Za dečji bes nisu kriva deca, već roditelji koji su iz želje da im pruže sve, pružili im previše

Kada bih jednom rečju morao da opišem najčešću grešku koju roditelji danas prave, rekao bih prezaštićivanje.

Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja, kaže na početku razgovora Ranko Rajović, jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

“Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”

Poslednja istraživanja pokazuju kako je svaka nova generacija dece slabija, a kao osnovni krivac se navodi roditelj, i to upravo zbog prezaštićivanja. Roditelj jednostavno ne razvija biološke potencijale deteta.

“Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.”

Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

“Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje šta će vam to. Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi”.

Granica između zaštićivanja i prezaštićivanja

“Edukacija roditelja je jako važna. I dan danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 posto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 posto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.”

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja, kaže on. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, upozorava Rajović.

“Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje a svesni smo kako se brzo menja i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.”

Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro, zašto je nešto dobro ili zašto nije dobro i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

“Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju”.

Glavni posao deteta je da se igra

Česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro.

Ne smemo, kaže, doktor Rajović terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

“Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.”

Kada dete sve rešava plačem

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje naš sagovornik.

“Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.”

Kako kontrolisati bes kod dece

Dete koje nema drugog načina da reši problem, rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.

“Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su videoigrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti nego lečiti“.

Doktor Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač je Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, postavio je temelje NTC sistema kreativnog učenja. Osnovu ovog učenja predstavljaju savremena naučna otkrića iz neuronauke i pedagogije.

Iako u okviru NTC programa rade i s decom, akcent programa jeste edukacija roditelja, vaspitača i učitelja, kao osoba koje su neposredno zadužene za razvoj deteta i njegovih potencijala.

Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.

“Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država.

Mi smo svi bili ubeđeni da su naše škole najbolje, da su naša deca najbolja. Međutim kada su počela PISA testiranja (Međunarodni program procene učeničkih postignuća) naša deca su među poslednjim u Evropi. Naša deca se ne snalaze kada je reč o povezivanju informacija. A to je upotrebno, odnosno funkcionalno znanje. A upravo od tog znanja zavisi bruto nacionalni dohodak. Pa čemu da se nadamo za 20 godina?! Ako naša deca od 15 godina su ispod proseka Evrope. Jedino je Slovenija u boljoj poziciji, ona je iznad proseka i među prvih pet država Evrope. A onda su ispod proseka Srbija i Hrvatska, jako daleko su BiH i Crna Gora i na poslednjem mestu, ne u Evropi nego u svetu je Makedonija.”

Iako će neki reći kako ovaj test nije važan, on je trenutno jedini pokazatelj znanja u određenim zemljama, zaključuje na kraju razgovora dr. Rajović.

Izvor: Radio Sarajevo

Saznajte kada i kako treba da reagujete u slučaju da je vaše dete progutalo strani predmet

Novčići, igračke, nakit, baterije i magneti najčešći su predmeti na listi uljeza koji se nađu u dečjem želucu. Nisu uvek pretnje po zdravlje, ali doktori upozoravaju da može doći do komplikacija.

— Deca najčešće gutaju predmete u uzrastu od prve do treće godine života, pa je ovaj period najkritičniji. Najčešće gutaju novčiće, igračke, nakit, baterije i magnete. Neki predmeti su bezopasni, dok drugi mogu dovesti do po život opasnih komplikacija u prvih nekoliko sati od gutanja — upozorava dr Nina Ristić iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj.

Posebno su opasne alkalne baterije koje, ako se zaglave u jednjaku, mogu da oštete zid jednjaka u prvih pola sata nakon gutanja.

— Zadržavanje baterije u jednjaku, čak i ako posle nekoliko sati spontano prođe u želudac, može da dovede do komplikacija poput perforacije jednjaka — govori dr Ristić dok pokazuje šta je sve izvadila iz trbuha mladih pacijenata u poslednje vreme: sitni delovi igračaka, dugmići, zavrtnji, bockalice, magneti… A u svojoj karijeri nema šta nije izvadila — od kockica za jamb do baterija koje najčešće gutaju deca mlađa od pet godina.

— Veoma su opasni i oštri predmeti kao što su igle, čiode, riblje kosti. Opasno je i gutanje više od jednog magneta, ali se to na sreću retko događa kod nas — kaže dr Nina Ristić.

Široke predmete duže od šest centimetara lekari moraju hitno da izvade.

— Postoji opasnost da se zaglave na mestima prirodnih suženja digestivnog trakta. S druge strane, novčić u želucu ili mali plastični delovi igračaka najčešće ne predstavljaju opasnost, te možemo da čekamo i dve do četiri nedelje da ih dete samo izbaci stolicom — objašnjava dr Ristić.

Prvi alarm za odlazak u bolnicu je ako roditelji primete da dete otežano guta, oseća bolove u stomaku ili grudnom košu, ili ima probleme sa disanjem. Operacija je, na sreću, veoma retko potrebna.

Osim progutanih delova igračaka i sličnih predmeta, deca neretko guraju strana tela u nos i uši.

— To su najčešće u pitanju sitni predmeti, ali i semenke različitih plodova koje bubre, trave (npr. popino prase koje je posebno opasno) i insekti — kaže dr Ristić. Kod sumnje na gutanje stranog tela treba se javiti pedijatru.

— Veoma je važno da roditelji ne pokušavaju sami da vade strano telo, jer to može da dovede do povrede — upozorava dr Nina Ristić.

Piju i deterdžent, hemikalije…

Pored gutanja igračaka i drugih sitnih predmeta, doktori su se u praksi susretali i sa decom koja su popila neku od otrovnih hemikalija.

— Veliki problem je i gutanje korozivnih supstanci (kiselina, baza, jakih oksidacionih sredstava), koja se najčešće nalaze u sredstvima za čišćenje u svakom domaćinstvu, i veoma je važno držati ih van domašaja dece — kaže dr Ristić.

Izvor: Blic.rs

Jabuka ne pada daleko od stabla, pa od roditelja možemo naslediti brojne fizičke osobine, ali i bolesti. Od svakog roditelja "kupimo" po dve kopije svakoga gena, a mutacija određenih gena glavni je okidač za nasledne bolesti.

Prvi na listi je visoki holesterol, za šta u potpunosti možemo “kriviti” porodicu, tvrdi američka genetičarka Šivani Nazaret.

"Jedan od 500 ljudi ima genetsku mutaciju koja je uzročnik porodične hiperholesterolemije - nasledne bolesti srca koja može biti uzrok preuranjenog srčanog ili moždanog udara", otkriva Nazaret i dodaje da oboleli od porodične hiperholesterolemije ne mogu regulisati holesterol koji se zato nagomilava u venama.

Ne pomažu čak ni rigorozne dijete ili fizička aktivnost, jer su u ovom slučaju geni učinili svoje, kaže Nazaret.

I dok oba roditelja mogu biti krivci za visoki holesterol, rak dojke nasleđujemo od oca.

Naime, svaki je čovek rođen s genima BRCA1 i BRCA2 koji ne stvaraju zdravstvene probleme dok nisu mutirani. Ali žene koje naslede mutaciju jednog ili oba BRCA gena od strane oca, imaju veći rizik od nastanka raka dojke.

Doktorka Nazaret pojasnila je da navedeni geni nisu opasni po zdravlje muškaraca jer je rak dojke retka pojava među muškom populacijom, dok se isto ne može reći i za žene.

Ako za gubitak kose okrivljujete mušku stranu porodice - obraćate se na pogrešnu adresu. Gen koji ima ključnu ulogu kod ćelavosti nalazi se na hromosomu X, koji muškarci uvek nasleđuju od majki, dok žene isti gen preuzimaju od oba roditelja.

Za dijabetes tipa 2 najčešće je kriv neuredan način života, ali istraživanja pokazuju da čak pet odsto mladih ima znake ove bolesti iako nisu gojazni i redovno vežbaju.

I ovdje je problem genetska mutacija, pa se radi o obliku dijabetesa koji su naučnici nazvali MODY.

Rano prepoznavanje pacijenata s MODY podtipom dijabetesa vrlo je važno, jer oni trebaju drugačiju terapiju koja može godinama kontrolisati bolest bez pojave komplikacija, kaže dr Nazaret.

Ali celoživotne komplikacije javljaju se kod intolerancije na laktozu.

Prirođena intolerancija na laktozu retka je bolest uzrokovana mutacijom u genu koji proizvodi enzim laktazu. Manifestuje se jakim vodenastim prolivom koji se javlja ubrzo nakon prvog obroka mleka (dojenja).

Gubitak nutrijenata je značajan, tako da novorođenče ne napreduje, pa se razvijaju dehidriranost, hipoglikemija i acidoza.

Nakon uvođenja dijete bez laktoze proliv prestaje, dete dobija na telesnoj masi, rast i razvoj se normaliziraju.

Stanje je doživotno i zahteva trajnu ishranu bez laktoze.

Urođena intolerancija laktoze javlja se retko, ali 65 posto odraslih osetilo je probavne smetnje nakon konzumacije mlečnih proizvoda, tvrdi Nazaret i dodaje da se kod većine ljudi osetljivost na laktozu smanjuje s godinama.

Porodično stablo ima veliku ulogu kod nasleđivanja bolesti, upozorava Nazaret. Tako možete zabeležiti sve bolesti koje su pogodile članove vaše uže i šire porodice i tako prepoznati genetske predispozicije za neka stanja.

Ali, neke bolesti mogu ostati “prikrivene” i tokom nekoliko naraštaja, pa ih je nemoguće otkriti ovom metodom, pišu 24 sata.

Nasledne su i dugotrajne glavobolje

Sklonost dugotrajnim i teškim glavoboljama propraćenim mučninom nasledna je u čak 70 do 80 posto slučajeva, tvrdi dr Kejt Henri sa Univerziteta Njujork. Naučnici su otkrili kako gen naziva TRESK izaziva pojavu migrena, a on se često nasleđuje od roditelja.

Bolesti srca preuzimamo od majke

Ako je vaša majka imala probleme sa srcem, imate 20 posto veću verovatnoću da ćete ih imati i vi, otkrile su četiri odvojene naučne studije. Način na koji infarkt majke utiče na našu sklonost njemu, nije u potpunosti razjašnjen, ali ipak je očit, tvrde stručnjaci.

Nismo pošteđeni ni psihičkih bolesti

Oko 10 posto iznosi verovatnoća da ćete naslediti sklonost oboljevanju od depresije, otkrio je američki Institut za mentalno zdravlje. Stručnjaci objašnjavaju da je depresija samo jedna od psihičkih bolesti koje se mogu naslediti, uz bipolarni poremećaj i šizofreniju.

Izvor: N1

Dovoljan je i kontakt očima ili zagrljaj, pa da se beba umiri. Kada čuje otkucaje maminog srca, ona se odmah oseti spokojno, jer ih je slušala dok je bila u stomaku. Zato što više mazite, grlite i ljubite svoju bebu

NIKADA nije previše nežnosti prema bebama - tvrde stručnjaci i razuveravaju roditelje koji se plaše da će ih preterano maženje razmaziti. Naprotiv, oni tvrde da dodiri mogu samo da ih učine zadovoljnim.

- Dovoljan je i kontakt očima ili zagrljaj, pa da se beba umiri. Kada čuje otkucaje maminog srca, ona se odmah oseti spokojno, jer ih je slušala dok je bila u stomaku. Zato što više mazite, grlite i ljubite svoju bebu - poručuje pedijatar Mark Kil.

On podseća da je to moguće i u trenucima dok ih presvlačite ili uspavljujete. Svaka nežnost je preporučljiva, jer pomaže malim bićima da se osete zaštićeno i voljeno.

Izvor: novosti.rs

Roditelji mlađe dece, posebno one koja borave u kolektivu, uvek moraju da budu u pripravnosti kada je u pitanju sekret u plućima i kašalj. Pored tople pileće super, meda i čaja, ne bi bilo loše da usvojite i ove tehnike i pomognete detetu da se što pre oslobodi šlajma.

Postoji nekoliko oblika i vrsta terapija za respiratorne bolesti, ali sve imaju jasan cilj - da obezbede prohodnost disajnih puteva i poboljšaju kvalitet života dece sa plućnim bolestima.

Jedna od tehnika za oslobađanje sekreta iz disajnih puteva je položajna ili posturalna drenaža uz vibraciju i perkusiju (lupkanje).

Metode čišćenja disajnih puteva često se koriste zajedno sa drugim terapijama, najčešće inhalacijom i antibioticima. Po pravilu, ukoliko se posturalna drenaža koristi sa uz ove terapije, inhalacija se primenjuje pre drenaže, a antibiotici se uzimaju posle.

Posturalna drenaža se bazira na delovanju sile teže i različitih položaje tela kako bi se omogućilo da se sekret "preseli" iz pluća i u grlo, a praktikuje se na sledeće, veoma jednostavne, načine.

Kako se izvodi posturalna drenaža?
Ukoliko je dete starije, možete koristiti jastuk, a ukoliko je u pitanju beba, onda drenažu vršte u vašem krilu. Neka se dete u svakom položaju zadrži deset minuta. Takođe, starija deca tokom drenaže mogu da koriste tehniku dubokog disanja.

Za gornji deo pluća - lupkanje od nazad

Potrebno je da dete bude nagnuto na napred pod uglom od 30 stepeni. Bebu okrenite licem prema vama, i naslonite je na grudi. Sedite i nagnite se unazad.

Ukoliko je beba starija, neka vam sedne u krilo, i nagnite je preko ruke.

Dlan oblikujte konkavno, tj blago ga zakrivite kao kašiku, i tako nameštenim dlanom blago lupkajte dete između lopatica i ključne kosti, izbegavajući kičmu. Starije dete u krilo može uspravno da stavi jastuk i da se blago presavije preko njega.

Za gornji deo pluća - lupkanje od napred

Potrebno je da dete bude nagnuto na nazad pod uglom od 30 stepeni. Kada se namestite, konkavno oblikovanom šakom lupkajte dete u predelu grudi između bradavice i ključne kosti.

Za donji deo pluća - bočni položaj

Ukoliko je u pitanju beba, nju je potrebno da položite na kolena, bočno. Ukoliko je u pitanju starije dete, potrebno je da ispod donje strane postavite jastuk kako bi gornji deo tela bio nagnut kao dole pod uglom od 30 stepeni. Konkavno oblikovanom šakom lupkajte dete ispod pazuha i sa leve i sa desne strane.

Za donji deo pluća - lupkanje od nazad

Bebu postavite potrbuške, na svoja kolena tako da joj gornji deo tela malo nagnut na dole. Sa konkavno oblikovanim dlanom lupkajte bebu u predelu donjeg dela rebara i ispod pazuha i sa leve i sa desne strane. Starije dete neka legne na stomak, a tokom lupkanja, ispod stomaka neka stavi jastuke tako da mu gornji deo tela "pada" pod uglom od 30 stepeni.

Za donji deo pluća -lupkanje od napred

Bebu postavite da leži na leđima na vašim kolenima. Kolena blago ispružite kako bi beba bila nagnuta malo na dole. Zaobljenim dlanom lupkajte bebu u predelu bradavica i odmah ispod njih. Starijem detetu pod leđa stavite jastuke kako bi gornji deo tela bio nagnut na dole. Ukolko je u pitanju devojčica u pubertetu kojoj se razvojaju grudi, perkusija, odnosno lupkanje se praktikuje ispod grudi i sa strane, ispod, pazuha.

Izvor: yumama.com

Jula 2012. godine, u časopisu Pediatrics, objavljen je rezultat studije koju je sproveo tim stručnjaka iz Finske, na čelu sa dr Bergrothom ( Univerzitetska bolnica Kuopio, Finska ). Ovaj tim analizirao je povezanost učestalosti javljanja respiratornih infekcija kod beba koje su u kontaktu sa mačkama i psima tokom prve godine života.

U periodu kada su respiratorne infekcije česte, a poznati faktori koji doprinose češćem javljanju su boravak u kolektivu ( jaslice ), starija braća i sestre, kao i izostanak dojenja.

Mi vam je ne predstavljamo sa ciljem da po kratkom postupku nabavite kućnog ljubimca, za to su potrebni i drugi, jači motivi, nego da bismo razrešili nedoumice i umirili strepnje parova koji već imaju kucu ili macu, a očekuju novog člana porodice.

Studijom su obuhvaćena deca rođena u istočnom i srednjem delu Finske u periodu od 2002-2005. godine, njih 397. Ova deca praćena su od trudnoće, a podaci o respiratornim infekcijama i njihovom lečenju, kao i o kontaktu sa mačkama i psima tokom prve godine života prikupljani su na osnovu nedeljnih dnevnika i upitnika na kraju prve godine.

U studiju su uključene samo zdrave bebe rođene u terminu, a analizirani su i podaci o polu deteta, godišnjem dobu rođenja, braći i sestrama, porodičnoj sklonosti ka alergijama, socioekonomskom statusu porodice, dojenju, izloženosti duvanskom dimu, o boravku u kolektivu, kontaktu sa drugom decom i kontaktu sa mačkama i psima ( celodnevni kontakt ( ljubimci koji žive u stanu/kući ), dnevni kontakt 6-16h i kontakt ˂ 6h dnevno ).

Analizom prikupljenih podataka došlo se do zaključka da je kontakt sa mačkama i psima u najranijem uzrastu moguć zaštitni faktor od infekcija uopšte ( deca u kontaktu bila su zdrava više nedelja tokom prve godine života od dece koja nisu imala kontakt sa mačkama i psima ), a naročito je izražen zaštitni efekat u odnosu na respiratorne infekcije, pogotovo zapaljenje uha i nosa ( otitis i rhinitis ).

Studija je pokazala i da je nešto izraženiji pozitivan efekat kontakta sa psima, naročito onima koji veći deo dana borave napolju ( najzdravija su bila deca koja su u kontaktu sa psima koji manje od 6h dnevno provode unutra ).

Autori studije moguće objašnjenje vide u tome što ovi psi sa sobom u kuću unose više „prljavštine“, tj. raznovrsniji mikrobiološki „svet“, čime je stimulacija i „podešavanje“ nezrelog dečijeg imunog sistema efikasnija, odgovor na virusne respiratorne infekcije složeniji i bolji, a bolest kraćeg trajanja.

Priredila: dr Ivana Veljić
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Evo šta možete da učinite ako vaše dete odbija da sedi u auto sedištu, da se vozi u kolima ili da se veže

Deca različito reaguju na vožnju u auto-sedištima pa nekad i sa izuzetno burnim negodovanjem. Jasno vam je da je bezbednost dece uvek na prvom mesto ali šta ako vaš bebac uporno odbija sedište, negoduje, vrišti, plače ili izvlači ruke iz pojaseva (kod starije dece)?

U saradnji sa Marijanom Jovanović iz Centra za promociju bezbednosti saobracaja pripremili smo vam nekoliko korisnih saveta.

NAJVAŽNIJE: Čak i kad su nervozni, bolesni ili se bune iz bilo kog razloga, decu ne treba da vadite iz auto sedišta jer ako i samo jednom popustite, i izvadite ih kod sebe u krilo, zapamtiće to i ponavljaće plakanje i kukanje, jer njima je najlepše u naručju.

Oduprite se iskušenju!

Nije lako slušati dete kako plače ali važno je da budete svesni toga da je pustiti dete da plače manje opasno od vožnje koja nije bezbedna.

Nekad to bude jako teško, i skoro svako od nas bar jednom dođe u iskušenje da izvadi dete iz auto-sedišta jer ne može da sluša "dernjavu". Probajte da nađete način da prebrodite to, pravite češće pauze, pojačajte muziku, dodajte dudu ili šta već pomaže, ali istrajte u tome da uvek budu u auto-sedištima.

Kritičan period od sedam do devet meseci

Obično kritičan period bude oko 7, 8, 9 meseca: naučili su da sede, žele da gledaju kroz prozor, pogotovo ako imaju starijeg brata ili sestru koji sedi pored njih, a okrenut je u smeru vožnje - tada se obično jako bune i ne žele da budu u poluležećem položaju. Ono što tad možete uraditi je da ih uzdignete i da u tzv jajetu budu pod uglom od 60 stepeni umesto dotadašnjih 45.

Neka dece preplaču svaku vožnju u prvih godinu dana, dok god se voze u suprotnom smeru, ali da vas utešimo ima dece i koja se nikad ne bune. Na vama je da istrajete i da pre svega mislite na njihovu bezbednost, jer nezgode se mogu desiti uvek i svugde, nikad to ne znamo.

Sa 15 meseci prestaju problemi

Kada se sa minimum 15 meseci okrenu u smer vožnje, najčešće prestanu problemi sa plakanjem, ali zna da se javi problem sa izvlačenjem ruku iz kaiševa. Prvo što treba da proveirite je da li su kaiševi dovoljno jako zategnuti (izmedju kljucne kosti i kaisa sme da stane najviše jedan prst) i da li su na odgovarajućoj visini (kais treba da izlazi iz proreza tako da bude u ravni ramena deteta ili malo iznad - napomena kada se deca voze u suprotnom smeru je obrnuto pravilo kaisevi treba da izlaze u ravni ramena ili malo ispod).

5 korisnih trikova

Postepena adaptacija

Važno je da dete polako i postepeno navikavate na vožnju posebno u situaciji kad ste već otkrili da vaš mališan negoduje vožnju. To znači da je prvi put dovoljno da samo sedi u autosedištu bez vožnje pa da potom pređete neku kratku relaciju pa sve dužu i dužu.

Priča o medi

Kod malo starije dece možete se poslužiti pričama ili njihovim omiljenim junacima. Deca bolje prihvate priče koje su u trećem licu pa umesto da mu pričate o tome kako ćete nastradati ako se ne veže, ispričajte mu priču o o medi koji je izvlačio ruke iz kaiseva i mama je naglo zakočila pa je on udario glavu o prednje sedište i morao je da ide kod doktora i jako ga je bolelo.

Igre vožnje

Ako vaše dete odbija i da kroči u automobil jer je već vezalo neki strah sa automobilom i sedištem probajte da simulirate vožnju u sigurnoj zoni – najbolje kod kuće. Igrajte se vožnje, putujte sa tačke A na tačku B, kupite male igračke automobile, zamišljajte kako putujete na neka divna mesta, ali i u toj igri ne zaboravite da se vežete!

Neka vožnja bude zabavna

Postarajte se da detetu bude udobno, prijatno i zabavno tokom vožnje. Idealno je da je mama pored deteta na zadnjem sedištu dok tata vozi. U tom slučaju mamino prisustvo već govori bebi da je sve bezbedno i sigurno, a uz to mama može da animira bebu dodavajući igračke, pevajući pesmice i sl. Ukoliko vozite sami neka dete ima uz sebe omiljenu igračku, pustite dečije pesme i sl.

A vi kako ste?

Kada plakanje deteta preraste i u vašu nervozu pred svaku vožnju jer već unapred očekujete dernjavu upadate u začaran krug jer beba oseti vašu nervozu. Zapamtite da ste vi model i prozor u svet vašem detetu. Zato budite opušteni i čak i kad beba plače pokušajte da šaljete signal: sve je u najboljem redu. Čak i previše animiranja deteta zna da pogorša situaciju jer dete oseti da to nije uobičajeno ponašanje. Kad u toku plakanja izvadite dete iz sedišta vi mu sami šaljete poruku: dođi ovde će ti biti bolje. Zato smireno i bez popuštanja.

Na kraju krajeva, sa plakanjem ili bez stižete na cilj, a najvažnije je da put do tog cilja bude bezbedan.

Izvor: bebac.com

Ponekad se dešava da se stvari otmu kontroli i da bebe počnu da plaču, pa onda taj plač roditelje izbezumi, i onda oni ne znaju šta treba uraditi u toj i sličnim situacijama. Uf, to je ponekad baš neizdržljivo i teško je ne samo našim ušima, već i naše srce počinje da preskače i otkucaji se tokom dana uvećavaju više nego što je uobičajeno.

Bebe sa mekanim obraščićima i okruglim glavicama deluju tako slatko i mame nas da reagujemo na najnežniji mogući način. Roditelji daju sve od sebe kako bi se one osećale srećno i zadovoljno. Često su spremni da im se posvete i više od sopstvenih kapaciteta, da bi njima bilo sve potaman.

Najčešće roditelji znaju da je podsticanje u periodu ranog razvoja važno i korisno i u većini slučajeva se trude da budu strpljivi, da ne dozvole da se stvari otmu kontroli i daju sve od sebe da sve bude onako kako su zamislili da treba da bude. Znaju da i ptice kada uče da pevaju, lepota njihovog pevanja zavisi od uslova i okruženja u kojima žive i lete. Pa kako onda da roditelji svojim bebama ne obezbede najbolje uslove za odrastanje!

A onda, ponekad se dešava da se stvari otmu kontroli i da bebe počnu da plaču, pa onda taj plač roditelje izbezumi, i onda oni ne znaju šta treba uraditi u toj i sličnim situacijama. Uf, to je ponekad baš neizdržljivo i teško je ne samo našim ušima, već i naše srce počinje da preskače i otkucaji se tokom dana uvećavaju više nego što je uobičajeno.

Pa onda to stavljanje različitih stvari u usta, koja su posebno osetljiva u ovom periodu, pa se u ustima nadje i ono što treba i ono što ne treba da bude, tako da brzo zaboravimo mekane obraščiće naših beba i njihove slatke osmehe. Posezanje za novim stvarima, pokazivanje da se plaše, počinje da remeti naš mir. Roditelje počinje da frustrira i to što deca ne govore u ovom uzrastu, što ne umeju samostalno da se umire, što ne razumeju pravila, ne razumeju u potpunosti značenja reči. Na naše “Ne” obično ne reaguju.

Ono što iskustvo pokazuje jeste da roditelje nekako najviše frustira što bebe u uzrastu od 0 do 6 meseci često plaču. U stanju su nekada da neprekidno plaču. Od toliko obaveza koje roditelji imaju na repertoaru tokom dana, plač je samo još jedno dolivanje ulja na vatru i roditelji sami sebi ponekad deluju kao perpetuum mobile u ovom važnom period odrastanja njihove dece.

Situacije kada bebe plaču roditelji rešavaju na različite načine
Neki roditelji ostavljaju bebu da plače sa idejom da će naučiti sama da se umiri.

Neki drugi roditelji znaju da povise glas, a bogami neki znaju i da je udare, manje ili više.

Posle se pravdaju da su sve pokušali, i da baš ništa nije dalo željeni rezultat. Najčešće, kada se desi ovakva situacija, roditelji se žale što su dozvolili sebi ovakvu reakciju, neki se posle sopstvene reakcije rasplaču, a ima i onih koje izjeda osećanje krivice. Pojedini roditelji se pravdaju: “Neće joj ništa faliti da je pljesnem po guzi”, “neće ona meni “isterivati besne gliste od malih nogu”.”Mora da nauči od malih nogu ko je glavni u kući!.”

Imajući u vidu opisanu situaciju, šta roditelji treba da znaju u vezi sa plakanjem i zašto opisane reakcije roditelja nisu podsticajne za razvoj deteta?

Kada decu ovog uzrasta ostavite da plaču, plakaće do iznemoglost i teško da će naučiti da se umire sama.
Deca nisu sposobna da nauče da se samostalno umire pre uzrasta od 4 do 5 meseci.
Kada dete ostavite da plače i ne reagujete na plač, najčešće dete nastavlja da sve glasnije vrišti, i vrlo brzo shvati da je potrebno da bude agresivno da bi skrenulo pažnju na sebe.
Ono što je još opasnije, kada roditelji na plač ne obraćaju pažnju, neka deca potpuno prestanu da reaguju. Vremenom ta deca osećaju tugu, nesigurna su i niskog samopoštovanja. Dugoročno, ona gube poverenje u sebe, ali i u druge ljude, a doživljeni stres trajno oštećuje detetov psiho-fizčki razvoj.

Šta je poželjno da roditelj uradi u situaciji kada beba počne da plače?
Razmislite ,šta vam detete poručuje kada plače? Zašto plače? Šta mu je potrebno u toj situaciji? Šta plačom želi da vam saopšti, koje značenje ima plač za dete? Čime je dete nezadovoljno?

Možda vam samo kaže: „Gladna sam”, „mokra sam”, „vruće mi je, hladno mi je”, „boli me stomak, grlo, telo”, „imam gasove”, „bolesna sam”, „dosadno mi je, umorna sam”, „želim da me mazite, nosite”,„uplašena sam, možda od sopstvenog plača”,„ne znam ni zašto uopšte plačem”.

Potom nahranite bebu ako je gladna, zamenite joj pelenu, pevajte joj, obucite joj odeću, skinite je, možda joj je toplo, ljuljuškajte je, mazite je, držite je u naručju, prošetajte sa njom, pustite joj muziku.

Verbalizujte osećanja:“sada si se izgleda rastužila/o, treba ti da se umiriš”, “srećna si jer se igraš sa medom (igračka).
Imenujte stvari koje su bebi u vidokrugu “ovo je žirafa (misli se na igrčku)”, imenujte radnje “mama sada piše pismo”.
dodajte im stvari koje su im u vidokrugu da se igraju.
pokažite im objekte različitih boja i teksture.
pustite im muziku.
smešite im se.
Ono što je važno da zapamtite da bebe nikada ne plaču da bi vas naljutile ili iznervirale, one plaču jer im nešto važno treba.

Kada razmišljate i reagujete na ovaj način:

Pomoći ćete svom detetu da razume svet i da bude u kontaktu sa vama.
Detetu ćete pružiti sigurnost, bezbednost, poverenje, ljubav, a to mu je u tom trenutku itekako potrebno.
Može da se desi da ste sve gore napisano isprobali, a vaša beba ne prestaje da plače, i vi gubite kontrolu u toj situaciji, onda je pre svega potrebno da primenite jednu od strategija samoregulacije da biste se umirili.

Samo ako ste mirni bićete sposobni da pružite svom detetu ono što mu je potrebno. Imajte na umu da ukoliko ste umorni i pod stresom, biće vam veoma teško da sačuvate mir i u potpunosti zadovoljitet potrebe svog deteta.

Predlažemo vam neke od načina za samoregulaciju, kojima možete regulisati svoje ponašanje:

Npr., pozitivan razgovor sa samim sobom: podsetite sebe da nijedan roditelj ne može svaki put shvatiti šta nije u redu. A ponekad je zapravo sve u redu i vi činite dovoljno samim tim što ste tu.
Npr., izađite iz ove situacije: smestite bebu bezbedno u kolevku i izbacite svoju frustraciju negde drugde – dišite, napustite prostoriju, izađite napolje. Vratite se kada se smirite.
Npr., pozovite prijatelja: pozovite nekog prijatelja ili rođaka za pomoć ili podršku. Ako možete, zamolite vašeg partnera/partnerku, roditelja ili komšiju da preuzme brigu o bebi na neko vreme dok se vi ne budete osećali bolje
Vaša reakcija na ovu situaciju je ključna za razvoj vašeg deteta, jer beba iz vaših reakcija uči da nije sama, da postoji osoba koja je tu za ono što njoj treba, razvija se odnos poverenja, beba zna da kada joj nešto treba da će njene potrebe biti zadovoljene.

Redovnim reagovanjem odraslih izgrađuje se osećaj sigurnosti i poverenja koji pomaže novorođenčetu da tokom odrastanja više istražuje, bez oslanjanja na odrasle i da bude samostalnije.

Istraživanja pokazuju da, u proseku, bebe na čiji plač se redovno reaguje, manje plaču nakon četvrtog meseca zato što znaju da će dobiti reakciju koja im je potrebna.

Osim toga, ovakav način reagovanja pomaže da se naprave veze u određenim delovima mozga (hipokampus, amigdala) tako da će dete, do kraja svog života, moći brže i bolje da se oporavlja od reakcija na stres i imaće snažnije veštine emotivne samoregulacije.

Pre nego što napune 6 meseci, bebe ne razumeju svet dovoljno da bi mogle biti razmažene. One nisu dovoljno razvijene da nauče kako da manipulišu roditeljima kako bi dobile ono što žele. Sve što znaju da rade jeste da plaču kako bi njihove potrebe bile zadovoljene.

Zapamtite, reagovanjem na detetove potrebe dete se ne može i neće razmaziti. Nemoguće je razmaziti dete sa previše ljubavi i tešenja.

Roditelji ne bi trebalo da očekuju od sebe da će svaki put biti u stanju da reaguju na konstruktivan način, bebama je potrebna uteha najveći deo vremena, a ne sve vreme.

O autorki

Smiljana Grujić je psihološkinja i psihoterapeutkinja posvećena obrazovanju. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. Smiljana je stručna saradnica Fondacije Novak Đoković.

Izvor: Novak Djoković Fondacija

Tanka je linija između brige za unuke i uplitanja u njihovo vaspitanje, a bake i deke je često prekorače. Kako roditelji treba da se postave u toj situaciji?

Podižući vas, vaši roditelji su ulagali mnogo ljubavi, truda i vremena da bi vam obezdedili lep i udoban život. Zato bi bake i deke trebalo da zaborave na roditeljsku ulogu, i neopterećeno uživaju u unucima. Deca razumeju da kod vas ne mogu očekivati isti tretman kao od baka i deka i znaju da nećete biti tako popustljivi.

Važno je da između unuka i baka i deka postoji emocionalna povezanost i toplina. Deca mogu da mnogo nauče od starijih – strpljenju, toleranciji, lepim manirima, tim pre što bake i deke imaju puno vremena u odnosu na preopterećene roditelje. Vreme provedeno sa bakama i dekama uči ih važnosti porodičnih veza i porodičnoj privrženosti. Pored toga, ako vaše dete provodi prijatno vreme s bakama i dekama, verovatno će jednog dana podsticati svoju decu na druženje s vama.

U većini porodica danas, oba roditelja rade, pa silom prilika manje učestvuju u važnim pitanjima razvoja deteta, kao što su socijalizacija, disciplina ili jezički razvoj. Ukoliko baka i deka preuzmu ulogu „čuvara“, može se desiti da postanu loši vaspitači, jer preterana popustljivost vodi ka pomeranju granica u vaspitanju dece.

Zato, evo nekoliko saveta za roditelje:

U zajedničkom razgovoru odredite nekoliko osnovnih pravila kojih svi treba da se pridržavaju, na primer, oko gledanja televizije
Ukoliko postoji neslaganje u stavovima izmedju vas i vaših (ili partnerovih) roditelja, odmah to raspravite, ali ne pred decom. Ako osećate uplitanje, dvostruke igre, zauzimanje strana ili slično, reagujte.
Objasnite svakom članu porodice šta od njega očekujete.
Zahvalite roditeljima na pomoći ili nekom dobrom potezu. To će ih ohrabriti i dati smernicu da čine „pravu stvar“, jer su i oni osetljivi i nesigurni jer ih ipak godine ograničavaju.
Ne očekujte previše. Krenite od onoga da je „svaka pomoć dobrodošla“.
Ukažite im poverenje zbog njihovog znanja i iskustva, ali i zbog ljubavi koju osećaju za unuke.
Redovna porodična druženja važna su za održavanje porodičnih odnosa.
Budite dobar primer, jer kako vi posupate prema vašim roditeljima, tako će jednog dana vaša deca postupati prema vama.
Budite spremni i da se suočite sa promenama, jer ne znači da ukoliko ste vi povezani sa roditeljima, da će i vaša deca biti povezana s vama.

Saveti za bake i deke:

Ne mešajte se u osetljiva pitanja. Uključite se samo ako vas pitaju za savet.
Budite fleksibilni. Zahtevi današnjice, a i unuka i njihovih roditelja se menjaju. Ono što je bilo aktualno i značajno juče, ne mora važiti i za sutra.
Pokušajte da nadoknadite unucima ono što gube zbog prezaposlenosti roditelja. Vodite ih u šetnju, pričajte, crtajte, igrajte se. Možda ni vi niste to stizali kada ste bili u njihovoj situaciji i godinama.
Pokušajte da unucima prenesete porodične vrednosti i objasnite im njihovu važnost.
Dajte prednost odlukama roditelja. Ukoliko ima neslaganja među njima, saslušajte ih i dajte im mudar savet vođen vašim iskustvom.
Ukoliko živite u zajedničkom domaćinstvu, povremeno negde otputujte, da osete kada vas nema. I vama je potreban odmor.
Pomozite svojim unucima i njihovim roditeljima svojim znanjem i iskustvom, ali im nemojte nametati svoje stavove. Nenametljivost je već sama po sebi pomoć.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Pomozite detetu da bolje spava tokom toploh letnjih noći

Letnje vrućine su na vrhuncu i teško se podnose. Posebno na oprezu treba da budu roditelji malih beba koje su ranjive jer ne mogu reći kada im je vruće, a telo im se vrlo brzo može pregrejati.

— Ako je bebama prevruće, preti im rizik od sindroma iznenadne dojenačke smrti. Ako su im glava ili vrat oznojeni, ako su crvenije u licu, imaju osip ili ubrzano dišu, radi se o mogućim znakovima preznojavanja — rekla je savetnica za roditeljstvo Lusi Šrimpton i dala savete koji će pomoći da temperaturu tela deteta održavate u normalnim, zdravim okvirima.

Obucite ga prikladno

Ako je u prostoriji jako vruće, iznad 25 stepeni Celzijusovih, dete obucite u tanki pamučni bodi ili ga samo prekrijte laganom gazom. Ako je temperatura između 20 i 23 stepena, možete odabrati kratke pantalonice i majicu kratkih rukava ili eventualno čarapice uz bodi. Stavite se u kožu deteta i obucite ga kako bi i sebe.

Napravite promaju

Rano ujutro ili predveče otvorite prozore da bi vazduh mogao da cirkuliše. Deca će biti izložena laganom povetarcu, ali ih nemojte izložiti direktno promaji ili ostaviti na sunčanoj strani sobe.

Koristite odgovarajuću posteljinu

Sklonite vodootporne plahte koje zadržavaju toplinu i tako uzrokuju da se dete znoji. Koristite samo pamučnu posteljinu.

Osvežite ih prijatnom kupkom

Mlaka voda pomoći će da dete osvežite pre spavanja i rešite ga muke. Pripazite samo da kupanje ne traje predugo, da detetu ne bi postalo hladno.

Nabavite termometar

Ako u sobi imate termometar, znaćete kolika je temperatura i moći ćete prikladno da obučete dete.

Stavite led u dečju sobu

Velike posude smrznute vode će se polako topiti u sobi i tako hladiti vazduh. Možete pred njih postaviti ventilator koji će pomoći da se hladniji vazduh rasprši po celoj prostoriji.

Neka bude smireno

Ako je detetu vruće, može biti nervozno i frustrirano. Nemojte menjati navike i olakšajte detetu tako da mu čelo ili vrat prebrišete gazom natopljenom mlakom vodom.

Pobrinite se da dete pije dovoljno vode

Kad je vruće, deca će, kao i odrasli, biti žednija. Ako dojite, majčino mleko će biti dovoljno za održavanje bebinog organizma hidriranim.

Redovno mu merite temperaturu

Ruke i stopala hlade se brže od ostatka tela i normalno je da su nešto hladniji na dodir. Temperaturu tela proveravajte tako da opipate zadnji deo vrata ili pomoću toplomera.

Izvor: Index.hr