detetov sluh, a baš je uvećanje trećeg krajnika najčešći uzrok ovog problema.

Kako se postavlja dijagnoza uvećanog trećeg krajnika?

Pedijatar može da nasluti da dete ima hronično uvećan treći krajnik. Takva deca obično noću hrču, imaju česte infekcije grla, a neretko imaju učestale upale srednjeg uha.

Ako je treći krajnik dugo uvećan, dete poprima karakteristične crte lica – otvorena usta, izraženi podočnjaci, bleda koža jasno ukazuju da dete nije dobro. Ipak, pravu dijagnozu može da postavi samo specijalista za bolesti uha, grla i nosa (ORL doktor) koji će videti da li je treći krajnik zaista uvećan. ORL specijalista će videti i kakvo je stanje bubnih opni, i da li u unutrašnjosti srednjeg uha ima sekreta. Naravno, proceniće se i detetov sluh, pa kad se sve to obavi, doneće se odluka o eventualnoj hirurškoj intervenciji.

Dakle, bez dobrog specijaliste za uho, grlo i nos, koji se bavi decom, nema prave dijagnoze.

Da li je operacija komplikovana?

Svaka intervencija nosi određene rizike, ali ova spada u one sa minimalnim mogućim komplikacijama. Iskusan ORL specijalista će za relativno kratko vreme izvaditi treći krajnik i rešiti dete muka. Ogromna većina dece ode kući na dan operacije (ne spava u bolnici!).

Mi, pedijatri volimo kada se utvrdi da je treći krajnik uzrok detetovih problema, jer se njegovom eliminacijom ono rešava problema, ali i roditeljima »padne kamen sa srca«.

Da li je potrebna priprema deteta za operaciju?

Pedijatar mora da pregleda dete pre operacije i da da »dozvolu«, da nema smetnji da se ono operiše. Obavezno je uraditi kompletnu krvnu sliku (sa vremenom krvarenja i koagulacije), a jedan broj anesteziologa zahteva da se uradi i EKG pregled pre operacije. Sve se ovo obavlja u saradnji sa pedijatrom koji prati dete.

Da li se intervencija obavlja u lokalnoj ili opštoj anesteziji?

Već dugo godina se adenoidektomija (vađenje trećeg krajnika) obavlja isključivo u opšoj anesteziji. Potpuno je napuštena lokalna anestezija koja je kod većine dece ostavljala pravu traumu, ali je otežavala posao i hirurgu.

Savremena opšta anestezija je veoma bezbedna, a kako operacija ne traje dugo, obično se primenjuje kratkotrajna anestezija koja ima skoro zanemarljive ozbiljnije neželjene efekte. Zato je roditeljski strah od opšte anestezije bez osnova, i to ne sme da bude razlog kolebanja.

Može li se treći krajnik povratiti?

Može, ali to nije razlog da se odlaže neophodna intervencija. Čekajući, dete ne dobija, već gubi – sluh, ali mu je i opšte stanje sve gore. Deca koja imaju hronično uvećanje adenoida slabije napreduju u težini, nemaju potrebnu energiju za igru i druženje sa ostalom decom (da ne ponavljamo kakve se sve bolesti mogu očekivati). Čak ako se adenoid i »vrati«, reintervencija rešava problem. Tačno je da nema garancije da se neće vratiti, ali je činjenica da će detetu zbog čekanja biti još gore!

Posle pete, šeste godine, kod većine dece dolazi do spontanog smanjivanja (involucije) trećeg krajnika, pa se retko dešava da on pravi veće probleme školskoj deci. Naravno, ima izuzetaka, ali se i oni mogu relativno lako dijagnostikovati i izlečiti.

Kao što vidimo, treći krajnik nije bauk. Ako se na vreme otkrije i adekvatno leči, dete će »procvetati«. Zato treba svakog mališana kod koga se sumnja na uvećanje adenoida, odvesti na pregled specijalisti za uho, grlo i nos. Svakako, treći krajnik nije jedini krivac za infekcije gornjih respiratornih puteva kod dece. Međutim, jednostavan je za pregled i lečenje, pa ga ne treba čuvati, već vaditi, ako za to postoji jasna indikacija.

Pogodno vreme za operaciju

Zabluda je da treba čekati da dete poraste (2-3 godine), pa da se obavi intervencija. Ako je treći krajnik za vađenje, treba ga vaditi odmah! Ne treba čekati da dete »zaradi« hronične probleme sa uhom i sluhom, a potpuno je neracionalno svakih mesec – dva davati antibiotike zbog upale grla ili uha.

Ne treba čekati

Deca koja imaju hronično uvećan treći krajnik češće oboljevaju od astme, a kasnije i od hroničnog sinuzitisa!

Zbog toga treba poslušati ORL doktora i obaviti intervenciju što pre, naravno, kada se jasno utvrdi da je dete zaista za operaciju!

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Kod dece koja imaju alergiju kao uzrok problema za zapušen nos, postoji preventivna terapija – profilaksa. Ona se sprovodi tako što se uoči «sezone» alergije (na primer, pre prolećne alergije na polen), započne odgovarajuća terapija lekovima, koji ne daju da alergijski proces započne. Postoji čitav arsenal ovih lekova, a najpoznatiji i najčešće korišćeni su antihistaminici.

Viruse je teško «odbiti» ali zdrava, dobro izbalansirana ishrana, sa dosta prirodnih vitamina i minerala – može da ojača detetov imunitet i tako mu pomogne da "ne zakači" baš sve viruse i izbegne zapušen nos. Važan je i dobar, dugotrajan san, ali i povremeno «bežanje» iz grada.

Operacija "trećeg krajnika" kao rešenje za zapušen nos

Direktno otklanjanje uzroka dugotrajnog zapušenja nosa je moguće kod dece kojima «treći krajnik» (adenoid) pravi problem. Zaista, kada se postavi dijagnoza, a ORL specijalista «izvadi» treći krajnik, problem je rešen. Zato je važno da postoji dobra «sinhronizacija» između pedijatra i ORL specijaliste – to je pravi način da se ne zakasni sa intervencijom (što stvarno nije dobro za dete).

Fiziološki rastvori

Za viruse nema leka, ali ima načina da se detetu pomogne da prebrodi dugotrajno zapušenje nosića. Tu su, na prvom mestu, različite varijante «slane vode». Radi se o fiziološkom rastvoru ili preparatima na bazi morske vode. Ovo nisu lekovi, već prirodni preparati, koji čiste sluzokožu nosa i pomažu joj da se izbori sa problemom. Oni nemaju neželjenih efekata, a mogu se bez bilo kakvih opasnosti primenjivati nedeljama i mesecima. Najbolje je to što su stvarno od velike koristi (pogledajte novosti u ovom broju).

Pročišćavanje nosa ovim preparatima je najbolji način i da se spreče komplikacije koje donosi zapušen nos – pre svega, zapaljenje srednjeg uha.

Antialergijska terapija

Kada se postavi dijagnoza alergijskog rinitisa (ukoliko je alergija uzrok za zapušen nos), sledi odgovarajuća terapija. Ona je veoma efikasna i brza, a prepisuje je pedijatar. O tome smo malo više pisali u tekstu o zabludama vezanim za prolećne alergije.

Kada treba potražiti pomoć ORL specijaliste?

Kada se posumnja da je «treći krajnik» (adenoid) uzrok dugotrajnog zapušenja nosa, tada je potrebno da se obavi pregled kod specijaliste za uho, grlo i nos. Roditelji mogu da posumnjaju na ovaj problem ako dete često hrče, ima slabiji apetit, a dešavaju se i upale srednjeg uha. Naravno, pedijatar upućuje dete kolegi ORL specijalisti, ali roditelji ne treba da izbegavaju pedijatrijski pregled ako primete ove tegobe.

Ass. dr Goran Vukomanović

Roditelji brzo primete da je sadržaj u peleni njihove bebe vrlo promenljivih karakteristika – ne samo po boji i konzistenciji, nego i po broju stolica.

To u nekim slučajevima može da ih zabrine, ali se dešava da ih više brine poređenje njihovog iskustva sa iskustvom drugih roditelja…

Dr Ivana Veljić, pedijatar

Prve stolice novorođenčeta se sastoje od mekonijuma. U pitanju je gusta, crno-zelena materija koja se nakuplja u crevima fetusa, a obično se oslobađa u prvih 48 sati od rođenja. Otpočinjanjem hranjenja bebe, mekonijum postepeno biva zamenjen prelaznim stolicama zelenkasto-braon boje, a posle četiri-pet dana mlečnim, žuto-braon (zlatnim) stolicama.

Učestalost stolica se značajno razlikuje i varira od sedam-osam dnevno, do jedne stolice u nekoliko dana! Novorođenčad koja se hrani majčinim mlekom, obično u prvoj nedelji ima učestale stolice ređe konzistencije, da bi se kasnije njihov broj znatno smanjio. Tako može da se desi da stolica izostane sedam, pa čak i po deset dana! Međutim, ako je vaša beba pritom živahna, dobrog apetita i uobičajenog ponašanja – razloga za brigu nema. Ukoliko ste ipak zabrinuti, pre nego što posegnete za suvim šljivama i drugim narodnim lekovima, obratite se vašem pedijatru za savet.

Boja stolice
Ona je «posledica» prisustva žuči, tačnije žutozelenog pigmenta – bilirubina. Reč je o jedinjenju koje nastaje u jetri, i to iz hemoglobina, kao deo normalnog procesa obnavljanja crvenih krvnih zrnaca. Putem žuči, bilirubin se oslobađa u tanko crevo, a zatim stolicom iz organizma. Boja žuči zavisi od koncentracije bilirubina u njoj i varira od svetložute do crno-zelene (ovaj pigment je, inače, «ozloglašen» među mamama u porodilištu, jer od nivoa bilirubina u krvi zavisi intenzitet žutice novorođenčeta, a samim tim i dužina boravka u porodilištu).

Bilirubin podleže nizu hemijskih promena pri prolasku kroz creva, menjajući svoju boju od zelene, preko žute do braon, tako da boja stolice varira i u zavisnosti od brzine pražnjenja creva. Što se brže prazne creva (proliv na primer), stolica je sve više žuto-zelena, ili u potpunosti zelena.
Na boju stolice može da utiče i hrana. Tako zeleno povrće (spanać, zelje…) boji stolicu u zeleno, dok joj cvekla daje crveni ton. Tu su i druge «prehrambene boje», a neki lekovi – gvožđe, na primer, ili bizmut, stolici daju crnu boju…

U kojim situacijama može da se javi zelena stolica?
Zelena stolica je najčešće posledica ubrzanog pražnjenja creva, odnosno proliva. Međutim, i zdravo odojče može da ima više stolica dnevno, koje mogu da budu i tečne. Stoga, da bismo stolicu proglasili prolivom, mora da dođe ili do povećanja broja stolica u odnosu na normalan broj (jedan ipo ili dva puta), ili do značajne promene u sastavu i gustini stolice.
Uzroci proliva mogu da budu različiti:

● Crevne infekcije
Znatno su češće kod beba na mlečnoj formuli nego kod beba koje sisaju, zato što je majčino mleko bakteriološki ispravno, čuva se u optimalnim uslovima i sadrži različite odbrambene faktore – antitela i enzime, koji snažno deluju protiv «uljeza». Za razliku od ovog sistema, u lancu spravljanja obroka od mlečne formule može da «zakaže» nekoliko «karika»: čovek (kao potencijalni rezervoar infekcije), neispravne namirnice (voda, mlečna formula – mada retko), neadekvatno čuvanje pripremljenog obroka… Jedan od najvećih nedostataka mlečnih formula u odnosu na ishranu majčinim mlekom jeste i nedostatak faktora koji stimulišu imunitet bebe.

U zavisnosti od prouzrokovača, prolivi mogu da budu posledica virusnih infekcija (najčešće infekcija Rotavirusom u jesenjem i zimskom periodu), bakterijskih infekcija (Ešerihija koli, Salmonela…), parazitarnih infekcija… Osim dijareje, u slučaju ovih infekcija je obično prisutna i povišena temperatura i povraćanje, što povećava rizik od dehidracije bebe, odnosno od narušavanja ravnoteže vode i soli (elektrolita).

● Preosetljivost na hranu
Moguća je preosetljivost na određene namirnice ili njihove sastojke. Reakcija svakog organizma je drugačija i može da se kreće od nešto težeg varenja određenog tipa namirnica (netolerancija mlečnog šećera – laktoze), pa sve do prave alergijske reakcije (najčešće alergija na proteine kravljeg mleka). Ovakve reakcije se javljaju obično tek po uvođenju nemlečne ishrane odojčetu, zbog čega se preporučuje uvođenje jedne po jedne namirnice u razmaku od četiri-pet dana, dok se kravlje mleko ne preporučuje pre navršene prve godine života. Neke namirnice (na primer: sok od jabuke, kruške ili višnje) mogu da dovedu do proliva, zbog velikog sadržaja šećera (sorbitola), a ne zbog preosetljivosti organizma na njih.

● Upotreba antibiotika
Osim «loših», ubijaju i «dobre» crevne bakterije, što značajno pogoršava varenje.

● Stolice gladi
Kada vide zelenu stolicu, roditelji prvo pomisle da je njihovo dete gladno. Ali, treba znati da takve stolice mogu da se jave tek nakon nekoliko dana «vodene dijete», dakle ako dete ne uzima nikakvu hranu. Onda su ove stolice sluzave, oskudne i lepljive.

● Hronična oboljenja
Na primer, ulcerozni kolitis, Kronova bolest i druga oboljenja koja se retko ispoljavaju u uzrastu novorođenčeta i odojčeta.

Kako možete da pomognete vašem detetu?
Pre svega, razmislite o uzroku, isključite sumnjive namirnice iz ishrane, obustavite unos mlečnih proizvoda, osim jogurta (i dojenja!), dajte detetu češće a manje obroke (najbolje je da dajete banane, pirinač, tost hleb, pire od jabuke…), što više tečnosti (takođe u malim porcijama)… Na tržištu postoje gotovi praškovi za pripremanje rastvora kojim se nadoknađuje tečnost, ali zbog specifičnosti dečjeg organizma savetujemo da se pri njihovom izboru konsultujete sa vašim pedijatrom.

Od velike pomoći mogu da budu i, poslednjih godina vrlo popularni preparati – probiotici, koji sadrže «dobre» crevne bakterije (najčešće rod Lactobacillus ili Bifidobacterium). Probiotici pomažu obnavljanje crevne flore oštećene «agresijom» drugih mikroorganizama ili antibioticima. Studije su pokazale da su veoma korisni i u slučajevima preosetljivosti na hranu, jer pomažu obnavljanje crevne barijere, što sprečava alergene iz hrane da ulaze u krvotok. Bebe koje sisaju, imaju veći broj «dobrih» bakterija, a u poslednje vreme su dostupne i mlečne formule u koje je dodat probiotik. To je u znatnoj meri smanjilo učestalost crevnih infekcija kod odojčadi na mlečnoj formuli.

NIPOŠTO NEMOJTE da detetu dajete lekove za zaustavljanje proliva ili povraćanja, čak i ako su vama pomogli!

Kada je potrebno da se obratite pedijatru?
UVEK kada je u pitanju novorođenče (bez obzira na kliničku sliku), zatim u slučaju lošeg opšteg stanja deteta, visoke temperature, čestog povraćanja i proliva, izražene malaksalosti i pospanosti deteta, bola u stomaku, ako primetite u stolici krv ili sluz, ako stolica postane crna… Pedijatru treba da se obratite i ako vaše dete nema izražene tegobe, ali primetite da ne napreduje u težini.

• Hemoglobin – ključni sastojak crvenih krvnih zrnaca (eritrocita)

Hemoglobin je “krvni pigment” jer daje crvenu boju eritocitima – crvenim krvnim zrncima. IZUZETNO je važan jer radi jednu od najvažnijih stvari u organizmu – prenosi kiseonik iz pluća do svih delova tela, a donosi ugljendioksid (iz tkiva) do pluća. Dakle, ono što je najvažnije u udahu (kiseonik) i izdahu (ugljen dioksid) prenosi upravo hemoglobin.

Koliko je važan kiseonik za naše telo ne treba posebno objašnjavati – bez kiseonika NEMA života! Slično je i sa ugljen dioksidom koji se mora izbaciti iz organizma. Zato je hemoglobin ključni sastojak eritrocita!

Gde se stvara u organizmu?
Kao i sve krvne ćelije i eritrociti se stvaraju u koštanoj srži. Tu se i hemoglobin “pakuje” u crvena krvna zrnca, pa je koštana srž prava fabrika za proizvodnju hemoglobina i eritrocita.

Šta je važno za dobru vrednost hemoglobina?
Pre svega GVOŽĐE, a podrazumeva se da je dete zdravo i da je koštana srž „vredna” i lepo radi.

Bez gvožđa naprosto nema dovoljno hemoglobina, a gvožđe stiže hranom. Prvih šest meseci bebinog života gvožđe stiže iz bebine jetre gde je “uskladišteno” tokom trudnoće. Zato je važno da buduća mama vodi računa o ishrani i da njen hemoglobin bude dobar!

Dakle, u prvih šest meseci nema potrebe (zdravoj deci) dodavati gvožđe.

Šta može da smeta stvaranju hemoglobina?
Kad nema gvožđa nema ni dovoljno hemoglobina, a to znači da beba od šest meseci mora da unosi prirodno gvožđe, a kvalitetno meso, a kasnije i žumance, su najbogatiji gvožđem.

Previše kravljeg mleka OMETA normalnu resorpciju (“uzimanje”) gvožđa iz creva jer sadrži soli koje “privežu” gvožđe za sebe i izbace ga stolicom, umesto da se putem krvi dopremi u koštanu srž. Zato pedijatri (s pravom) NE vole kravlje mleko u prvoj godini života.

A spanać?
Jedna od najčešćih zabluda je da spanać sadrži mnogo gvožđa.

To na žalost (ili na sreću dece koja ga ne vole) nije tačno! Kada je poznati Nemački hemičar (Erih fon Volf) 1870. određivao količinu gvožđa u različitim biljkama greškom je upisao da spanać ima 10 puta više gvožđa! Omanuo je za jednu decimalu, ali je to relativno brzo ispravljeno, pa se odavno zna da spanać nije baš dobar izvor gvožđa.

Koje su normalne vrednosti?
E tu nastaje problem!

Kod dece vrednost hemoglobina zavisi od uzrasta (u manjoj meri i od vrste lab. analize) i zato UVEK treba imati referentne vrednosti za decu! Svaka bolja laboratorija ove izdaje referentne vrednosti uz nalaz, a ako toga nema – tražite! Ogromne su razlike u odnosu na odrasle, pa se često javi strah bez razloga.

Kad su bebe u pitanju, oko šestog meseca dolazi do OČEKIVANOG pada nivoa hemoglobina jer se istroše rezerve gvožđa u bebinoj jetri. To se zato zove fiziološla anemija, koja NIJE bolest i NE leči se veće se postepeno povećava unos prirodnog gvožđa (iz mesa, a kasnije i iz žumanceta). Ogromna većina pedijatara smatra da kad vrednost hemoglobina kod beba od 6-10 meseci NIJE ispod 100, NEMA potrebe za lečenjem!

Šta raditi kad je vrednost hemoglobina snižena?
Anemija (malokrvnost) je posledica nedovoljne količine gvožđa, i naziva se sideropenijska. Lečenje je potrebno kad su vrednosti ispod donje granice za uzrast, ali i kada su drugi parametri krvne slike poremećeni.

Pedijatar donosi odluku o terapiju posle pregleda deteta i uvida u analize. Dakle, bez pregleda nema dijagnoze i terapija se NE određuje SAMO na osnovu rezultata krvne slike.

Kad su vrednosti hemoglobina na donjoj granici (ili blizu donje granice) treba učiniti sve da se povećanjem unosa prirodnog gvožđa (meso, žumance) pomogne detetu. NE treba žuriti sa preparatim gvožđa! Tada je potrebno ograničiti unos kravljeg mleka (na maksimalnih 400 ml na dan u drugoj godini života), a promovisati dojenje jer je majčino mleko dragocen pomoćnik u resorpciji gvožđa iz creva.

Na kraju, zdrava i izbalansirana ishrana deteta obezbeđuje dovoljno gvožđa, ali i drugih sastojaka koji su potrebni za detetov rast i razvoj. Zato je poštovanje principa zdrave ishrane najbolji način da se spreči manjak gvožđa u organizmu deteta, pa će se tako sprečiti nastanak anemije.

Ass.dr Goran VUkomanović

Glutenska enteropatija (drugi naziv bolesti je celijakija) je hronično inflamatorno (zapaljensko) oboljenje tankog creva. Ono se u dečjem dobu manifestuje primarno kao hronični dijarealni poremećaj (hronični proliv) i nenapredovanje u telesnom rastu, odnosno pothranjenost.

Koliko je česta ova bolest?

Njena učestalost varira od jedan prema 100 (u skandinavskim zemljama, na primer), do jedan prema 3.000 (podaci iz SAD). Smatra se da je učestalost u evropskim zemljama oko jedan prema 300.

Kako i zašto nastaje?
Mehanizam nastanka je relativno složen. Da bismo ga razjasnili, u najkraćim crtama ćemo objasniti ulogu tankog creva u varenju belančevina. Naime, belančevine mogu da se zamisle kao dugi lanci, čije su pojedinačne karike manji molekuli – aminokiseline. Kada belančevina nakon boravka u želucu dospe u tanko crevo, lokalni enzimi razlažu dugačak lanac do pojedinačnih aminokiselina, ili malih lanaca od najviše tri do četiri aminokiseline. One se preko ćelija tankog creva sprovode ka krvotoku i čitavom telu.

Kod pacijenata sa glutenskom enteropatijom postoji neka vrsta nasledne osnove: enzim koji bi opisanim mehanizmom trebalo da razlaže protein žitarica (ima ga u pšenici, ječmu, ovsu i raži), po imenu GLUTEN ili, tačnije rečeno, deo njegovog lanca koji se zove glijadin – jeste defektan, dakle nefunkcionalan. Tako se dešava da čitavi molekuli glijadina prodiru u ćelije tankog creva, gde se spajaju sa lokalnim enzimom pod nazivom tkivna transglutaminaza (tTG).

Potom započinje imunološka – automuna reakcija (može da se nazove i alergijskom), u kojoj organizam stvara antitela protiv kompleksa glijadin – tkivna transglutaminaza. To za posledicu ima destrukciju ćelija tankog creva i teško oštećenje sluzokože tankog creva u strukturalnom i funkcionalnom smislu.

Simptomi bolesti
Što se tiče simptoma bolesti, osnovni funkcionalni poremećaj oštećene sluzokože tankog creva je malapsorpcija, odnosno nemogućnost transporta neophodnih i korisnih sastojaka hrane kroz zid creva u krvotok. Posledica toga je malnutricija – opšta pothranjenost i kombinovani nedostatak pojedinih važnih sastojaka hrane, sa pratećim simptomima.

Najvažniji klinički simptomi su:
◘ Hronični proliv
Usled nesposobnosti creva da obrade osnovne sastojke hrane (ugljene hidrate, masti, belančevine), javlja se uporan i dugotrajan proliv. Stolice su obilne, svetle, vodene, kiselkaste, sa značajno većom količinom masti (steatorea – lučenje masti kroz izmet), neprijatnog mirisa. Zbog fermentacije ugljenih hidrata dolazi do učestalog pražnjenja gasova. Sve je praćeno bolovima u trbuhu.

◘ Malnutricija
Simptomi su: nenapredovanje ili gubitak telesne težine, smanjena količina belančevina u krvi (posebno albumina), sa generalizovanim otocima, anemija (zbog smanjene resorpcije gvožđa i vitamina B 12), osteoporoza (nedostatak vitamina D i kalcijuma), slabost mišića (deficit kalijuma), laka pojava modrica po telu (deficit vitamina K).

Slika bolesti
Kako su se saznanja o ovoj bolesti tokom godina menjala i dopunjavala, tako se u izvesnoj meri promenilo i shvatanje o «tipičnoj» slici bolesti. Evo nekoliko primera:

● Slika, način ispoljavanja i uzrast pacijenta u kome će se bolest pojaviti zavise od «jačine» lokalne reakcije u tankom crevu. U slučaju pacijenata kod kojih je veći deo tankog creva oštećen, simptomi će se pojaviti relativno brzo po uvođenju glutena u ishranu – dakle u ranom detinjstvu i to kao tipična, razvijena klinička slika. Ukoliko proces zahvata manji segment creva, simptomi će biti manje tipični, a bolest može da se ispolji i znatno kasnije. To je razlog zbog čega se prosečan uzrast u kome se bolest otkriva u poslednjih nekoliko godina prilično promenio, pa je sada bliži odraslom dobu nego ranom detinjstvu.

● Utvrđeno je da postoje bar dva oblika bolesti u kojima simptomi mogu da budu vrlo blagi, pa čak i da izostanu. Tada govorimo o «latentnom» obliku bolesti: pacijent ima pozitivne serološke testove, ali bez strukturalnog oštećenja creva, ili o «tihom» (silent) obliku, u kome postoje i histološke promene same sluzokože creva, ali bez kliničkih simptoma. Kod obe kategorije postoji rizik da će bolest kad-tad da se ispolji u razvijenoj formi.

● Postoje brojne «pridružene» bolesti i simptomi koji se pojavljuju uporedo sa glutenskom enteropatijom (GE). Neke od njih su:
– herpetiformni dermatitis (kožna celijakija): hronični dermatitis koji svrbi, karakterističan na gluteusu (zadnjici), nogama, vratu i trupu
– insulin zavisni dijabetes (diabetes mellitus)
– reumatoidni artritis
– sistemski lupus

Kada pomisliti na glutensku enteropatiju? Kako doći do dijagnoze?
Svaki hronični proliv, koji bez jasnog uzroka traje duže od tri nedelje, treba bar da pobudi sumnju u ovom pravcu. Sumnju pojačavaju simptomi malapsorpcije i malnutricije. Međutim, slični simptomi mogu da se jave i kod oboljenja pankreasa ili drugih zapaljenskih bolesti tankog creva: Kronove bolesti ili disbakterioze (manjak mikroflore creva).

1. Prvi dijagnostički korak je utvrđivanje postojanja nekih antitela u krvi koja su u vezi sa ovom bolešću. Takva su anti-glijadinska antitela (protiv «stranog» proteina), koja su manje specifična za postavljanje dijagnoze, ali korisna za praćenje efikasnosti terapijsko-dijetetskog režima. Takođe i antitela protiv tkivne transglutaminaze (zapravo, ranije opisanog kompleksa), čija je specifičnost i senzitivnost velika, preko 95 odsto. Dakle, velika je verovatnoća da osoba sa povišenim vrednostima ovih antitela boluje od glutenske enteropatije.

2. Biopsija tankog creva je metoda kojom se dijagnoza definitivno potvrđuje ili odbacuje. Preporučena je u svim slučajevima graničnih vrednosti antitela na sopstveni enzim, ili kada klinička slika nije u skladu sa serološkim vrednostima. Mikroskopska slika «zbrisane» sluzokože tankog creva je validan dokaz glutenske enteropatije, mada slična slika (ali različita klinička slika!) postoji kod težih virusnih upala tankog creva ili alergije na proteine kravljeg mleka.

3. U cilju procene nutritivnog statusa, rade se i druge dijagnostičke pretrage: krvna slika, vrednosti kalcijuma, kalijuma, ukupnih proteina i albumina u krvi, protrombinsko vreme. Određivanje ukupne količine masti u stolici takođe može da bude od koristi.

Kako izgleda lečenje?
Jedino moguće lečenje je potpuno izbacivanje glutena iz ishrane. Pacijent ne sme (nikad!) da konzumira pšenicu, ječam, ovas i raž, u bilo kom obliku: hleb, testo (paste), keks, pite, pice, kao i hranu u kojoj mogu da se, skriveni, nađu sastojci koji sadrže gluten: slatkiši, sladoled, pivo, mesne prerađevine, instant kafa, kečap, senf, industrijske supe. Poželjno je da se koristi hrana na kojoj je jasno deklarisano da ne sadrži gluten. U cilju poboljšanja nutritivnog statusa kod pacijenata sa malnutricijom, potrebno je nadoknaditi gvožđe, vitamine, kalcijum.

Kod pacijenata koji se striktno pridržavaju ishrane bez glutena, oporavak je vrlo brz – kliničko poboljšanje nastaje već za nekoliko dana ili nedelja, dok potpuni oporavak sluzokože creva može da se očekuje za nekoliko meseci.

Ukoliko se dijetom ne postigne očekivano poboljšanje, pacijent možda ima neko drugo, pridruženo zapaljensko oboljenje tankog creva. Ili se radi o teškoj, «refraktarnoj» formi bolesti, kod koje može da pomogne imunosupresivna terapija. Naravno, kao prvi razlog za izostanak poboljšanja može da se razmišlja i o nedoslednoj primeni dijete kao osnovne terapije.

Nadamo se da smo vam bar malo približili savremena shvatanja o ovoj neprijatnoj i složenoj bolesti, koja pogađa sve uzraste, ali u najtežoj formi ipak pogađa decu.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Malo toplo, malo hladno, tako se “zaleću” i bolesti disajnih organa.
Ovog puta vam pišemo o bolesti – bronhiolitisu, koja se pretežno javlja kod beba, ali baš starija deca (kao i odrasli) mogu doprineti nastanku ove neprijatne bolesti.

Zar to nije isto što i bronhitis?
NIJE!

Većina roditelja je čula za bronhitis i upalu pluća (potpuno različite bolesti), ali bronhiolitis zvuči nekako neobično, kao da je to neka nova bolest. Ipak, radi se o bolesti disajnih organa, koja je dugo prisutna, ali se neretko pogrešno protumači kao bezazlena prehladica, pa je moguće da se dijagnoza ne postavi na vreme. Imajući u vidu da je bronhiolitis baš sada aktuelan sledi detaljan prikaz ove bolesti kroz odgovore na najčešća pitanja roditelja.

Šta je zapravo bronhiolitis?
Bronhiolitis se prevodi kao zapaljenje bronhiola, malih po prečniku, ali veoma velikih po ukupnoj dužini (i površini). Zato je veiki deo pluća (preciznije rečeno disajnih puteva u plućima) u problemu.

Zapaljenje znači da je sluzokoža bronhiola zadebljala, pri tom stvara veliku količinu sekreta, koji dodatno komplikuje situaciju i doprinosi suženju (opstrukciji ili spazmu).

Ko je kriv za nastanak bronhiolitisa?
Naravno, glavnooptuženi su virusi, koji vole da usele u ćelije disajnih organa, pa ih zovemo i respiratorni virusi.

Jedan od njih je “šampion” u izazivanju bronhiolitisa – zove se respiratorni sincicijalni virus (RSV).

I jedan virus srodan gripu – virus parainfluence je na crnoj listi, mada ima i drugih mikronapasnika koji uzrokuju ovu neprijatnu bolest (na primer, adenovirusi). Svi ovi virusi imaju jednu nezgodnu osobinu – dugo se zadržavaju u sluznici disajnih organa. Tako da stara izreka: “Virus prolazi za sedam dana uz terapiju, a za nedelju dana bez terapije”, nažalost odavno ne važi! Ovi mogu da borave nedeljama i mesecima u disajnim organima deteta.

Zašto najviše dece oboljeva u hladnom periodu godine?
Ovim virusima prija hladnoća, ali i nagle vremenske promene, tako da su obično aktivni potkraj jeseni i tokom cele zime, mada se sporadično javljaju tokom cele godine. Zato je sada “udarno doba”, a kao što smo napomenuli, boravak u zatvorenim prostorijama pogoduje širenju virusa i oboljevanju.

Zašto su bebe najviše pogođene?
Ova bolest nije retka već u prvim mesecima života, ali može da se javi u toku cele prve godine, nekada i nešto kasnije. Bebe imaju veoma slabašan imunitet, pa su virusi veoma opasni kada stignu u disajne organe.

Pored “tankog” imuniteta, disajni putevi su manjeg promera nego kod veće dece, a snaga mišića koji učestvuju u disanju (respiratorna muskulatura) – kod beba je prilično mala.

Kako izgleda beba koja ima bronhiolitis?
Kod većine beba bolest počne nekako bezazleno (podmuklo), kao obična kijavica – nosić curi, čuje se da se dete malo muči dok diše, ali je apetit očuvan i deca prvih dana nemaju većih problema. Potom je količina sekreta u plućima sve veća, dete se bori da savlada gust i leplji sekret, pa počinje sve teže da diše i sve slabije da jede.

To je jedna od karakteristika ove bolesti – otežano disanje sa šištanjem. Kada se to desi, deca gotovo ništa ne mogu da jedu, neretko povraćaju sluzav sekret, veoma su nervozna i loše spavaju (stalno se bude). Telesna temperatura obično nije visoka, a ako i poraste, obično ne ide preko 38,5 stepeni.

Kada se treba javiti pedijatru?
Zapušen nosić kod beba je gotovo normalna pojava tokom jeseni i zime, pa to nije razlog za trčanje kod pedijatra. Treba lepo otpušavati nosić fiziološkim rastvorom, i to je sve. Nema mesta panici, jer to nije bronhiolitis.

Ipak, ima situacija kada roditelji treba da se bez odlaganja jave pedijatru. Srećom, ove situacije nisu toliko česte, ali ih treba prepoznati i brzo reagovati:

- Izraženo šištanje sa uvlačenjem kože na dnu vratića i između rebara je znak velike muke i borbe za vazduh (stručno se naziva dispnea). Ovi znaci su jasan pokazatelj da je situacija u detetovim plućima prilično teška i da je bebi potrebna lekarska pomoć.

- Ako se jasno vidi plava prebojenost usta i jezika. To je pokazatelj prekomernog nagomilavanja ugljendioksida u plućima i krvi (cijanoza), a to je znak popuštanja glavne funkcije pluća – razmene gasova. Ovo je najređi, ali i najopasniji znak, jer ukazuje na to da su i poslednji “atomi snage” detetovih disajnih mišića pri kraju, pa je zaista potrebno hitno bolničko lečenje.

- Kada dete ima izraženo slab apetit. S obzirom da je nagon za održanjem života neverovatno jak, sva dečica kojima nos obilno curi a odbijaju hranu – sumnjiva su na bronhiolitis. Dakle, kada beba veoma loše jede, a “davi se” u sluzavom sekretu, treba je odmah odvesti na pregled.

- Kada beba, koja je i pored velike količine sekreta bila živahna, odjednom “kljokne”, postane nezainteresovana za okolinu, mlitava i bezvoljna – treba odmah poći za bolnicu. Uvek kada beba ispolji ove simptome, znači da nešto ne valja. U ovom slučaju, radi se o veoma iscrpljenom detetu, sa izuzetno lošom plućnom funkcijom.

Kako se leči?
Lakši oblici bolesti mogu da se leče ambulantno – dakle, bez prijema u bolnicu.

Naravno, o tome odlučuje pedijatar posle pregleda deteta. Stub terapije su inhalacije. Postoje posebni aparati – nebulizatori (inhalatori), koji stvaraju male čestice pare, u kojoj se nalazi i lek. One pod pritiskom ulaze u detetova pluća, pa dete na najbolji način dobija neophodnu terapiju.

Dve vrste lekova pomažu kod bronhiolitisa. Prvi su lekovi koji smanjuju stvaranje i nagomilavanje sekreta u bronhiolama, koji tako oslobađaju dete glavnog problema – sekreta. Kod većih beba (obično posle četvrtog meseca), u inhalacije mogu da se uključe i lekovi koji šire sužene disajne puteve – bronhodilatatori, a postoji i veoma efikasna kombinacija ovih lekova.

Pokazalo se da inhalacija slanim rastvorom (3% NaCl) sama po sebi pomaže detetu da se izbori sa nagomilanim sekretom u plućima, tako da se beba može inhalirati ovim “pojačanim” fiziološkim rastvorom između inhalacija sa lekom. Ima beba koja se mogu SAMO ovim inhalacijama pepo izlečiti!

Teške forme bronhiolitisa se obavezno leče u bolnici, a najteži oblici bolesti se zbrinjavaju na odeljenjima intenzivne terapije i nege. Srećom, to su izuzetno retke situacije.

A komplikacije?
Ono čega se pedijatri najviše pribojavaju, jeste izraženo slabljenje (popuštanje) disajne funkcije. To se stručno naziva respiratorna insuficijencija.

Ona nastaje kada dete više nije u stanju da “progura” vazduh u pluća, ali ni da izbaci vazduh iz pluća, koji tamo ostaje zarobljen. Ovo je najteža, ali srečom i veoma retka komplikacija bronhiolitisa.

Da li je bronhiolitis “rizik faktor” za nastanak astme?
Jedan broj dece ima naslednu (genetsku) sklonost ka alergijskim oboljenjima (atopijska konstitucija). Zna se da kod takve dece, kada obole od bronhiolitisa (naročito u prvih šest meseci života), postoji veća mogućnost da kasnije obole od astme.

Ako se bronholitis ponavlja, tada su izgledi za razvoj astme veći. Ovaj podatak je važan, jer pravovremenom dijagnozom astme može da se započne adekvatna terapija i spreče kasnije komplikacije.

Da li se može sprečiti?
Teško je pobeći od virusa, ali moramo učiniti sve da zaštitimo bebu.

Kada beba stigne iz porodilišta, treba je maksimalno poštedeti od poseta i kontakata sa starijima. Čak i kada prođe četrdeset tradicionalnih dana, posete bebi (tokom ovih hladnih dana) treba svesti na razumnu, a to znači MINIMALNU, meru. SVIMA koji su bolesni, treba zabraniti dolazak u bebin dom!

Neka se ljuti ko nema razumevanja – bolje ljuti prijatelj, nego bolesna beba!

As. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Hladni dani počinju brojnim infekcijama, a kod značajnog broja dece se dijagnostikuje zapaljenje pluća – pneumonija. Upala pluća zvuči zastrašujuće, ali je istina sasvim drugačija – većina dece, kod kojih se pneumonija otkrije na vreme, se brzo izleči i potpuno oporavi.

Kako dete uopšte dobije pneumoniju?

Infekcija pluća nastaje kada neki od mikronapadača (mikroorganizama) stigne u fino plućno tkivo i tamo počne da se razmnožava. To se dešava ili direktnim ulaskom mikroorganizama kroz disajne puteve, ili tako što se neka bakterija iz drugih delova tela “uvali” u pluća (što se ređe dešava). Rezultat borbe između prouzrokovača infekcije i odbrambenih (imunoloških) ćelija u plućima je zapaljenje. Kada su delići upaljenog tkiva “razbacani” po plućima, to se zove bronhopneumonija, a kada je jedan veći komad pluća zahvaćen zapaljenskim procesom – to se stručno naziva lobarna ili segmentna pneumonija.

Zašto neka deca lakše dobiju pneumoniju?

Pothranjena ili nepravilno hranjena dečica (ako nedostaju vitamini i minerali u ishrani) lakše “zakače” upalu pluća u odnosu na pravilno hranjene vršnjake. To je zato što loša ishrana oslabljuje sposobnost organizma da se bori sa mikrorganizmima, pa i onima koji uzrokuju zapaljenje pluća.

Deca koja žive u lošim higijenskim uslovima imaju veći rizik od dobijanja pneumonije, jer su izložena većem broju mikronapadača kojima prija prljavština. Dugotrajan boravak u hladnim, neprovetrenim i vlažnim prostorijama, takođe pogoduje nastanku zapaljenja pluća.

Koji mikroorganizmi najčešće izazivaju zapaljenje pluća?

Upalu pluća ubedljivo najčešće uzrokuju virusi i bakterije, a daleko ređe gljivice i paraziti.

Vrsta mikroorganizma – prouzrokovača zapaljenja zavisi od uzrasta deteta, ali i od godišnjeg doba i aktuelne epidemiološke situacije.

Kod novorođenih beba se najčešće radi o bakterijama koje dete “pokupi” tokom prolaska kroz porođajni kanal majke. Tada je reč o veoma teškim infekcijama, jer tek rođeno dete ima veoma slabu otpornost, pa skoro uvek uz pneumoniju ima i sepsu – bakterijsku infekciju, koja putem krvi zahvata gotovo ceo organizam. Srećom, to se ne dešava često. Čak i ako se desi, lečenje se isključivo sprovodi u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama, koje imaju odeljenje za lečenje novorođenčadi.

Kod starije dece, u toplijim mesecima dominiraju bakterijske infekcije (Streptokoke…), a u jesenjim i zimskim, naravno, virusi. Ipak, nije od presudnog značaja da li je zapaljenje pluća primarno virusno ili bakterijsko. Jer, i kada se radi o virusnim pneumonijama, one se leče antibioticima! Ovo je samo prividno odstupanje od pravila da se virusi ne leče antibiotikom. No, antibiotici su obavezni zbog toga što – iako je virus prvo napao pluća, uvek se na mestu oštećenja finog plućnog tkiva dešava takozvana sekundarna bakterijska infekcija. Na prelazima godišnih doba, ali i tokom hladnih dana se neretko dijagnostikuje bakterija koja se naziva Mycoplasma pneumoniae. “Mini epidemije” mikoplazma pneumonije su aktuelne u većim gradovima!
Gljivice i paraziti napadaju pluća skoro isključivo kod dece koja imaju teško oštećenje imunološkog (odbrambenog) sistema. To se dešava kada mališani boluju od dugotrajnih i iscrpljujućih bolesti, ili ako dobijaju lekove koji slabe detetove odbrambene sposobnosti. Kako se ta deca posebno prate, na ove retke pneumonije se uvek misli, pa je i terapija posebna i sprovodi se isključivo u bolničkim uslovima.
Kako se otkriva pneumonija kod dece?

Pneumonija – upala pluća

Hladni dani počinju brojnim infekcijama, a kod značajnog broja dece se dijagnostikuje zapaljenje pluća – pneumonija. Upala pluća zvuči zastrašujuće, ali je istina sasvim drugačija – većina dece, kod kojih se pneumonija otkrije na vreme, se brzo izleči i potpuno oporavi.

Jedino je pregled pedijatra pravi put do dijagnoze!

Neke tegobe i znaci kod dece mogu ukazati da se radi o zapaljenju pluća: izrazito loš izgled deteta, koje je nezainteresovano, gotovo apatično, ima dugotrajne epizode povišene telesne temperature, uporno kašlje, a ponekad i teško i brzo diše. Ipak, ima dece koja nemaju ovako izražene simptome, a imaju zapaljenje pluća, pa je pametno da se dete pregleda kada se uz visoku temperaturu pojavi kašalj.

Ovih dana je veoma česta pojava da se detetu posle nekoliko dana od početka obične prehlade stanje “pogorša” – umesto da potpuno ozdravi, ponovo dobije temperaturu i počne da kašlje. To su situacije kada obavezno treba pregledati dete i isključiti (ili lečiti) eventualnu upalu pluća.

Kako se otkriva uzrok upale pluća?

Kod većine dece nije moguće precizno utvrditi koji je mikroorganizam doveo do zapaljenja pluća. Za razliku od brisa ždrela, ili bakteriološkog pregleda mokraće i stolice, dubina pluća je nedostupna rutinskom uzimanju uzorka. Postoje metode (bronhoskopija) i za takve analize, ali se one ne rade bez preke potrebe – samo kod malog broja dece koja imaju netipičan tok bolesti, ili ne reaguju na uobičajenu terapiju.

Da li je neophodan rendgenski snimak pluća?

Najčešće nije obavezno “slikati” dete! Kada lekar stetoskopom jasno čuje karakterističan nalaz na plućima, situacija je čista i dijagnoza je neosporna, pa nema potrebe za rendgenskim snimkom.

Ipak, ima situacija kada dete zaista izgleda kao da ima pneumoniju, a ona se ne čuje slušalicama. Tada je pametno napraviti snimak pluća i videti da li postoji zapaljenje. Ima pneumonija koje ne mogu da se čuju uz pomoć slušalica, naprosto zato što je zapaljenski proces duboko u plućima, pa je daleko od slušalica i uva lekara. Ali, i tada, veoma teško opšte stanje deteta “podgreva” sumnju da se radi o zapaljenju pluća. Takve pneumonije se lepo vide na rendgenskom snimku, pa se dijagnoza lako postavlja i terapija može da počne.

Mora li svako dete u bolnicu na lečenje?

Srećom ne mora!

Zahvaljujući napretku zdravstvene službe i razvoja efikasnih antibiotika, moguće je da se pravovremeno postavi dijagnoza zapaljenja pluća, pa pneumonija može da se leči i bez prijema deteta u bolnicu. Ako se bolest “uhvati” na početku, dok je detetu još relativno dobro, nije potrebno da se zadržava u bolnici.

Kada dete ipak mora u bolnicu da bi se izlećilo od pneumonije?

Male bebe imaju veoma slabašan imunološki sistem, pa bez lečenja u bolničkim uslovima ne mogu da se izbore sa zapaljenjem pluća.
Deca koja imaju izuzetno loše opšte stanje: malaksala su, bezvoljna, naizmenično pospana pa nervozna, najčešće imaju bolest koja je uzela maha, pa je bolnički tretman neophodan.
Bolničko lečenje traže i oni mali pacijenti koji imaju oslabljen imunitet – bilo zbog neke druge dugotrajne bolesti, ili zbog terapije lekovima koji slabe imunološku reakciju.
Ponekad dete mora da se primi u bolnicu jer nismo sigurni da li će da dobija prepisanu terapiju kod kuće. To su obično deca iz lošeg socijalnog okruženja, kada je veoma teško biti siguran u sprovođenje terapije i ispratiti dalji tok bolesti.

Da li svaka upala pluća mora da se leči injekcijama antibiotika?

Ne mora!

Poslednjih nekoliko decenija je razvijeno dosta antibiotika za oralnu upotrebu (uzimaju se “na usta” – kao sirupi, tablete ili kapsule), koji imaju odlične terapijske mogućnosti. Paradoksalno je da mnogi oralni antibiotici, ako se pravovremeno daju, imaju bolji efekat u terapiji pneumonija od nekada najčešće primenjivanih antibiotskih injekcija. Evo primera: intramuskularne injekcije penicilina (Jugocilin), nemaju nikakav efekat na tri od četiri najčešća prouzrokovača upale pluća, koja se javlja tokom jesenjih i zimskih meseci!

Stari koncept – svaka upala pluća obavezno znači i davanje injekcija, jeste medicinska istorija za najveći broj pravovremeno dijagnostikovane dece. Ruku na srce, penicilin je doživeo “reinkarnaciju” u terapiji težih zapaljenja pluća kod mališana, ali se tada daje “na venu” (intravenski), u velikim dozama – što, naravno, zahteva prijem deteta u bolnicu.

Većina dece koja bude primljena u bolnicu zbog upale pluća, dobije injekcije antibiotika, jer se radi o težim formama bolesti, koje traže “agresivnije” lečenje.

Koliko traje lečenje?

To zavisi od vrste upale pluća, ali i vremena postavljanja dijagnoze. Obično traje od jedne do dve nedelje. Redovne kontrole su glavni “putokaz” završetka terapije.

Dobro određena terapija daje prve vidljive rezultate već posle par dana, ali ne treba očekivati od antibiotika trenutno poboljšanje. Treba mu dati “fore” bar dva do tri dana, a ako dete ne krene put oporavka, znači da terapija mora da se menja – naravno, uz kontrolu pedijatra.

Važno je naglasiti da je uz terapiju potrebno mirovanje deteta, uz dosta tečnosti i laku, ali odabranu hranu. Mirovanje sprečava da se bolest proširi, a adekvatna količina unete tečnosti pomaže oporavak deteta, baš kao i dobra hrana. Prvih dana bolesti ne treba insistirati na jelu, ali čim dete dobije apetit, treba ga ohrabriti lepim obrocima koji su bogati vitaminima, mineralima i lako svarljivim proteinima.

Mogu li se desiti komplikacije?

Ako se bolest pravovremeno otkrije, a terapija započne na vreme – dete može da se potpuno oporavi, bez ikakvih posledica. Danas su srećom retke pneumonije kod dece koje ostavljaju trajna oštećenja pluća.

Ukoliko je zapaljenje pluća praćeno upalom plućne maramice (pleuritis), posle izlečenja mogu da ostanu priraslice, koje znaju da prave bolne senzacije više godina posle završetka bolesti, ali se ipak radi o bezazlenoj komplikaciji. Daleko se ređe dešava da deo bakterijskog zapaljenja ostane “zarobljen” u priraslicama i da traži operativno lečenje.

Kod male dece i dece sa oslabljenim imunitetom, bolest može da se proširi i na druge delove organizma. Srećom, to se retko dešava uz adekvatnu terapiju i negu.

Da li su deca sa zapaljenjem pluća opasna za drugu decu?

Na početku bolesti, pre započinjanja adekvatne terapije, mikroorganizmi se lako i brzo šire, jer dete kašlje. Ipak, to ne znači da će i deca koja su bila u kontaktu sa bolesnim detetom da dobiju zapaljenje pluća.

Kada mikroorganizam (virus ili bakterija) dospe do zdravog deteta, ono može da se izbori sa mikrouljezom, tako da infekcija i ne započne. Sa druge strane, ako se i pojave znaci infekcije (povišena temperatura i kašljucanje), to ne znači da će dete oboleti od pneumonije.

Naravno da je pametno da takvu decu (sa simptomima infekcije disajnih organa) pregleda pedijatar, ali ne treba zdravu decu koja su bila u okolini obolelog deteta “preventivno” pregledati, ili im dati antibiotike preventivno!

Ima li zapaljenja pluća koja idu bez povišene telesne temperature?

Ima, ali se retko sreću kod dece!

U prvoj godini života, dešava se da pojedina deca imaju simptome i znake zapaljenja pluća (čak se i na rendgenskom snimku jasno vidi pneumonija), a da nemaju povišenu temperaturu. Interesantno je da ona obično “šište” (karakterističan svirajući ton pri disanju i kašlju), a da pritom ne izgledaju loše. Prilično su aktivna i relativno dobrog apetita, a imaju upalu pluća.

Radi se o upali pluća koju izaziva jedan poseban mikroorganizam (Chlamidia, mada i neki drugi mogu da je prouzrokuju, ali znatno ređe). Ova deca se lako leče makrolidnim antibioticima (Klaritromicin, Azitromicin), pa se sve uglavnom završi za sedam do deset dana. Dakle, nije ništa strašno.

Ako veća deca imaju česte “upale pluća bez temperature”, a povremeno i šište, onda se ne radi o pneumoniji, već je skoro sigurno da takva deca imaju neprepoznatu astmu.

Mogu li se sprečiti pneumonije kod dece?

Neke upale pluća mogu da se spreče vakcinacijom dece!

Vakcina protiv pneumokoka (streptokoka koja izaziva zapaljenje pluća, ali i druge opasne infekcije kod dece) je dostupna već u prvoj godini života (Prevenar 13, Synflorix). To nije apsolutna zaštita, ali je posle vakcinacije mogućnost da dete dobije pneumoniju značajno manja.

Vakcina pritiv gripa indirektno štiti i od zapaljenja pluća. Jedna od čestih komplikacija gripa je pneumonija. Ako sprečimo grip, sprečićemo i gripozno zapaljenje pluća.

Zdrav život: dovoljno sna, zdrava ishrana i bavljenje sportom, blagotvorno utiču na otpornost (imunološki sistem) dece, pa i njihovu sposobnost da se uzbore sa infekcijama.

Opštim ratom protiv nehigijene i zdravstvenim prosvećivanjem ljudi, lakše ćemo stati na put zarazama, pa i zapaljenjima pluća. To je veliki problem i težak zadatak za celo društvo, a naročito za zdravstveni i socijalni sistem.

Ass.dr Goran Vukomanović

Povremena pojava bolesti i stanja koja izaziva Beta-hemolitički streptokok grupe B je povod da se ovom temom podrobnije pozabavimo.

Može se reći da je era antibiotika umnogome smanjila klinički i epidemiološki značaj ovih bolesti, a dobrim delom uticala i na formu njihovog ispoljavanja. Ipak, utvrdjena mogućnost komplikacija nakon streptokoknih infekcija, kao i okolnost da se mogu javiti u formi manjih epidemija u školama ili obdaništima, čine ove bolesti i dalje predmetom interesovanja roditelja i lekara.

Dr Zoran Brajković, specijalista pedijatar i anesteziolog

Koje streptokoke uzrokuju anginu?

Ono što danas, u užem smislu, nazivamo streptokoknom anginom izaziva nekoliko desetina sojeva β hemolitičkog streptokoka grupe A. Samo za ovu bakteriju su vezane pojave tipične angine i post-streptokoknih komplikacija i ne treba ih mešati sa drugim streptokokama koje se mogu naći u različitim uzorcima tokom bakteriološke obrade (bris i sl.), kao što su Streptococcus pneumoniae, Streptococcus faecalis, kao i Streptokoke čije su „grupe” obeležene drugim abecednim slovima.

Kako se “dobija” angina?

Streptokokna angina spada u grupu infekcija koja se prenosi kapljičnim, dakle respiratornim putem. Inkubacija je kratka,2-5 dana. Može se javljati u formi manjih epidemija, u zatvorenim kolektivima. Za razliku od virusnih respiratornih bolesti, koje su češće u jesen i zimu, streptokokne bolesti nemaju pravilnu sezonsku distribuciju. Brojne statistike pokazuju da su ove bolesti veoma retke kod dece mlađe od 5 godina, dok je učestalost najviša kod školske dece.

Koje su manifestacije angine?

images (1)Tipična streptokokna angina se odlikuje relativno stalnim kliničkim tokom: osnovni simptomi su visoka temperatura, preko 38,5- 39 stepeni, bol u grlu, otežano gutanje, otok i bol lokalnih limfnih žlezda vrata. Lokalni nalaz u grlu je tipičan, sastoji se od izrazite hiperemije mekog nepca, nepčanih lukova i tonzila, često sa lokalnim otokom i enentemom. Klasični gnojni eksudat na krajnicima se može javiti u ranoj fazi bolesti, ali može i posle 48 sati, isto važi i za beličasto obložen jezik. U težim slučajevima, dolazi do pogoršanja opšteg stanja („intoksikacija”).

Ima li komplikacija?

Moguće komplikacije bolesti mogu biti u formi sekundarnih fokalnih gnojnih infekcija (Otitis media, osteomijelitis, septični artitis), ili kasnijih komplikacija koje se zovu i „nesupurativne”, koje nastaju na imunološkoj osnovi, od kojih su najvažnije reumatska groznica i akutni poststreptokokni glomerulonefritis. Pravovremena dijagnoza i terapija praktično isključuju mogućnost nastanka navedenih komplikacija.

Kako se postavlja dijagnoza angine i šarlaha?

Osnova dijagostike streptokoknih bolesti je uklapanje kliničke slike i bakterioloških nalaza – brisa ždrela. Pomoćna, ili dodatna dijagnostička sredstva (kompletna krvna slika, na primer) imaju dodatni, ali svojom prirodom, ograničeni značaj.

Kako se leče streptokokne infekcije?

Ukoliko, dakle, lekar ima pred sobom pacijenta sa tipičnom anamnezom, lokalnim nalazom u ždrelu i uz to tipičnom ospom, dileme nema. Terapiju treba započeti odmah, bez obzira da li će se dodatna potvrda streptokokne infekcije potražiti brisom ždrela. U brisu se kod tipične slike, pojavljuje β hemolitički streptokok grupe A u „signifikantnom” procentu ili čistoj kulturi.

Osnov terapije su penicilinski antibiotici, ili antibiotici slični eritromicinu, kod pacijenta kod kojih postoje ograničenja u upotrebi penicilina. Posle započinjanja terapije, u slučaju streptokokom izazvanih bolesti, dete je oslobodjeno većeg dela simptoma, a svakako povišene temperature u roku 24-48 sati. Streptokok se u brisu ždrela ne može naći posle 24 sata terapije, mada se ova vrsta analize danas čini nepotrebnom. Pravovremena terapija isključuje mogućnost gnojnih, sekundarnih, a praktično minimizira mogućnost post-infektivnih, ne gnojnih komplikacija (reumatske groznice i glomerulonefritisa)

Ima li bolesti koje liče na anginu i šarlah, a to zapravo nisu

Lokalni nalaz u ždrelu može biti sličan kod virusnih faringitisa, uz mogućnost nastanka fibrinskih eksudata na krajnicima , veoma sličnih gnojnim „čepovima”, tipičnim za streptokokne angine. Poseban primer čini lokalni nalaz kod infektivne mononukleoze, koji može biti skoro identičan onom kod klasične angine.

Šarlahu slična (skarlatiformna) ospa, veoma slična po izgledu i distribuciji se može javiti kod brojnih virusnih infekcija. Najčešće je izazivaju virusi iz grupe enterovirusa (koji takodje, nemaju pravilnu sezonsku distribuciju), citomegalovirus, nešto redje virusi iz brojnih familija Coxsackie i Herpes virusa. Kod ovih bolesti, postoji odstupanje od uobičajenog kliničkog toka, na primer: kraći tok bolesti, ranija pojava ospe, niža telesna temperatura, odsustvo perutanja, prisustvo drugih kliničkih pojava, tipičnih za virusne bolesti (zapaljenja usana ili sluzokože usne duplje). Osnovni dokaz protiv streptokoka predstavlja bakteriološka obrada – bris ždrela je “negativan”.

Šta je šarlah?

Šarlah („scarlet fever”) je streptokokna bolest ili manifestacija koju izazivaju 3 poznata soja ove vrste streptokoka koja stvaraju egzotoksin („eritrogeni toksin”). Bolest počinje sa slikom klasične streptokokne angine, da bi se nakon 48 sati pojavila relativno tipična ospa. Ospa se može opisati kao sitnozrnasta ospa na koži koja je izmenjena, suva i hiperemična. Ospa se tipično, prvo javlja ispod pazuha i u preponama, brzo se širi na veća polja kože na grudima, trbuhu i ledjima. Retko se javlja na nogama, na licu se ispoljava u formi homogenog crvenila obraza, sa tipičnim bledilom oko usta. Česti su i manje tipični slučajevi, sa ograničenom distribucijom po telu, pri tome ospa ne mora biti ubedljiva. Nakon nekoliko dana, ospa bledi, koža se peruta, a sve se završava tipičnim (kroz 1-2 nedelje) „ljuštenjem” finih slojeva kože na šakama, tabanima i prstima.

Osoba može više puta u životu imati streptokokne infekcije, obzirom na veliki broj vrsta β hemolitičkog streptokoka grupe A koji ih može izazvati. Smatra se da prisustvo eritrogenog toksina, sa druge strane, stvara trajni imunitet kod domaćina, pa se kožna manifestacija može, najčešće, imati samo jednom!

Naizgled paradoksalna tema: male boginje u 21. veku! Nažalost, ovo je aktuelan problem. Ozbiljna epidemiološka situacija u Makedoniji je samo podgrejala akuelnost problema. Nekada je ova bolest ubijala milione ljudi, čak su je Španci koristili kao biološko oružje u osvajanju Južne Amerike.

Ima li morbila u Evropskim zemljama
Evo podataka Svetske zdravstvene organizacije: u Evropi se ove godine znatno povećao broj obolelih od malih boginja, pri čemu je najviše pogođena Francuska. Od početka godine do 18. aprila u 33 evropske zemlje je zabeleženo više od 6.500 slučajeva obolelih od malih boginja.

Najviše je pogođena Francuska u kojoj je od januara do marta 2011. godine obolelo 4.937 ljudi, dok je tokom cele prošle godine u toj zemlji obolelo ukupno 5.090 osoba.

Na jugoistoku Evrope su pogođene Makedonija (samo u Skoplju skoro 1000 obolelih)., Srbija i Bugarska. U Srbiji je, prema tim podacima, registrovano oko 300 obolelih.

U Belgiji je registrovano 100 slučajeva, dok je tokom 2010. godine obolelo 40 osoba, pokazuju podaci koji su prikupljeni putem Euvaknet (EUVACNET), mreže za praćenje zarazih bolesti koje se mogu sprečiti vakcinacijom.

U Španiji su od oktobra 2010. godine izbila dva žarišta, a broj obolelih se povećao i registrovana su žarišta i u Nemačkoj, Holandiji, Norveškoj, Rumuniji, Rusiji, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji i Turskoj.

Odakle male boginje u 21. veku
To je tako sa virusnim epidemijama! Postoje “mini” žarišta koja se brzo i lako aktiviraju, jer se virus malih boginja izuzetno lako prenosi i brzo širi. Inkubacija je kratka, a jedno bolesno dete (ili odrasli) može zaraziti sve oko sebe (naravno, samo one koji nisu vakcinisani).

Zašto se morbile javljaju iako postoji vakcina
Jednostavan odgovor: zato što ima roditelja koje ne žele da im se deca vakcinišu! Neverovatno, ali istinito!

Za sve je kriva totalna zabluda i medicinska neistina da vakcina ima veze sa autizmom! Odavno je opovrgnuta ova olako doneta tvrdnja, a brojna nezavisna istraživanja su pokazala da se radi o bezbednoj vakcini koja se decenijama primenjuje u skoro svim zemljama na svetu!

Kako se male boginje prepoznaju
Do pre nekoliko decenija je ovo bila veoma česta osipna (infektivna) bolest, ali je sada zaista retko viđamo. Visoka temperatura, osip po koži i karakterstičan izraz dečjeg lica (“plačna maska”) brzo dovode do dijagnoze. Naravno, mnogo je verovatnije da dete ima osip koji NIJE uzrokovan virusom malih boginja, a pregled se podrazumeva.

Ima li leka
Nema!

Za virus morbila ne postoji terapija, pa dete mora samo da se izbori sa bolešću. Naravno, daju se lekovi za obaranje temperature, odgovarajuća ishrana i dosta tečnosti i to je to!

Mogu li se desiti komplikacije
Nažalost, komplikacije nisu retke i mogu ozbiljno ugroziti dete (ali i odrasle), a one se NE MOGU unapred sprečiti kad se bolest javi. Obično su to respiratorne komplikacije (uključujući i zapaljenje pluća), ali se može javiti i proliv. Retko se dešava encefalitis (zapaljenje mozga), koji je veoma težak za lečenje.

Kako se sprečava
Lako – VAKCINOM! Radi se o kombinovanoj vakcini koja sadrži oslabljene viruse malih boginja, rubeole i zaušaka. Daju se dve doze vakcine – prva u drugoj godini, a druga pred polazak u školu (u nekim zemljama je drugačiji raspored, ali su dve doze obavezne)

Ako se vakcina daje u prvoj godini (6-11 meseci) potrebno je dati još dve doze posle prvog rođendana, sa razmakom od najmanje 4 nedelje! Ovo se radi u epidemijama, kao na primer sada u Makedoniji kada se sprovode takozvane vanredne epidemiološke mere, uključujući i vakcinaciju beba u drugoj polovini prve godine života.