Kako pomoći detetu da prevaziđe stidljivost?
Kao posledica prirodnog razvoja samosvesti, stidljivost se javlja između četvrte i pete godine života . Kada se postide, deca retko govore dobrovoljno, ostvaruju mali ili nikakav kontakt očima, često gledaju u pod u blizini nepoznatih ljudi i osećaju se napeto, zabrinuto ili uplašeno u nepoznatim situacijama.
Iako je osećaj stida univerzalan i gotovo sva deca su ponekad povučena, suzdržana i stidljiva, kod nekih je ovaj osećaj konstantan i prisutan je u većini socijalnih situacija.
Zašto su neka deca stidljivija od drugih?
Kao i ostale karakteristike socio-emocionalnog razvoja, i stidljivost se razvija pod uticajem različitih faktora od kojih su neki uslovljeni nasleđem, a drugi iskustvima i načinom komunikacije u okolini u kojoj dete odrasta (porodica, vrtić, škola, vršnjaci i sl.). Tako, na primer, dete koje je po prirodi povučeno, roditelji često instinktivno nastoje da nateraju da izađe iz „oklopa“ svoje stidljivosti i forsiraju ga na druženje, razne aktivnosti i iskustva. Iako iz najbolje namere, roditelji na ovaj način samo dodatno podstiču i održavaju detetovu stidljivost i socijalnu inhibiranost.
Kada je stidljivost problem?
Iako stidljivost ima i neke pozitivne aspekte (stidljiva deca manje ulaze u konflikte i primerenije se ponašaju u školi), kada počne negativno da utiče na detetovo socijalno, emocionalno i akademsko funkcionisanje, tada već postaje problem. Na primer, pokazalo se da vršnjaci mogu da izbegavaju da se igraju sa jako stidljivom decom, percipirajući ih kao nedruželjubivu i nezainteresovanu. Na ovaj način, koče njihov socijalni razvoj i povećavaju šansu za razvoj niskog samopoštovanja. Takođe, s obzirom na to da su jako tiha, često ne dobijaju potrebnu pomoć i pažnju u školi, što može rezultirati lošijim školskim uspehom. Zbog manjka prijatelja i adekvatnih socijalnih i komunikacijskih veština, stidljiva deca mogu da postanu usamljena i depresivna. Ukoliko im se ne pruži pomoć, stidljivost može da se pogorša i prati dete i u odraslom dobu.
Smernice za roditelje
Kako bi pomogli svom detetetu, roditelji treba da imaju na umu da se stidljivost ne može „izlečiti“, ali se može korigovati do mere koja je neophodna za normalan i funkcionalan život. Dakle, rešenje je naučiti dete kako da se nosi sa tim osećajem. U tome im mogu pomoći sledeće smernice:
Izbegavati etiketiranje dece kao “stidljive“
Etiketiranje dece kao stidljive podstiče ih da na svoju povučenost gledaju kao trajnu i nepopravljivu osobinu. To može dovesti do toga da tu ulogu dete ispuni bez želje i napora da se promeni. Kada se suoči sa nekom novom situacijom, dete koje je usvojilo etiketu „stidljiv” može da pretpostavi: „Stidljiv/a sam, pa to ne mogu da učinim“. Umesto da roditelji svoju decu okarakterišu kao stidljivu, trebali bi samo da opišu njihovo ponašanje. Na primer: ,,Nikoli treba malo vremena da se navikne na novu situaciju” ili ,,Ana voli da razmisli pre odgovaranja”.
Pokazati empatiju i razumevanje
Prvi korak u prevazilaženju neke neugodne emocije, pa tako i stida, jeste prepoznavanje i prihvatanje. Komentari poput ,,Nemaš čega da se stidiš” i ,,Ti si veliki dečak/devojčica, prerastao/la si stidljivost”, direktno negiraju emociju i sugerišu detetu da može da je isključi kao na ,,prekidač”. Umesto toga, bilo bi bolje reći detetu „Vidim da ti je neprijatno” ili „I ja sam se nekad stidela da govorim pred odjeljenjem”. Na ovaj način roditelji šalju detetu poruku da prepoznaju emociju koju ono oseća, prihvataju je i govore mu da je to u redu.
Ne govoriti umesto stidljive dece
Kada dođe do situacije u kojoj druga deca ili odrasli postave pitanje stidljivom detetu, roditelji često budu u iskušenju da odgovore umesto njega, kako bi mu na neki način pomogli i olakšali neprijatnu situaciju. Međutim, roditelji koji odgovaraju na pitanja i govore umesto svoje dece, dugoročno mogu samo da pojačaju stidljivo ponašanje. Deca moraju da nauče da govore sama za sebe, a to mogu da učine samo ako im se za to pruži prilika.
Učenje socijalnih veština
S obzirom na to da stidljiva deca nisu imala prilike da nauče i razvijaju socijalne veštine u interakciji sa vršnjacima i drugim osobama, mogu imati posebne koristi od eksplicitnih smernica i saveta. Roditelji mogu da nauče svoju decu specifičnim socijalnim veštinama poput upoznavanja novih ljudi, predstavljanja, uspostavljanja kontakta očima, pridruživanja igri… Da bi ih podučili i sa njima vežbali ove veštine, roditelji mogu da koriste lutke ili da igraju igru uloga za različite socijalne situacije.
Podstaći promene polako
Prilikom podsticanja i osnaživanja deteta u prevazilaženju stidljivog ponašanja, roditelji uvek moraju da vode računa o takozvanoj zoni ugodnosti deteta. To znači da dete ne bi trebalo „gurati u vatru“ socijalnih dešavanja, već ga pustiti da samo odluči kada i kojom brzinom će se uključiti u neku aktivnost. Na primer, mogli bi nekoliko puta da ga odvedete da posmatra neku aktivnosti prije nego što odluči hoće li da se priključi. Takođe, roditelji mogu sa detetom da uvežbavaju ponašanje pre nego što se upuste u stvarnu situaciju
izvor:mojpedijatar.co.rs