Gestovi igraju veliku ulogu u razvoju govora i jezika kod dece jer nam pokazuju na koji način će se ekspresivni govor razviti. Da bi se ekspresivni govor razvio neophodno je da dete razume govor. Kada dete razume govor tada je stvorena baza da to što razume upotrebi u svojoj ekspresiji.

Govoru prethodi iskustvo koje dete stiče u svom senzomotornom i ranom psihomotornom razvoju. Pokaznim gestom dete razvija svoje želje i potrebe.

U period od 9 do 12 meseca dete sve više pokazuje interesovanje za predmete, naročito one u pokretu. Roditelji treba tada da imenuju igračke kojima se dete igra, hranu koju uzima, i sve osobe iz okruženja. Treba često pokazivati na pojedinačne objekte ,životinje i ljude uz postavljanje pitanja : Gde je…?, i davanje odgovora : Evo je…? ,a beba će za koji mesec svojim prstićima pokazati na izgovorenu tj.imenovanu sliku.

Kako treba podsticati dalji razvoj govora?

Čim dete počne da spaja slogove i izgovara prve reči,treba ih uzvraćati, jer se tako pravi povratni sistem između deteta i okoline. Potrebno je da roditelji imenuju sve što se nalazi u detetovom okruženju i da pokazne gestove deteta prate rečima. Detetovim rukama treba prelaziti preko delova telai imenovati ih. Dete treba često pozivati imenom da bi se razvio osećaj o sopstvenom identitetu.

Dete sve više reaguje na intonaciju i boju glasa, kao i na značenje reči. Za razvoj govora je potrebna razvijena sposobnost imitacije. Između prve i druge godine života (faza progovaranja) potrebno je da detetu skrećete pažnju na različite zvukove iz prirode tj.onomatopeju. Radnje i gestove treba uvek propratiti govorom.

Ovo je period brze izgradnje govora. Dete sve više učestvuje u komunikaciji i tako vežba govor. Govor se lakše usvaja ako su rečenice odraslih kraće i gramatički jednostavnije.Treba ih emitovati u trenutku kada je detetova pažnja usmerena i vezana za predmete i događaje.

Dete voli i pevanje i muziku koja treba da bude propraćena gestom.

Dete ponavlja sve što čuje ili brblja samo sa sobom dok se igra. Postavlja pitanja :Ko je to? Šta je to? ..Stimulacija deteta ne sme da bude stereotipna već raznovrsna sa novim stimulativnim zadacima. Detetu treba približiti svet njegovog iskustva kroz slike i predmete.

Ako dete ne pokazuje predmete iz svoje okoline, ne pokazuje delove tela, ne imitira jednostavne aktivnosti koje se od njega traže – to je znak da odstupa od razvojnih normi.

Dete ne treba da provodi dosta vremena ispred TV-ekrana i da gleda crtane filmove. Roditelji treba da pričaju sa decom koristeći jednostavne rečenice i da ih uključe u dnevne aktivnosti. Ukoliko primete da njihovo dete ne učestvuje u igri i komunikaciji, ne prati ih pogledom potrebno je da se jave stručnjaku –logopedu za adekvatnu pomoć.

 Radmila Čvorović , dipl.defektolog –logoped-fonoped
Izvor:mojpedijatar.co.rs

Roditelj je prvi učitelj kog će dete imati. Daleko pre nego što uđe u učionicu već je izloženo osnovama jezika i učenja. Od reči koje koristite do aktivnosti koje pružate, vi igrate ključnu ulogu u oblikovanju dečijeg mozga koji je poput sunđera.

Osvrnite se i razmislite kakvu vi interakciju ostvarujete sa detetom. Da li mu glasno čitate? Da li pričate ili pevate svojoj bebi? Ako je odgovor da, na dobrom ste putu.

Samo pričajte i pričajte

Deca uče jezik slušajući reči koje glasno izgovarate. Što više pričate sa svojim mališanom i što više reči koristite u prisustvu deteta, to će bogatiji biti njegov rečnik. Zato koristite svaku priliku da pričate sa detetom – kada ga hranite, kupate, šetate prepričavajte šta se dešava okolo.

Razvijajte detetovu spretnost

Čim su mu ručice dovoljno velike, počnite detetu da pomažete da izgradi fine motoričke veštine uz pomoć aktivnosti koje uključuju pravljenje stvarčica od plastelina. Zatim pređite na crtanje i bojenje. Vremenom, razvijena spretnost ruku pomaže deci da krivudave linije pretvore u čitka slova.

Budite dobar primer

Deca su po prirodi imitatori. Ako vide da vi izdvajate vreme za čitanje, možda će i ona poželeti da urade isto. Ako vi u svoj raspored ubacite vreme za čitanje i pisanje to deci daje model poželjnog ponašanja koje treba da usvoje.

Iskoristite njihova interesovanja

Deca su po prirodi znatiželjna i sama razvijaju jedinstvene interese. Iskoristite to za učenje tako što ćete nabaviti knjige na teme koje dete interesuju i podstaći kreativnu igru ukljućujući i pisanje i crtanje.

Napravite detetu prostor za kreativnost

Podstaknite kreativnost deteta tako što ćete mu obezbediti kreativan prostor u kom može da iskaže svoju umetničku stranu i smišlja nove stvari. Neka tu ima bojica, papira, starih novina i raznih materijala za pravljenje svega i svačega u čemu deca uživaju.

Pevajte i samo pevajte

Svesnost o glasovima u okruženju počinje da se razvija sa veštinom slušanja kod dece. Naučite zato decu da obraćaju pažnju na sve vrste zvukova. Počnite tako što ćete ili puštati deci muziku ili tapšati i praviti ritam dlanovima. Pevajte bebi kada joj menjate pelenu, kupate je, hranite i u svakodnevnim aktivnostima.

Redovno čitajte priče za laku noć

Jedan od najboljih načina da se razvije ljubav prema knjigama kod dece jeste da se čita 20 minuta dnevno. Odvojite vreme za čitanje uveče, pred spavanje, i videćete kako će vam to dugoročno pomoći.

Šta od ovog Vi primenjujete?

Izvor: NajboljaMamaNaSvetu

Odnos koji se formira između roditelja i dece je ključan za pravilan emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta. Pristup prirodnog roditeljstva podrazumeva da u ovom odnosu preovlađuju stanja sigurnosti, namirenosti, doživljenosti, viđenosti, bliskosti, poverenja, pripadanja i prihvaćenosti.

Mnogi roditelji su ubeđeni da je za detetov razvoj dovoljno da vole svoje dete i da mu na sebi svojstven način pokazuju ljubav. U ime ljubavi neki su strogi ali pravični, drugi su nežni i popustljivi, treći balansiraju negde između ove dve varijante, a svi veruju da rade najbolje za svoje dete kako bi ga "izveli na pravi put" i "napravili od njega čoveka". No, da li je deci to dovoljno i da li su ljubav i vaspitavanje dovoljni da dete izraste u srećnu, stabilnu, emotivno zrelu i funkcionalnu osobu?

Možda je ipak pravo pitanje za početak šta je ono što želimo za svoje dete? Da li nam je važno da ono bude poslušno, pristojno i lepo vaspitano, ukratko – dobro dete, ili na prvo mesto stavljamo to da je dete zadovoljno, radosno, autentično, samopouzdano, jednom rečju – srećno? Ukoliko vam je važnije da dete bude srećno, onda će vas verovatno zanimati i da saznate šta je potrebno da pružite detetu kako biste to postigli. E tu dolazimo do ključnog pitanja s početka teksta - da li su ljubav i vaspitanje dovoljni, ili je potrebno da deci pružimo nešto drugačije kako bismo podstakli njihov pravilan emotivni razvoj.

Voleti znači namirivati primarne potrebe
Stav razvojne psihologije koja sve više prevladava u odnosu na bihejvioralnu koja je do skoro imala primat kada je u pitanju podizanje dece, je da je odnos koji se formira između roditelja i dece ključan za pravilan emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta. Pristup povezujućeg, prirodnog roditeljstva, podrazumeva da u odnosu roditelja i deteta preovlađuju stanja sigurnosti, namirenosti, doživljenosti, viđenosti, bliskosti, poverenja, pripadanja i prihvaćenosti. Sva pobrojana stanja zapravo spadaju u primarne potrebe, pa ćemo ukratko objasniti šta neki od ovih pojmova podrazumevaju.

Sigurnost

Za dete je pre svega neophodno da oseti stanje sigurnosti i to već od prvih dana i prvih udisaja. Sve ono što se događa u prvim danima nakon rođenja ima veliki uticaj na to kakvi ćemo biti kad odrastemo, odnosno da li će u nama preovladavati osećaj sigurnosti ili straha. Ukoliko u prvim danima, pa i satima, nemamo kontakt sa mamom, vrlo je verovatno da će stanje straha biti dominirajuće u nama, i da će nas, verovali ili ne, pratiti kroz ceo život.

S druge strane ako je prvi kontakt sa mamom dobar, i ako se osećaj sigurnosti nastavi kroz rani period odrastanja, u sebi ćemo kroz ceo život nositi osećaj da je svet dobro i sigurno mesto. Upravo zbog toga je sve više pobornika porođaja kod kuće, kod kog je majci omogućeno da prve sate i dane bude nerazdvojna od svoje bebe.

Naravno osećaj sigurnosti se kroz odrastanje menja, i ukoliko je mama nakon lošeg starta i nedovljne povezanosti sa bebom u prvim danima, kasnije sa detetom razvila sigurniji odnos, to onda može da nadomesti ono što je u prvim danima propušteno. Ono što je bitno je da se dete i dalje kroz odrastanje dete oseća sigurno uz roditelja, a ne da mu roditelj bude izvor straha, pretnji, uslovljavanja...

Poverenje

Osnovni preduslov za svaki kvalitetan odnos je uzajamno poverenje. U periodu formiranja koji je najizraženiji do detetove treće, pa i šeste godine, za dete je jako važno da ima poverenje u roditelja i da zna da ga on nikad neće izneveriti. Uzmimo kao primer dete čiji roditelji treba da odu na put, a dete treba da ostane sa bakom i dekom na nekoliko dana. Ako roditelji kažu detetu da će se vratiti vrlo brzo, a onda ih nema par dana, jasno je da će dete izgubiti poverenje. Mi o tome često ni ne razmišljamo, mislimo da je detetu ipak ok, teši nas to što nam kažu da ne plače, da se lepo zabavlja sa bakom i dekom, a ne znamo da je ono možda prekinulo kontakt sa svojim emocijama jer su strah i bol bili prejaki za njegov nejak sistem. Ovoga često nismo svesni sve dok ne odrastemo i susretnemo se sa problemom da stalno sumnjamo u svoje partnere, pa kroz psihoterapiju dođemo do toga da je koren našeg nepoverenja u partnera upravo u tome što smo kao mali često bili iznevereni od strane roditelja.

Za dete je dakle od ključnog značaja da veruje roditelju, jer se tako uči poverenju u život i u druge ljude.

Doživljenost

Ovo je nešto o čemu vrlo retko razmišljamo i često nismo ni svesni u kojoj meri je za dete neophodno da bude doživljeno od strane roditelja i to baš onakvo kakvo jeste u svojoj suštini. Šta konkretno znači da doživimo dete onakvo kakvo jeste? To znači da osetimo kako se ono oseća u sebi, generalno i u pojedinim situacijama, i da mu dopustimo da bude spontano i autentično. Takođe za dete je jako važno da ima slobodu da izrazi sva svoja emotivna stanja, da ima svoje ekspresije koje neretko uključuju i ispoljavanje „negativnih“ emocija (ovo je velika tema o kojoj će biti reči nekom drugom prilikom), uključujući i one koje smatramo negativnima kao što su bes, strah, tuga... Tako recimo ukoliko se dete oseća tužno, potrebno je da ga pustimo da se isplače, da ga u tome čak podstičemo uz pružanje podrške. Na taj način dete dobija poruku da je ok da se oseća tako kako se oseća, drugim rečima da je ok takvo kavo je, a istovremeno mu postaje lakše. Isto tako, to znači da pustimo dete i da izrazi svoj bes i da ga zbog „ispada besa“ koji ponekad prelazi i u temper tantrum ne odbacimo već da i tada budemo uz njega i da ga podržimo. Osećaj doživljenosti dete ima i kada oseća da je za roditelja značajano, posebno, jedinstveno, vredno pažnje i ljubavi.

Ovo su samo neke od osnovnih primarnih potreba deteta, i valja znati da su deca "programirana" da od roditelja očekuju da namire te potrebe. Drugim rečima za detetov razvoj je neophodno da ga roditelj voli, ali za razliku od većine nas koji ljubav doživljavamo kao emociju, da bi dete imalo osećaj da je voljeno neophodno je da ispunjavamo njegove primarne potrebe.

Važno je da napomenemo i da nema univerzalnog pravila za podizanje dece i da treba voditi računa o tome kog je dete uzrasta, kakvog je temperamenta i senzibiliteta, kroz kakve situacije i promene trenutno prolazi (da li je recimo nedavno krenulo u vrtić pa je od tada često drugačijeg raspoloženja...) i slično. Dakle ne postoji univerzalan recept za podizanje dece, već je potrebno da upoznamo svoje dete, ali i da se povežemo sa samima sobom, da slušamo svoje instinkte i prirodne porive kada je roditeljstvo u pitanju. Otuda i koncept "Prirodno roditeljstvo" koje nas upoznaje sa detetovim primarnim potrebama, i koji nas uči da u sebi prepoznamo šta je ono što je našem detetu od nas najpotrebnije.

Tekst: Manja Šumadinac
Izvor: yumama.com

Stalna upotreba cucle inače nije poželjna, jer ograničava detetovo gukanje, smeh, a kasnije i razvoj govora, sprečava ga da izrazi bol, radost i druga osećanja. Zato je koristite samo u određenim trenucima

Pedijatri kažu da cucla sme da se daje i novorođenčetu, naravno, pod uslovom da odaberete odgovarajući model i veličinu. Ali, već oko druge godine, beba ne bi trebalo da koristi ovo "umirujuće sredstvo", osim prilikom uspavljivanja.

Stalna upotreba cucle inače nije poželjna, jer ograničava detetovo gukanje, smeh, a kasnije i razvoj govora, sprečava ga da izrazi bol, radost i druga osećanja. Zato je koristite samo u određenim trenucima, jer ćete tako olakšavati i kasnije odvikavanje.

Posledice njene dugotrajne upotrebe mogu da budu balavljenje, pogrešan položaj zuba i govorne mane. Stalno držanje cucle u ustima pojačava lučenje pljuvačke i balavljenje i istovremeno povećava rizik od prodora raznih klica. Takođe, ovaj nezaobilazni, "dečji rekvizit" nepovoljno utiče na razvoj bebinih zubića, pa se može desiti da su preterano izbačeni. Takođe, može negativno da se odrazi i na razvoj govora.

Izvor: novosti.rs

Prvih 1.000 dana života ključne su za pravilan razvoj deteta, a svako dete može dostići puni potencijal uz ljubav, pravilnu negu, ishranu, istaknuto je na konferenciji "Najvažnije ulaganje u budućnost zemlje - rani razvoj zemlje".

Ministarka zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović rekla je da kada se govori o ranom razvoju dece misli se na njihovo zdravlje, obrazovanje, ishranu i zaštitu od nasilja.

"Naša zemlja je zaista na ovom polju radila - potpisnici smo Konvencije o pravima deteta. Srbija je zakonom odredila da deca do tri godine ne smeju biti smeštena u instituciju, već u porodicu", naglasila je Đukić Dejanović.

Ona je podsetila da je naša zemlja na nivou Evrope među zemljama sa najnižom stopom institucionalizacije dece - na 10.000 najmlađih tek osam bude smešteno u neku instituciju.

"Uspeli smo za pet godina da prepolovimo stopu smrtnosti kod odojčadi i da smanjimo stopu smrtnosti dece do pet godina", pojasnila je ona.

Činjenica je, dodaje, da je smrtnost kod romske dece mlađe od pet godina dvostuko veća nego među decom iz opšte populacije.

Kako kaže, veliki problem predstavlja i nasilje svih vrsta nad decom, te da je princip Srbije nulta tolerancija na svako nasilje i na tom planu dosta je urađeno, pre svega usvojen je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.

Govoreći o obrazovanju ona je rekla da je predškolsko obrazovanje najslabija karika u obrazovnom sistemu i da tek polovina dece od 3,5 do pet godina ide u vrtić.

"Na ovom polju već radimo i uz podršku Unicefa radimo na obezbeđivanju većeg obuhvata dece predškolskog uzrasta", pojasnila je ona.

Ministarka se osvrnula i na problem imunizacije i ukazala da je 2007. godine 96,7 odsto dece bilo vakcinisano, a da obuhvat 2015. godine pao na 84 odsto.

Izvor. novosti.rs

Čim se rode, bebe pokušavaju da komuniciraju. Plač, pogled, bes, najčešći su signali koje šalju roditeljima. Iako je ovaj vid gestikulacija uglavnom jasan, roditeljima je često nerazumljiv.

Obično ih zbunjuje vrsta plača, izraz lica, neuhvatljiv pogled ili neki drugi vid neverbalne komunikacije, kojom se bebe služe sve dok ne progovore.

– Većina ljudi nema problem da protumači signale neverbalne komunikacije odraslih osoba, ali je za bebe potrebna dodatna veština. Čak i tamo gde su reakcije više nego jasne, kao u slučaju osmehivanja. Osmeh uvek i nedvosmisleno ukazuje na dobro osećanje onog koga upućuje. Međutim, to nije slučaj kod novorođenčadi od nekoliko nedelja koja “blaženi osmeh” pokazuju najčešće u snu. Ovakav osmeh nije povezan sa nečim što bebe doživljavaju, već je to nesvesni pokret mišića oko usana. Pravi osmeh moguće je videti tek od šeste nedelje i drugog meseca, kada ljudski lik uđe u bebin vidokrug. Ovaj socijalni osmeh predstavlja nezaboravan trenutak za roditelje. Obično se dešava kada se roditelji nadviju nad kolica ili krevetac. Ovo je prvi pravi poklon za mamu i tatu, ali i veoma važan pokazatelj da se beba pravilno razvija. Kašnjenje ili izostajanje osmehivanja u ovom periodu, ponekad može da bude znak izvesnih razvojnih teškoća – objašnjava Majda Marić, dečiji psiholog.

Šta je još karakteristično za baš male bebe?

– Takozvano sisanje “u prazno”. One često prave pokrete ustima i jezikom imitirajući sisanje. Ova pojava se obično dešava pred hranjenje, ali nije retkost da bebe to rade i posle obroka ili u snu, zbog čega roditelji misle da je stalno gladna. A u stvari, radi se o nečem posve drugom. Beba vrlo brzo nauči da joj hranjenje ne izaziva samo osećaj sitosti, već i prijatnosti. Ona tu prijatnost želi da izazove i nezavisno od uzimanja obroka, pa imitiranim pokreta sisanja obezbeđuje dobar osećaj i u „slobodnom vremenu”.

Zašto bebe drže šaku u ustima?

– Već do trećeg meseca otkrivaju svoju šaku, pa se često može videti da je skoro celu drže u ustima ili sisaju samo prste. Ova manifestacija obično upućuje da je beba gladna. Ipak, da bismo bili u potpunosti sigurni da je u pitanju glad, treba da se ispolje još neke reakcije nezadovoljstva, kao što je kenjkavost, bacakanje nožicama, plačan ili namršten izraz lica. Ako svega toga nema, sisanje šake predstavlja reakciju kojom se beba sama umiruje, ponekad uspavljuje ili najavljuje nicanje zubića.

Hvatanje za uši, trljanje očiju

Tragajući za novim iskustvima, beba polako otkrivaju delove svoga tela. U početku je najviše fasciniraju čulni delovi glave. Pa tako nije neuobičajeno videti je kako se hvata za uvo ili prste gura u uši. Ne treba brinuti ukoliko je mirna dok to radi, ali ako pravi bolne grimase i plače, najčešće se radi o upali ušiju, pa je treba odvesti pedijatru. Slično se ponašaju i sa očima. Ponekad ručicama skrivaju jedno ili oba oka, pozivajući vas tako na igru. Trljanje očiju često je znak umora, ali ako su reakcije učestale, bebu odvedite očnom lekaru – savetuje naša sagovornica.

Na koji način negoduju

– Jak plač uz odupiranje nožicama o podlogu predstavlja jasan znak da na nešto beba negoduje. Ako su otklonjeni uobičajeni uzroci ovakvog ponašanja, kao što je glad, žeđ, pospanost, mokre pelene, onda ona verovatno želi nešto drugo. Obično je promena bebinog položaja okretanjem potrbuške, ako je do tada bila na leđima, sasvim dovoljna. Ukoliko snažno plače i savija nožice prema stomaku, gotovo je sigurno da ima grčeve ili problem sa stolicom, zbog čega u tom delu oseća bol. To se može lako proveriti. Ako probate nežnim pokretima da bebi ispravite nožicu, a plač se pojačava, znači da su navedeni simptomi prisutni i treba ih što pre otkloniti.

Šta govore bebine oči?

– Do šestog meseca beba bi trebalo da razvije sposobnost uspostavljanja direktnog kontakta očima sa drugom osobom. To se najčešće primećuje tokom hranjenja i presvlačenja kada su majka ili otac sa detetom intenzivno upućeni jedno na drugo. Ukoliko ova reakcija u navedenom periodu izostane, potražite pomoć pedijatra, radi blagovremenog pregleda i eventualnih koraka koji treba da se preduzmu.

Da li pogled još nešto pokazuje?

– Ponekad se dešava da beba izbegava pogled i okreće glavu na stranu kada neko želi da joj priđe. Roditelje ovo posebno pogađa jer misle da im beba šalje poruku da ne želi kontakt sa njima. Međutim, najčešći razlog ovakvog ponašanja je da joj je nešto drugo privuklo pažnju ili da ne želi da joj se ulazi u lični prostor. Zapravo, pravila komunikacije koja važe u poslovnom svetu, gde nije učtivo unositi se drugoj osobi u lice, mogu da se primene i sa bebom. Ovog pravila posebno treba da se pridržavaju gosti koji dolaze u kuću. U našoj kulturi vlada običaj da se bebama i maloj deci prilazi naglo, često uz štipanje obraza. Ovakve izlive nežnosti bebe ne podnose, pa se često brane okretanjem glave, izbegavanjem pogleda, a ponekad i plačom.

Ispoljavaju li još nešto u odnosu na nepoznate?

– Bebe u različitim periodima razvoja ispoljavaju različite oblike ponašanja u odnosu na nepoznate ili nedovoljno poznate osobe. Roditelji se najčešće iznenade kada primete da njihova beba, koja je do juče htela kod svakoga, sada odjednom vrišti i ne odvaja se od njih. Obično od sedmog do devetog meseca bebe ispoljavaju iznenadni strah, i neće u naručje kod ljudi sa kojima nemaju češći kontakt. Mada je ovo neprijatan događaj za sve prisutne, po svojoj suštini predstavlja važan podatak da beba napreduje u dobrom pravcu. Zapravo, beba u ovom uzrastu počinje da pravi razliku između bliskih i stranih osoba, nastojeći što više da bude u blizini bližnjih, jer joj ulivaju sigurnost i zaštitu. Ovakva bebina privrženost istovremeno pokazuje da su mame i tate u njenom dosadašnjem životu uradile prave stvari. Roditelj je uspeo da se izdvoji kao značajna figura, različita od svih drugih. Odsustvo reakcije privrženosti roditeljima, prisutno je kod bebe o kojoj je previše osoba brinulo pa ni jedna ne može posebno da se izdvoji. Ponekad to može biti i znak da se roditelj nedovoljno emotivno uključuje u kontakt sa svojim detetom, iako tehnički dobro brine o njemu.

Gukanje

PRVE početke verbalne komunikacije koje imaju karakteristike gukanja, beba počinje da izražava oko osmog meseca. Gukanjem se udvajaju glasovi, a onda dolaze prve reči, koje u početku ne označavaju konkretan pojam. U tom smislu reč “mama” može biti upućena mami, ali i tati i baki… Tek oko prvog rođendana većina ima sposobnost da imenuje nekoliko pojmova, vezanih za konkretan objekat. Od tada pa nadalje, bebin vokabular se naglo obogaćuje. Ono što još ne umeju da izgovore nadomešćuju pokaznim gestovima ili odrasle vode do predmeta koji žele da dobiju. Upravo na taj način mame i tate imaju sve više mogućnosti da ih pravilno razumeju i zadovolje njihove potrebe – obrazlaže Majda Marić.

Novosti

Kalina je pala. A meni je stalo srce. Onako kako majkama stane srce kad im dete padne prvi put pred očima. Nisam gledala sa strane, nisam zevala u telefon ili računar. Stajala sam pored šporeta i kuvala mleko za njeno „laku noć“. I dete, lepo i kulturno, pade sa svoje guralice.

O, padala je ona i te kako! Onako kako padaju deca koja propuzavaju, koja prohodavaju, koja protrčavaju. Tad se zajedno smejemo! „Bravo! Od toga deca rastu! ’Ajde sad ustani! Idemo! Gore, gore! Kako brišemo ruke?“ I ona mi pokaže dva reda od četrnaest zuba i krene da trlja dlan o dlan. Kao: obrisalo dete ruke. Kao: pala sam, pa šta?! Kao: idem, mama, da se igram!

Ovog puta sam se štrecnula, jer sam je pogledala u trenutku kad pada. Nisam imala vremena da se pripremim za osmeh i „bravo, dete!“ uzvik. Ona je pala i kao uvek, okrenula se da me vidi. Da pročita na mom licu – je li ovo strašno, mama? Je l’ od ovog deca rastu?

A pročitala je iznenađenje i trenutni strah. Taktički skroz pogrešno. Sledeća stanica – u njene oči se preselila moja neverica i bol. Zaigrala joj je brada. (Meni se zgužvalo srce). Počela je da plače. Ja sam se nasmešila i zaplakala iznutra. „Nemoj, mako, da plačeš. Pa od toga rastu deca, sećaš se?“ Ali već je kasno za reči. Sad može da deluje samo zagrljaj. Pa se dugo grlimo, mazimo i tešimo. Drugom rukom udaramo guralicu: „Ah, nevaljala guralica! Što se pokrenula, pa dete palo!“

To ne traje dugo. Kažiprstom obrišem suzice što su se šćućurile na jagodicama. Nisu stigle ni da se skotrljaju niz obraze. Smeškamo se, milujemo i čuvamo. Ja nju poljupcima, ona mene prstićima. „Hoćemo ponovo da se igramo?“ Klima glavom za „da“.

Ljudi misle: porodila si se, postala si majka, pa šta. Podojiš, prepoviješ, ponosaš malo, uspavaš ga. Posle se učite da jede kašičicom i viljuškom samo. Pa malo dežuraš noću kad ima temperaturu. Prilagođavate se vrtiću, školi, novim drugarima. Učite zajedno kosa tanka, uspravna debela. Vežbate pisanje uvek tako nezgodnog malog slova „a“. Jaka stvar! Nit’ prva, nit’ poslednja!

E pa nije. Možda rađanje i majčinstvo deluje samo kao serijska proizvodnja ljudskih bića u nekoj ogromnoj fabrici, ali koliko god to paradoksalno zvučalo – u toj fabrici se proizvode samo unikati. Jer se nisu rodila nikad dva ista deteta. Dva ista čoveka. Kao što ne postoje dve iste majke. Jedna žena može biti majka troje dece i da sva tri puta bude drugačija. Ne ono: mama koja više voli ćerku ili ima svoje mezimče, ne! Već mama – onakvo biće kakvim ga dete doživljava. Ne postoje dva ista doživljaja. Znate kako kažu: jedna je majka.

A opet, ta „jedna je majka“ uvek je kriva za sve. Kad dete padne. Kad dete vrišti u parku. Kad se dete baca na ulici. Kad dete neće da deli svoje igračke sa drugom (ne)poznatom decom. Kad odbija brokoli i traži isključivo smoki za doručak. Kad se probudi u pola noći, jer mu je ispala cucla. Kad nosi pelene, a ima (pobogu) godinu dana! Kad trči. Kad priča bez prekida. Kad… Pa, dugačak je spisak. Dugačkim su ga učinile same mame. Zbog samokritičnosti i zbog samoprekora. „Ja sam mama, mora da sam ja kriva.“ Zašto se to događa?

Kad se porodiš, kao da ti ugrade neke senzore za bezbednost. Pretvoriš se baš u to: u bezbednosni sistem i toplomer. Danas za tako nešto kažu: mama hobotnica. To je zapravo ona „super multitasking žena“ koja je dobila decu. Ako dete padne, nju boli. Ako se dete nasmeje, ona cveta i miriše do neba. Na 100 metara prepoznaje detetov strah i povišenu temperaturu. Njen pogled hvata sve oštre ivice, prometne ulice i strme stepenice. Ima oči i na potiljku, razlikuje besne pse od umiljatih u parku. Najviše voli fleke od blata i voća, jer je to znak da je dete sito, igra se i uči. Ne dopadaju joj se saobraćajna gužva i glasna muzika. U detetovom rancu nosi vodu, pelene, rezervnu cuclu i odeću. Na licu: osmeh.

Sa strane izgleda kao žongler. Iznutra: ona živi život. Unikatan, kakav niko nema.

P.S. To će svaka mama da vam kaže.

Autorka: Srbijanka Stanković
Izvor: Lola magazin

Ako ste se pitali kako će ona izgledati po rođenju, šta proživljava, kakve će biti njene reakcije...

Iako mislite da vaša beba ništa ne razume, ona sve upija kao sunđer, zato joj od prvog dana pričajte, puštajte muziku, pevajte, čitajte pred spavanje. Bebe najlakše uče kroz igru

Nikada nije prerano za učenje kroz igru, jer bebe tako najbrže i najlakše uče, rezultat je jednog danskog istraživanja. Iako mislite da vaša beba ništa ne razume, ona sve upija kao sunđer, zato joj od prvog dana pričajte, puštajte muziku, pevajte, čitajte pred spavanje.

- Govorite razgovetno i gledajte bebu dok joj pričate. Ako traži pažnju a vi morate da spremite ručak, stavite je u kolica ispred sebe i objašnjavajte joj šta radite - savetuje objašnjava Lars Hilsen, psiholog.

Deca vole i klasičnu muziku, pogotovo Mocarta, zato izaberite neku prijatnu melodiju i pevušite zajedno. Pričajte bebi pokazujući joj krpene ili igračke koje sviraju, lopte, kocke i pustite da ih dodiruje, žvaće i baca. Pred spavanje, uzmite dete u naručje i pokazujte joj slike iz knjige prstom detaljno ih opisujući. Menjajte ton glasa i pravite pauze tako da dete uživa u onome što čuje i vidi.

Izvor: novosti.rs

Deca i roditelji znaju šta se uradi kada dete padne i ogrebe se - poljubi se da prođe. Sada je stiglo i naučno objašnjenje ovog najstarijeg leka na svetu.

Znalo se oduvek da pljuvačka ima nekakav uticaj na bolje zarastanje rana, no nije se znalo kakav i koliki, stručnjaci tvrde da poljubac zaista može ubrzati oporavak.

Ključ je u pluvačci, što je i razlog zašto rane u ustima brže zarastaju.

"Ova otkrića otvaraju nove alternative za bolje razumevanje pozadine zarastanja rana u ustima i na koži. Verujemo da je ovo korak napred u dizajniranju boljih pristupa za efektnije zarastanje rana i na drugim mestima na telu, osim sluzokože usta - rekao je profesor Visente Tores sa Univerziteta u Čileu.

Kako da izbegnete slučajne povrede dece
Kako da izbegnete slučajne povrede dece
Tokom istraživanja testirali su učinke histatina-1 na nove krvne sudove. Pokazalo se da molekul podstiče stvaranje novih krvnih sudova i poboljšava migraciju ćelija. Naučnici su već počeli da koriste ove molekule za stvaranje materijala i implantata koji će pomoći bržem zarastanju rana.

"Dosad je bilo poznato da peptid histamin-1, koji pljuvačka sadrži u velikim količinama, poboljšava pokretljivost ćelija u ustima laboratorijskih životinja. No nije nam bilo poznato da je ključan za stvaranje novih vena", objasnio je prof. Tores.

Sada je mnogo jasnije zašto životinje, a i deca, ližu svoje rane.

Izvor: yumama.com