Sve je više dece kojima se dijagnostikuje hiperaktivnost, a postoje dokazi da su veštačke boje i konzervansi u hrani odgovorni za ovaj problem
Sve je više dece kojima se dijagnostikuje hiperaktivnost, a postoje dokazi da su veštačke boje i konzervansi u hrani odgovorni za ovaj problem, tvrde istraživači sa Univerziteta u Sautemptonu, u Velikoj Britaniji. Stručnjaci su analizirali uticaj različitih napitaka i hrane, kojima su dodate veštačke boje i aditivi, na 153 trogodišnjaka i na 144 dece uzrasta osam i devet godina.

Rezultati su pokazali da mešavina aditiva utiče na ponašanje starije dece, dok je kod trogodišnjaka pojačana aktivnost. Pojedini naučnici osporavaju rezultate ovog istraživanja, smatrajući da su reakcije dece individualne. Međutim, FSA (food standards agency) u velikoj Britaniji je, rukovođena ovim saznanjem, izdala preporuke o određenim aditivima. Roditeljima dece sa ustanovljenim hiperaktivnim poremećajem se savetuje da pomognu svojim mališanima tako što će im iz jelovnika izbaciti proizvode obogaćene veštačkim bojama i aromama.

Šta roditelji mogu da učine da deca izrastu u sigurne ljude, koji neće teško podnositi poraze i lako odustajati na prvoj prepreci.

Profesor Julian Stanley sa Univerziteta John Hopkins proučavao je visoko inteligentnu decu te pratio njihov razvoj narednih 45 godina – njihovu karijeru, intelektualni napredak i slično. Kasnije je osnovao Centar za talentovanu omladinu.

Neka od te dece, koja su imala odlične rezultate na testovima, među njima je bila i Camilla Benbow. Ona je danas dekan na Univerzitetu Vanderbilt i izdvojila je osam stvari koje bi roditelj trebao da praktikuje kako bi povećao intelektualni razvoj svoje dece, što je dobra podloga za uspeh u životu, piše Independent.

1. Izložite svoju decu različitim iskustvima.

2. Podržavajte ih i na emocionalnom i na intelektualnom nivou.

3. Uverite se da imaju pozitivan i snažan odnos sa svojim nastavnicima. Naime, vrlo pametni učenici često trebaju više izazova u školi, a nastavnik im to može omogućiti – što je jako važno u njihovom napretku.

4. Ako je dete posebno zainteresovano za neku temu ili neki hobi, dajte mu priliku da razvijaju svoje sposobnosti u tom smeru.

5. Hvalite njihov trud, bolje nego njihove sposobnosti. To će im pomoći da razviju poseban način razmišljanja koji pridaje važnost stalnom napredovanju, a ne tome da su statični jer su zadovoljni svojim sposobnostima.

6. Podstaknite decu da postavljaju pitanja i da preuzimaju intelektualne rizike. Budu li rano izložena neuspehu, a to im predstavite kao deo života u kojem nešto nauče, to će na njih delovati podsticajno.

7. Izbegavajte korištenje izraza kao što su “nadaren si” i “vrlo si inteligentan.” To deci može postati teret.

8. Testirajte njihove sposobnosti.

Ukoliko ste primetili da vaš mališan često odbija da ide u vrtić ili školu, pati od određenih „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom ili ima preterani strah od životinja i čudovišta, verovatno se boji gubitka roditeljske blizine.

Histeričan plač i panika ako roditelja ispuste iz vida kod dece se javlja već u uzrastu od osam meseci, kaže pedijatar Aron Kuper, autor knjige „Zašto ne reći: Želim da mi deca budu srećna“. Simptomi straha od odvajanja mogu da traju nekoliko nedelja ili meseci dok dete ne shvati da ga ne napuštate zauvek, a koren detetove panike je strah od gubitka ljudi s kojima je emotivno blisko.

– Stvar je u tome što deca shvataju da možete da odete, ali ne shvataju da ćete se vratiti – kaže Kuper. Kod starije dece predškolskog uzrasta i školskog uzrasta (od treće do desete godine) teskoba razdvajanja pojavljuje se nakon svakog dužeg razdoblja provedenog s roditeljima ili ljudima kojima veruju – objašnjava on.

Ovo je najčešće povezano s osećanjem nezaštićenosti u novoj sredini i s nepoznatim ljudima, kao i sa strahom da će se mami i tati dogoditi nešto loše ako ih dete ne „čuva“. Odbijanje odlaska u vrtić ili školu, „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom i preterani strah od životinja i čudovišta upućuju da se dete boji gubitka roditeljske blizine. Ako se ovaj strah ignoriše, histerija iz prve faze prelazi u ravnodušnost prema roditeljima. Spomenutom nezainteresovanošću dete „kažnjava“ roditelje zbog „napuštanja“. S obzirom na to da je reč o normalnoj fazi odrastanja, strah od odvajanja može se ublažiti, planiranjem odlaska, ritualima poput slanja poljubaca i dužeg mahanja pri odlasku, detetov strah polako će nestati.

Prvi dan je veliko uzbuđenje i poseban je i za decu i za roditelje, za vaspitače je važno da prvi dan protekne u najprijatnojoj atmosferi, da bude spontan kaže vaspitačica u vrtiću Kralj Petar Prvi Vesna Mladenović.

Vesna Mladenović kaže da je uoči polaska u vrtić važno imati psihološki pripremu.

"O tome se priča unapred, pa neki detalji kakve patike, kakav ranac. Dođe se da se vidi prostor, da se vidi vaspitačica, ako je dete išlo u jaslice može da bude malo lakše", navodi ona.

Pedagog predškolske ustanove Savski venac Gordana Mladenović kaže da je adaptacija proces prilagođavanja deteta na nove okolnosti i da, kao i kod svake novine, tu je dosta toga na šta dete treba da se navikne.

"Odvajanje od roditelja, nepoznata nova sredina, mnogo novih lica, i dece i odraslih, novi rtiam života, neke drugačije navike", ističe ona.

Gordana Mladenović ističe da moramo da budemo svesni osećanja koje dete ima kad dođe u novu sredinu.

"Prvo strah, jer dete dolazi u novu sredinu, u nepoznato, dete to izražava kroz plač i roditelju nije svejedno. Mora roditelj da nađe snage da bude pozitivan, nežan, pažljiv, to uveravanje da ga volite daje detetu sigurnost da zna da neće biti u toj novoj sredini ostavljeno".

Vaspitačica Vesna Mladenović kaže da u tom uzrastu deca nemaju predstavu velike ljubavi roditelja i da zaista imaju strah od odvajanja i da li će roditelji doći.

"Oni nemaju predstavu koliko ih volimo i da će roditelji sigurno doći. Mi im uvek odgovaramo da će roditelji doći brzo, možete recimo starijem uzrastu da nacrtate šta ćete raditi tokom dana - igranje, spavanje i mama ili tata dolaze. Ali, ako nešto kažete detetu, gledajte da tako i bude, ako kažete doći ću posle užine onda dođite. U suštini, nemate recept koliko će trajati adaptacija", kazala je.

Ona kaže da se jaslice drugačije pripremaju, u smislu da nema toliko pripreme kod kuće.

"Ta deca traže dodir, da imate muziku i neku prijatnu atmosferu u sobi, to je jako bitno za jasle".

"Kada je polazak jaslene dece u pitanju, onda ne možemo da pričamo o spremnosti deteta nego o potrebi. Dete na tom uzrastu ima potrebu za odraslim, koji prati njegove potrebe, stimuliše ga na istraživanje svojih mogućnosti. Kada govorimo o polasku u jasle govorimo o potrebi roditelja, zbog posla da smesti dete negde gde će biti bezbedno i sigurno, gde će mu biti lepo u okruženju dece koja se tu nalaze", rekla je Gordana Mladenović.

Vaspitačica Vesna Mladenović navode da postoje razlozi i za i protiv upisa dece u jaslice.

"Za - to je potreba roditelja, dobra strana je što deca koja izađu iz jaslica mi vaspitači vidimo ogromu razliku u odnosu na decu koja dolze iz porodice - ona su samostalna, sama jedu, oblače se, znaju da se obrate drugom detetu, vaspitaču, oni su adaptirani. Nedostaci su česte infekcije, to naravno nije pravilo, ali deca se često razboljevaju, ali su recimo imunološki mnogo jača kasnije", navodi vaspitačica.

ZA razliku od odraslih, deca brže gube tečnost jer imaju veću površinu tela u odnosnu na težinu, pa na vrućini najbrže dehidriraju.

Razlozi dehidratacije su uglavnom povraćanje i proliv. Ali, tečnost nestaje i usled direktne izloženosti suncu, visoke vlažnosti vazduha, gojaznosti i nedavno preležane bolesti. Deci koja su u lošijoj fizičkoj formi, kao i ona koja piju antihistaminike i diuretike potrebno je s većom pažnjom nadoknađivati tečnost.

Simptomi dehidratacije su zamor, suve usne i jezik, tamnija žuta prebojenost urina, slabije mokrenje i osećaj vrućine.

Doktori Stefan Đorđević i Goran Milošević iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj obašnjavaju da telo nije u mogućnosti da obavlja sve potrebne funkcije, kada je dete dehidrirano, a što je teža dehidratacija, telo teže funkcioniše.

Žeđ je često najraniji simptom i može da se javi već kod blagog deficita tečnosti.

Međutim, kako dalje upućuju lekari iz "Tiršove", trebalo bi imati u vidu da ni prekomerno unošenje tečnosti nije dobro za zdravlje. Rizik od viška je u tome da su simptomi prekomerne hidriranosti nespecifični i čak postoji izvesno preklapanje sa simptomima dehidratacije.

- U rane znake preopterećenosti tela vodom spadaju mučnina i opšta slabost - navode stručnjaci iz "Tiršove". Kako se stanje pogoršava, mogu da se jave poremećaji stanja svesti i povraćanje, a u najtežoj situaciji dolazi do pada nivoa natrijuma u krvi što može da dovede do otoka mozga, konvulzija, kome i fatalnog ishoda.

Nadoknadom vode i pravilnom ishranom deca dobijaju minerale neophodne za rast i razvoj. Među esencijalne ubrajaju se natrijum, kalcijum, kalijum i magnezijum, ali i jod koji je izuzetno važan između ostalog i za inteligenciju. Joda u hrani nema dovoljno, a najlakše ga je unositi kroz vodu bogatu ovim mineralom.

Neka deca u toku putovanja kolima, brodom, vozom, avionom imaju vrtoglavicu, muka im je, povraćaju, znoje se i pada im pritisak. Ali, ne treba biti preterano zabrinut jer ovo stanje prestaje čim se putovanje završi

Bolest putovanja javlja se kod kretanja kada se poremeti mehanizam ravnoteže u unutrašnjem uhu. Iako se oko naviklo na kretanje, uho nije. Pojava je češća kod dece jer imaju osetljiviji mehanizam ravnoteže.

U najblažem obliku, tegobe se manifestuju blagom glavoboljom, a jači simptomi su znojenje, povraćanje i pad pritiska. Zagušljivost, pun želudac, miris hrane mogu pogoršati stanje. Pre putovanja treba izbegavati obilne obroke.

Treba uzimati lekove koji potiskuju nadražaj za povraćanjem, koji imaju smirujuće delovanje na mozak. Uzimanje leka preporučuje se pola sata pre putovanja.

Preporučuje se uzimanje tečnosti i nadoknada elektrolita, čime se može smanjiti kasnija slabost.

U toku putovanja treba detetu da savetujete da se skoncentriše na čvrstu tačku na horizontu koju ne treba gubiti iz vida. Pri ruci treba imati plastične kese za slučaj povraćanja i vlažne maramice.

Osobe, aposebno deca, osetljive na bolest putovanja trebalo bi da odaberu vid putovanja koji im najviše odgovara.

U automobilu
– Automobil neka bude provetren i čist.
– Dobro je imati klima-uređaj.
– Stanite i odmorite se svaki put kad dete oseti mučninu.
– Ako putujete s malom decom, stavite ih u sedeljku i odmarajte s vremena na vreme.

U avionu
– Rezervišite mesto blizu krila, u sredini.
– Nemojte dati detetu da sedi do prozora, niti da gleda kroz njega.
– Uključite ventilaciju iznad glave.

Na brodu
– Uzmite kabinu u sredini broda jer tu najmanje ljulja.
– Ako je kratko putovanje, sedite sa detetom na palubu.
– Pogled usmerite prema horizontu, ili još bolje – prema nekoj nepomičnoj tački na nebu ili prema zemlji u daljini.

Pri ovim tegobama može da pomogne akupresura. Pritiskajte tačku između tetiva, za dve širine palca iznad nabora zgloba na ruci sa unutrašnje strane podlaktice.

Rešite jedan od najčešćih problema dečjeg doba

Noćno mokrenje je jedan od najčešćih problema dečjeg doba. Najveći broj dece koja noću mokre nikada nisu uspostavila kontrolu noćnog mokrenja ili, preciznije rečeno, nije postojao period duži od pola godine da se dete nije umokrilo noću.

– Prema podacima iz svetske literature u uzrastu od pet godina svako četvrto dete ima enurezu – najčešći oblik primarnog noćnog mokrenja kod zdrave dece – kaže za „Blic“ prof. dr Mirjana Kostić, rukovodilac Centra za poremećaj mokrenja u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
– Pri polasku u školu svako deseto dete noću mokri, a sa uzrastom se broj dece sa enurezom smanjuje. Tako u uzrastu od 10 godina 7% dece ima ovaj problem. Slikovitije rečeno, u svakom razredu osnovne škole dvoje-troje dece noću mokri. Prema svetskim statistikama, 1-2% dece nastaviće noću da mokri i u odraslom dobu – kaže ona.
Kod dece sa enurezom funkcija mokraćne bešike je potpuno normalna, pražnjenje mokraćne bešike je kompletno, ali se dešava mimo volje deteta, u snu. Tokom dana, u budnom stanju, dete je suvo i nikada nema problema sa mokraćnim infekcijama.

Uzroci
Od brojnih razloga za koje se verovalo da su uzrok enureze, danas se zna da su najznačajniji porodični, odnosno genski faktori, čvrst san, povećano stvaranje mokraće u snu i/ili relativno manji kapacitet mokraćne bešike. U bližoj ili daljoj familiji dece sa enurezom obično postoje i drugi članovi familije koji su u detinjstva imali isti problem. Zna se da je, ukoliko su oba roditelja noću mokrila kao deca, verovatnoća da će i njihovo dete mokriti čak 75%.
Poslednjih desetak godina identifikovano je nekoliko gena koji su od značaja za nastanak enureze. Što se sna tiče, deca sa enurezom su čvrsti spavači, teško se razbuđuju. Kod najvećeg broja dece sa enurezom tokom noći postoji povećano stvaranje mokraće. Ovo nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja jednog neuropeptida, vazopresina, koji se luči u mozgu i koji na nivou bubrega reguliše količinu i gustinu stvorene mokraće u snu.

Zablude
Jedna od najčešćih zabluda vezanih za enurezu je da je enureza posledica psiholoških problema ili psihološkog profila deteta. Istina je da deca sa enurezom, posebno ako se lečenje ne započne na vreme, te duže traje, imaju brojne psihološke probleme, emotivne i sociološke poremećaje, ali oni su uvek posledica, a ne uzrok enureze. Česta je zabluda da se enureza ne može izlečiti ili da je ne treba lečiti jer će sama prestati. Enureza se kod najvećeg broja dece može izlečiti. Enureza koja duže traje nosi rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti deteta. Deca sa enurezom se osećaju različitom od svojih vršnjaka koji taj problem nemaju, te se kod te dece razvija osećaj krivice. Ona pokušavaju da sakriju svoj problem od okoline, povlače se u sebe, postaju nesigurna, izbegavaju kontakte sa vršnjacima, što vodi u njihovu socijalnu samoizolaciju. Ukoliko se sa terapijom započne na vreme, svi ovi problemi su prolazni, te se detetu pruža mogućnost da odraste u psihički zdravu i sociološki dobro adaptiranu osobu. Često se veruje i da je enureza posledica svesne reakcije deteta, njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje kako bi ostvarilo neki svoj cilj. Ovo je jedna od veoma ozbiljnih zabluda zbog koje roditelji neretko pribegavaju kažnjavanju deteta.

Enurezu treba lečiti
Decu sa enurezom treba lečiti. Roditelji deteta koje mokri treba da se obrate pedijatru koji će iz razgovora sa njima i detetom, na osnovu pregleda i malog broja neinvazivnih ispitivanja, utvrditi o kom tipu mokrenja se radi i započeti odgovarajuću terapiju. Optimalno vreme za započinjanje terapije kod dece sa enurezom procenjuje se individualno, ali lečenje daje najbolje rezultate ako se započne do polaska u školu. Izbor terapije kod dece sa enurezom zavisi od prirode osnovnog poremećaja koji je doveo do enureze. Savremena terapija (enureza alarm, dezmopresin) zasnovana je na preporukama Svetske zdravstvene organizacije i internacionalnog udruženja. Lečenje se sprovodi pod nadzorom lekara.

Da bi se izbegli govorni poremećaji, s decom treba što više razgovarati, voditi ih tamo gde ima više i dece i odraslih. Veoma je važno da dete sluša pravilan izgovor, a ne da mu se tepa, kaže logoped Bojana Vulić.

Kada dete kasni s progovaranjem ili izgovaranjem glasova, roditelji su često skloni da se pred sobom ali i pred drugima teše i opravdavaju time da je njihovo dete samo lenjo i da će se stvari popraviti same od sebe. Međutim, takav pristup, ukazuje logoped Bojana Vulić, vlasnica centra „Spik ap“ u Beogradu, nije dobar pošto ćutanje ili mucanje mogu da znače da dete ima problem u razvoju jezičkog sistema, sluha ili motorike koji zahteva stručnu pomoć.

Roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje se da se obrate psihologu ili logopedu.

POSLEDICE ZA CEO ŽIVOT

Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre jer oni mogu da ostave i brojne psihološke posledice. Deca vrlo lako osete kada se po nečemu razlikuju, a kada imaju govorni problem, nemoguće je da to ostane neprimećeno. Zato se često povlače u sebe, postaju stidljiva i nesigurna. A sve to može da se reši s nekoliko logopedskih tretmana.
– Recimo, šuškanje petogodišnje devojčice možda može da bude simpatično, ali ako se na vreme ne ispravi, postoji veliki rizik da je druga deca počnu zadirkivati kada pođe u školu. Ona će zbog toga sigurno patiti i biti nesigurna. Izbegavaće sve situacije u kojima bi trebalo javno da nastupa, a možda baš ima talenta za glumu ili bi bila vrstan profesor – objašnjava Vulićeva.

ČETIRI RAZLOGA ZA UZBUNU

Na sporije progovaranje i nepravilan izgovor može da utiče i način ishrane, kaže Bojana Vulić. Ona objašnjava da se zbog brzog tempa života maloj deci sve češće daje mekana hrana koju ne treba žvakati, kao što su razne kašice i hrana iz flašica. Na taj način mališani se kasno navikavaju da žvaću, piju na slamčicu i iz čaše.
– A upravo tako se vežba motorika jezika, usana, obraza, organa koji su nam neophodni za govor – kaže naša sagovornica.

Ona navodi nekoliko situacija kada treba hitno reagovati kako bi se što pre utvrdio uzrok poremećaja i u skladu s njim pomoglo detetu. To treba uraditi kada:
– dete ne gleda u vas kada mu se obraćate (ovde se misli na kratkotrajnu pažnju, a ne na to da li je usredsređeno na priču o Ivici i Marici od početka do kraja)
– dete vas ne razume (ako je u prostoriji lopta, a vi pitate „gde je lopta“, neće se prema njoj okrenuti sve dok na nju ne pokažete rukom)
– dete ne pokušava da govori, ne ponavlja za vama reči ni u igri, a ako nešto želi od vas, isključivo se služi gestom ili vas vuče za rukav
– dete govori, ali vrlo nerazumljivo i kao da vas ne čuje ako vas istovremeno i ne gleda
Posle drugog rođendana alarmantnim situacijama se osim ove četiri smatra i uporno mucanje, a kod dece starije od tri godine i izgovaranje reči i rečenica bez poštovanja pravila maternjeg jezika.

SVI PRIČAJU, ON ĆUTI

Najčešći govorni poremećaji, ističe naša sagovornica, jesu kasno progovaranje, nepravilan izgovor glasova i mucanje.
Kada je o kasnom progovaranju reč, ona kaže da nema jedinstvenog pravila kada dete treba da progovori. Zato roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje da je bolje da se obrate psihologu ili logopedu da vide o čemu se radi nego da paniče upoređujući svoje dete s njegovim vršnjacima.
– Svako dete je priča za sebe. Iz brojnih razloga razlike među njima mogu da budu ogromne tako da se događa da od dvoje dece istog uzrasta jedno tepajući izgovara svega par reči, a drugo uveliko sklapa rečenice – ukazuje ona.
Prema njenim rečima, dosta dece u uzrastu između dve i pet godina muca više ili manje, s tim što se u najvećem broju slučajeva mucanje spontano izgubi, a kod neke dece ostane.
– Hoće li mucanje prestati, mnogo zavisi i od ponašanja okoline. Ponekad je potrebno samo ignorisati mucanje, ponekad izbegavati situacije koje dete uznemiravaju. Pogrešan pristup može da dovede do još većih problema i, da ne bi napravili grešku, za roditelje je najbolje da se posavetuju s psihologom ili logopedom – smatra Vulićeva.
Roditelji, navodi ona, mogu dosta da učine da do ovih poremećaja ne dođe tako što će puno pričati sa svojim detetom, upućivati dete da što više vremena provodi u društvu druge dece i odraslih. I što je veoma važno, da ne tepaju detetu, već da pravilno izgovaraju reči. To će i njemu pomoći da i samo pravilno govori.

Roditelji se odmah uspaniče kad dete zaboli stomak jer to, skoro istog trenutka, povezuju sa zapaljenjem slepog creva ili nekim opasnim poremećajem. Međutim, bol u trbuhu je najčešće bezazlen, ili je posledica virusne i bakterijske infekcije.

Dete najčešće odjednom i snažno zaboli stomak u toku noći, za vreme praznika, neretko daleko od pedijatra. Roditelji se odmah uspaniče, brzo se spreme i požure kod dežurnog doktora. Teško da postoji porodica koja nije prošla kroz ovakav scenario. Ipak, nije uvek tako dramatično, pa smo rešili da vam rasvetlimo ovaj, zaista čest problem.

*Koji su najčešći uzroci bola u trbuhu?
Iako većina roditelja strahuje od zapaljenja slepog creva, to zaista nije najčešći uzrok bola u trbuhu kod dece. Kada bi nabrajali sve razloge koji mogu da dovedu do bolova u trbuhu kod dece, bio bi to nepregledan spisak. Zato ćemo se zadržati na najčešćim, a ujedno i najvažnijim.

Bezazleni bolovi
Ovi bolovi su, srećom, najčešći kod dece. Radi se o bolovima koji se obično javljaju u “napadima”, prilično su jaki, imaju “probadajući” karakter, a dete uglavnom nije u stanju da lokalizuje mesto u stomačiću gde ga najviše boli. Mališani su često veoma uznemireni, manja deca plaču, a veća viču, bez suza. Sve to ne traje duže od nekoliko minuta, a kada bolovi prođu, detetovo stanje se naglo popravlja, kao da se ništa nije dogodilo.
Obično se sve ponavlja nekoliko puta, ali se ne javljaju dodatni problemi, pa se mališan veoma lepo oporavlja i bez pomoći lekara. Ovaj fini obrt – brzi nestanak neprijatnih bolova je jedna od karakteristika bezazlenih (funkcionalnih) bolova u trbuhu. Tačan uzrok ove vrste bolova nije do kraja razjašnjen, ali postoje situacije kada ih možemo očekivati:

* Jedna od tih neprijatnosti je aktuelna baš ovih dana. Virusi, uključujući i virus gripa, vole da “udare” i na stomačić i creva, tako da skoro svaki mališan ima stomačne ili crevne tegobe tokom težih virusnih infekcija. Stomak (želudac) je direktna meta virusa, pa nastaje pravo virusno zapaljenje – gastritis. Zato dete gubi apetit, ponekad povraća, a često se žali na bolove u gornjem delu trbuha. Pored želudačne i crevna sluzokoža može da bude mesto ataka virusa, mada aktuelni virusi više vole da se razbaškare u limfnim čvorovima koji se nalaze u trbuhu. Kao što postoje na vratu, i u unutrašnjosti trbuha se nalazi veliki broj limfnih “žlezda”. Kada virus napadne limfni čvor, nastaje zapaljenje a limfne žlezde se uvećavaju. Veliki limfni čvor pritiska crevo, dovodi do njegovog suženja, pa crevni sadržaj otežano prolazi kroz taj suženi segment. Crevo se muči da “pročisti” suženi deo, pa se njegov rad ubrzava, crevo se naizmenično skuplja (spazam) i opušta, a to veoma boli. Kada crevni sadržaj prođe taj deo, crevo se opušta i bol prolazi kao rukom odnešen. Ovo uvećanje limfnih čvorova u trbuhu (stručno se naziva mezenterijalni limfadenitis) je relativno čest pratilac brojnih infekcija disajnih organa i nije privilegija virusa, već se javlja i u sklopu bakterijskih infekcija. Zato nije retkost da se dete žali na bolove u trbuhu kada ima, na primer, streptokoknu anginu.

* Jedan broj mališana zaista ima bolove u trbuhu, iako nema pravog organskog razloga za to. Kod starije dece, naročito u predpubertetskom i pubertetskom dobu, bolovi u trbuhu mogu biti uzrokovani burnim promenama u psihološkom profilu deteta. Deca često proživljavaju konflikte sa okolinom kroz različite “bolove”. Uz glavobolju i grudobolju, bolovi u trbuhu su najčešće mesto gde se projektuju problemi koje dete proživljava. Nekada je to način da se skrene pažnja na sebe, a inteligentna deca brzo nauče da manipulišu suptilnim osećanjima roditelja koji su zabrinuti za “strašne” bolove u stomaku. I ovi bolovi spadaju u funkcionalne (znači bezazlene) i prolaze kada se reši psihički problem koji muči dete. Naravno, pedijatar treba da isključi neku od bolesti koje mogu biti uzrok bolova, a tek onda se savetuje odlazak kod dečjeg psihologa.

* Postoje bolovi u trbuhu i kod dece koja nemaju ni znake bolesti, a ni psihološke probleme. I oni su bezazleni (funkcionalni), a javljaju se periodično, sa dužim intervalima bez ikakvih tegoba. Kada se dese, veoma su jaki ali, srećom, brzo prolaze. Ako se ispita – svi nalazi su uredni, ali dete i dalje povremeno boli stomak. Posle nekog vremena obično nestaju, pa im ne treba pridavati veliki značaj. Važno je u tim trenucima ohrabriti dete, objasniti mu bezazlenu prirodu bolova, pa će lakše prebroditi neprijatnost.

* Bolovi u trbuhu udruženi sa prolivom
Skoro uvek, kada dete ima proliv, ima i bolove u trbuhu. Razlog je veoma očigledan, jer je proliv i nastao zbog problema u crevima koji se manifestuju prebrzim crevnim radom. Pojačana peristaltika (kako se medicinski zove rad creva) je ujedno i bolna, jer se u zidu creva nalaze nervni završeci koji su zaduženi za prenos bolnih osećaja. I ovi bolovi su prilično bezazleni, jer je njihov uzrok očigledan, pa kada proliv prođe, nestaje i bol u trbuhu. Pedijatri vole kada dete koje ima bolove u trbuhu dobije proliv, jer tada najčešće nestaje strah da se radi o nekom hirurškom oboljenju. Kao i svako pravilo i ovo ima izuzetaka, ali većina hirurških oboljenja trbuha ipak nije praćena prolivom.

* Bolovi u trbuhu koji “traže” pregled hirurga
Trbuh je najčešće mesto u dečjem organizmu u koje “zaviruje” hirurg. Teško je naći nekoga u familiji, među komšijama i prijateljima ko nije operisao “slepo crevo”. Ova negativna popularnost zapaljenja slepog creva je i uzrok straha od hirurških oboljenja koja mogu biti uzrok bola u trbuhu.

* Druge hirurške bolesti
I druge, brojne hirurške bolesti mogu biti uzrok veoma jakih bolova u trbuhu. Ipak, za skoro sve je karakteristično da se bol progresivno pojačava, a opšte stanje deteta pogoršava.
…
Trbuh nema prozor pa da se vidi šta se unutra zbiva, zato je važno pratiti dete i konsultovati lekara blagovremeno. Nekada je neophodno pregledati dete više puta za dan – dva, a često se rade i rutinske laboratorijske analize (krvna slika i pregled mokraće) koje pomažu u postavljanju prave dijagnoze.
Većina dece sa bolovima u stomačiću ne završi kod hirurga, ali je potrebno biti strpljiv i pažljiv u praćenju bolesnika, naravno, uz stručnu pomoć lekara. Čak i kada se čini da je sve u redu, a mame i tate strepe za dete, treba bar porazgovarati sa pedijatrom koji će umiriti uplašene roditelje i proceniti da li je neophodan pregled.

Virusi, uključujući i virus gripa, vole da “udare” i na stomačić i creva, tako da skoro svaki mališan ima stomačne ili crevne tegobe tokom težih virusnih infekcija.

Zapaljenje slepog creva obično počinje povišenom telesnom temperaturom, mukom i povraćanjem, kao i bolom u predelu pupka. Dete je naizmenično razdražljivo i klonulo, a stomak polako postaje sve tvrđi.

Apendicitis – upala “slepog creva
To je jedna od najčešćih hirurških bolesti koje uzrokuju bolove u trbuhu kod dece. Iako se ovaj naziv – slepo crevo, prilično odomaćio, on je anatomski pogrešan (ali ćemo ga ipak koristiti). Naime, slepo crevo je jedan kraj debelog creva koji se “slepo” završava. Na njemu se nalazi apendiks – crvuljak crevnog tkiva koji nema drugu funkciju nego da pravi probleme. Ovaj deo creva je zaista beskoristan u funkcionalnom smislu, ali se u njemu nalazi dosta tkiva koje je podložno zapaljenju.

Bolest obično počinje povišenom telesnom temperaturom, mukom i povraćanjem. Veće dete prvo prijavi da ga stomačić boli u predelu pupka. Bol se potom seli u donji desni deo trbuha i najčešće pojačava. Ono što je prilično karakteristično je da dete za dan – dva prilično “kljokne”. Naizmenično je razdražljivo i klonulo, neće da jede, jedva i pije, a stomak polako postaje sve tvrđi. Ako pokušamo da ga pipnemo, dete oseća jak bol i brani se. Najveći broj mališana sa apendicitisom nema proliv, već obično zatvor. Nije retko da je stolica u početku uobičajene konzistencije.
Ovo su tegobe koje su karakteristike tipičnog zapaljenja slepog creva. Treba imati u vidu da jedan broj dece ima netipični oblik bolesti, kada se slepo crevo ne nalazi na uobičajenom mestu. Tada se i tegobe razlikuju od tipičnih. Što je dete manje, teže je postaviti dijagnozu, jer su i simptomi manje karakteristični.