Svakodnevno vidimo decu kako se penju ‘naopako’ na tobogan, odnosno penju se preko dela kojim se spušta. I dok jedni roditelji opominju decu da to ne čine, drugi ih jednostavno ignorišu jer su se napokon zabavili.

Znate li da stručnjaci odobravaju takvo penjanje jer je dobro za razvoj deteta, odnosno kroz takvu igru deca svašta i nauče. Ipak, pre svega decu treba imati na oku iz bezbednosnih razloga jer pad može rezultirati i lomovima ruku ili nogu.

Pročitajte zašto stručnjaci smatraju penjanje uz tobogan korisnim:

-Aktivira svu motoriku i mišiće
Penjanje uz tobogan dobro je za rad mišića jer dete napreže sve mišiće penjući se.

-Uči decu da pravila nisu bez izuzetaka
Omogućuje detetu da zna da se pravila mogu menjati odnosno da u životu pravila nisu uvek ista i da nisu uvek crno-bela. Na primer, možete decu naučiti da to smeju raditi samo kada ste sami u parku, odnosno kada nema gužve. Takođe, možete postaviti i uslovda ste uz njih vi ili nek ruga bliska odrasla osoba i da to ne čine kada su sama.

-Uči decu pristojnošću
Neke dete nauči da prednost imaju ona deca koja su se popela po pravilu, a tek potom ono koje se želi penjati naopako.

-Uči decu da se brinu o mlađima
Decu takođe naučite da se ne bi smela da se penju po delu kojim se klizaju ako su u društvu mlađih koji bi ih mogli oponašati. Deca će se na taj način osećati važno jer neće učit mlađe onome što ne smeju. To ih čini svesni potrebe druge dece.

-Razvija kreativnost
Doprinosi izgradnji kreativnosti jer dopušta deci da fizički osete da se predmeti mogu koristiti na različite načine.

izvor:mojpdijatar.co.rs

Rečeno Vam je da je potrebno da Vaše dete nosi protezu, ili sami smatrate da bi trebalo? Verovatno imate dosta pitanja i nedoumica na koje ćemo pokušati da odgovorimo u nastavku.

Kao što je već poznato, redovni stomatološki pregledi na svakih šest meseci su neophodni tokom razvoja zuba deteta. Na ovim pregledima stomatolog će prepoznati stanja i promene koje zahtevaju nošenje proteze za ispravljanje zuba.

Oni uključuju:

Gubitak mlečnog zuba prerano ili prekasno
Rast zuba u pogrešnom smeru
Rast zuba na pogrešnom mestu
Otvoreni zagrižaj
Teškoće prilikom jela ili zagrižaja
Često ujedanje za obraze
Roditelje najčešće zanima da li je njihovo dete potrebno da nosi mobilnu ili fiksnu protezu, i koja je bolji izbor.

Na samom početku, treba reći da iako oba ortodontska aparata služe za ispravljanje zuba, oni se koriste za ispravljanje drugačijih vrsta nepravilnosti, i u drugim životnim dobima.

Mobilne proteze su sjajno rešenje za mlađu decu, kod koje su i dalje prisutni mlečni zubi, dok stalni zubi i dalje rastu. Važno je napomenuti za mobilne proteze ne mogu da isprave zube koji su potpuno srasli, tako da je važno da se sa nošenjem mobilne proteze krene na vreme.

Samim tim, terapija najčešće počinje kada stalni zubi krenu da rastu, što je najčešće u uzrastu od 10 do 14 godina.

Velika prednost mobilnih proteza za zube je sama činjenica da se proteza po potrebi može lako skidati i stavljati, i najčešće se nosi samo noću, otuda i kolokvijalni naziv “noćna proteza”.

Ovo je veliki benefit za najmlađe pacijente koji samim tim ne moraju da nose protezu u školu, kao i tokom igre i fizičkih aktivnosti, i na taj način im se pruža dodatni komfor i smanjuje odbojnost prema ideji o nošenju proteze.

Kada je reč o neprijatnosti ili bolu koji se može javiti tokom nošenja proteze, on ne bi trebalo da bude previše intenzivan. Uloga proteze je ispravljanje zuba, i u početnim fazama dolazi do pomeranja zuba što može izazvati izvesnu neprijatnost i manje bolove, na koje se dete relativno brzo navikne.

Ukoliko pak dođe do jačih bolova i nemogućnosti nošenja proteze, potrebno je prestati sa nošenjem proteze javiti se ortodontu koji će izvršiti potrebne korekcije.

Često pitanje roditelja jeste i od kojih su materijala izrađene mobilne proteze. One su napravljene od kombinacije metalne žice i akrilata – žice se koriste za fiksiranje proteze za zube, dok akrilatni deo naleže na nepce.

Iako su akrilatni delovi tradicionalno izrađeni kao providni, danas su dostupne proteze sa raznolikim dizajnom, raznih boja i šara, što može dodatno da smanji odbojnost od proteze posebno kod mlađe dece, te savetujemo da svog ortodonta pitate da li nude i ovu mogućnost.

Cena mobilnih proteza za decu naravno varira od ordinacije do ordinacije, ali uopšteno govoreći cena se kreće od 20.000 do 30.000 dinara.

Sama procedura koja vodi do dobijanje proteze prilično je jednostavna. Tokom pregleda zuba i usta najmlađih pacijenata, tehničar ili ortodont uzeće otisak na osnovu koga se izrađuje proteza. Postupak uzimanja otiska je potpuno bezbolan, i obavlja se rutinski bez davanja lokalne anestezije.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Mlada mama šokirala je korisnike TikToka svojim nekonvencionalnim roditeljskim metodama.

Mlada mama (22) objavila je slike na kojima se vidi njen jednogodišnji sin koji jede pesak i grančice.

„Zašto sam svojoj bebi, koju sam isključivo dojila, dopustila da gricka štapiće, kamen, pesak, prljavštinu i neočišćena kolica za kupovinu?.Ne bojim se bakterija. Zapravo, pozdravljam ih. Verujem prirodi i svojoj bebi. Nije slučajnost što bebe imaju taj instinkt dok doje.“

Njen profil, u kome su komentari isključeni, sadrži i snimke njenog deteta koje stavlja prste prekrivene peskom u usta, kao i kamenje, drvce koju mu je dala majka.

Mnogo ljudi na TikToku i na drugim društvenih mrežama podelili su svoja razmišljanja o njenim neobičnim roditeljskim metodama.

Jedni su je osuđivali.

"Da ... i pustila sam svoju bebu da se igra noževima i staklom, jer verujem svojoj bebi...", bio je jedan od komentara.

"ŠTA? Možda su ti predmeti zagađeni ili su ljudi i životinje tamo piškili ili pljuvali, paraziti, otrovne biljke... Deca bi se trebala igrati na otvorenom, ali možda ne stavljati sve što nađu u usta".

Neki komentari su bili malo blaži.

"Mislim da smo svi svesni prirodnog imuniteta, deca se moraju zaprljati i sve ostalo. Verovatno ne bih dopustio svom detetu da jede prljavštinu, kamenje i drvo. Ali, takođe ga neću terati da dezinfikuje ruke nakon što dodirne svaku površinu. Negde između je OK. Ali kolica za kupovinu? To mi nikako ne ide u ovu priču!".

izvor:yumama.mondo.rs

Možemo sa sigurnošću pretpostaviti da svi roditelji žele da odgajaju samopouzdanu, empatičnu i otpornu decu

Bez sumnje, to je proces i put kroz koji morate proći sa svojim detetom u njegovom vaspitanju, ali šta ako vam kažemo da možete to da uradite bez vikanja, prigovaranja ili čekanja?

Stručnjak za roditeljstvo i autorka bestselera Njujork Tajmsa dr Majklin Duklef je za svoju knjigu putovala širom sveta (sa svojom trogodišnjom ćerkom) i intervjuisala porodice iz najstarijih svetskih kultura o njihovim stilovima roditeljstva. Duklef deli neke od svojih zapanjujućih otkrića, od kojih izdvajamo najupečatljivije:

1. Nemojte ih terati od sebe ako pokažu zainteresovanost za kućne poslove
„Jedna od ključnih stvari je da nikada ne oterate dete ako pokazuje interesovanje za kućne poslove“, izjavljuje Duklef. „Mala deca će dolaziti i hteti da pomognu oko pranja veša ili večere, a roditelji će im često reći: ‘Ne, idi da se igraš.’“ Vremenom će to dete početi da shvata da ne pripada ovom timskom radu. „Želja da se pomogne i bude deo ovakvog tima nestaje kod dece oko 6 ili 7 godina, obično“, dodaje ona. Ona predlaže da dozvolite svojoj deci da doprinesu svemu na čemu radite, bez obzira na njihov uzrast. Još bolje je da pretvorite posao u društveni događaj i da ćaskate dok nešto radite. I nemojte im davati ogromne zadatke, samo male stvari kako bi zadovoljile njihovu potrebu da učestvuju u nečemu.

2. Uključite ih u svoj svet
„Posle prvog putovanja na Jukatan, primetila sam da roditelji vikendom nisu radili ništa posebno za decu“, kaže Duklef. Bez aktivnosti, bez rođendanskih proslava, bez određenih događaja i datuma — deca su jednostavno pomagala u domaćinstvu. Naravno, igrali su se i sa drugom decom: „Sami su trčali po celom selu“, prepričava Duklef. Međutim, „svet odraslih“ i „svet dece“ spojeni su u jedno. Ljudi često stvaraju svetove za svoju decu sa aktivnostima usmerenim na dete (rođendanske zabave, časovi plesa, aktivnosti itd.). Dok ako pozovete dete u svoj svet, ono će želeti da bude deo vašeg tima. „Oni će želeti da pomognu u čišćenju posle večere ili da nameste krevete ujutru, jer ako su deo vašeg sveta i uz vas sve vreme kada radite ove stvari, oni to vide kao svoju ulogu u porodici, a to je da pomognu. Naravno, to ne znači da nikada ne mogu posećivati događaje ili se prijaviti za čas plesa. Duklef samo kaže da izbegavate da njihov raspored ispunjavate do vrha aktivnostima usmerenim samo na dete i da ih s vremena na vreme pozivate u svoj svet.

3. Naterajte decu da razmišljaju
Kada razgovarate sa svojim detetom, koliko često dajete komande? Ne penji se na to drvo. Ne udaraj brata. Ne igrajte se hranom. Duklef kaže da komande zapravo nisu najbolji način da ubedite svoje dete da uradi pravu stvar. „Roditelji Inuita retko to kažu“, objašnjava ona. „Postoji mnogo alata koje Inuitske porodice koriste da navedu decu da zastanu i razmisle.“

Na primer, rekli bi: Šta misliš da će se dogoditi ako se popneš na to drvo? Ili možda: ako baciš te kamenje, povredićeš brata. „Svrha ovoga je da navede dete da razmisli i donese pravu odluku za sebe“, dodaje Duklef. „Pretpostavlja se da dete ima moć da samo shvati stvari. Ova tehnika je posebno korisna za decu koja imaju jaku volju — žele da urade pravu stvar. Objašnjavajući posledice neke radnje i teranje deteta na razmišljanje, umesto naređivanja da nešto urade, verovatno će se završiti boljim ishodom.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Trihotilomanija je svrstana u posebnu grupu poremećaja koji nosi naziv “poremećaj kontrole impulsa. Ovoj grupi pripada jos kleptomanija, piromanija i patološko kockanje.

O čemu je reč ? U osnovi ovog poremećaja je snažan impuls za čupanjem dlaka, a to znači da deca koja pate od ovog poremećaja nisu u stanju da se odupru ovom impulsu. Delovi tela sa kojih se čupaju dlačice uglavnom su svi kosmati delovi počev od glave – kose (obično pred spavanje deca čupkaju dlake sa jednog određenog dela i neretko stavljaju u usta, dok npr. sisaju palac na drugoj ruci), obrva, trepavica, a kod starijih pazuha, brade ili pubičnog dela.

Pošto se vrlo često umanjuje značaj ovog problema od strane deteta ili roditelja, ili porodica dolazi zaobilaznim putem do psihologa preko dermatologa, postoje kriterijumi pomoću kojih ćete znati da li se radi o trihotilomaniji, a to su :

stalno ponavljanje čupanja dlačica, što uzrokuje upadljiv gubitak dlakavosti na određenom delu tela (trepavice, obrve, kosa…)
rastući osećaj tenzije pre čupanja ili ukoliko se impuls spreči
osećanje zadovoljstva ili opuštenosti kada se dlaka iščupa
problem je često u korelaciji sa socijalnom disfunkcijom deteta (izolacija od vršnjaka i roditelja, usamljenost deteta).
Ovaj poremećaj je u vezi sa visokom anksioznošću (napetošću) deteta, sputavanjem ispoljavanja agresivnosti pošto su roditelji vrlo često naglašeno nasilni, opsesivnim simptomima tipa brojanja, proveravanja, pranja ruku… ili prisilnim mislima. Nejasno je da li je depresivnost uzrok ili posledica, ali je evidentno da su deca postiđena, usamljena, povučena, sklona izolaciji, bezvoljna, niskog samopoštovanja i samopouzdanja. Kod dece sa trihitilomanijom neretko se mogu uočiti i grickanje noktiju, lupanje glavom ili grebanje kože.

Ovakvo ponašanje je autodestruktivno, oslobađa od unutrašnje napetosti, ali ukoliko se ne prepoznaje kao problem, ima tendenciju da poprimi značajnije razmere.

A kakvi su roditelji?

U porodicama ovih mališana je čest visok nivo tenzije, kao i agresivnost među njenim članovima (prisustvo nasilja, naglasenog suparništva među braćom i sestrama, kao i značajnih stresnih događaja). Jedan od roditelja je najčešće agresivan, impulsivan ili nedosledan, različitih stavova u odnosu na drugog što dovodi do konflikata.

Primećeno je da je problem čupkanja dlačica češći kod devojčica, nego kod dečaka.

Uočeno je da su majke ove dece obično nadmoćne, agresivne, takmičarski raspoložene i da ne prihvataju ispoljavanje ispoljavanje decje agresije.tada se agresivne pulzije dece pomeraju na kosu, trepavice…što je dozvoljeno i prihvatljivo. Devojčice sa takvim majkama uglavnom imaju problema sa prihvatanjem ženske polne uloge, a u prilog tome ide i činjenica da su simboli ženstvenosti upravo kosa, trepavice ili obrve…

Jedan primeri iz prakse upravo ilustruje ovakvu pretpostavku gde majka i sama ima problema sa sopstvenom ženskom ulogom (npr. majka – lečena od anoreksije u mladosti), impulsivošću, agresivnošću i kontrolom drugih, a ćerka od 12 godina dolazi depresivna, usamljena, bez trepavica…Došli su, posle dugo vremena, zaobilaznim putem preko defektologa – logopeda, navodeci da dete ima problem sa shvatanjem naučenog, i više se nisu pojavili.

Problem treba sagledati u okviru porodicne dinamike, ne može se rešiti jednom posetom već kontinuiranim praćenjem od strane psihologa i eventualno dečjeg psihijatra

izvor:mojpedijatar.co.rs

Istraživači su otkrili da dobar noćni san može ublažiti uticaj stresa na nivo kortizola kod dece.

Kortizol je kortikosteroidni hormon koji nastaje u kori nadbubrežne žlezde, utiče na metabolizam, kardiovaskularni sistem i imunosistem organizma. Naziva se i „hopmon stresa” jer učestvuje u odgovoru organizma na stres

San je važan za decu, posebno kada su pod stresom. Nova studija Centra za kliničko istraživanje zdravlja Univerziteta Konkordija i Centra „Perform” (PERFORM Centre) pokazuje da loš san pojačava negativna dejstva stresa i šteti zdravlju mladih. S druge strane, dobar noćni odmor može ublažiti uticaj stresa na nivo kortizola kod dece.

Kortizol je kortikosteroidni hormon koji nastaje u kori nadbubrežne žlezde i utiče na metabolizam, kardiovaskularni sistem i imunosistem organizma. Naziva se i „hopmon stresa” jer učestvuje u odgovoru organizma na stres.

Dok kratkoročna izloženost kortizolu priprema telo za reakciju „bori se ili beži” (fizička reakcija u situacijama koje ugrožavaju dobrobit ili život pojedinca, tokom koje kortizol povišava krvni pritisak i nivo šećera u krvi i priprema mišiće na odgovor), dugotrajna izloženost dejstvu tog hormona može nositi zdravstvene rizike, kao što su srčane bolesti, povećanje težine i depresija.

Dobar noćni san

Šta to znači dobro se naspavati? Autori navedene studije objašnjavaju da „naučnici koji proučavaju san prave razliku između trajanja sna (koliko dugo neko provede spavajući) i kvaliteta sna ‒ koliko dobro neko spava. Prospavana noć bez buđenja, relaksiranost nakon okrepljujućeg odmora i odsustvo problema sa spavanjem, kao što su noćne more, apneja i hrkanje, primeri su kvalitetnijeg sna.”

Ispitivanje sna kod dece

Studija je objavljena u časopisu o psihoneuroendokrinologiji („Psychoneuroendocrinology”), a obuhvatila je 220 ispitanika, uzrasta od osam do osamnaest godina. Deca su istraživačima davala uzorke pljuvačke iz kojih je određivan nivo kortizola, a takođe su, kroz razgovor sa roditeljima, odgovarala na pitanja o stresu, navikama koje su povezane sa spavanjem i o vremenu kada odlaze na počinak. Istraživači su otkrili da san lošeg kvaliteta pojačava negativne efekte stresa na nivo kortizola kod dece.

Saveti za roditelje

Kakav bi zaključak roditelji mogli da izvuku iz navedenog istraživanja? Kvalitetniji san u kombinaciji sa drugim zdravim životnim navikama može smanjiti negativno dejstvo stresa na nivo kortizola kod dece. Preporučuje se da mladi spavaju od osam do devet sati svake noći, posebno tokom školske godine, kada su zbog obaveza podložniji stresu.

„Međutim, još je važnije da ranije pođu na spavanje, da redovno ležu, i ustaju u isto vreme, da izbegavaju dremanje u toku dana i da ne praktikuju korišćenje elektronskih uređaja pred spavanje. Takođe je značajno da roditelji od najranijeg doba uče decu koliko su važne redovne i zdrave navike spavanja”, tvrde autori istraživanja. Zdrava osnova može pomoći deci da donose bolje odluke kada sa godinama sve samostalnije budu određivala svoju rutinu spavanja.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Jedan od najvažnijih psiholoških faktora u vaspitanju dece jeste da im se da "glas".

Šta je "glas"?
To je osećaj u nama koji nas uverava da će nas naša okolina čuti i da ćemo imati uticaj na nju. Samo izuzetni roditelji podržavaju i podstiču dečiji glas i poštuju ga od rođenja kao i svoj sopstveni.

Kako možete dati detetu "glas"? Evo tri pravila:
Pretpostavite da je ono što vam dete govori o svetu podjednako važno kao i ono što vi govorite.
Pretpostavite da možete da naučite od deteta koliko i ono uči od vas.
Uključite se u njegov svet kroz igru, aktivnosti, razgovor - ne tražite od njega da uđe u vaš svet kako bi ostvarili kontakt.
Nije lako pratiti ova "pravila". Roditelji koji zbog emocionalnih povreda iz prošlosti još uvek pokušavaju da postignu da se njihov glas čuje, obično ne mogu da ih prate bez pomoći. Oni će najverovatnije nametati svoj glas i zahtevati da ih deca slušaju. Ako čitate između redova ovakvog odnosa roditelj-dete, jasno je da dete brine o roditelju. Ponekad se dete oseća kao zatvorenik jer ne može da kaže šta zaista oseća, već govori ono što roditelj želi da čuje. Ponekad deca kojima nikad nije pružena mogućnost da razviju "glas" glume, grade zid oko sebe, uzimaju lekove kao izlaz itd., jer se osećaju potpuno sama na svetu, a anksioznost i/ili depresija koju na kraju osećaju je nepodnošljiva.

Začuđujuće je da se najvažniji posao na svetu, podizanje dece, ne uči. Mnogi roditelji precenjuju svoje roditeljske veštine. Ponekad procenjuju da su bolji od sopstvenih roditelja i najčešće i obavljaju bolji posao. Ali nije dovoljno samo obaviti bolji posao, već izaći iz ustaljenih okvira i sagledati roditeljsku ulogu iz drugog ugla. Mali broj roditelja može to da uradi samostalno. Zato je savetovanje ključno za njih kao i sve one koji očekuju dete. Roditelji obično shvate da se njihov "glas" ne čuje, i da zapravo pokušavaju da povrate osećaj podrške tako da teraju decu da ih slušaju.
Tužno, ali ovakvo "uzajamno roditeljstvo" se prenosi s kolena na koleno.

Važno je početi sa primenom ovih pravila od rođenja. Dete razvija glas vrlo rano i ako kritično razdoblje prođe, a osećaj podrške nije razvijen, teško je, a ponekad i nemoguće povratiti ga. Panika, beznađe i samoća koji se zatim javljaju mogu trajati celog života. Veliki deo terapeutskog posla u radu sa takvim ljudima odnosi se baš na traganje za izgubljenim ili neostvarenim glasom u detinjstvu.

Kako izgledaju deca sa "glasom"?
Imaju samosvesnu ličnost koja ne odgovara njihovim godinama. Zauzimaju se sama za sebe kad je potrebno. Govore šta misle i nije ih lako uplašiti. Skladno prihvataju neizbežne frustracije i životne poraze i stalno idu napred. Ne boje se da isprobaju nove stvari ili da preuzmu rizik. Ljudi svih godišta uživaju u razgovoru sa njima.

Kad deca stišavaju svoj "glas"?
Ako se roditelji ne uključuju u dečiji svet, već očekuju da deca uđu u njihov da bi ostvarili kontakt, počinjena šteta može trajati ceo život. Ipak svaki karakter se prilagođava na svoj način: neka deca po prirodi nisu sposobna za agresivno traženje pažnje. Ako niko ne ulazi u njihov svet, nesvesno primenjuju pasivniju strategiju. Stišavaju svoj "glas" i udovoljavaju roditeljima smanjivanjem zahteva.

Kao odrasli, ovakvi ljudi su nežni, osetljivi i nedostaje im samopouzdanja. Velikodušni su i brižni, često volontiraju u dobrotvornim organizacijama, skloništima za životinje i slično. Stalno osećaju ljudsku patnju kao svoju vlastitu i proganja ih krivica ako ne mogu da ublaže tu nesreću. Većini oni izgledaju kao sjajan model ljudskosti. Nažalost, ove osobine su neposredni pokazatelj da nemaju "glas", ili je vrlo slabašan, a ta "bezglasnost" im izaziva bol.

Svaki roditelj treba da stremi da svom detetu osigura "glas". Pogledajte iskreno unutar sebe. Ako ne možete da primenite tri pravila, potražite pomoć što pre. Nije sramota. Uz puno truda, možete prekinuti i razbiti međugeneracijski krug i pokloniti svom detetu (i konačno, njegovoj deci) ovaj lep poklon.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Djeca od tri do pet godina često se suočavaju sa strahom od mraka. Obiteljska psihoterapija i dječja psihologija nude različite metode za njihovo ublažavanje

Ne treba zaboravljati da je većina dječjih strahova određena uzrastom i da s vremenom nestaje sama od sebe, ali upravo od roditelja ovisi da li će te strepnje potrajati duže nego što treba i pretvoriti se u fiksacije. Najvažnije su strpljenje i odnos povjerenja s djetetom.

Evo nekoliko igara koja mogu pomoći mališanima da prevladaju strahove. Igranje uloga koje pomažu djetetu da se oslobodi strepnje i straha od mraka, zatvorenog prostora, nepoznatih situacija. Mališan stječe veće samopouzdanje, postaje sigurniji i nije više toliko stidljiv.

Igrajte skrivača
Igra skrivača pomaže u savladavanju straha od mraka, samoće, zatvorenog prostora. Unaprijed se dogovarajte gdje je zabranjeno skrivanje. Zatim se gasi svjetlo, ostaje gorjeti samo noćna svjetiljka. Vođa igre (roditelj) obilazi stan i pravi šaljive "prijeteće" primjedbe na račun onih koji se kriju. A oni sjede u mraku i trude se da se nijednim pokretom ili zvukom ne odaju. Poželjno je da u sljedećem krugu vođa igre bude dijete jer mu to pomaže da prevlada strah i neodlučnost. Dobri rezultati postižu kad se odrasli vođa igre "preda" a da pritom nije uspio pronaći sakrivenog mališana.

Igre dramatizacije omogućuje najmlađima da se oslobode strahova koji ih odavno i dugo muče. Dijete igra uloge složenog psihološkog sadržaja - kako pozitivne, tako i negativne. Glumeći junake iz bajki, mališan postaje čas dobri vitez, čas zli čarobnjak. Nakon toga se više neće toliko bojati tog istog zlog čarobnjaka.

Vaš dom pretvorite u kazalište u kojem vaš mezimac može sam ili s vama izmišljati bajke, raditi kostime i glumiti na improviziranoj sceni. Pretvarajte zle junake u dobre, izmišljajte junake, recimo kako je maleni pauk pomogao djevojčici da nađe put do kuće iz guste šume. Najvažnije je da je djetetu interesantno i zabavno. Imajte ipak na umu da nikako ne smijete dijete prisiljavati na igru, ona mora biti dobrovoljno i rado prihvaćena. Koji god način borbe protiv straha odabrati, važno je da ne ostanete ravnodušni prema pritužbama djeteta.

izvor:miss7mama.24sata.hr

Svaki roditelj želi da mu dete odiše samopouzdanjem. A onda se desi da ono povije glavu ili samo ćuti kada mu se neko obrati. Od njega se očekuje da kaže „zdravo”, a ono se krije kod mame. Prvo što vam tada izađe iz usta je nešto u stilu „Ma on/ona je malo stidljiv/a”, kao da pokušavate da nađete izgovor i opravdate njegovo ponašanje.

„Ne budi tako stidljiv/a“ je nešto što često čujem na svakom koraku. Moj bratanac je nedavno napunio godinu dana. Mnogo vremena provodi tiho posmatrajući ljude. Voli da dobro osmotri. Ponekad će se okrenuti ili će potražiti odobrenje roditelja kada mu se neko obrati. Vidim da se ovo dešava češće kada upozna nove ljude, kada ga odvedu na neko novo mesto ili kada ima mnogo ljudi i mnogo buke. Posle nekog vremena, on se opusti i stupa u interakciju kao i svako drugo dete. Ipak, prijatelji i članovi porodice odlučuju da komentarišu njegovu „stidljivost“.

Sa 12 meseci, dete nije moglo da nauči da se stidi, ali ga ljudi usled neznanja, karakterišu kao stidljivo.

Takođe, pre neki dan sam posetila porodicu sa dvoje male dece. Dvogodišnjak nije bio siguran ko je ta nepoznata nova osoba koja pije čaj u njegovoj dnevnoj sobi i proveo je neko vreme odmeravajući me sa druge strane sobe. Kada sam mu se obratila, sakrio se iza velikog jastuka. Kada je pričao sa ocem, bilo je to šapatom koji sam jedva čula. A samo nekih dvadesetak minuta kasnije, dečak je trčao po sobi igrajući se svojim automobilčićima i preturajući po svojoj kutiji za igračke, tik pored mene. Bio je savršeno opušten sa mnom. Majka dečaka je podelila sa mnom da se on obično suzdržava i posmatra situaciju pre nego što se opusti. Čini se da mu je potrebno malo duže nego drugoj deci da se oseća prijatno uz novu osobu ili kada se nađe u nekoj novoj situaciji.

“Moji prijatelji kažu da je moje dete stidljivo. Da li treba da brinem?”, pitala je.

Ukliz u stidljivost
Ono što ljudi nazivaju stidljivošću obično nema nikakve veze sa onim što se tom detetu dešava. Neki ljudi će videti ponašanje slično onom koje nazivaju stidljivošću, te će pretpostaviti da je to posledica straha ili anksioznosti, odnosno da dete treba „popraviti“ i pomoći im da se oslobode.

Šta to govori detetu?
Kada se prema detetu odnosite kao da je ono stidljivo i uplašeno, njemu to govori da nešto nije u redu sa njim. Ono što vi smatrate ohrabrujućim i utešnim ponašanjem, zapravo može biti veoma štetno za dete.

Fokusom na pogrešan razlog zbog kog se dete čini manje društvenim, vi previđate mnoge pozitivne aspekte njegove ličnosti. Vi tada zapravo ističete samo ono što vidite kao problem. Time utišavate detetov glas, odbacujete njegovu osetljivost, kritikujete njegovu obazrivu prirodu, i ne primećujete njegovu moć zapažanja i divnu sposobnost da oseti atmosferu prostora. Propuštate da vidite sve ono što to dete čini onim što jeste.

Kada dete odrasta praćeno osećanjem da nešto nije u redu sa njim, ono razvija nizak nivo samopouzdanja. Ono nauči da budu stidljivo.

 Stid od stidljivosti
Dugoročni problem je sledeći: kada dete označite kao „stidljivo“, govorite o tome kakvo je ono kao osoba, a ne samo o njegovom ponašanju. Deca jako ozbiljno shvataju tuđa zapažanja, a naročito od ljudi na koje se ugledaju. Upijaju obeležja i etikete koje im drugi daju a toga je teško osloboditi se.

Stidljivost ne važi za poželjnu osobinu. Ovaj termin ma negativne konotacije i vezuje se za: anksioznost, ćudljivost, strah, uplašenost itd. Društvo otvoreno podržava smelost i ekstrovertnost, više nego rezervisanost i ćutljivost. Dete vrlo dobro zna da pridev „stidljiv“ nije kompliment i zato počinje da veruje da nije dovoljno dobro. Nametnuta stidljivost tako postaje deo njihove ličnosti.

Nametnuta stidljivost postaje deo detetove ličnosti.

Stidljivost može izazvati osećaj srama koji je, kako objašnjava Brene Braun, strah od razdora, prekida odnosa sa drugima. To dete navodi da smatra da nije dovoljno vredno da se neko poveže sa njim i da uopšte ima bilo kakve odnose sa ljudima. To dalje vodi u prikrivanje svoje ličnosti zbog nedostatka samopouzdanja a što će biti očigledno u njihovom ponašanju. Samo zamislite dete koje odrasta uz neprekidan osećaj neadekvatnosti. Šta će biti od njega?

Upotrebite svoje reči da odgajite samopouzdano dete
Uprkos nervozama i nesigurnostima, deca su vredna ljubavi, baš takva kakva jesu. Izazov je prepoznati koliko način obraćanja i reči koje koristimo utiče na decu. Kako bise vaše dete osećalo kada biste o njemu govorili u pozitivnom svetlu uz prihvatanje, ohrabrivanje i podršku?

Pričajte samo o ponašanju a ne o detetovim osobinama
Vaše dete se možda „ponaša“ stidljivo sada, ali to ga ne čini stidljivim detetom. Kao roditelj imate veoma važan zadatak da shvatite da će se ponašanje vašeg deteta menjati iz situacije u situaciju. Takođe, važno je da pažljivo i svesno birate reči kojima se obraćate detetu i koje koristite kada govorite njemu. Zaboravite „etikete“!

Fokusirajte se na pozitivno
Ako pomislite da je vaše dete previše tiho i rezervisano, zapitajte se šta bi to ponašanje moglo da predstavlja. Možda je vaše dete pažljivo, obazrivo ili samo osmatra? Kada usmerite misli ka drugim mogućnostima, pre nego stavite etiketu „stidljivost“, videćete mnoštvo dobrih i pozitivnih kvaliteta.

Hvalite i negujte detetovu mirnu stranu
Deca se, kao i odrasli, razlikuju po tipu ličnosti. Vaše dete može samo biti introvertno ili visokosenzitivno – što, svakako, nije nešto što treba da se popravlja.

Možda biste mogli da pomognete detetu da se oseća prijatno dok procenjuje situaciju. Ili, pohvalite njegovu sposobnost osmatranja i evaluacije. Dajte mu do znanja da je u redu da sebi da malo vremena, ako je to ono što mu je potrebno, da se oseća opušteno u nekoj novoj situaciji. Zatim ga naučite da će svako imati drugačiji pristup i da su svi različiti, te nema potrebe da se poredi sa drugima.

Prepoznajte potencijal u detetovoj mirnoj naravi i negujte njegovu individualnost. Kada uvidite detetove snage, videće ih i ono samo i , korak po korak, će graditi svoje samopouzdanje i živeti u skladu sa svojom prirodom. Na kraju krajeva, to je ono što želimo za našu decu, zar ne?

izvor:najboljamamanasvetu.com

Mladost… Koje su granice? Šta je “normalno“ ponašanje u mladosti, a šta nije? Koji su problemi mladih „samih sa sobom“, a koji roditelja sa mladima u ovom dobu?

Prva i najupečatljivija činjenica je da tinejdžeri imaju pojačanu potrebu za samopotvrđivanjem i izgradnjom ličnih stavova i stilova ponašanja. To najčešće donosi i prve veće sukobe sa roditeljima, jer tinejdžeri traže slobodu, uvažavanje, suprotstavljaju se kontroli, emocionalno se udaljavaju od porodice i okreću se vršnjacima.

Sukobi svakako postaju neizbežni kad na red dođu izlasci, a najveći problem je „pomiriti“ želje, potrebe i stavove roditelja i tinejdžera. Poenta je, dakle, pronaći „zlatnu sredinu“, ne sputavati decu previše, ali i kontrolisati njihovo ponašanje.

Na prvom mestu je sigurnost!
Prva stvar, kako biste negovali dobar odnos i zbrinuli svoje dete, jeste dogovaranje oko pravila sigurnosti. To znači da mu objasnite kakva sve iskušenja može očekivati i da ga naučite kako da reaguje ukoliko se oseti ugroženim. Postavljanjem granica tinejdžeri će lakše kanalisati emocije i ponašanje. Ipak, potrudite se da i prilikom postavljanja pravila budete tolerantni i fleksibilni. Svako naređivanje stvara otpor. Jako je važno da znate gde i sa kim vaše dete izlazi. Dogovorite se oko vremena i načina odlaska i dolaska kući. Ukoliko dete ne dođe na vreme iz inata, kaznite ga.

Šta je normalno a šta ne?
Pored porodice, na mlade znatan uticaj ima i šire društvo, sistemi vrednosti društva, školovanje. Dolazi do pobune, javlja se borba protiv autoriteta. Adolescent sklapa nova poznanstva, prijateljstva, formira osećanje pripadnosti grupi vršnjaka. Dolazi do formiranja emotivnih veza, a primarni objekti ljubavi se zamjenjuju drugim koji su primereni adolescenciji. Sa manje ili više teškoća, najveći broj mladih ljudi u ovom periodu sa i bez neke stručne pomoći, formira svoj stabilan identitet. Mladi postaju stabilne ličnosti koje se mogu uhvatiti u koštac sa svim problemima koje život donosi. ALI period adolescencije ne ide kod svih adolescenata lako. Manji broj mladih doživljava čitav niz poremećaja. Za njih je adolescencija faza krize.

U adolescenciji je jako teško povući granicu izmedu normalnog i bolesnog jer se adolescent u toku krize ponaša čas kao psihotičan, čas kao neurotičan, čas normalno. Zbog toga je potreban oprez. Psihopatologija adolescencije i adolescentne krize, se ispoljava kroz neurotske, psihopatske, psihotične simptome, kao što su alkoholizam, narkomanija, suicidalno i delinkventno ponašanje. Sa završetkom i povlačenjem krize dolazi i do okončanja i povlačenja psihopatoloških simptoma. Najčešći poremećaji koji se javljaju u adolescenciji su neurotski poremećaji koji se javljaju u vidu osećanja nesigurnosti, nedovoljne prihvaćenosti od vršnjaka, anksioznosti, depresivne reakcije koje mogu biti vrlo ozbiljne i koje se završavaju pokušajima ili čak ostvarenim suicidima. Jedan broj adolescenata ne uspeva da svoje ponašanje uskladiti sa socijalno prihvatljivim normama u školi, na ulici, u igri sa vršnjacima, u socijalnom komuniciranju sa odraslima. Analizom tih adolescenata, dolazimo do saznanja da su to mladi iz razvedenih brakova, brakova sa poremećenom dinamikom (alkoholizam, bolest, loši meduljudski odnosi, pojava agresivnosti jednog člana porodice u odnosu na ostale) ili se radi o emotivno hladnim roditeljima koji nisu na adekvatan način prihvatili dete, ili su ga potpuno odbacili. Drugi način je agresivno ponašanje u školi, na ulici, na mestima gde se okupljaju mladi. Takva deca nisu prihvaćena od strane vršnjaka, kažnjavaju se, izbacuju iz škole.

 Tinejdžeri i društvo

Negativan uticaj vršnjaka
U toku adolescencije usled njene specifičnosti mladi ljudi i to oni koji imaju osjećaj manje vrednosti, koji su uplašeni, a koji žele postići i doživjeti nešto više, vezuju se za odredene grupe, i to potčinjavanjem, prilagodavanjem, ponašaju se kao članovi grupe. Alarmantna je činjenica da se mladi ljudi pridružuju grupama vršnjaka koji imaju negativan uticaj. U tim grupama imamo delinkventno ponašanje koje se ispoljava na više načina:

1. Laganje / izbegavanje istine
Ovakvo ponašanje u adolescenciji može biti u funkciji odbrane, kao posledica straha od kazne koju očekuju od roditelja.

Mitomansko laganje - Nastaje u funkciji stvaranja lične važnosti, učvršćivanje dominacije nad drugima. Može biti u cilju negiranja neprijatne i nepodnošljive situacije, pa je kroz laganje postignuto ono što se ne može postići u realnosti.

Prestupničko laganje - ovo laganje se javlja s predumišljajem, ima cilj da pribavi materijalnu pomoć ili da se izbegne kazna.

2. Krađa
U fazi adolescencije krađa nije izraz neprilagođenosti, već znak psihopatskih karakteristika ličnosti, ona nastaje iz koristoljublja; motivi za takvo ponašanje su složeniji: težnja za prisvajanjem, otpor prema autoritetu, izraz neprijateljstva prema drugima.

3. Bežanje od kuće
Ono može biti zbog težnje mladih da se osamostale, promene sredinu, dobiju nezavisnost. Postoje i oni koji beže iz hedonističkih razloga, želje za neogranićenom slobodom, avanturom, željom za nesmetanim uživanjem, izbegavanjem obaveza. Veliki broj adolescenata beži iz roditeljske kuće da bi izbegli kaznu, oslobodili se tiranije roditelja. Nije svaki beg od kuće devijantan. Mora se videti kvalitet ličnosti, uzrok bega.

4. Promiskuitetno ponašanje
U adolescenciji, naročito kod devojaka vrlo su česte pojave menjanja seksualnih partnera. Ovo je odraz depresije, gde mlada osoba kroz odnos sa partnerom zadovoljava pregenitalne, a ne zrele genitalne potrebe. To može biti način traženja primarnog objekta ljubavi, nadoknada uskraćivanja ljubavi od roditelja u ranom djetinjstvu. Nakon ovakvih iskustava adolescent se oseća prazno, opustošeno i sa produbljenom emotivnom potrebom. Zato nalazi drugog, trećeg partnera, a sve u cilju zadovoljenja emotivnih potreba koje nije imala u svom razvoju.

 Tinejdžerski period

Rano stupanje u seksualne odnose
Razlozi za rano stupanje adolescenata u seksualne odnose su mnogobrojni. Kao neki od razloga mogli bi se navesti potreba za bliskošću, eksperimentisanjem, dokazivanjem superiornosti u grupi vršnjaka, i dr. Granica stupanja u seksualne odnose pomera se naniže sa 18 na 16 godina, broj neželjinih trudnoća se povećava kao i broj zaraženih polnom prenosivim bolestima.

Porodica veoma utiče na seksualno ponašanje dece u pubertetu i adolescenciji. Putem vaspitanja, ona utiče na formiranje ličnosti i usvajanje moralnih načela. Od načina na koji to porodica postiže, zavisiće njihovo usvajanje. Ako je vaspitanje nametnuto autoritetom roditelja, a ne usvojeno u prisnim odnosima sa njima, moralna načela koja su stečena u porodici nemaju praktičnu vrednost, pošto nisu postala sastavni deo ličnosti. Ona su nakalemljena i nestaju zajedno sa odbacivanjem autoriteta koji ih je nametnuo. Nikakav pritisak autoritarnih roditelja ne može izmeniti ponašanje deteta. Zato nije čudo da devojčica, koja je vaspitavana pod posebno strogim režimom i koja je pod stalnim nadzorom, u svom prvom kontaktu sa suprotnim polom stupa u polne odnose.

Moramo uvažiti činjenicu da je većina mladih ljudi seksualno aktivna (što ne znači da su već stupili u seksualne odnose) i da je zbog toga nužno stalno promovisati razvoj znanja i veština koje će im pomoći da se zaštite od rizika. Potrebno je ohrabriti adolescente: da samostalno donose odluke, pozitivno i odgovorno izražavaju i istražuju svoju seksualnost, otvoreno razgovaraju o tome, se nauče da se odupru seksualnoj prisili i nasilju.

izvor:najboljamamanasvetu.com