Zašto niko u Srbiji ne govori o tome da nam je svaka generacija dece gora od prethodne dve?, upitao je prof. dr Ranko Rajović na nedavno održanoj tribini na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.

Ranko Rajović, koji je šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, navodi da su rezultati iz njegovog polje rada - neuronauka u vaspitanju i obrazovanju - već 15 godina alarmantni i upozorava da gradska deca sve više ispoljavaju smanjenje dubokih regija mozga na snimcima.

"To podrazumeva smanjenje kognitivnih sposobnosti, što je evidentno kod svake nove generacije. Slabo se govori o tome da je svaka generacija sve slabija i slabija, ona više ne mogu da uče, ne mogu da sede, da pišu, čitaju...", navodi dr Rajović.

Zašto je važno učenje kroz igru

On otkriva da je slična situacija u čitavom regionu.

"U Hrvatskoj prošle godine 4.000 dece nije primljeno u 1. razred, nisu sposobni za školu. To je 10 odsto generacije, a plus je 15 odsto dece primljeno sa dodatnom podrškom. U Crnoj Gori od 103 maturanta, 90 nije položilo prijemni ispit na na Medicinskom fakultetu, a to su najbolji đaci... Pa, mi vi sad recite- jesu li prijemni sve teži i teži ili su deca sve manje sposobna? Pa ovo drugo. Sve je gore i gore...", kaže specijalista.

Alarmantno je to što u Srbiji niko ne zna da mu kaže koliko je to dece kod nas.

"Direktor jednog vrtića u Trsteniku mi je rekao da konstantno upisuju 1.000 dece u predškolsko. Pre 20 god, bilo je dvoje, troje dece sa problemima u razvoju, pre 10 godina oko 15, pre pet godina 30-40, a danas ih je 300", navodi profesor.

Dr Rajović kaže da je jedini motiv deteta igra, što sve manje dece u gradovima praktikuje.

"Da bi učenje bilo kako treba, mora da se aktivira retikularna formacija, to je moždano stablo, koje kada se aktivira, pokreće se i ceo mozak. A kad se aktivira? Kad je nešto interesantno. Da li je učenje napamet interesantno? Pa nije. Ne sme da postoji stres kod dece, a nažalost, danas je škola za našu decu stres. Pitali smo učenike da li vole školu, u prvom razredu svi vole, u drugom skoro svi, u trećem 30 odsto ne voli, a u četvrtom još više. Deci se znoje dlanovi, lupa im srce, to je akutni stres, a šta je mozak - organ za preživljavanje, ako on oseti lupanje, znojenje, šta mu mozak poručuju - pa beži, spasavaj se..", objašnjava naš stručnjak.

Mi im ne olakšavamo ništa, dajte da menjamo metode, poziva on obrazovnu struku.

"Spremamo ih za zanimanja kojih više nema, treba da ih učimo da misle. To je funkcionalno znanje, da uče da povezuju informacije. Učenje napamet je prevaziđeno. Dopamin je najvažnija stvar za učenje, on je fokus.. A dečji mozak do 12 godine, dok sazri, dobija ga jedino kad se igraju. Kad je dete stalno u strahu, aktivira se adrenalin i noradrenalin. Kome je do učenja tada- kada osećaju opasnost", kaže dr Rajović.

Empatija kod dece

Na pitanje kako da škola i roditelji podstiču empatiju kod dece, tvrdi da se zajedništvom stvara empatija, a ako odu u virtuelni svet, tamo je nema.

"Naša deca pokazuju manjak empatije u gradu. Gradska deca koja imaju sve, njima je svaki vikend rođendan. Dopamin jednako detinjstvo, jednako sreća. Ako dobija sve što želi, mozak nauči tako i ako nešto ne može, prag tolerancije ne samo da je nizak, nego ne postoji. Frustracija kod deteta postaje visoka, ono postaje agresivno, misli da je deo sveta, a ono treba da bude deo porodice", podvlači naš sagovornik.

Kaže da postoje medicinski dokazi da mobilni telefon utuče na smanjenje hipokampusa.

"To je hard disk, glavna komponenta mozga, deo hipokampusa formira kontrolu emocija, mi nismo učili da je moguće da se ono smanji. Erik From je pre 50 godina pisao da, ako u to vreme nekom oduzmete radio tri dana, doživeće akutne, psihičke probleme. Isto je danas sa telefonom, samo na tri sata. A šta će biti problem sa kontrolom emocijom za 10 godina, videćemo, možda već i primećujemo. Ako nema kretanja, gradsko dete ima smanjene bazalne ganglije, duboke regije mozga... Više bih voleo da naša deca idu da čuvaju ovce pet dana", poručuje specijalista.

On ističe da mora da se zna šta predstavlja roditelj.

"Roditelji su postali bankomati koji ispunjavaju želje deteta. Gubi se autoritet u školama, i tu je krivica na roditeljima. Roditelj mora da bude autoritet", zaključuje dr Ranko Rajović.

Izvor: blic.rs

Dilema koju mnogi roditelji imaju jeste trebaju li deca da imaju mobilni telefon i kada im ga treba dozvoliti. Terapeutkinja Sarie Taylor kaže da se roditelji često suočavaju s ovom dilemom jer i druga deca imaju mobilne telefone ili jednostavno žele da ih deca koriste jer su sigurniji kada deca počnu da izlaze sama.

Ipak, postoje određene stvari koje treba uzeti u obzir, piše index.hr.

„Važno je prie svega priznati da je svako dete drugačije i da svaki roditelj ima pravo da donese svoju odluku bez osuđivanja“, rekla je Sarie za Manchester Evening News.

Ona je naglasilada i kada roditelji zabrane mobilni telefon detetu, ono pronađu način da ga ima. Zato je bolje sarađivati s decom i pomoći im da se snađu s problemima s kojima će se neizbežno u nekom trenutku susresti.

Ovo su saveti koje Sarie daje roditeljima:

Pomozite deci da izgrade samopouzdanje i samopoštovanje, tako da budu bolja u održavanju ličnih granica.

Naučite ih društvenom bontonu i kako da komuniciraju mobilnim telefonom. Ključno je da kod dece podstičete otvorenu komunikacije kako bi znala da se mogu obratiti roditeljima ako se nešto dogodi i ako im je potrebna podrška.

Pokušajte da vidite stvari iz njihove perspektive. Terapeutkinja ističe da roditelji treba da čuvaju svoju djecu i da imaju zadnju reč, ali da bi komunikacija bi bila bolja djeca bi trebalo da budu uključena u donošenje nekih odluka. Ovo je jako važno ukoliko roditelji pokušavaju da podstaknu samostalnost i odgovornost, jer je to važan deo odrastanja.

Praktikujte ono što i govorite. „Poučavanje djece o ograničenjima i granicama može biti dobar reset i za roditelje“, zaključuje terapeutkinja.

EMOCIONALNA sigurnost u roditeljstvu gradi temelje ljubavi i prihvatanja. Kroz pažljivo slušanje i podršku, roditelji stvaraju okruženje koje omogućava deci da izraze svoja osećanja i da se suoče sa izazovima.

Ova dinamika podstiče ne samo razvoj emocionalne stabilnosti kod dece već i izgradnju snažnog, povezanog odnosa između roditelja i dece. Dečji terapeut Džesika Vander Vir je na Instagramu otkrila šest znakova da roditelji pružaju emocionalnu sigurnost svojoj deci.

Izvinjavaš se

Ako se roditelji izvinjavaju svojoj deci kada je to potrebno, to je znak emocionalne sigurnosti. "Znate da zaslužuju izvinjenje i hrabro se suočavate sa sopstvenim greškama", napisao je VanderVier u objavi.

Pružate podršku u teškim vremenima

U izazovnim situacijama roditelji treba da budu prvi koji će pružiti podršku. Terapeut ističe: „Shvatate da kada se vaše dete suočava sa poteškoćama, potrebna mu je vaša briga. Možete ponuditi utešni zagrljaj, potvrditi njegova osećanja ili se jednostavno postaviti na njegov nivo i pitati šta se dešava.

Ne birate favorite

Važno je da svako dete zna svoju vrednost. Ključno je da roditelji ne stvaraju preferencije među decom, ne etiketirajući jedno kao problematično, a drugo kao „zlatno dete“. Svako dete je jedinstveno i važno.

Ne osuđujete njihova osećanja

Roditelji ne treba da osuđuju osećanja svoje dece, čak i ako ih ne razumeju. Važno je znati da su njihove emocije stvarne i da im roditelji daju prostor da izraze ta osećanja.

Postavljate i pridržavate se jasnih granica

Deca treba da znaju da roditelji neće tolerisati nasilno ponašanje prema drugoj braći i sestrama. Međutim, granice treba postavljati s ljubavlju, doprinoseći detetovom osećaju sigurnosti.

Dajete deci vremena za odmor

Odmor znači više od sna. Roditelji koji svojoj deci pružaju emocionalnu sigurnost daju im vremena da se opuste kada im zatreba.

Izvor: index.hr

Ne zna se kome škola teže pada, deci ili roditeljima, a ni ko se više raduje raspustu. Brojni kreativni saveti i primeri iz škole NTC-a (Nikola Tesla Centar), pokazuju da je rad kod kuće suvišan, kada na časovima učenici uče lekcije kroz njima poznate igre, uz koje im neće biti potrebno mnogo pomoći da savladaju gradivo, o čemu u novoj Mamazjaniji govore poznati doktor Ranko Rajović, autor NTC programa, šef Katedre za obrazovne neuro-nauke na Pedagoškom fakultetu u Kopru, ali i njegov sin Vuk Rajović, doktor hemijskog inženjerstva i koordinator Odseka za nauku u NTC-u.

Iz godine u godinu, svedoče učitelji, sa prvacima u osnovnim školama se sve teže radi, navodi na početku našeg podkasta dr Ranko Rajović. On objašnjava razloge zašto su deca danas drugačija, ali i probleme u tradicionalnom obrazovanju, koje se ne menja, ne ide u korak sa vremenom, iako prema brojnim istraživanjima, već uveliko spremamo decu za neke profesije koje još ne postoje.

Mamazjaniju ćete premijerno gledati svake subote u 20 sati na portalu Zadovoljna.rs, a ova, kao i sve prethodne epizode Mamazjanije na ostalim platformama biće dostupne već u nedelju narednog dana, u 8 ujutro, i to na YouTube kanalu Nova RS i podcast platformama Soundcloud, Castbox, Podcast.rs, Spotify i Stitcher, kada se u pretrazi upiše Nova.rs.

Deca su od najranijeg uzrasta uz telefone i igrice, umesto u parku, na livadi, sportskom terenu, sa loptom, klikerima, lastišem. Rajovići naglašavaju vezu između kretanja i učenja kod dece, koja je neraskidiva. Oni ističu da svako dete želi da uči i nauči, da se pokaže, takmiči i bude dobro u nečemu, a u školi će to postići ako im nastavnici lekcije predaju kroz igru, koja je njima bliska.

Takođe, ističu da je problem današnjeg vaspitanja prezaštićenost dece, koja nemaju nikakvu slobodu, jer su uvek pod nadzorom, a roditelji tu kontrolu vrše i kroz brojne vanškolske aktivnosti kojima se ne vidi kraj i zbog kojih najmlađi nemaju vremena za sebe, a detinjstvo im prolazi - prenosi portal Sombor.info.

Nasilje je nedopustivo.

Roditeljstvo jeste jedan od najtežih zadataka svakog čoveka. Još težim ga čine sve veći zahtevi dece, ali i sve veći zahtevi savremenog društva. A saveti kojim su svakodnevno bombardovani sa svih strana nimalo ne olakšavaju stvari.

Metode u vaspitavanju dece su se promenile, ali na ovim prostorima se još vodi polemika oko one „batine koja je iz raja izašla“, a koju, nažalost, i dalje praktikuju neki roditelji.

Zato valja poslušati dr Vladimira Đurića, psihijatra, koji je na svom Facebooku objavio zašto nikada nijedan roditelj ne bi trebalo da udari dete, čak ni po guzi.

Njegovu objavu prenosimo u celosti:

„Ako nam je potpuno nezamislivo da uopšte i pomislimo…a kamoli da kažemo…ili ne daj Bože zaista i uradimo sledeće… ‘pretukao sam ženu zato što je neposlušna… zato što neće da radi ono što ja mislim da treba… i zato što me je potpuno dovela do ludila…‘

Zašto bi onda to bilo u redu ako umesto žene kao žrtve nasilja ubacimo Dete…

Zato što je manje i slabije?

Zato što ne može da se brani?

Zato što ne može da nas prijavi?

Zato što ne može da ode od nas?

Zato što mu je kao vazduh potrebna ljubav od nas… pa će se stalno vraćati po još… iako mu mi umesto toga nanosimo nezamislivu bol…

Nasilje je apsolutno nedopustivo…

U bilo kom obliku…

A pogoto prema deci…

Ne postoji nijedno jedino opravdanje za to…

Pustite stare priče…

Oko 30% ‘normalnih’ roditeljstava nekada su bila takva da je socijalna služba trebalo momentalno da reaguje… i da spase tu decu… od nasilja i ostalih užasa… koje su se podrazumevale ‘jer svi to tako rade’…

Ne pitajte kako mi psihijatri to znamo…

Da nema roditelja, ne bi bilo ni psihoterapije…

Deca koja su dobijala batine i postala dobri i normalni i uspešni ljudi su to uspela uprkos batinama a ne zbog njih…
Tako da…

Deca su samo deca…

Previše energije… potreba… nemira i emocija… a nedovoljno zreli i razvijeni mehanizmi koji bi to sve zauzdali…razumeli i obradili…
Zato smo im i potrebni mi odrasli kao regulativni i smirujući faktor…a ne kao neko ko nanosi bol…
Zamislite da dodjete kod prijatelja zato što ste uznemireni… plačete… bojite se i ne možete da se smirite… a on vas prebije…
Kako bi vam bilo?

Koliko bi vam to pomoglo?

Ako su deca zaista nesnosno nemirna…treba ih lečiti…
Ili treba da se lečimo mi…ukoliko više nemamo strpljenja i živaca…
Ili postoji hiljadu boljih načina vaspitavanja…

A pogotovo onaj stari i iskonski koji postulira da „deca ne slušaju…već imitiraju“…
I da će se uvek mnogo više postići sa Ljubavlju…Saosećanjem…Razumevanjem… Podrškom i Jasnim Granicama no sa batinama…

STOP NASILJU nad svima…

A pogotovo nad nejakima…

Dobro došla, ljubavi…
Pogotovo prema onima kojima je zaista najpotrebnija…
Nema boljeg ulaganja od tog…
Ni za njih… sada…

Ni za sve nas… malo kasnije…“

Izvor: nova.rs

Zlatni saveti za roditelje.

Skandinavcima se divi svet zbog njihovog pristupa roditeljstvu – pa često od njih možemo da čujemo zanimljive stvari koje su u drugim krajevima planete nezamislive. Ovo su neke lekcije koje možemo da usvojimo od Danaca.

Knjiga „Danski način roditeljstva: Šta najsrećniji roditelji znaju o odgajanju samouverene, sposobne dece?“ autorke Džesike Hohmen može biti izuzetno korisna, pogotovo mladim roditeljima.

Ova knjiga zapravo daje odgovor na pitanje šta Dansku čini najsrećnijom zemljom na svetu i kako danski roditelji odgajaju srećnu, samouverenu, uspešnu decu.

Preispitajte svoja ustaljena pravila i aktivnosti

Naše ustaljene aktivnosti su one radnje i reakcije koje imamo kada smo preumorni da bismo razmišljali i tražili bolji način ili opciju. Jednostavno reagujemo instinktivno, pomalo lenjo, da bismo brzo došli do rešenja. Ustaljene aktivnosti i pravila takođe mogu biti proizvod vašeg sopstvenog odgoja.

Rešenje: Sastavite listu svojih ponašanja i reakcija prema deci kada ste najlošije raspoloženi i pokušajte da shvatite koja među njima vam se najmanje dopadaju pa da ih u svakoj sledećoj prilici kontrolišete. To je mnogo lakše kada ste ih svesni.

Spontana, samostalna igra može učiniti vaše dete manje uznemirenim

Majke često osećaju krivicu jer se ne igraju dovoljno s decom, već umesto toga pokušavaju da, poput hobotnice, obave i kućne poslove i budu dostupne šefu na poslu, ako nešto zatreba. Čini se da Danci mnogo više cene spontanu, samostalnu igru. Vide je kao način za izgradnju detetovog samopouzdanja. Dopuštajući deci da se slobodno igraju sama ili sa drugima, uče ih veštinama snalaženja – kako se nositi sa situacijom, a da mama ne priskače u pomoć?

Osećaj da mogu, da su sposobni samostalno da upravljaju situacijama, poboljšava osećaj kontrole. Tako deca postaju svesna da, zapravo, mnogo toga mogu sama, da im nije potrebna pomoć roditelja. Onda postaju hrabriji da pokušaju više i bolje, a samopouzdanje raste. Dete koje veruje da kontroliše svoj život je manje verovatno da će se osećati anksiozno, jer zna da za neke stvari određuje samo šta će se dogoditi.

Dakle, ne osećajte krivicu što decu puštate da se sami igraju.

Pohvalite trud, ne rešenje

Roditelji u Danskoj fokusiraju se na rad i napor koji je uložen u izvršavanje zadatka, a ne stvarni krajnji rezultat toga. Umesto da razglabaju o tome koliko je pametno njihovo dete kada odlično uradi test, oni će verovatno istaći fokus koji je dete pokazalo da bi dobilo najbolje ocene, a ne same ocene.

Ohrabrivanje rada podstiče kod deteta ispravan način razmišljanja o rastu i razvoju – ne rastem zato što sam dobio peticu, već rastem jer razvijam veštine i mnogo se trudim. S druge strane, deca koja veruju da je jedini dokaz uspešnosti rezultat, smatraće da je inteligencija nešto što ili ima ili nema.

Dakle, prihvatite da će dete možda biti frustrirano teškim zadacima koji zahtevaju mnogo truda. Ali kad savlada zadatak, vi pohvalite istrajnost.

Odvojte ponašanje od osobe

Džesika Hohmen, autorka knjige, kaže da je njen sin imao naviku da se sakriva od ljudi, a ona je svima govorila kako je stidljiv, kako bi ga opravdala. Ponavljajući da je stidljiv iznova i iznova, ona ga je poistovetila sa tim što je radio. A u stvari, on je samo prolazio kroz određenu fazu razvoja.

Da je ustuknula tada, mogla je da problem definiše u pozitivnom kontekstu, rečenicom: „Trenutno uživa u društvu poznatih ljudi“. Roditelji u Danskoj se retko fokusiraju na negativne situacije, već na to da pomognu detetu da pronađu pozitivno rešenje. Ne etiketirajte dete govoreći mu da je stidljivo, smotano, netalentovano. Ne govorite im ni da su loši kad se loše ponašaju, već recite da su oni dobri, ali da njihovo ponašanje nije.

Naučite ih kako da se nose i pokazuju emocije, da biste izbegli pritisak vršnjaka

U društvu izgrađenom na sebičnosti teško je naučiti empatiju. Razgovarajte s detetom o tome kako se oseća lik u crtanom filmu kada se nešto dogodi. Pitajte da li su se ikada tako osećali. Kad jednom razumeju različite emocije, podstaknite ih da to znanje često koriste.

Kako deca postaju starija, moći ćete da objasnite kako svojim postupcima mogu činiti da se drugi osećaju na određene načine. I oni sami. Na primer, davanje cveća mami tokom šetnje je čini srećnom. Jednom kada iskuse te emocije, ređe će dozvoliti da ih spoljni uticaji vode ka donošenju velikih odluka – droga, alkohol, uticaj lošeg društva itd. Znaće da su oni gospodari [svog] emocionalnog odgovora.

Savet: Kad ste srećni ili tužni, dozvolite svojoj deci da vide tu vašu ljudsku stranu. Ako možete, objasnite kako se osećate rečima koje oni razumeju. Onda neka vide kako prevazilazite negativne emocije.

Preusmerite se sa problema umesto da pribegnete ucenama

Ume da bude izuzetno teško ostati smiren kada vaše dete nastavlja da radi nešto o čemu ste već pričali da nije u redu. Međutim, ova knjiga nudi rešenje – izbegavanje problema umesto kažnjavanja.

Džesika Hohmen navodi svoj primer gde se njen četvorogodišnjak stalno svađao sa svojim ocem oko toga gde može da se igra određenom igračkom. Otac mu je rekao da mora biti u svojoj sobi, a sin je hteo da luta po kući. Čula je kako muž ponovo objašnjava uslove koje je postavio, a njihov sin samo odgovara: „Ne“. U tom trenutku je njen suprug razigrano zgrabio igračku i počeo da golica sina, rekavši da se bolje igra njom u svojoj sobi. I sukob je rešen.

Ovakve situacije se lako moglo pretvoriti u ultimatum („Igraj se tom igračkom u svojoj sobi ili se uopšte nećeš igrati njom“). Umesto toga, problem je preusmeren humorom. Poruka je i dalje bila ista, ali nije bilo dreke ili suza. Ovaj savet je najteže primeniti.

Savet: Predložite izlaz iz uzavrele situacije umesto ultimatuma. Pokušajte prvo da budete smiren učitelj i sačuvajte ozbiljnost i strogost za situacije u kojima vam zaista treba, piše Zelena učionica.

Fizičko kažnjavanje deteta nije pravo rešenje za njegovo vaspitavanje, a ruski psiholog Mihail Labkovski je obajsnio koje su posledice ovakvog pristupa detetu.

On je u par rečenica objasnio da fizičko kažnjavanje u ranom detinjstvu dosta utiče na njegovu psihu tokom perioda odrastanja.

"Udaranje nije vaspitavanje, to je samo pokazatelj vaše agresije. Nemogućnost vaše samokontrole. Postoje puno bolje i delotvornije metode, a deca najviše uče iz onoga što vide kod svojih roditelja. Molim vas, pronađite snagu u sebi i shvatite da nije u redu da tučete decu. Moguće je da su i vas roditelji tukli u detinjstvu i sigurno se sećate tih batina kao najbolnijeg iskustva iz detinjstva. Važno je da se naglasi da je ovo vrlo ozbiljna i bitna tema o kojoj se danas premalo govori", objasnio je Labkovski i time uputio apel roditeljima da nikad ne koriste fizičko kažnjavanje.

"Kako biste odgajili dete koje ima samopouzdanje, kao roditelji morate da naučite da živite po svojim pravilima. Ljudi koji ne znaju šta zapravo žele, žive u svojevrsnom haosu koji usput prenose na svoju decu, a to nije dobro", dodao je.

Izvor: sombor.info

Italijanski pedagog Marija Montesori je još u prošlom veku stvorila poseban način za vaspitanje dece. Danas je sve više roditelja koji koriste njena specifična pravila i na taj način u odrastanju svojih mališana uživaju na drugačiji način.

Marija Montesori je poznata po tome što je osmislila kratka, mudra i lako primenljiva pravila koja roditeljima olakšavaju način da podignu srećno i samopouzdano dete.

Evo nekih Montesori pravila koja će vam pomoći da svojoj deci osigurate svetlu budućnost:

Neka bude voljeno i slobodno

Prve tri godine života su presudne za razvoj mališana, jer u tom dobu on upija sve što vidi i čuje, pa je važno da mu omogućite da slobodno izražava potrebu za kretanjem, jezikom i ljubavlju. Da se oseća nesputano i voljeno. Neka se oseća voljeno.

Poštujte ga i kada pogreši

Svi mi grešimo pa i najmlađi članovi društva umeju da skrenu sa puta. Ali na to gledajte kao na savladanu lekciju, jer, uz vašu pomoć, mališan uči kako da ispravi grešku i pravilno reši neki zadatak. Važno je samo da ga i u tom momentu poštujete.

Omogućite mu pravo na izbor

Ako dete odrasta u atmosferi u kojoj se uvek uvažava njegovo pravo na izbor, osećaće se ispunjeno, a njegovo samopouzdanje će da raste.

Podstičite njegovu radoznalost

Svako dete je mali istraživač, ali od vas zavisi da li će njegova znatiželja da se razvije u pravom smeru ili će utihnuti. Pratite šta radi i kako se ponaša, osluškujte ga i onda pomozite da usmeri sve kapacitete ka oblasti koja ga zanima.

Nećete ga razmaziti pomažući mu kada ima muku
Nemojte da mislite da ćete razmaziti dete time što ćete mu se naći kada mu je potrebna neka pomoć. Uradite to. Ali nemojte da obavljate njegove obaveze umesto njega.

Budite uvek kulturni

Ako želite da vaš mališan izraste u lepo vaspitanog čoveka, imajte na umu da i to zavisi od vas. Zato se potrudite da mu pružite dobar primer, da u svakom trenutku vi budete kulturni, odmereni i ljubazni.

Budite mu podrška

Potrebno je da dete bude okruženo mirom i ljubavlju, jer će tako u svakom trenutku osećati da ste mu podrška, što će se povoljno odraziti na stepen njegove samouverenosti.

Izbegavajte kritike

Kada dete stalno kritikujete, zapravo ga učite kako da osuđuje druge. Ono se oseća zadovoljno kada nešto dobro uradi i to mu je satisfakcija i motivacija za dalje.

Novosti

Svaki roditelj u nekom trenutku izgubi živce sa decom, a dogodi se i da počne da viče na njih. Problem je u tome što su deca veoma talentovana u izazivanju našeg poslednjeg nerva, a mi smo, s druge strane, većinu vremena opterećeni brojnim obvezama.

Ali ako je vikanje prečesta pojava u vašem domu, možda je vreme da razmislite o tome šta se događa i odaberete neki od alternativnih načina komunikacije sa detetom.

Razlozi zbog kojih vikanje nije efikasno

Postoji nekoliko razloga zašto vikanje nije kvalitetan oblik discipline. Najvažnije je da se zapitate šta vaše dete uči kada ga disciplinujete vikanjem.

Postoji nekoliko razloga zašto bi trebalo da stišate glas i smiriti se pre nego što počnete da vičete na svoje dete.

Deci šaljete poruku da je agresija u redu

Povišen glas možda će odmah privući pažnju deteta, ali zapitajte se šta dijete iz tog postupka uči. Kad povisite glas, vaše dete uči da je agresija prihvatljiv način komunikacije.

Vikanje gubi svoju efikasnost

Da li će vikanje kratkoročno privući pažnju vašeg deteta? Da.

Ali evo u čemu je stvar: često vikanje može da umanji efikasnost takvog postupanja, kao i korišćenje grubog i ozbiljnog tona.

Dete vas neće poštovati

Kako biste se osećali da vaš šef viče na vas kada pogrešite? Šta biste uradili kad bi vaš partner, prijatelj ili član porodice razgovarao sa vama tako tokom svađe? Da li biste se osećali napadnuto, povređeno i ljuto ili rado saslušali što vam govore?

Bez obzira na to šta osoba pokušava da kaže, pre ćete je saslušati ako vas tretira s poštovanjem i uvažavanjem nego kroz galamu.

Vaše dete će se povući ili naljutiti

Ljudska bića imaju prirodnu reakciju na vikanje. Ili se povlačimo ili reagujemo isto ili slično. Takve ćete reakcije dobiti od deteta ako redovno vičete na njega.

Gubite kontrolu nad sopstvenim emocijama
Neodobravanje, razočarenje i nezadovoljstvo: to su prilično moćna oružja u roditeljskom disciplinskom arsenalu.

Ali vikanje pokazuje vašem detetu da vi nemate kontrolu, a to definitivno ne želite kad mu poslužite kao autoritet.

Vikanje može da bude štetnije nego što mislimo

Istraživači sa Univerziteta u Pitsburgu otkrili su da oštra verbalna disciplina, koja uključuje vikanje, psovanje ili vređanje, može da bude jednako štetna za decu kao i udaranje.

Oni su takođe otkrili da deca koja su iskusila oštru verbalnu disciplinu roditelja imaju veću verovatnoću da budu depresivna ili da pokazuju antisocijalne probleme ili probleme u ponašanju, prenosi index.hr

Mali vodič za roditelje kako bi bili spremni.

Neke laži se prenose generacijama, pa i sami možete da se setite šta ste svoje roditelje lagali kada ste bili mali. Međutim, dece su sve veći manipulatori i sami ćete se iznenaditi koliko mogu da budu maštoviti u smišljanju "novih laži".

Studija objavljena u časopisu Law and Human Behaviour pokazala je da u samo 47 odsto slučajeva roditelji otkriju da njihovo dete laže. To znači da u više od polovine slučajeva, nasednemo na laži dece.

Bilo da se radi o malom detetu ili već o školarcu ovu su najčešće laži i izgovori koje ćete čuti:

Ako dobijem psa, obećavam da ću ga izvoditi u šetnju i hraniti.
Još uvek nismo dobili ocene.
Ako mi dozvolite da (ubacite detetov zahtev), nikada više ništa neću tražiti!
Treba mi novac za školski pribor.
Prvi je počeo!
Boli me glava. Ne mogu da idem u školu.
Tata je rekao da može.
Dobro sam.
Telefon mi se ispraznio.
Na rođendanu će biti i roditelji.
Kasnim iz škole jer je gužva u saobraćaju.
Ručao sam.
Nisam te blokirao na Fejsbuku. Sigurno je neka greška.
Biću veoma pažljiv dok vozim tvoj auto.
Ne znam kako se auto oštetio. Možda ga je neko udario na parkingu.
Evo, završiću sa igranjem video igrica za dva minuta.
Nikada nisam probao pivo.
Ne, nisam sipao ostatak hrane u đubre.
Zaboravio sam.
Učitelj nam nije dao ništa za domaći.
On nije moj dečko, mi smo samo prijatelji.
Idem u krevet odmah.
Uradiću ovo kasnije / sutra.
Nisam započeo tuču. Pokušao sam da ih rastavim.
Naravno da štedim novac koji sam dobio.
Ja sam u biblioteci. Učim.
Nosiću majicu koju si mi kupio.
Izvadio sam meso iz frižidera čim si mi rekao.
Volim porodični odmor.
Uvek vozim pod ograničenjima.
Nisam to ja uradio.
Učio sam do kasno.
Nisam video tvoju poruku.
Već sam oprao zube.
Slušam te.
Zaista sam učio. Ne znam zašto sam dobio lošu ocenu.
Nisam to ja pojeo.
Roditelji mog prijatelja to uvek dozvoljavaju.
Nisam umoran.
Baš me briga.
Nikada nisam pobegao sa časa.
Nije me sramota zbog vas.
Doći ću kući u dogovoreno vreme.
Kada krenete na put obavezno kažu "ne ide mi se u toalet", a ubrzo zatim im se piški.
Roditelji mojih prijatelja im uvek to dozvoljavaju.
To definitivno nisam pojeo.
Nisam gledao film koji nije primer za moj uzrast.

Možda i vi imate da dodate nešto na spisak?

izvor:yumama.mondo.rs