Ko, obično, prvi primeti da dete ima nespušten testis?
U svakom slučaju, doktori bi trebalo da posumnjaju na ovaj problem. Mi, takođe, savetujemo roditeljima da ponekad, u toku kupanja muške dece, provere da li su testisi u skrotumu (odnosno «jajašca u kesici»)

Ukoliko ne mogu da napipaju testis u skrotumu (sa jedne ili obe strane), neophodno je da konsultuju dečjeg urologa. On je veštiji da obavi taj pregled i da definitivno kaže da li se testis pipa ili ne.

Kako nastaje nespušteni testis (retencija testisa)?
Tokom razvojnog perioda muškog fetusa, testisi nastaju u abdomenu (trbuhu). U poslednjim mesecima trudnoće, spuštaju se iz trbuha u skrotum («kesica», mošnice). Ali, nekad uopšte ne dođe do spuštanja, ili je ono nepotpuno. Tako da jedan, ili oba testisa ne dođu na svoje normalno, prirodno mesto, već ostanu u trbuhu ili ingvinalnom (preponskom) kanalu.

Postoji više teorija koje objašnjavaju zašto se testis ne spusti. Trenutno je uglavnom prihvaćena hormonska teorija, mada ima autora koji više veruju da mehanička prepreka igra glavnu ulogu.

Zašto testisima preti opasnost?
Viša temperatura u trbuhu i ingvinalnom kanalu nego u skrotumu, dovoljna je da izazove degenerativne promene u testisu. Što je duže vreme testis van svoje normalne pozicije, to je veća verovatnoća da bude oštećen i kasnije nefunkcionalan. Kod dece čija oba testisa nisu spuštena na vreme u skrotum, postoji velika mogućnost da imaju problema sa plodnošću. Kod dece sa jednim nespuštenim testisom, ovaj rizik nije veliki, ali ipak postoji.

Drugi razlog zbog koga je problem nespuštenog testisa veoma značajan, jeste povećan rizik za nastanak malignih promena tog testisa. Što je testis duže zaostao u spuštanju, odnosno što je viša njegova pozicija prema ili u trbuhu, to je veća verovatnoća za razvoj tumora testisa posle 30. godine života.

Kako se dijagnostikuje?
Kao što sam naveo, običnim pregledom može da se napipa «prazan» skrotum. Postoji mogućnost da je testis zastao na putu svog spuštanja, odnosno da se radi o pravom «nespuštenom testisu». S obzirom da u prvih šest meseci života može da dođe do nastavka procesa spuštanja testisa u skrotum, definitivna dijagnoza se postavlja tek nakon tog perioda.

Drugi mogući razlog praznog skrotuma je migrantni (šetajući) testis, gde povremeno dolazi do refleksnog povlačenja testisa na gore (u ingvinalni kanal). Obično se takav testis spontano spusti u skrotum prilikom kupanja u toploj vodi. Lekar ga lako prepoznaje, jer pri pregledu testis može da se spusti do dna skrotuma, što nije moguće kod retencije, odnosno nespuštenog testisa. Ohrabrujuće je da ovo stanje ne zahteva lečenje, jer spontano prolazi do puberteta. Međutim, neophodno je redovno kontrolisanje, pošto nekad (mada retko) migrantni testis može da postane pravi nespušteni testis, a tada zahteva hirurško lečenje.

Na kraju, ako testis ne može da se napipa, radi se laparoskopija (finim optičkim instrumentima se pregleda unutrašnjost trbuha), radi postavljanja definitivne dijagnoze, odnosno razjašnjenja da li se testis nalazi u trbuhu ili ga uopšte nema. Ako je kod pacijenta potvrđeno da testis sa te strane ne postoji, sav njegov hormonski i potencijal plodnosti se nalazi u preostalom testisu, na suprotnoj strani. Dečak će biti normalan i zdrav muškarac ukoliko se taj (preostali) testis sačuva. Bilo kakva trauma ili otok, bol i crvenilo na tom testisu – zahteva hitno javljanje lekaru. Nekad su važni sati da se taj testis sačuva.

Kada je najbolje vreme za lečenje nespuštenog testisa?
Hirurška intervencija nespuštenog testisa je neophodna. Reč je o delikatnoj, ali rutinskoj operaciji, koja predstavlja jednu od najčešćih operacija u dečjoj urologiji. Optimalan period za njeno obavljanje je uzrast deteta od 12. do 24. meseca života. Svako odlaganje intervencije posle tog perioda smanjuje šansu za plodnost i vodi u sterilitet (povećava mogućnost da se ošteti plemenito tkivo testisa).

U našoj zemlji, veliki je broj dece kod koje se problem otkrije tek u uzrastu od pet-šest godina, a dešava se i da se mladići tek sa 16 ili 17 godina prvi put obrate lekaru za pomoć. Iako je situacija bolja u odnosu na raniji period, i dalje je u Srbiji procenat pacijenata koji se jave kasno, veći u odnosu na razvijene evropske zemlje. Mada danas nespušteni testis najčešće otkrije lekar pri pregledu novorođenčeta, i roditelji moraju da obrate pažnju na mogućnost postojanja ovog problema – da bi se, ukoliko je potrebno, na vreme reagovalo.

Hormonska terapija
Referentni centri koji se bave ovim problemom, savetuju i hormonsku terapiju (u zavisnosti od toga kavo je histološko stanje nespuštenog testisa), zajedno sa operativnim spuštanjem testisa. Postoje rezultati koji govore da takav vid terapije dodatno smanjuje kasne probleme sa plodnošću tih pacijenata. Pošto su rezultati još uvek u fazi potvrđivanja, nisu prihvaćeni od svih. Mada, takav vid lečenja ima realnu osnovu – u tome što je najverovatniji uzrok retencije testisa hormonske (endokrine) prirode.
Umesto zaključka, ostaje upozorenje da za siguran, normalan rast i razvoj testisa – lečenje nespuštenog testisa mora da započne rano, najbolje na kraju prve godine života. Hirurška intervencija fiksacije testisa u skrotalnu vreću se radi sa velikim uspehom, i uz minimalne komplikacije.

Docent dr Zoran Radojičić

Među brojnim alergijskim bolestima astma ipak zauzima posebno mesto. Neosporna je činjenica da je astma kod dece u višedecenijskoj ekspanziji, pa je broj dece koja oboljevaju realno veći iz godine u godinu. Ranije je dijagnoza astme neretko bila uvijana u razne “oblande lakših dijagnoza” (opstruktivni bronhitis koji se ponavlja…). Ipak, bolesti se moraju nazivati pravim imenom, pa jedan broj dece koja su vukla stare i neadekvatne dijagnoze konačno ima pravo ime bolesti od koje pati.

Kada dete ima ponavljane napade otežanog disanja sa karakterističnim šištanjem, koje nastaje zbog suženja malih i srednjih disajnih puteva, dijagnoza se skoro sama nameće – to je astma! Naravno, pedijatar koji prati dete (ili pulmolog) će postaviti dijagnozu astme, a alergološkim ispitivanjima će se pokazati da li je alergija uzrok ove bolesti.

Astma kod većine roditelja izaziva skoro paničan strah. Odmah se nađe neko iz porodice, ili među prijateljima ko više godina pati od astme, pa se množe crne misli po tipu “i moje dete će tako proći”. To naprosto nije tako iz mnogo razloga, a najvažniji leži u činjenici da savremeni pristup u lečenju i prevenciji ove bolesti kod dece daje fantastične rezultate.

Prođe zima, a opet astma! Stvarno veliki broj dece pati od ove bolesti tokom jeseni i zime, a to je posledica “sprege” virusa i astme. Stiglo je proleće, sa njim i neizbežan polen, pa su alergijske bolesti u “usponu”, a deca koja imaju sklonost ka ovoj bolesti neretko oboljevaju baš ovih nedelja. Zato smo se odlučili da prikažemo prolećnu astmu, sa akcentom na prevenciju – sprečavanje pojave ove neprijatne bolesti.

Kako nastaje prolećna astma?
Suština astme je suženje disajnih puteva – “spazam”. Na sluzokoži se dešava složena reakcija alergena (sada je to polen) sa ćelijama koje stvaraju supstance odgovorne za alergijsku reakciju. Te supstance se nazivaju medijatori alergijske reakcije, a dovode do suženja bronhijalnih puteva. Bronhoopstrukcija nastaje delom zbog skupljanja (spazma) kružnog mišića u zidu bronhiola, ili zbog prekomernog lučenja bronhijalnog sekreta.

Kako se dijagnostikuje alergijska astma?
Većina dece ima tipične simptome: ponavljane epizode suženja disajnih puteva (bronhoopstrukcija) koje su praćene kašljanjem, a nekada i pravim napadima otežanog disanja. Svi dobro edukovani pedijatri će ovakvu decu izdvojiti i praćenjem postaviti dijagnozu astme. Pošto postoji i nealergijska astma, potrebna je alergološka obrada koja ima za cilj da pronađe eventualne alergene – obično nevidljive (ili neprimetne) sitnice iz okoline koji su uzrok započinjanja lavine složenih biohemijskih reakcija koje se manifestuju suženjem disajnih puteva.

Jedan, manji broj dece ima “skrivenu” astmu koja se manifestuje samo u određenim okolnostima, na primer tokom fizičkog napora, pa se kod njih do dijagnoze dolazi nešto sporije. Ipak, i ova dečica pre ili kasnije stižu do prave dijagnoze.

Može li se polenska kijavica (alergijski rinitis) “spustiti” na pluća i izazvati astmu?
Iako je mehanizam nastanka veoma sličan, ipak radi se o dve bolesti. Alergijska kijavica je bolest gornjih disajnih puteva, a astma je oboljenje koje zahvata male i srednje – dakle donje disajne puteve. To znači da NEMA “spuštanja” bolesti, ali alergični na polen koji imaju kijavicu (rinitis) mogu razviti astmu, kao zasebnu manifestaciju alergije.

Da li se alergijska astma nasleđuje?
Alergijska astma se dešava kod dece koja imaju sklonost ka alergijskim bolestima, što se stručno naziva atopijska konstitucija. Dakle, ne nasleđuje se astma, već sklonost ka alergijskim bolestima, a astma je samo jedna od njih. Obično se nađu članovi uže familije koji imaju neku alergijsku bolest, ali to NE MORA da znači da će dete imati alergijsku astmu!

Ipak, ova bolest se može javiti i kod dece čiji bliski srodnici nemaju astmu, ali ni druge alergijske bolesti.

Kako se leči
Lečenje astme ima dva aspekta.

Prvi je pomoć detetu tokom samog napada, kada je potrebno što pre dati adekvatnu terapiju. Ta akutna terapija počiva na tri grupe lekova: bronhodilatatorima iz grupe takozvanih beta agonista (salbutamol i ostali), kortikosteroidima (prednizolon, metilprednizolon i sl.) i teofilinskim preparatima (aminofilin, durofilin). Ovo se uvek sprovodi pod budnim okom pedijatra ili pulmologa, a najvažnije je da roditeljima ne promaknu simptomi i znaci astme (koji se ipak lako prepoznaju), i da dete na vreme stigne do lekara.

Drugi aspekt je sprečavanje čestih (recidivantnih) napada. Ova vrsta tretmana se stručno naziva profilaksa a njena suština je da dete svakodnevno uzima neki lek koji će prvo prorediti, a onda i sprečiti ponovne astmatske napade.

PREVENTIVNA – PRODILAKTIČKA TERAPIJA ASTME

Zaista je važno da se ova tema detaljnije obradi, imajući u vidu da blagovremeno započinjanje profilaktičke terapije drastično povećava izglede da se astma drži pod kontroloma i da dete vodi zdrav život u kome će disati “punim plućima”!

Evo najčešćih pitanja roditelja:

Da li svako dete sa astmom treba da se podvrgne profilaktičkom tretmanu?
NE zahteva svako dete sa astmom profilaksu!

Ima dece koja lepo odreaguju na akutnu terapiju astmatskog napada, pa se napadi veoma retko dešavaju, ili se sami po sebi izgube. To je super, ali veliki broj dece s alergijskom astmom ima česte napade, ili su napadi toliko teški da dete skoro svaki put “zaglavi” u bolnici. E tu nema dileme – što pre na profilaksu.

Odlaganje profilaktičke terapije kod ove dece NE pomaže, naprotiv!

Koji se lekovi koriste za profilaksu alergijske astme?
Najbolja profilaksa je eliminisati alergen koji je uzrok astme. Većini dece je to naprosto neizvodljivo, jer dete mora da vodi normalan život u uslovima u kojima živi. Zato je potrebno odabrati pravu terapiju.

Postoji mnogo lekova koji se mogu davati deci, ali se izdvajaju tri najčešće korišćene grupe koje imaju jednu zajedničku karakteristiku – moraju se uzimato dugo (mesecima) da bi ispoljili pravi efekat.

Ketotifen (Galitifen i ostali) je lek kome su pripisivana razna svojstva, ali se zapravo radi o antihistaminiku, dakle leku koji smanjuje štetu koju deci pravi histamin – jedan od glavnih (ali ne i jedini) medijator alergijske reakcije. Ovaj lek je već decenijama kontroverzan, jedni ga vole i poštuju jer se daje kao sirup (i nema značajnija neželjena dejstva), a drugi alergolozi i pulmolozi smatraju da mu nije mesto u profilaktičkom tretmanu. Istini za volju, poslednjih godina je potisnut od strane novih, moćnijih lekova, ali i dalje ima svoje mesto u prevenciji lakših oblika alergijske astme.

Kromolin (naatrijum kromoglikat – Intal) je lek koji smanjuje oslobađanje medijatora alergijske reakcije (histamina, leukotriena…) iz jedne vrste ćelija koje zauzimaju važno mesto u nastajanju alergijske astme (mastociti). Lek se primenjuje putem inhalatora, ali se izuzetno retko primenjuje kod dece.

Desetak godina se kod dece primenjuju i lekovi iz grupe inhibitora leukotriena. Leukotrieni su takođe medijatori alergijske reakcije, a veoma su jaki “sužavači” disajnih organa. Ovi obećavajući lekovi (montelukast i ostali) se daju oralno, a sve veći broj studija potvrđuje njihovu efiksanost. Naročito su se dobro pokazali kod dece koja imaju astmu izazvanu fizičkim naporom, ali to nije jedina indikacija za njihovu upotrebu.

Inhalatorni kortikosteroidi su, bez preterivanja, napravili revoluciju u lečenju ali i izlečenju astme kod dece. Oni na mnogo načina umanjuju neželjene posledice alergijske reakcije na sluzokoži disajnih organa i tako dovode do drastičnog popravljanja plućne funkcije, ali i sposobnosti deteta da se odbrani od alergena.

Budesonid (Budelin novolizer) je jedan od najčešće korišćenih i najbezbednijih lekova iz ove grupe koji se veoma dugo primenjuje kod dece, ali su efikasni i u profilaksi astme kod dece.

Treba reći da se ovi lekovi daju i kod dece koja imaju astmu u čijoj osnovi NIJE alergija, ali i dalje ima roditelja koji se neopravdano plaše i imaju brojne dileme, pa da ih razrešimo:

- Kada se mogu očekivati željeni efekti terapije inhalatornim kortikosteroidima?

Potrebno je strpljenje – neophodno je nekoliko nedelja (ponekad i meseci) da se spreči nastanak novih napada astme! Tu naprosto nema brzih “reakcija”.

- Kako se primenjuju?

Inhalacijama uz pomoć posebno dizajniranih raspršivača – “sprejeva”. Kod dece starije od 6 godina je moguće pravilno primeniti raspšivače, a OBAVEZNA je obuka od strane pedijatra koju dete usvaja, a roditelji nadziru. Izuzetno je važno da se inhalacija pravilno primeni jer se efekti neće ispoljiti kod dece koja nepravilnom inhalacijom unesu nedovoljno leka!

Kod manje dece (ili kod mališana koji ne mogu da pravilno koriste inhalatorni preparat) postoje “pomagači” – posebne komore (baby haleri) kojima se lek aplikuje jednostavnije i efikasnije.

- Da li inhalatorni kortikosteroidi izazivaju usporenje rasta kod dece?

Produžena primena neadekvatnih (prekomernih) doza može dovesti do smanjenja konačne telesne visine kod dece.

Ovo se izuzetno retko (gotovo nikad) dešava kad se poštuje prepisana doza i trajanje terapije. Suština je u redovnim kontrolama deteta, jer kad se efekti preventivne (profilaktičke) terapije ispolje, doza leka se smanjuje i ide se ka postepenom prekidanju terapije. Tako se sprečava da inhalatorni kortikosteroidi uzrokuju usporenje rasta.

- Da li ovi lekovi mogu izazvati gljivičnu infekciju usta (soor – kandidijaza)?

Mogu, zato što “zaostatak” leka u ustima može oslabiti imunitet sluznice, koja se tako slabije bori sa gljivicama i nastaje soor. Kandida (Candida) je “sveprisutna” gljivica koja se lako useli u usta i tako može nastati infekcija. Naravno, ovo se NE dešava kod većine dece, ali se ipak može desiti. Kad se desi, lako se leči antimikoticima (nistatin, mikonazol…) i izuzetno retko je potrebno privremeno prekinuti inhalatornu terapiju.

- Kako sprečiti kandidijazu usne duplje (soor) kod dece koja su na inhalatornoj terapiji kortikosteroidima?

Lako!

ODMAH posle inhalacije dete treba da ispere usta običnom vodom ili još bolje da se zubi operu! Ako se inhalacije obave neposredno pre jela, kandidijaza se daleko ređe dešava. Ovim malim “trikovima” se zaista može pomoći detetu da se izbegne gljivična infekcija usta.

- Ako se ipak desi napad astme, da li da se poveća doza inhalatornog kortikosteroida?

To nikada ne treba raditi “na svoju ruku”!

Napad treba lečiti “brzim” lekovima koji pomažu da se suženi disajni putevi rašire, a eventualne korekcije doze inhalatronog kortikosteroida vrši isključivo pedijatar koji leči dete.

- Da li se inhalatorni kortikosteroidi mogu kombinovati sa drugim lekovima za profilaksu astme?

Mogu, ali se to radi isključivo na preporuku pedijatra ili pulmologa-alergologa. NIKADA se to ne radi bez saveta lekara, a obično se kombinuju inhimitori leukotriena sa ovim lekovima. To je efikasna kombinacija, ali je rezervisana za posebno odabranu grupu mališana kojima astma pravi mnogo problema.

Jasno je da savremena medicina ima čime da se podiči u borbi sa alrgijskom astmom, zato ne treba bežati profilaktičke (preventivne) terapije. Koristi koje donosi su daleko veće i važnije od retkih i prolaznih neželjenih efekata. Naravno, sve detalje oko lečenja astme treba proći u razgovoru sa lekarom koji prati dete, a redovne kontrole su od neprocenjivog značaja za uspešnu borbu sa astmom.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Kako je nos „prvi filter“ disajnih organa, ne treba da čudi što je baš alergijski rinitis (stručni naziv za polensku kijavicu) ubedljivo najčešća prolećna alergijska bolest.

Jedna je od „bolesti u porastu“, zaista, sve više dece oboljeva, pa da se upoznamo sa njom.

Zašto se javlja „kijavica na polen“?

Ova bolest nastaje zbog alergijske reakcije u nosu deteta. Na sluznici nosa se odigrava reakcija polena (alergena) i antitela (koje stvara organizam deteta koje ima sklonost ka alergijama) što se manifestuje otokom sluznice koja luči providan, “vodenast” sekret.

Kako je nos „prvi filter“ disajnih organa, ne treba da čudi što je baš alergijski rinitis (stručni naziv za polensku kijavicu) ubedljivo najčešća prolećna alergijska bolest.

Kada počinje?

Nije baš lako pogoditi vreme cvetanja polena. To zavisi od trajanja i karaktera zime.

Postoje i trave koje cvetaju u jesenjem periodu. Takva je ambrozija koja raste duž rečnih tokova i koja pravi probleme alergičnoj deci nekada već od kraja avgusta, a obično u septembru.

Kako izgleda dete koje ima polensku kijavicu?

Lako ih je prepoznati – stalno šmrckaju i kijaju, rukom često trljaju nosić, a često imaju i lako “zakrvavljene” oči zbog alergijske reakcije sluznice oka (alergijski konjunktivitis). Tegobe počinju sa cvetanjem trava, mada se pogrešno povezuje sa “macama” koje stvaraju topole (koje se vide, a NE smetaju kao nevidiljivi polen).

Kako se postavlja dijagnoza?

Pedijatar veoma lako postavi kliničku dijagnozu alergjiske kijavice. Potvrda dijagnoze se dobija alergološkom obradom. Obave se takozvane “kožne probe” koje za petnaestak minuta otkriju koje travke smetaju detetu. One su veoma jednostavne i pouzdane (ovo baš i ne važi za male bebe), ali i dostupne imajući u vidu veoma prihvatljivu cenu. Alergije se veoma precizno mogu otkriti iz uzorka krvi (“iz vene”) ali se radi o skupljim analizama.

Kada se jednom postavi dijagnoza, većina roditelja brzo nauči da prepozna ovu bolest kod svoje dece.

Koji decu „napada“ polen?

Nema pravila, ali se retko sreće u prvim godinama života. Ima dece koja u petoj godini dobiju prvi alergijski rinitis, ali se dešava u odraslom dobu.

I dalje ne znamo zašto kod neke dece bolest započne rano, a neka deca porastu pre prvih simptoma alergijske kijavice.

Ima li leka?

Kako je polen na ovim prostorima nemoguće izbeći, stub odbrane od polenske kijavice su antialergijski lekovi:

– Antihistaminici

To su lekovikoji blokiraju dejstvo histamina – jednog od najvažnijih (ali ne i jedinog) medijatora alergijske reakcije. Antihistaminici koji se upotrebljavaju poslednjih dve decenije ne prodiru u mozak pa nemaju uspavljujući efekat, a imaju odlične terapijske efekte.

Najviše se koristi preparat loratadin, desloratadin i cetirizin se najviše korite kod dece jer imaju odličnu efikasnost uz minimalne neželjene efekte. Velika je prednost što se daju u samo jednoj jutarnjoj dozi, pa je opasnost od zaboravljanja uzimanja leka mala.

– Nazalni kortikosteroidi

Kortikosteroidi za lokalnu (nazalnu) primenu nisu “bauci”, ali prekomerna i produžena primena može dovesti do nepotrebnih komplikacija. Ovo su veoma efikasni lekovi, ali ih ne treba uzimati “na svoju ruku” – neka ih pedijatar prepiše i kontroliše efekte terapije!

Jedan broj dece uz antihistaminike zahteva i dodatnu terapiju “ozbiljnijim lekovima” kao što su kortikosteroidi za lokalnu primenu u nos. Nazalni steroidi traže nekoliko dana za početak dejstva, pa ako je noz “prepun” mogu se kratkotrajno koristiti “standardne” kapi za nos koje sužavaju proširene krvne sudove i tako (pored olakšavanja simptoma) pomažu da nazalni kortikosteroidi budu efikasniji.

Kada početi terapiju

Ne treba čekati da se alergija “razbukta” pa početi terapiju. Idealno je par nedelja pre cvetanja trava započeti lečenje iako nema simptoma bolesti. To nije lako precizno utvrditi, ali sa prvim danima proleća treba početi preventivnu antihistaminsku terapiju.

Savremna terapija alergijskog rinitisa je dovela do skoro potpune kontrole ove bolesti. Kritična je prva sezona bolesti kada dete i roditelji još i ne znaju o čemu se radi. Zato ako vidite da vam dete kija ili kašlje sa prvim lepim danima obratite se pedijatru jer se neprijatni simptomi i znaci polenske kijavice mogu uspešno lečiti.

A imunoterapija

Imunoterapija obećava i kod dece sa alergijskim bolestima. Radi se o davanju malih količina alergena (za koje je odgovarajućim testovima definitivno pokazano da izaziva problem kod deteta) koji se sada vreme aplikuju oralno. Počinje se sa malim koncetracijama alergena koje se postepeno povećavaju i daju deci u definisanim vremenskim razmacima. Imunoterapija alergijskog rinitisa (polenske kijavice) daje dobre rezultate kod starije dece i odraslih, a jedan od glavnih ograničavajućih faktora je cena preparata koji se upotrebljavaju veoma dugo!

Ass dr Goran Vukomanović

„Nasleđe ima veliku ulogu kod alergija u dečijoj dobi. Ako je jedan od roditelja alergičan, veća je verovatnoća da će i dete biti alergično.“

Alergije

Neželjene reakcije na hranu mogu biti alergijske (imunološki mehanizam) i nealergijske (reakcije nepodnošenja). Većina alergijskih reakcija su posredovane IgE-antitelima. Manifestacije tih složenih mehanizama, mogu biti sistemske reakcije često opasne po život (anafilaksa), ili pak kožne reakcije (atopijski dermatitis i urtikarija). Respiratorne tegobe se manifestuju kao astma ili alergijski rinitis, dok grčevi, mučnina, povraćanje, dijareja i opstipacija mogu biti simptomi gastro-alergija. Reakcije nepodnošenja često prolaze neopaženo, poput pečenja jezika i svraba uglova usana.

Koja je hrana rizična?

alergija na hranuSvaka namirnica koja u svom sastavu ima velike proteinske, ili proteinsko-ugljenohidratne kombinacije, može izazvati alergijsku reakciju. Ti veliki kompleksi mogu biti „golem zalogaj,” našem imunološkom sistemu. Naročito kod dece koja se tek sreću sa novim namirnicama i njihovom imunitetu stranim proteinima. Iz tih razloga se bebama sa alergijskim opterećenjem, koje se ne hrane majčinim mlekom, prepisuju hipoalergenske mlečne formule. Te formule su sastavljene od malih proteinskih frakcija, koje bi mladi imunološki sistem trebao upoznati i prihvatiti. Ukoliko se pojavi preosetljivost i na takve formule, prepisuje se sojino mleko, a u krajnjoj nuždi i kokosovo mleko i formule. „Najvažnije je znati, da je najbolja prevencija alergija kod dece što duže dojenje!”

Uvođenje novih namirnica u dobi do godinu dana treba biti vrlo obazrivo. Namirnice sa kojima treba biti oprezan su kravlje mleko, jaja, riba, žitarice, soja, kikiriki, pasulj, orasi, ali i jabuke, krompir, celer, grašak, kivi i jagode, koji su posebno opasni, ukoliko u porodici ili kod deteta postoji alergija na polen breze, zbog unakrsne reakcije.
Dolaskom toplijih dana, srećemo i alergijske reakcije na aditive, konzervanse i veštačke boje, koji se obilno stavljaju u veštačke sokove, lizalice, bombone i žvake. U keksima, džemovima, gaziranim pićima nalaze se sulfati, koji su posebno opasni za decu astmatičare. Sumporni dioksid koji se oslobađa u organizmu, metaboliziranjem sulfita iritira grkljan i može izazvati bronhijalni spazam. Upravo zbog toga FDA je zabranila i minimalno prskanje voća i povrća sulfatima.

Kako otkriti alergijsku bolest ?

Faktori rizika: 1. Pozitivna porodična anamneza 2. Dete koje nije dojeno 3. Atopijski dermatitis, ekcemi prisutni kod deteta do godinu dana. 4. Česte epizode rinitisa, kašlja, upala uha, bronhitisa. 5. Probavne smetnje koje se pojavljuju nakon određene hrane

Kad decu testirati?

Pre se smatralo da decu do treće godine, nema smisla testirati. Danas se zna da se u dojenčadi alergičnih na belančevine kravljeg mleka, alergija može dokazati kožnim testovima. Preporučuje se testiranje na manji broj namirnica uz određivanje specifičnih IgE antitela. Laboratorijska dijagnostika korisna je u dece sa teškim oblikom atopijskog dermatitisa, kojoj se zbog proširenih promena na koži, ne mogu napraviti kožni testovi.

Šta su provokacijski testovi?

Provokacijski testovi rade se sa ciljem da se kod bolesnika izazove blaži alergijski odgovor. U tim se testovima rizični alergen primenjuje direktno na sluznicu nosa, bronhija, očiju ili želuca. Na taj se način izazivaju simptomi alergijskog rinitisa, konjuktivitisa i astme. Izvode se samo u specijalizovanim bolničkim jedinicama. Ovi testovi imaju naročitu važnost kod preosetljivosti na lekove. IgE i eozinofili Određivanje ukupnog i specifičnog IgE-a u krvi, kao i broj eozinofila takođe mogu biti važan parametar alergijske konstitucije. „Visoki Eo (eozinofili) u perifernoj krvi mogu značiti hroničnu alergijsku reakciju.” Kožni testovi Zbog brzine i praktičnosti primene, kožni testovi su često prvi izbor u dijagnozi alergije. Izvode se na različite načine: test ubodom lancetom (pric), test unošenjem alergena u kožu (intradermalni test), test grebanjem (scratch), te kontaktni način (patch metoda). Uobičajeno mjesto primjene je unutarnja strana podlaktice, a rijetko se izvode i na koži leđa.

Lečenje

Najvažnija terapija je eliminacijska dijeta, te primena antihistaminika, a nekad i kratkotrajna primena kortikosteroida. Trudnoća u proleće može povećati rizik od alergija na hranu. Istraživanje sprovedeno u Finskoj na 5920 dece pokazalo je veću verovatnoću razvoja alergije na hranu kod dece začete u rano proleće. Deca rođena u jesen ili zimu češće imaju ekceme, poteškoće sa disanjem kao i astmu, nego deca koja su rođena u proleće ili leto. Prema mišljenju voditeljke istraživanja dr Kaise Pyrhonen postoji više razloga za ovakve rezultate, kao što su koncentracija polena u proleće, izlaganje suncu koje je povezano sa sintezom vitamina D, te virusne infekcije. Tako se pokazalo da do 4 godine života verovatnoća da neko dete ima alergiju na hranu varira prema sezoni rođenja i to od 5 posto za decu rođenu u junu i julu, a do 9,5 posto za decu rođenu u oktobru i novembru.

Dr.Rijalda Ostojić

Autizam je zagonetan poremećaj koji počinje u ranom detinjstvu i remeti mnoge aspekte razvoja, čineći dete nesposobnom da uspostavi socijalne odnose i komunikaciju na uobičajeni način.

Šta je uzrok autizma?

Pre pedesetak godina smatralo se da autizam uzrokuje neadekvatna nega od strane roditelja. Ispostavilo se da je to mišljenje pogrešno. Savremena medicinska istraživanja ukazuju na jasne biološke uzroke autizma i to znači da roditelji više ne treba da krive sebe. Biološki uzročnici uključuju genetske faktore, virusne infekcije, komplikacije tokom trudnoće i porodjaja koje mogu izazvati suptilna moždana oštećenja. Ćesto je udružen sa znacima neurološkog oštećenja, mentalnom retardacijom i odredjenim patološkim stanjima (npr. Epilepsija). Činjenica da se autizam podjednako često otkriva u različitim kulturama ukazuje da su socijalni faktori malo verovatni kao uzročnici poremećaja.

Da li deca sa autizmom potiču iz odredjenih socijalnih slojeva?

Istraživanja su pokazala da se ovaj poremećaj podjednako često sreće u svim socijalnim slojevima. Isto tako, javlja se i u svim kulturama. Podaci o učestalosti poremećaja iz različitih zemalja ukazuju na to da se kod 2-4 deteta na 10.000 stanovnika razvije autizam, a od toga 3-4 dečaka na jednu devojčicu.

Da li deca sa autizmom imaju normalnu inteligenciju?

Dosta je rašireno mišljenje da deca sa autizmom imaju normalnu inteligenciju. Medjutim, činjenica je da kada se primene testovi inteligencije, otprilike dve trećine dobijaju rezultate ispod nivoa proseka.

Kako se postavlja dijagnoza?

Autizam je bihejvioralni sindrom, što znači da postoji skup abnormalnih oblika ponašanja. Dijagnoza autizma se postavlja samo onda kada postoji skup od tri ključna tipa ponašanja:

Abnormalni socijalni odnosi i socijalni razvoj
Nesposobnost razvijanja normalne komunikacije
Interesovanja i aktivnosti deteta su oskudni i ponavljajući
Da bi se postavila dijagnoza , neophodno je da se sva tri simptoma javljaju zajedno, i to do 36. meseca života.

Kako prepoznati znake autističnog poremećaja?

Kod prepoznavanja autizma najznačajniji alarmni signal je nesposobnost uspostavljanja socijalnih odnosa sa drugim ljudima. Takvo ponašanje se opisuje rečima „Izgledalo je da se zavlači u svoju školjku i da živi sam u sebi“ ili „Kada bi ušao u sobu, uopšte nije primećivao ljude i odmah bi prilazio objektima…“ Izostanak kontakta pogledom, ponašanje prema ljudima kao da su predmeti, odustvo ponašanja uskladjenog sa kulturnim normama, osustvo razumevanja osećanja drugih i reagovanje na promenu rutine su karakteristični znaci autističnog poremećaja.

Osim navedenih teškoća u socijalnim odnosima, teškoće sa jezikom predstavljaju drugu veliku grupu promblema. To su abnormalnosti govora tipa eholalije (reči ili fraze koje dete ponavlja neposredno pošto ih je čulo), metaforičnog govora, spajanja ili reči u novu reč.

Treće područje koje omogućava rano prepoznavanje autizma jeste odsustvo maštovitosti, koje je vezano sa opsesivnim ponašanjem. Ova repetitivna ponašanja su upadljiva, rigidna i perseverirajuća.

Problemi razvoja socijalnog ponašanja, komunikacije i fleksibilnog mišljenja su prepoznatljivi znaci koji predstavljaju alarm roditeljima. Timsku procenu deteta u specijalizovanim ustanovama vrši tim stručnih lica – dečji psihijatar, neurolog, logoped, psiholog i otorinolaringolog, nakon čega se odredjuju smernice tretmana i lečenja.

Marijana Petrović, spec. med. psihologije

Ovog puta smo izabrali problem koji se neretko dešava kod dece – akutni bol u uvu. Trudimo se da izbegavamo medicinske termine koliko je to moguće, ali ovo akutno ipak realno odslikava “dramu” iznenadnog, snažnog bola u uvu.

Zašto zaboli uvce – tako iznenada?

Uvo je puno nervnih završetaka koji prenose bol, naročito je srednje uvo “bogato” receptorima koji imaju jedini zadatak da “hvataju” bolni nadražaj. Kada je pritisak u šupljini srednjeg uva (iz nekog razloga) povišen to izaziva bol. Zapaljenje uva je tipičan uzrok bola, ali zapamtite: ne mora da znači da dete ima zapaljenje srednjeg uva samo zato što ga uvce boli.

Ako nije zapaljenje srednjeh uva, šta je onda?
Kod najvećeg broja dece koja imaju akutni bol u uvu se radi o prolaznom zapušenju Eustahijeve tube – kanalčića koji spaja srednje uvo i mesto gde nos “prelazi” u grlo. Ova tuba se zapuši jer je nosić zapušen, pa tečnost iz šupljini srednjeg uva ne može da izađe. Ovaj zarobljeni sekret pritiska malopre pomenute receptore za bol – to svarno strašno boli.

Da li odmah treba “trčati kod doktora”?
Ne treba!
Prvo treba pomoći detetu – ne valja “bolno” dete maltretirati po kolima, taksiju u dežurnim ambulantama ili bolnicama. Evo šta treba uraditi:
* Čišćenje nosića. Veće dete podstaknite ga da izduva nos, iako to ponekad može kratkotrajno pojačati bol, pomoći će detetu da “produva” zapušene nosne kanale. Kod manje dece nežno očistite nosić štapićem, ako dete ima obilan “vodeni” sekret izvucite ga pumpicom. Pumpicu ne koristite “na suvo” – ako dete nema mnogo sekreta pumpica može da pojača bol!

* Kapi za nos. Stavite detetu kapi ili sprej koji sadrži vazokonstriktor – supstancu koja sužava proširene krvne sudove u nosu (koji doprinose zapušenju nosa “u dubini”). Zolynd 0,05%, Efedrn 0,5% Adrianol T, Nafazol, Operil P, Olynth…. Čak iako ne izgleda da je nosić zapušen uradite ovo! Važno je pre stavljanja očistiti nosić (kako je opisano u prethodnom koraku – u protivnom kapi neće odraditi posao kako treba)

* Potom dajte detetu ibuprofen (Nurofen sirup). Ako ne znate dozu od ranije, pročitajte uputstvo, samo dajte lekić. Ibuprofen ublažava bola, ali ima i važan antizapaljenski efekat koji smanjuje otok sluzokože gornjih disajnih puteva, što olakšava “odlivanje” sekreta koji je zarobljen u šupljini srednjeh uha. * Sačekajte 15-20 minuta, nađite se detetu, umirete ga i videćete da će biti bolje.

Kada svarno treba potražiti pomoć lekara?
* Ako i pored svega obavljenog dete i dalje plače i ne smiruje se, obavezno treba otići do dežurnog pedijatra. To se daleko ređe dešava – ogromna većina dece “odreaguje” na opisanu terapiju i ponaša se kao da se ništa nije desilo.

* Ako dete dobije visoku temperaturu treba se javiti lekaru, čak iako je bol prestao. Naravno to nije obavezno da se obavi “u sred noći”, pod uslovom da dete mirno spava i ne žali se na bol. Sledećeg dana, polako i bez panike treba potražiti pomoć pedijatra.

Eto vidite – bol u uvcetu svarno nije “drama” kako na prvi pogled stvarno izgleda. Naveći broj dece sa naglo nastalim bolom u uvu nema pravo zapaljenje srednjeh uva! Ovo je jednostavna pomoć detetu, a možete izbeći nepotrebni odlazak u dežurnu službu.

Uho se sastoji od tri dela: spoljašnjeg, srednjeg i unutrašnjeg. Spoljni deo uha ima prevashodnu ulogu sprovođenja zvuka do bubne opne iza koje se nalazi srednje uho. U srednjem uhu postoje tri, međusobno povezane slušne koščice koje prenose vibracije sa bubne opne na unutrašnje uho.

U unutrašnjem uhu se odvija veoma složen proces prevođenja vibracija u minijaturne električne impulse koji se putem slušnog nerva sprovode u mozak. U unutrašnjem uhu se nalazi i centar za ravnotežu koji je veoma bitan u kontroli položaja tela i neophodan za normalno kretanje. Srednje uvo je Eustahijevom tubom povezano sa mestom gde se nos produžava u ždrelo, pa se tako infekcije nosa i grla lako mogu preneti u srednje uho.

Da li je svaki bol u uhu zapaljenje srednjeg uha?
Nije!

Kada se zapuši nosić, brzo se može zapušiti i Eustahijeva tuba koja spaja nos sa šupljinom srednjeg uha. Tada se nakupi tečnost koja “rasteže” bubnu opnu, a to strašno boli, ali NIJE pravo (gnojno) zapaljenje srednjeg uha!

Tada detetu treba dati ibuprofen (Brufen) i sprej ili kapi za nos (Efedron, Operil P, Olynth…) – za 15-20 minuta nema više bola i dete je super! Redovi koji slede su posvećeni akutnoj (gnojnoj) upali srednjeg uha.

Kako nastaje zapaljenje srednjeg uva kod dece?
Infekcije nosa i grla, veoma često, dovode do inflamacije (zapaljenja) srednjeg uha. Obično su u pitanju blage infekcije izazvane virusima koji vole da se nastane u sluzokoži nosa, pa se prošetaju i do srednjeg uva. Ovo se naročito lako desi kod male dece koja imaju kratke ušne kanale pa nije potrebno prevaliti veliki put do srednjeg uha.

Međutim, ako zapaljenski proces “uskoči” u šupljinu srednjeg uha nastaje jača upala koja se veoma često završava akutnim gnojnim zapaljenjem srednjeg uha. Iako je preko 90% infekcija gornjih respiratornih infekcija kod dece uzrokovano virusima, gnojna upala srednjeg uha uvek zahteva antibiotsku terapiju.

Kako bakterije stižu u srednje uho
Bakterije u srednje uho mogu dospeti iz nosa i grla, spolja, a ređe i putem krvi. Ipak, najčešći put infekcije srednjeg uha kod dece je iz nosa i grla preko Eustahijeve tube koja se i nalazi na prelazu nosa u grlo. Kod dece se retko dešava da se prvo upali spoljašnje uho odakle se infekcija prenosi preko bubne opne u srednje uho.

Kako izgleda dete sa zapaljenjem srednjeg uha
Skoro uvek infekcija počinje kijavicom – zapušenim nosem sa obilnim sekretom koji izlazi iz nosa, ali se i sliva niz grlo i obično dovodi do nadražajnog kašlja. Povišena temperatura se u početku ne mora javiti, ali ako do upale srednjeg uha dođe ona po pravilu raste i javlja se bol u uhu.

Starija deca umeju da se požale i da pokažu koje ih uho boli. Međutim, mala deca su veoma nervozna (kenjkava), a javlja se i karakterističan prodorni plač. Obilno se dete trgne iz sna, probudi se uz vrisak koji se nastavlja u snažan plač koji se ne prekida i pored uzimanja i nošenja bebe. Tada je i temperatura visoka – što je dete manje temperatura je veća, a deca načešće nerado uzimaju obroke. Neretko se plač pojačava pri sisanju jer se negativni pritisak u ustima (koje dete stvara da bi povuklo mleko) prenosi na bubne opne koje su zahvaćenje zapaljenjem i veoma bolne.

Kako se postavlja dijagnoza?
Da bi se postavila dijagnoza neophodan je pregled srednjeg uha otoskopom – jednostavnim aparatom koji omogućava lekaru da vidi bubnu opnu. Potpuno je pogrešno postaviti dijagnozu samo pipanjem prednjeg dela uha deteta (tragusa). Neka deca koja imaju upalu uha ne reaguju na pritisak, a druga koja nemaju zapaljenje srednjeg uha vrište na pipanje uha.

Kao što smo već naglasili, nije svaki bol u uhu zapaljenje srednjeg uva, jer često banalno zapušenje nosa može napraviti bolni refleks u uhu bez prave upale srednjeg uva, a to se može razlučiti samo otoskopom. Zato je otoskopski pregled jedini pravi način da se postavi dijagnoza zapaljenja srednjeg uha kod dece.

Kako se leči
Terapija “pravog” – gnojnog zapaljenja uha kod dece počiva na antibioticima koje prepisuje lekar. Za razliku od upale grla kada se može uzeti bris da se vidi da li ima bakterija, bris srednjeg uha je nemoguće uzeti jer postoji bubna opna koja bi morala da se pocepa. Samo u retkim slučajevim kada bubna opna pukne zbog zapaljenja, pa iscuri gnojni sadržaj može se izolovati bakterija koja je uzrok zapaljenja. Kako je to srećom retko, antibiotska terapija upale srednjeg uha kod dece počiva na poznavanju vrste bakterija potencijalnih prouzrokovača infekcije.

Da li su neophodne injekcije antibiotika
Do pre samo par decenija skoro sva deca su dobijala injekcije penicilina zbog upale srednjeg uha. Danas se penicilinske injekcije retko prepisuju iz nekoliko dobrih razloga.

Prvo, skoro polovina mogućih prouzrokovača gnojne upale srednjeg uha ne reaguje (rezistentno je) na injekcije penicilina. Pored toga, većina dece može da dobija lekove na usta, a postoji veliki broj antibiotika za oralnu upotrebu koji efikasno ubijaju prouzrokovače infekcije srednjeg uha kod dece. Skoro svi ovi preparati se uzimaju na usta i veoma su efikasni u lečenju inflamacije srednjeg uha kod dece. Dakle, ogromna većina dece se može uspešno izlečiti i bez omraženih injekcija.

Koliko traje lečenje
Terapija gnojne infekcije srednjeg uha kod dece traje najmanje najmanje sedam dana, a potreban je i kontrolni otoskopski pregled da se verifikuje uspešnost terapije. Treba podvući da antibioticima treba dati “fore” dva do tri dana za pravo dejstvo, a ako ne dođe do poboljšanja posle tri dana terapije najverovatnije treba promeniti lek – naravno, to je posao pedijatra (ili ORL specijaliste).

Kada su injekcje anibiotika stvarno potrebne
Parenteralna terapija (injekcije) su neophodne kod dece koja ne mogu uzimati lek na usta (zbog upornog povraćanja ili nepodnošenja sirupa), kod dece kod kojih je došlo do pucanja (perforacije) bubne opne, kao i kod najmlađih pacijenata (bebe u prvim mesecima života).

A šta se daje za bol i zapušen nos
Pored antibiotika je neophodno sprečiti bol i obarati povišenu temperaturu – paracetamolom ili ibuprofenom. Najveći broj dece zahteva i kratkotrajnu (tri do četiri dana) primenu kapi za nos (Efedrin, Operil P, Olynth…) koje oslobađaju nos “tereta”, ali i ubrzavaju proces lečenja i smanjivanja bola.

Naravno, pedijatar će odlučiti o svim detaljima terapije, i eventualnom uključivanju specijaliste za uho, grlo i nos u proces lečenja.

Može li da se spreči zapaljenje srednjeg uha kod dece?
Može!

Mame i tate zaista mogu u mnogome pomoći detetu da ne dobije upalu uha – prvo i najvažnije je otpušavanje nosića. Prohodan nos je od bitnog značaja za normalno uzimanje tečnosti i obroka, ali je i neophodan za sprečavanje zapaljenja srednjeg uha.

Što pre treba naučiti dete da “duva” nos! To je jedan od najefikasnijih i najbezbednijih načina da se spreči zastoj sekreta, pa tako i upala srednjeg uha.

Šta raditi ako se upale srednjeg uha često ponavljaju?
Česta zapaljenja srednjeg uha kod dece obavezno traže detaljan pregled specijaliste otorinolaringologa. Potrebno je videti da li postoji uvećan adenoid (“treći” krajnik) koji zatvara Eustahijeve tube i može biti uzrok čestim upalama uha.

Specijalista za uho grlo i nos će odlučiti o eventualnom hiruruškom tretmanu, a ako treći krajnik ne zahteva vađenje, u saradnji sa pedijatrom će se doneti odluka o medikamentoznoj terapiji.

Ass.dr Goran Vukomanović

Kod dece koja imaju alergiju kao uzrok problema, postoji preventivna terapija – profilaksa. Ona se sprovodi tako što se uoči «sezone» alergije (na primer, pre prolećne alergije na polen), započne odgovarajuća terapija lekovima, koji ne daju da alergijski proces započne. Postoji čitav arsenal ovih lekova, a najpoznatiji i najčešće korišćeni su antihistaminici.

Viruse je teško «odbiti» ali zdrava, dobro izbalansirana ishrana, sa dosta prirodnih vitamina i minerala – može da ojača detetov imunitet i tako mu pomogne da «ne zakači» baš sve viruse. Važan je i dobar, dugotrajan san, ali i povremeno «bežanje» iz grada.

*Operacija «trećeg krajnika»

Direktno otklanjanje uzroka dugotrajnog zapušenja nosa je moguće kod dece kojima «treći krajnik» (adenoid) pravi problem. Zaista, kada se postavi dijagnoza, a ORL specijalista «izvadi» treći krajnik, problem je rešen. Zato je važno da postoji dobra «sinhronizacija» između pedijatra i ORL specijaliste – to je pravi način da se ne zakasni sa intervencijom (što stvarno nije dobro za dete).

*Fiziološki rastvori

Za viruse nema leka, ali ima načina da se detetu pomogne da prebrodi dugotrajno zapušenje nosića. Tu su, na prvom mestu, različite varijante «slane vode». Radi se o fiziološkom rastvoru ili preparatima na bazi morske vode. Ovo nisu lekovi, već prirodni preparati, koji čiste sluzokožu nosa i pomažu joj da se izbori sa problemom. Oni nemaju neželjenih efekata, a mogu se bez bilo kakvih opasnosti primenjivati nedeljama i mesecima. Najbolje je to što su stvarno od velike koristi (pogledajte novosti u ovom broju). Pročišćavanje nosa ovim preparatima je najbolji način i da se spreče komplikacije dugotrajnog zapušenja nosa – pre svega, zapaljenje srednjeg uha.

*Antialergijska terapija

Kada se postavi dijagnoza alergijskog rinitisa (ukoliko je alergija uzrok dugotrajnog zapušenja nosa), sledi odgovarajuća terapija. Ona je veoma efikasna i brza, a prepisuje je pedijatar. O tome smo malo više pisali u tekstu o zabludama vezanim za prolećne alergije (pogledajte).

*Kada treba potražiti pomoć ORL specijaliste?

Kada se posumnja da je «treći krajnik» (adenoid) uzrok dugotrajnog zapušenja nosa, tada je potrebno da se obavi pregled kod specijaliste za uho, grlo i nos. Roditelji mogu da posumnjaju na ovaj problem ako dete često hrče, ima slabiji apetit, a dešavaju se i upale srednjeg uha. Naravno, pedijatar upućuje dete kolegi ORL specijalisti, ali roditelji ne treba da izbegavaju pedijatrijski pregled ako primete ove tegobe.

Ass. dr Goran Vukomanović

Trovanja hranom podrazumevaju da se u organizam preko nje unese materija (toksin) koja izaziva burnu reakciju u organima za varenje. Toksin dospeva u hranu spolja – tokom transporta, pakovanja ili prerade, a često se namirnice «pokvare» i zbog nepravilnog čuvanja. I ovde je, najčešće, odgovorna bakterija. Odnosno, ona stvara toksin – odgovoran za simptome koji veoma liče na infekciju.

Velika ponuda svežeg voća i povrća, koje se često ne čuva i ne pere kako treba, takođe pogoduje trovanjima.

Kako roditelji mogu da prepoznaju trovanje?
Već posle par sati od unosa problematičnih namirnica – javlja se očigledna slabost, dete skroz «potone», počinje jako preznojavanje, ali BEZ visoke telesne temperature. Brzo potom počinje da uporno povraća, u talasima. Iako je iz organizma izbacilo sve što je pojelo, povraćanje se nastavlja, pa dete izbacuje žućkast sadržaj. Obično sledi proliv, sa obilnim vodenastim stolicama. Neka deca nemaju izraženiji proliv, naročito ako imaju «slabiji stomak», pa brzo izbace najveći deo toksina iz želuca. Dete «kopni» pred prestravljenim roditeljima. Prvo je uznemireno, a potom apatično, mlitavo, pospano. Ovi simptomi su, zapravo, znak gubitka velike količine telesne tečnosti, ali i znak za uzbunu da se dete hitno odvede lekaru.

Šta mame i tate mogu da urade kada se dete otruje?
Ako krenu uporna i brojna povraćanja, najbolje je da odvedu dete pedijatru!
Za razliku od letnjih proliva izazvanih crevnim infekcijama, kada ima vremena za procenu toka bolesti, kod trovanja hranom – stvar može da se pogorša izuzetno brzo. Pedijatru treba ostaviti da proceni da li dete može da izdrži, ili je potrebno započeti sa davanjem tečnosti kroz venu (intravenska rehidracija). To je suštinski problem – proceniti da li dete može da «izgura» uz dodavanje tečnosti na usta, ili mora da se pređe na intravenski unos (infuzija). U nekim slučajevima je i za lekara problem da se ta odluka donese, naročito kod gojaznih mališana, kod kojih je nekad veoma teško proceniti stepen gubitka tečnosti iz organizma.

Šta je glavni znak za uzbunu?
Loš izgled deteta (naravno, ako ga prati povraćanje), koji veoma lako upada u oči. Čim dete izgubi uobičajenu razdraganost, zna se da nešto ne valja. Ali, ako je pospano, klonulo, nezainteresovano za okolinu – ODMAH kod pedijatra!

Kada detetu može da se ponudi tečnost?
● Dok «letnji pljusak» ne prođe, ni ne treba pokušavati sa pojenjem deteta. Ali, čim dete samo zatraži da pije, treba početi nadoknadu tečnosti – oralnu rehidraciju, prema već mnogo puta opisanom principu – «često po malo». Već pominjana sredstva za rehdraciju, ili lagani čajevi (ohlađeni na sobnoj temperaturi) – prikladni su za nadoknadu tečnosti.
● Prvo, dete treba staviti u polusedeći položaj. Ležanje sa zavaljenom glavom NE VALJA, jer će se olakšati prelivanje tečnosti iz želuca u jednjak, pa i napolje kroz usta.
● Jedna do dve kašičice na pet do deset minuta je dobar recept.
● Ako dete ipak ponovo povrati, pola sata mu ne treba davati ništa, da se želudac ne iritira bez potrebe.
● Korisno je «napraviti» određenu količinu tečnosti i voditi evidenciju koliko je dete unelo – jer će, ako ipak mora kod lekara, pedijatru biti lakše da se odluči za dalju terapiju.

Devojčica od pet ipo godina je prvi put dobila opstruktivni bronhitis. Puno je kašljala i otežano disala. U domu zdravlja je postavljena dijagnoza, data jedna inhalacija Spalmotilom od koje je detetu bilo vidno bolje. Prepisan je sirup Spalmotil (još dva puta u toku dana), a rečeno je da se sutra opet javimo na jednu inhalaciju.

Naglašeno je da, ako se pogorša situacija u toku noći odemo u dežurnu dečju bolnicu. Posle telefonske konsultacije sa drugim pedijatrom je preporučeno da se dete inhalira tri do četiri puta dnevno jer je sirup nedovoljno efikasan. Šta da radim?

Vaša dilema pre svega zavisi od težine opstrukcije disajnih puteva. Ali da to malo pojasnimo.

*Šta je opstruktivni bronhitis?

Bronhoopstrukcija znači suženje disajnih puteva kroz koje vazduh otežano prolazi, pa dete kašlje i otežano diše. Uzrok je ili virusna infekcija ili alergijska reakcija. Kako je ovo prva epizoda opstrukcije kod vašeg deteta verovatno je uzrok virus koji dovodi do spazma (suženja) kružnog mišića u zidu disajnih puteva. Sekret (koji nastaje kao reakcija na virus), takođe, doprinosi ovom suženju.

*Kako deluje salbutamol (Spalmotil)?

Ovo je predstavnik grupe lekova koji šire disajne puteve, pa se zovu bronhodilatatori. Oni deluju na kružni mišić u bronhiolama tako što popuštaju njegov spazam i tako popravljaju “protok” vazduha kroz disajne puteve. Zato je vašem detetu odmah bilo bolje posle inhalacije. U manjoj meri oni smanjuju i količinu sekreta u disajnim putevima.

*Koji je najefikasniji način primene leka?

Ubedljivo najbolji i najefikasniji način primene bronhodilatatora je inhalatorna terapija. Tako se lek “ubacuje” direktno u disajne puteve, pa efekat nastupa veoma brzo.

Ako uporedimo sa lekom u formi sirupa, potrebna je daleko manja doza salbutamola u inhalaciji. Sirup se preko creva “odvlači” u jetru, gde deo aktivne supstance biva razgrađen, pa ono što ostane putem krvi “okolo, naokolo” stiže u pluća. Zato je u sirup potrebno staviti više leka, nego pri inhalatornoj primeni.

Pored inhalatora (nebulizatora) postoje i baby haleri (“suvi” inhalatori) koji su veoma dobri i efikasni.

Kao što rekosmo na početku, način primene leka zavisi od težine bronhhopstrukcije. Kod lakih formi sirup je prihvatljiva i jednostavna terapija koja uspešno rešava problem. Kod dece sa srednje teškim i teškim bronhoopstrukcijama inhalacija je obavezna!

Jedan od glavih kliničkih pokazatelja težine bronhoopstrukcije je reakcija na salbutamol (Spalmotil) – ako se dete “popravi” posle inhalacije, to znači da se radi o lakšoj formi oboljenja. Zato ne treba sumnjati u izbor terapije koju je vaš pedijatar ordinirao.

Naravno, važno je pratiti dete, jer ipak postoji šansa da se i pored terapije bolest pogorša. Tada se ponovo treba javiti pedijatru koji će posle pregleda lako proceniti stanje deteta i ordinirati najbolju terapiju. Svaka sledeća infekcija koja je praćena kašljem treba da se proveri kod pedijatra, kako bi se isključilo ponavljanje (recidiv) bronhoopstrukcija. To vašem detetu više nikada ne mora da se desi, ali na to ipak treba misliti.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar