Pervazivni razvojni poremećaji pripadaju poremećajima ranog dečijeg uzrasta, a karakterišu se poremećajima verbalne komunikacije, oštećenjem socijalne interakcije i stereoptipnog ponašanja.

Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti u pervazivne poremećaje spadaju:

Dečiji autizam
Atipični autizam
Aspergerov sindrom
Rettov sindrom
Drugi dezintegrativni poremećaji u detinjstvu
Poremećaj hiperaktivnosti povezan sa intelektualnim teškoćama i stereotipnim pokretima
Nespecifični pervanzivn poremećaji
Dečiji autizam je složen razvojni poremećaj koji se karakteriše sa slabom ili nikakvom socijalnom interakcijom i ograničenim komunikacijskim obrascima ponašanja. Javlja se u tokom prve tri godine života.

U populaciji dečaka ovaj poremećaj je 4 puta češći nego kod devojčica.

Uzrok nastanka

Iako je područje autizma veoma razvijeno, tačan uzrok je još uvek nepoznat. Stanje autizma ima veze sa biohemijskim i neurološkim promenama na mozgu, ali se ne zna odakle te promene potiču.

Simptomi autizma

nedostatak želje za komunikacijom
teškoće u govoru ili sporiji razvoj govora
oskudna neverbalna komunikacija ,uključijući kontakt očima,gestove i govor tela
nekada se razvije govor ,deca su pričljiva,ali ne postoji istinska dvosmerna razmena između deteta i sagovornika
često su prisutne eholalije
ne odazivaju se na ime
u ponašanju je izraženo hodanje u krug i na prstima,klate se,igraju se sami sa sobom
igra je stereotipna
ne održava kontakt pogledom
imaju problem sa apstraktnim mišljenjem

Aspergerov sindrom se karakteriše poteškoćama u društvenoj interakciji i ograničenim,stereotipnim interesima i aktivnostima.Razlikuje se od autizma jer kod njega nema zastoja u komunikativnom i kognitivnom razvoju. Deca sa Aspergerovim sindromomo nisu povučena u društvu, prilaze drugima. Aspergerov sindrom se može javiti kasnije nego autizam te se dijagnoza postavlja između 5.i 9.godine

Atipični autizam se javlja nakon treće godine života .Nedostaje poremećaj u jednoj ili dve sfere koje su potrebne za dijagnostikovanje autizma. Najčešće se razvija kod osoba sa teškim specifičnim razvojnim poremećajima receptivnog govora.

Rettov sindrom se javlja se na uzrastu od 7-18 meseci života.Klinička slika obuhvata stečenu mikrocefaliju,gubitak komunikacije i voljne funkcije šake,pojavu stereotipnih pokreta,različita autistična obeležja.Česte su i epizode hiperventilacije.

Stadijum razvoja poremećaja

Rani stadijum stagnacije počinje između 6. i 18. meseca
Stadijum brze destrukcije počinje na uzrastu između 1. i 3. godine života
Pseudostacionarni stadijum počinje na uzrastu od ktraja 2. do kraja 10.godine
Stadijum kasne motorne deterioracije počinje posle 10 . godine i traje godinama.
Lečenje : terapija lekovima, defektološki tretman kao i psihološko savetovanje i podrška porodici.

Dezintegrativni poremećaj u detinjstvu nastaje oko 3-4 godihne života.Događa se fizičko i psihičko nazadovanje.Uzrok je često nepoznat .

Poremećaj hiperaktivnosti povezan sa intelektualnim teškoćama i stereotipnim pokretima – u prvom planu je naglašeno hiperkinetsko ponašanje: motorni nemir,impulsivnost,slaba pažnja,stereotipije nisu toliko naglašene kao u autizmu,ponekad ga je teško diferencirati od autistične kliničke slike.

Radmila Čvorović, dipl.defekolog logoped-fonoped
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Dete od tri godine se probudi “u sred noći”, pipnete ga – “gori” – temperatura 39.7!

Ovo je veoma česta situacija tokom zimskih meseci (mada se može desiti bilo kad). Većina roditelja se odmah užurbano sprema, dete pravo iz kreveta se hitno nosi u dežurnu ambulantu. Ako to uradite ovih dana, videćete da još bar desetak dece čeka sa istim problemom ispred ordinacije dežurnog pedijatra, i svi su “hitni slučajevi”.

Da li je baš tako?
Srećom, većina ove dece NISU pacijenti koji imaju ozbiljan zdravstveni problem koji traži neodložnan pregled i lečenje! Zato smo odlučili da vam pokažemo kako da pomognete Vašem detetu kada iznenada dobije visoku temperaturu, šta treba uraditi pre nego otrčite kod lekara.

Šta je povišena temperatura?
Normalna telesna temperatura, merena ispod miške (aksilarno) je do 37stepeni. Kada se meri “u guzi” (rektalno), gornja granica telesne temperature je za pola stepena viša – 37,5.

U daljem tekstu će se govoriti u vrednostima aksilarne (merene ispod miške) temperature jer je to ipak lakši i prihvatljiviji način merenja za većinu dece.

Kad je telesna temperatura do 38 stepeni ona se ne smatra za visoku, pa se deca sa temperaturom od 37,5 – 38 nazivaju subfebrilna. Kada dete ima preko 38 stepeni radi se o “pravoj” povišenoj temperaturi (febrilna deca), a kada je preko 39 (neki kažu preko 39,5) možemo reći da se radi o veoma visokoj temperaturi. Temperatura preko 40 dovodi mame i tate na ivicu očaja, ali stvarno zahteva brzu akciju, jer bez obzira na uzrok, mora neodložno da se “obara”.

Zašto se javlja visoka temperatura?
Visoka telesna temperatura je skoro uvek znak znak neke bolesti ili poremećaja, ali su infekcije najčešći uzrok iznenadno povišene temperature. Većina virusa i bakterija po ulasku u dečji organizam pokreću odbrambenu reakciju imunološkog sistema. Jedna od manifestacija borbe organizma sa infektivnim uzročnicima je povišena telesna temperatura.

Kako je brzo “skinuti”?
Temperatura do 38oC (mereno “pod mišku”) kod najvećeg broja ne zahteva obaranje. Ako je temperatura preko 38oC ne treba paničiti već pribrano preduzeti sledeće jednostavne mere. Cilj navedenih postupaka nije potpuna normalizacija telesne temperature, već njeno spuštanje u bezbedne vrednosti – ispod 38oC.

Prvo rashladite dete!
Kada ste u kući ili stanu skinite dete, a nemojte ga pokrivati! Veliki broj roditelja, a skoro sve brižne bake se plaše da otkriju dete, “da se ne prehladi”. Ovo je velika zabluda, ali i opasnost po dete. Pretopljavanje deteta dodatno povećava temperaturu i rizik od komplikacija. Hlađenje je najbrži i najefikasniji način obaranja povišene telesne temperature dok čekamo da lek (antipiretik) ispolji željeni efekat (petnaestak minuta, a nekada je potrebno i duže čekati).

Kada se radi o veoma visokoj temperaturi – preko 39-39,5oC najbolje “oružije za brzo dejstvo” je tuširanje dece mlakom vodom. Treba izbegavati hladnu vodu koja je veoma neprijatna za dete koje “gori”. Umesto tuširanja možete mlakom vodom natopiti pamučnu pelenu, potom pažljivo “orositi dete” koje sedi ili leži, tako da koža bude pokrivena kapljicama mlake vode. Zatim se golo dete ostavi da se osuši bez pokrivanja. Ova se procedura može ponavljati koliko je potrebno, za razliku od lekova koji imaju definisane dozne intervale.

Alkoholne frikcije su praktično napuštene, ali ima lekara koji ih i dalje “prepisuju” deci sa izuzetno visokom temperaturom. Pokazalo se da je mlaka voda jednako efikasna kao i alkohol, ali je daleko manje neprijatna za dete.

Pravilno rashlađivanje deteta je neophodno, efikasno, ali kratkotrajno. Zato je neophodno primeniti lekove za snižavanje temperature!

Lekovi – antipiretici
Lekovi su stub borbe sa visokom temeperaturom. Njih treba davati kada je telesna temperatura iznad 38oC. Na našem farmaceutskom tržištu postoji nekoliko preparata koji su prikladni za obaranje visoke telesne temperature kod dece, a najčešće se koriste: paracetamol (Eferalgan Paracet, Febricet, Miralgin, Sanicet, …) i ibuprofen (Brufen, Ibuprofen).

Salicilate (Andol, Anbol, Midol, Aspirin, Novandol) ne davati deci za skidanje temperature! Salicilati kod dece mogu dovesti do teških komplikacija, naročito kada dete ima infekcije uzrokovane određenim tipovima virusa, tako da se već mnogo godina ne koriste za snižavanje povišene telesne temperature. Ove komplikacije su, ruku na srce, veoma retke, ali izuzetno opasne.

Paracetamol i ibuprofen ne izazivaju takve opasne reakcije, a imaju sličnu efikasnost kao i salicilati. Ako dete ne reaguje na paracetamol treba probati sa ibuprofenom, i obrnuto. Ne treba davati oba leka istovremeno (osim u retkim izuzecima). Postoje dobro definisane preporuke za kombinovanje paracetamola i ibuprofena, ali to treba raditi samo po upustvu pedijatra.

Kako se daju lekovi za obaranje temperature?
Antipiretici se najčešće daju kao sirupi – oralno ili kao čepići u guzu – rektalno. Prirodnije je da se lek da kašičicom, ali ako dete povraća ili odbija lek na usta mogu se primeniti čepići (supozitorije). Kod primene čepića, dete staviti potrbuške, nežno staviti čepić u guzu, potom rukom stisnutu guzu u trajanju od par minuta da rastopljeni čepić ne iscuri napolje. Paracetamol se može nabaviti u obliku supozitorija, za razliku od ibuprofena. Doze su iste, a efekat leka nastaje nešto brže nego kod oralnih preparata.

Supozitorije ne treba davati kada dete ima proliv jer tada se lek ne može resorbovati sa sluznice rektuma, ali se može pogoršati proliv izazivanjem nepoželjnih pokreta debelog creva.

A doziranje?
Antipiretici se dakle daju po potrebi, kada je temperatura preko 38oC, ali se mora poštovati doza leka i intervali davanja. Precizno doziranje određuje lekar, ali pomenuti preparati su prilično bezbedni i mame treba da znaju koliko dete može dobiti leka, a da se ne pretera, ali i da se ne da mala doza koja nema efekta. Uputstvo za upotrebu sadrži bezbedno doziranje, pa ga pročitajte.

Kada počinje dejstvo leka?
Svi antipiretici obično traže 15-30 minuta (nekad i duže) za početak dejstva. Zato treba biti strpljiv, a ako temperatura i dalje raste ponoviti tuširanje mlakom vodom. U prvim danima infekcije nije realno očekivati da lek vrati temperaturu na normalne vrednosti. Dobro je da ona bude ispod 38oC, pa i mama treba da zna da sve dok je infekcija u burnoj fazi, nema čudotvornog leka za potpunu normalizaciju telesne temperature.

Kada možemo mirno sačekati jutro?
* Ako se dete posle neprijatnog buđenja brzo rasani, zna gde je, uspostavlja dobar kontakt sa roditeljima.

* Kada posle davanja antipiretika aksilarna (merena pod miškom) temperatura “padne” ispod 38 stepeni.

* Kada se dete, posle pada temperature, oraspoloži, a potom nastavi mirno da spava (naravnom, bez nepotrebnog pokrivanja i utopljavanja).

* Ako pored povišene temperature nema drugih simptoma i znakova bolesti – ne treba žuriti, mirno sačekajte jutro.

Kada stvarno treba što pre stići do pedijatra?
* Kada beba u prvom mesecu života ima visoku temperaturu treba neizostavno posetiti pedijatra. Posle pregleda i brzih laboratorijskih analiza (krvna slika, pregled mokraće) pedijatar će postaviti dijagnozu i odrediti terapiju. Infekcije u prvim nedeljama života se po pravili leče u bolnici, zato ne treba čekati. Ovo važi i za bebe u prvoj godini života kojima temperatura ne padne posle rashlađivanja i datog leka (antipiretika).

* Ako je dete pospano, totalno bezvoljno, ne može “na noge”, povremno “ječi” ili se ponaša neobično. Ovo dete pored temperature ima sigurno još neki problem koji ide uz febrilnost. Ne treba očajavati, jer i sasvim obične bolesti mogu biti uzrok ovakvom stanju, ali dijagnozu treba prepustiti pedijatru.

* Kada dete i pored pada temperature bolno plače, uznemireno je, neraspoloženo, neće da spava. To znači da ga, pored temperature, još nešto “muči”. Povijte ga uz sebe, utešite, ali ako no to ne pomaže pođite kod pedijatra.

* Ako je detetu nemoguće dati lek za temperaturu, ili ako nemamo lekove pri sebi (što ne bi smelo da se desi – sve može da se nema, ali lekovi za obaranje temperature moraju biti na raspolaganju) dete mora kod pedijatra. Ipak, i tada bi valjalo rashladiti dete tuširanjem mlakom vodom, pre polaska kod pedijatra.

* Ako i pored ponavljanih tušriranja mlakom vodom i datog leka (u pravoj dozi) za obaranje temperature ona ne pada, nego i dalje raste pa prelazi 40 stepeni. Ovo se veoma retko dešava, ali tada dete treba odvesti lekaru.

* Kada dete počne da se “grči”, ukoči pogled, ne reaguje na pozive – to su febrilne konvulzije – “fras”. Tada treba što pre stići do lekara, ali pročitajte šta tada roditelji mogu sami da urade.

Šta ako se desi “fras”?
* Kada se jave febrilne konvulzije – fras, a roditelji nemaju adekvatne lekove i prvi put se dešava, panika je nezaobilazna. Fras izgleda veoma dramatično, ali kod skoro sve dece ima odličnu “prognozu”, pod uslovom da se sve obavi kako treba. Tada treba što pre odvesti dete lekaru ili pozvati hitnu pomoć. Dete transportovati na strani, NE TREBA izvlačiti jezik, a valja znati da fras kod ogromne većine dece NE OSTAVLJA posledice ako ne traje duže od 20 minuta. Dete je bez svesti, obično ukočenog (fiksiranog) pogleda, zgrčeno je ili se naizmenično trese i opušta (konvulzije), a neretko se može videti i pena na ustima. Ovo je čitava večnost, a većina dece spontano prestane da se trese pre isteka ovog perioda. Po dolasku kod pedijatra sve će brzo biti sređeno.

Orijentaciono i paracetamol i ibuprofen se daju četiri puta dnevno, maksimalno šest doza (to znači da treba da prođe bar četiri sata između dve doze leka) , a pojedinačna doza je oko 10 mg leka po kilogramu telesne mase deteta. Ne treba biti matematičar da se izračuna da dete od 10 kg može bez opasnosti dobiti četiri puta dnevno po jednu kafenu kašičicu paracetamola ili ibuprofena.

Obučeni roditelji (koji već imaju iskustva sa “frasom”) znaju šta da se radi, a to i nije naročito komplikovano:

* Dete staviti na bok

* Uzeti Diazepam mikroklizmu (tubicu) i uvući je u guzu i istisnuti CEO sadržaj

* Izvući tubicu bez otpuštanja, dakle STISNUTIH prstiju da se ne bi lek usisao u tubu

* Po vađenju tubice stisnuti guzu par minuta da lek ne iscuri napolje

* Konvulzije (fras) brzo prestaju, ali se potom mora nastaviti obaranje visoke temperature

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Masažom refleksnih tačaka na stopalu ublažite detetu bolove u određenom delu tela.

Refleksologija je drevna veština ublažavanja bola pritiskom određenih tačaka na telu i odlična je za one koji žele na prirodan način da se oslobode tih bolova. Posebno je pogodna za male bebe koje se još uvek prilagođavaju novom svetu.

Kako biste svom malom detetu pomogli da se osolobodi bola, naveli smo šest tačaka za šest mesta na telu, koje biste trebali lagano da pritiskate kada je dete nervozno i u bolovima.

Refleksolozi napominju da je poželjno da dete bude opušteno i raspoloženo, a najbolje je masažu primeniti nakon tople kupke.

1) Glava i zubi
Bebe i malu decu često muče zubići, odnosno njihovo izbijanje. Ukoliko ste primetili da vaše dete ima ove bolove, masirajte vrhove prstiju na stopalima. To možete da radite i dok beba spava.

2) Sinusi
Bol u sinusima veoma je neprijatan i odraslima, a za bebe koje se po prvi put susreću sa takvim bolom može biti prava muka i stres. Za ublažavanje ovog bola masirajte detetu sredinu prstića. Pritisak prilagodite kako bebu ne bi bolelo.

3) Grudi
Ukoliko se vaše dete bori sa bolovima u grudima i bronhijama, pokušajte da otklonite bol masirajući detetu predeo stopala odmah ispod prstića. Masirajte taj deo stopala kružnim pokretima i pomozite detetu da se oslobodi bolova i kašlja.

4) Bolovi u stomaku (solarni pleksus)
Deci koja pate od nervoznih cerva i grčeva, masirajte centralni deo stopala, odmah ispod "jastučeta" (dela stopala kojim dete gazi). Tačka u sredini tog dela stopala povezana je i sa solarnim plekusom, mestom gde se nalaze živci između stomaka i pluća.

5) Abdominalni bolovi
Protiv konstipacije, gorušice, lošeg varenja, grčeva i nadimanja, masirajte deo između središnjeg dela stopala i pete.

6) Karlica
Bebe i deca često izrastu brzo i naglo, a tada su bolovi u karlici neizbežni. Ovi problemi javljaju se i kod starije dece koja su još uvek u fazi rasta. Kako bi im pomogli masirajte im petu!

Napomena: Ako primetite da su u pitanju neki ozbiljniji zdravstveni problemi, obavezno se konsultujte sa svojim pedijatrom. Ali bolove koji se javljaju povremeno i iz gore navedenih razloga, slobodno olakšajte mališanima uz pomoć reflekosologije.

Izvor: yumama.com

Mame savetuju kako da pomognete svom mališanu kada ga kašalj ’ne ostavlja na miru’.

Kašalj potresa čitav organizam i ne dozvoljava detetu da spava upravo kada mu je san najviše potreban. Kako bi obezbedile mirne noći i bar malo ublažile simptome respiratorne infekcije, mame pokušavaju na različite načine da pomognu svom mališanu. Tada često pribegavaju korišćenju prirodnih lekova.

Izdvajamo osam tretmana koji, kako tvrde mame, smiruju kašalj kod dece:

1. Voda

Dajte detetu što više vode jer tečnost razređuje sekret a i pomaže kod kašlja uzrokovanog suvim vazduhom u prostoriji, posebno za vreme zimskih meseci. I čajevi i sok mogu biti od pomoći, ali voda je ipak nezamenljiv lek.

2. Topao čaj

Vruć čaj umiruje nadraženo grlo.

Skuvajte detetu kamilicu ili nanu i dodajte med (ukoliko je dete starije od godinu dana) kako bi borba sa kašljem bila još uspešnija. Takođe, od pomoći će biti i čajne mešavine koje ublažavaju simptome respiratorne infekcije.

3. Đumbir

Napravite detetu čaj od đumbira jer on "razbija" sluz u grlu i ublažava kašalj.

4. Origano i majčina dušica

Ove biljke su, takođe, veoma delotvorne u borbi protiv kašlja. U zavisnosti od toga šta dete više voli da pije, skuvajte mu čaj od jedne ili druge biljke i zasladite medom.

5. Limun

Veliki broj dece voli da liže limun, što će olakšati primenu ovog prirodnog leka. Sok od limuna sa medom razređuje gust sekret i smiruje iziritirano grlo.

6. Slana voda

Slana voda pomaže kod svih simptoma prehlade i infekcije respiratornih organa, uključujući kašalj, zapušen nos i bol u grlu. Jedina mana je to što se ovaj prirodni lek sipa u nos, što deca baš i ne vole.

7. Para

Pustite vrelu vodu kako bi se kupatilo ispunilo parom i dodajte par kapljica eteričnog ulja eukaliptusa ili nekoliko listića žalfije u vodu.

Udisanje pare, pa čak i nad šoljom vrelog čaja, olakšaće disanje i umiriti kašalj.

8. Med

Med je najbolji prirodni lek protiv kašlja. Preporučene doze za decu su: od jedne do pet godina pola čajne kašičice, od šest do 11 godina - jedna kašičica meda. Deca starija od 12 godina mogu uzeti po dve kašičice u toku dana.

Napomena: deci mlađoj od godinu dana ne treba davati med!

Izvor: yumama.com

Kao i većina drugih infekcija koje izazivaju respiratorni virusi i male boginje se mogu prenositi kapljicama (kašljanje, kijanje, glasni govor) sa zaražene na zdravu osobu.

Dodatni problem predstavlja mogućnost prenošenja infekcije malih boginja još pre pojave karakterističnih simptoma oboljenja, kada ni obolela a ni izložena osoba nisu u mogućnosti da prepoznaju mogućnost prenošenja infekcije.

Nakon postavljanja sumnje na obolevanje od malih boginja, preporuka je da se obolela osoba iz kolektiva uputi na lekarski pregled, koji će doneti odluku o hospitalizaciji ili preporučiti kućno lečenje.

Kad je pojedinac oboleo od malih boginja zarazan po okolinu?
Zaraznost od malih boginja traje oko osam dana, a pacijent je zarazan četiri dana pre i četiri dana nakon izbijanja ospe. Zarazanost virusom malih boginja je najveća u danu pre izbijanja ospe i tokom naredna tri dana osipnog stadijuma bolesti.

Ko može da oboli od malih boginja?
Osetljivi na infekciju virusom malih boginja su sve osobe koje nisu preležale bolest ili nisu kompletno vakcinisane protiv malih boginja, bez obzira na uzrast. Težina kliničke slike zavisi od uzrasta obolelih, a teže forme obolevanja se češće registruju kod mlađih od pet godina i starijih od 20 godina

Izvor: bebac.com

Obratite pažnju na ponašanje deteta i reagujte na vreme.

Autizam je teško prepoznati u ranim fazama jer još uvek ne postoji jedinstven obrazac koji bi bio adekvatan za svu decu.

Ipak, naučnici sa Ratgers univerziteta veruju da bi ovaj upitnik mogao da pomogne lekarima da detektuju poremećaj već kod male dece, u periodu kad bi intervencija bila vrlo značajna.

Pošto ne postoji medicinski test da bi se autizam dijagnostikovao, a kako je to poremećaj kog karakterišu teškoće u društvenoj interakciji, komunikaciji i sklonost repetitivnom ponašanju, lekari moraju da proučavaju ponašanje deteta kako bi postavili dijagnozu.

Studija iz 2012. ističe da je u više od 50 odsto slučaja autizam dijagnostikovan kod dece koja su bila starija od 5 godina, dok je samo u 20 odsto slučajeva poremećaj dijagnostikovan kod dvogodišnjaka.

Stručnjaci tvrde da upravo kašnjenje pri postavljanju dijagnoze sprečava dobijanje pomoći u ključnom trenutku. Takođe, mnogo je teže dijagnostikovati poremećaj kod devojčica nego kod dečaka, pošto su kriterijumi rađeni uglavnom na muškom uzorku.

Vođa studije doktor Volter Zahorodni ističe da je njegov tim prikupljao podatke od oko 2.000 dece stare od jedne do tri godine, a povod su bili roditelji koji su rekli kako žale što ranije nisu prepoznali poremećaj kod svoje dece.

Deca koja na takozvanom PDQ-1 testu (Psychological Development Questionnaire-1) imaju loše rezultate smatraju se rizičnom grupom, pa je preporučeno da se podvrgnu daljim pretragama.

Ovaj test navodno je 88 odsto tačan kada je reč o identifikovanju dece s autizmom, što znači da je većini dece koja su na testu imala "pozitivne" rezultate, otkriven autizam.

"Tačna dijagnoza može da bude potvrđena samo kroz sveobuhvatnu procenu stručnjaka", pojašnjava dr Zahorodni, ali dodaje da je ovaj test prvi korak u dijagnozi i da, ukoliko se želi povećati broj rano prepoznatog autizma kod dece, "ovaj jednostavan test mora da bude u širokoj upotrebi".

Test za rano otkrivanje autizma
Na test odgovorite sa "da", "ponekad" ili "ne". Ukoliko je većina odgovora "ne", obratite dalju pažnju na ponašanje vašeg deteta, a po potrebi potražite lekarsku pomoć.

Moje dete...

1. gestikulira kako bi pokazalo interes ili privuklo pažnju

2. normalno reaguje na zvukove (čini se da čuje normalno, nije preosetljivo ili da pak preterano reaguje)

3. smeje se i redovno uspostavlja kontakt očima s drugima

4. reaguje kada ga zovete imenom

5. pokazuje interes za igru

6. uživa u igrama, poput žmurke

7. povezuje se s drugima blebetanjem, gestikuliranjem, pričanjem ili menjanjem izraza lica

8. koristi više od tri reči često i ispravno

9. spaja reči (npr. "hoću sok", "ići pa-pa")

10. smeje se kad se i drugi smeju

*Test se odnosi na decu staru od 18 do 36 meseci.

izvor: yumama.com

Bolest se zove Trodnevna groznica, a stručni naziv je Exanthema subitum. Ponekad se naziva i Rozeola (Roseola infantum) Tipično je za ovo obolenja da veoma visoka temperatura traje tri (ređe četiri) dana, a onda je više nema, ali se tad javi osip po trupu koji se brzo širi. Zato se i naziva trodnevna groznica.

Pozvali su me iz vrtića da uzmem sina (3,5 godine) zbog visoke temperature. Nije imao drugih problema pa je pedijatar tražio da se uradi pregled urina i pokazalo se da je nalaz normalan. Osim crvenog grla sve drugo je bilo u redu i lekar je zaključio da se radi o virusnoj infekciji jer je dete živahno čim padne temperatura.

Međutim, temperatura je skakala i do 40,1 pa smo se trećeg dana bolesti odlučili da uradimo krvnu sliku i CRP. Leukociti su bili niski (3,9) kao i CRP, pa se naš pedijatar odlučio da ne daje antibiotik. Četvrtog dana bolesti se sin probudio bez temperature, raspoložen ali se u nekoliko sati sav osuo. Sitne crvene bubuljičice su se pojavile na stomaku, ispod je koža bila crvena, a ubrzo se osip proširio i na vrat i butine. Nije bilo svraba, a naš pedijatar je rekao da se radi o virusnom osipu koji ne treba lečiti i da će sve proći samo od sebe. Želim da znam nešto više o ovoj bolesti.

Koja je ovo bolest u stvari?

Bolest se zove Trodnevna groznica, a stručni naziv je Exanthema subitum. Ponekad se naziva i rozeola (Roseola infantum) Tipično je za ovo obolenja da veoma visoka temperatura traje tri (ređe četiri) dana, a onda je više nema, ali se tad javi osip po trupu koji se brzo širi. Zato se i naziva trodnevna groznica. Kod beba se može javiti i otok limfnih čvorića, curenje nosića i proliv. Ovo se retko sreće posle druge godine života. Osip NE svrbi, za razliku od alergijskih osipa (sa kojim se ponekad može pomešati).

Koji virus  izaziva osip posle temperature?

Izaziva je virus koji spada u familiju herpesvirusa (HV) – herpesvirus tip 6. Nema direktne veze sa onim hepesvirusom (HV 1 i 2) koji izaziva problem na usnama ili genitalijama. Veoma retko ovu bolest izaziva HV tip 7.

Kako se prenosi?

Lako – kontaktom sa bolesnim detetom, a kako su bebe do dve godine najčešće pogođene, nisu retke mini epidemije po jaslicama i vrtićima. Inkubacija (period od ulaska virusa u organizam deteta do pojave prvih simptoma i znakova bolesti) traje od 5 do 15 dana.

Koliko traje osip?

Par dana i nestane.

Da li je moje dete opasno po okolinu?

Dok je dete febrilno i osuto ono rasejava viruse i može zaraziti zdravu decu iz okoline.

Ima li komplikacija?

Izuzetno se retko dešavaju, i to kod beba ili dece sa oštećenim imunitetum – produžena visoka temperatura uz blago i prolazno oštećenje funkcije jetre.

Može li dete ponovo oboleti?

Ne može!

Ova bolest ostavlja trajan imunitet.

Zašto je pedijatar tražio da se uradi pregled mokraće?

Mudra odluka – dete NIJE imalo drugih jasnih simptoma koji su pratili veoma visoku tesmperaturu, pa je Vaš pedijatar želeo da isključi urinarnu infekciju kao mogući uzrok febrilnosti.

Zašto lekar nije dao antibiotik?

Zato što je ispravno procenio da je u pitanju virusna bolest, a tu antibiotici NEMAJU šta da traže. Antibiotici NE MOGU dotaći viruse!

Da jeste dat antibiotik, ovaj bi se osip verovatno (ali pogrešno) pripisao alergiji na lek.

Pedijatar je pitao da li u porodici ima frasa (febrilnih konvulzija) – zašto je to važno?

Exanthema subitum ide sa veoma visokom temperaturom, pa se febrilne konvulzije (“fras”) mogu očekivati kod ove bolesti. 5 do 35% beba sa ovom bolešću zaista dobije febrilne konvulzije. Ipak, to su skoro uvek deca koja u porodici imaju nekoga sa febrilnim konvulzijama.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Nakon što dete nauči da puzi i da stabilno sedi, nekada to bude i obrnuto, počinje da se polako uspravlja i da stoji. Najpre se pridržava obema rukama za nameštaj a onda jednom da bi na kraju počelo da stoji bez pridržavanja. Uskoro će biti spremno za prve samostalne korake.

To se najčešće dešava između 14 i 16 meseca, najveći broj dece prohoda u tom period, manji broj nešto ranije ili kasnije.

Zbog neznanja ili nestrpljenja neki roditelji stavljaju dete u dubak da bi što pre naučilo da hoda, što samo uspori I omete normalan motorni razvoj deteta. U dupku dete nepravilno hoda oslanjajući se vrhovima prstiju o podlogu i na taj način formira pogrešnu šemu hoda. Nekada se dešava da se pojave deformiteti stopala I kičme zbog boravka u dupku jer detetovi mišići nisu spremni za uspravan položaj. Uz to nema priliku da uvežbava ravnotežu kao I zaštitne reakcije pri padu što će se kasnije odraziti na nespretnost u hodu I padanje bez opružanja ruku kako bi se zaštitila glava.

Dete će prohodati kada bude dovoljno zrelo i uvežbalo sve neophodne elemente samostalnog hoda. Naučiće da se uspravljanje iz klečećeg položaja uz nameštaj, da hoda uz pridržavanje najpre obema rukama a onda jednom. Kretaće se bočno, noga do noge prebacujući težinu, pa tek onda noga ispred noge. A kad god u međuvremenu poželi da stigne do nečega uradiće to puzeći što mu daje potpunu samostalnost u kretanju.

Sve ovo traje po nekoliko meseci I svako dete ima svoj ritam sazrevanja. Ako dete vodite za ruku pre nego što je dobro savladalo hod ometate uspostavljanje stabilnosti. Još gore je ako ga držite za obe ruke visoko iznad glave kada mu dovodite ramena položaj u kome se preterano istežu ligament što destabilizuje zglobove. Zbog nedovoljne zrelosti kostiju pod detetovom težinom mogu da nastanu deformiteti kolena I stopala.

Prerano postavljanje na noge je beskorisno i štetno. Stavljanjem u dubak i slične sprave lišavamo dete neophodnih iskustava koja ga pripremaju za samostalan hod.

Snezana Milanović, viši strukovni fizioterapeut
Centar za korektivnu gimnastiku

Kako roditelji treba da postupe ukoliko beba padne sa kreveta ili stola za prepovijanje? Pročitajte savete pedijatra…

Bebe znaju da iznenade roditelje naglim trzajem sa padom, a to se po pravilu dešava u situaciji: „Samo sam se na čas okrenula nešto da dohvatim“. Sledi snažan plač deteta, a potom i majke – što, naravno, nije dobro. Većina zaprepašćenih roditelja odmah pomisli na lomljenje kostiju lobanje i teške povrede mozga. Srećom, to se izuzetno retko događa. Većina beba prođe bez ozbiljnijih posledica pada, ali hajde da to razjasnimo…

Koja je kritična visina za pad bebe?

Možemo reći da NEMA bezbedne visine za padanje, pa je najbolje da do pada ne dođe. Ipak, treba razgraničiti dve važne „visinske“ situacije: pad sa male visine, dakle sa običnog kreveta na kome se beba prepovija (obično se radi o 40 do 60 centimetara od poda) i pad sa veće visine, više od jednog metra – to su one „prepovijalice“ koje su obično u produžetku kreveca.
Srećom, padovi sa veće visine su izuzetno retki, verovatno zato što su roditelji daleko pažljiviji kada prepovijaju bebu na većoj visini.

Kako izgleda beba koja je upravo pala?

Beba odmah snažno zaplače – pobuni se što je na podu, a prvih desetak minuta posle pada je plačljiva i uznemirena. To je potpuno uobičajeno, jer je pad zaboli, ali je i uplašena zbog neočekivane i neprijatne promene položaja. Još ako se mama i tata uplaše i zakukaju u horu sa detetom – nastaje velika, obično nepotrebna panika. Većina beba posle desetak minuta postaje živahna, raspoložena i uobičajeno se ponaša, pa nema razloga za zabrinutost.

Šta roditelji treba da urade ako beba padne?
1. Lagano i bez panike podići bebu sa poda i prigrliti je tako da joj glavica bude lagano nagnuta napred. Na taj način će se izbeći da u slučaju povraćanja ne aspirira („usisa“) sadržaj želuca u disajne puteve.

2. Zatim bebu treba okrenuti prema sebi i pažljivo pogledati ima li povreda ili krvarenja na glavi, na usnama ili u ustima. Ne treba pritiskati i „prepipavati“ glavicu u potrazi za polomljenim kostima (to je potpuno besmisleno).

3. Bar dvadesetak minuta nemojte bebi davati da jede i pije. Za to vreme se poigrajte sa njom, potrudite se da zaboravi na traumu koju je prošla.

4. Ako se beba posle 20 do 30 minuta ponaša kao da se ništa nije desilo, treba joj dati da jede, a ako hoće da spava, neka se slobodno odmori.

Šta može da se povredi prilikom pada?

Najčešće glava, što je potpuno logično, jer je ona najteži deo tela. Sa druge strane, bebe padaju iz ležećeg položaja, bez refleksnog pružanja ruku ka podu, tako da glava jednostavno pretegne i „bupne“ o patos. Ponekad, posle par minuta, može da se vidi „čvoruga“ – koja je, zapravo, jedan bezazleni hematom (izliv male količine krvi ispod površnog dela kosti na mestu udara). Veličina čvoruge ne mora da ide u korak sa težinom pada, pa joj ne treba pridavati veliki značaj. Kosti bebine glave su izuzetno elastične, tako da se izuzetno retko dešavaju ozbiljnije koštane povrede. Obično strada čelo ili potiljak, a ređe bebe padnu na lice ili „sa strane“. Tu nema neke značajnije razlike u nastanku eventualnih posledica.

A povrede usta i zuba?

Ako beba ima zubiće, ponekad mogu da nastanu manje povrede jezika ili sluzokože usne duplje, pa nije neobično da se vidi malo sukrvice u ustima. Ovo veoma plaši mame i tate. Jer, čim se vidi krv, to se dovodi u vezu sa teškim povredama. Međutim, to se u ovim situacijama skoro nikada ne dešava! Već posle pet do deset minuta, ovo malo krvarenje prestaje, pa ne treba paničiti.

Šta da se radi ako se desi povraćanje?

Kod beba se povraćanje ne dešava preterano često posle pada. Ono može da se očekuje ako je imala obrok tridesetak minuta pre pada, a ponekad se dešava kada je udarac bio zaista jak. Zato nema razloga za paniku ako povrati par puta posle pada – to je sasvim uobičajeno. Ne valja kada beba stalno povraća i kada je to povezano sa njenim čudnim ponašanjem.

Koliko treba vremena za oporavak?

Kako vreme odmiče, beba se vraća uobičajenim aktivnostima, traži da jede i pije, pa joj ne treba uskraćivati hranu. Naravno, ne treba da se prejede – pošto, kako smo već objasnili, moguće je da povrati, pa eto dodatnog razloga za paniku. Ogromna većina beba se brzo oporavlja, obično je dovoljno 30 do 60 minuta. To je daleko manje vremena nego što se „potroši“ na odlazak kod lekara – pa ne treba da čudi što, kada stigne kod pedijatra, bebi bude sasvim dobro, kao da se ništa nije dogodilo. Zato kod ovih bezazlenih padova nije potrebno da vodite dete kod lekara, jer je veća trauma za njega odlazak u zdravstvenu instituciju i pregled lekara, nego što je opisani pad.

Kada se treba neodložno javiti lekaru?

Radi se o veoma retkim situacijama, ali ih treba znati. Tada treba pribrano otići do ambulante gde postoji dečji hirurg ili pedijatar.

Uporno povraćanje koje iscrpljuje dete
Nije neobično da beba sa lakšim potresom mozga povrati jednom ili dva puta. Ali, ako se to dešava u seriji – beba mora da se odvede na pregled.

Kada se desi da beba udari u nešto oštro ili tvrdo prilikom pada, pa dođe do jakog krvarenja
Tada je neophodno otići kod lekara, ali prilikom transporta treba sterilnom gazom (ako je nema, dobra je i čista pamučna pelena) pritisnuti mesto krvarenja (tako će se zaustaviti krvarenje).

Neuobičajena pospanost, ili naizmenično izrazita uznemirenost, pa ekstremna pospanost – dete se veoma čudno ponaša
Pregled ima za cilj da prouči neurološko ponašanje deteta, a lekar ima zadatak da isključi ili posumnja na najtežu komplikaciju težih padova na glavu – krvarenje u mozgu ili iz arterija sa unutrašnje strane kosti. Ova krvarenja (stručno se zovu intrakranijalne hemoragije) su zaista opasna za bebu, ali su izuzetno retka. Češće se dešavaju kod novorođenčadi, mada je broj takvih slučajeva zanemarljivo mali, pošto bebe retko kada slučajno padaju, s obzirom da su još uvek nedovoljno živahne. Zbog toga roditelji ne bi trebalo da se unapred plaše.

I, na kraju, jasno je da većina manjih padova kod dece nije opasna. Ali, to ne znači da decu, pogotovo bebe, treba ostavljati da se same prevrću po krevetu. Posle prohodavanja, sledi period neminovnih padova – koji su deo detinjstva, pa decu pre toga valja poštedeti nepotrebnih povreda, u meri u kojoj je to moguće. Nema deteta koje nije palo, ali bi trebalo učiniti sve da se to što ređe dešava.

Dr Tatjana Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

U prvim godinama, a naročito tokom prvih meseci života, dok beba deluje nemoćno i zavisno od nas, svaki roditelj opterećen je, pre svega, fizičkim blagostanjem svog mezimčeta – da li je gladno, šta i koliko jede, i, prirodno, kako i koliko često kaki

Detaljnost opisa nijanse, konzistencije i učestalosti stolice potvrđuje značaj koji roditelji pridaju ovoj fiziološkoj pojavi, i nameću potrebu da probamo da definišemo šta je normalno…

Krajnje pojednostavljena definicija opstipacije bila bi da je to izostanak spontanog pražnjenja creva. Ovaj poremećaj je vrlo redak, a može biti manifestacija anatomskih defekata ( nedostatak inervacije dela creva, oboljenja koja zahvataju mišićni sloj creva, nedostatak čitavog segmenta creva, postojanje „pregrada“ u šupljini creva… ) ili oboljenja drugih sistema ( hipotireoza, cistična fibroza… ). Često se termin nepravilno upotrebljava umesto 2 znatno češća poremećaja: konstipacija što predstavlja otežano pražnjenje tvrde, oskudne stolice, i pseudoopstipacija – neredovno pražnjenje, kada je stolica normalnih karakteristika, a defekacija je bez tegoba ( ovo, dakle, i nije poremećaj, jer ne stvara tegobe ). Učestalost, ritam i lakoća pražnjenja creva toliko su različiti i promenljivi ( u zavisnosti od uzrasta, ishrane, fizičke aktivnosti i sl ), da je ponekad vrlo teško razlučiti da li je u pitanju poremećaj pražnjenja creva ili varijetet normalnog. Kada govorimo o prvoj godini života, izdvajaju se dva bitno različita razdoblja – period do šestog meseca, kada se odojče hrani mlekom i period nakon šestog meseca, kada ishrana postaje raznovrsna. U okviru prvog razdoblja, po svojim specifičnostima izdvaja se i prvi mesec života bebe – period novorođenčeta…

Krenimo od početka…

Još pre rođenja u crevima fetusa nakuplja se gusta stolica crno-zelene boje, bez mirisa, koja se naziva mekonijum. Pražnjenje ove stolice dešava se u prvih 72 časa nakon rođenja, što pažljivo prate i beleže pedijatrijske sestre u porodilištu. Izostanak ove stolice ( opstipacija ! ) bitan je znak koji može ukazati na neka od urođenih oboljenja, kao što su urođeni megakolon ili cistična fibroza, ili na postojanje neke anatomske prepreke prolasku crevnog sadržaja, i tada je svakako neophodno obaviti detaljnije preglede novorođenčeta.

Kod velike većine beba se pokreti i pražnjenje creva uspostavljaju spontano već u prvom danu života. Pražnjenje mekonijalne stolice nastavlja se i u narednim danima, obično do trećeg, četvrtog dana života, sa prosekom od 4-5 stolica na dan, koje mogu biti vrlo različitih zapremina ( vrlo obilne, ali i oskudne, tzv. stolice „u tragu“ ). Nakon mekonijalne, javlja se tzv. „prelazna stolica“, koja je žuto-zelene boje, obično tečno-kašaste konzistencije. Zelena nijansa posledica je prisustva žučnog pigmenta – bilirubina, koji, zbog ubrzanih pokreta creva, nije oksidirao do žute i braon boje ( dakle nije pokazatelj da je beba gladna! ). Najčešće se tokom druge nedelje života formira zlatno žuta stolica gušće konzistencije ( i dalje meka ), kiselkastog mirisa, sa „zrncima“ koja su ustvari neresorbovana masnoća. Ukoliko je beba na adaptiranoj mlečnoj formuli, stolica je nešto svetlija, gušća i neprijatnijeg mirisa. Broj stolica znatno varira od deteta do deteta. Obično bebe koje se hrane isključivo majčinim mlekom imaju veći broj stolica dnevno, često i posle svakog podoja ( prosečno 6-8 ), a stolice su tečnije nego kod beba na adaptiranim mlečnim formulama. No, odstupanja u broju stolica mogu biti znatna, naročito kod beba koje sisaju, zato što je majčino mleko do te mere lako svarljivo i prilagođeno bebinim potrebama da od njega nekada „ne ostane ništa“, tj. beba nema stolicu i po nekoliko dana, ili čak i do dve nedelje! U ovakvim situacijama roditelji se po pravilu zabrinu, pa potraže savete od okoline. Ono što je bitno da znate jeste da je ovo česta i normalna pojava kod beba koje se hrane majčinim mlekom, naravno pod uslovom da beba lepo jede i napreduje, ne povraća, i ponaša se uobičajeno. Ukoliko ste ipak zabrinuti i nesigurni, uvek savet potražite od vašeg pedijatra, koji će otkloniti sve sumnje, i sprečiti primenu nekih metoda i sredstava koji nisu prikladni za primenu kod beba ( mikroklizme, laksativi ( bilo da je reć o prirodnim ili sintetskim ), mehanički nadražaj anusa itd ).

Od uvođenja nemlečne ishrane…

Odojče postepeno započinje sa unosom hrane koja je drugačije konzistencije ( nije više tečna, nego kašasta, a zatim i sitno seckana, rendana itd ), sastava ( sadrži i neke teže svarljive supstance, npr. biljna vlakna, složene šećere, „nove“ proteine itd ), boje ( naročito pigmenti prisutni u voću i povrću ), mirisa ( odjednom stolica postaje izrazito neprijatnog mirisa )… Većina beba u ovom uzrastu još uvek nema zubiće ili ima jedan ili dva sekutića, i tek treba da nauči da žvaće hranu, umesto da je samo guta. Prisustvo nesvarenih i delimično svarenih ostataka hrane u stolici normalna je pojava, kao i promena boje stolice ( npr. u zelenu – kada je beba jela brokoli, spanać, blitvu, narandžastu – nakon šargarepe, ili bordo ili crvenu – posle cvekle, paradajza i sl ).

Uvođenje nemlečne ishrane kod nekih beba dovede do proređivanja pražnjenja creva, a kod drugih može imati sasvim obrnuti efekat ( naročito kod naprednih, ješnih beba koje su se hranile isključivo majčinim mlekom, pa im je bilo svojstveno da imaju stolicu na svaka 2-3 dana, a kada sa istim apetitom „navale“ na nemlečnu hranu, koja nije tako lako i potpuno svarljiva, stolica se mnogo brže „nakupi“ ). Kod većine beba je pražnjenje creva prisutno svakog dana, kod neke odojčadi i 2-3 puta dnevno, što je i dalje zavisno od svih navedenih faktora, pa su izostanak i promena uobičajenog ritma vrlo česti i spadaju u normalne pojave ukoliko ne stvaraju tegobe.

Neraznovrsna ishrana, sa malo voća i povrća ( naročito svežeg, ali i u obliku variva ), nedostatak fizičke aktivnosti i nedovoljan unos tečnosti ( pre svega vode! ), mogu dovesti do poremećaja koji smo definisali kao konstipacija, tj. do otežanog, bolnog pražnjenja stolice. Takva stolica je tvrda, i često dovede do povrede sluzokože anusa i pojave fisure – „pukotine“ u sluzokoži. Fisura je vrlo bolna, krvari, sporo zarasta i vrlo se lako obnavlja na istom mestu prilikom sledećeg pražnjenja. S druge strane, dete koje ima takve poteškoće, može početi svojevoljno da zadržava stolicu, što vodi u začaran krug. Odlaganje defekacije se ipak ne dešava kod beba, nego kod starije dece, koja su uspostavila voljnu kontrolu pražnjenja creva. Kod beba možete primetiti bolnu grimasu, plač, uznemirenost i oskudnu, tvrdu stolicu, preko koje može biti tragova sveže krvi, ukoliko dođe do nastanka fisure.

Kako pomoći?

Najbolje je preduprediti problem – isključivo dojenje u prvih 6 meseci ( dojene bebe retko pate od zatvora ), zatim uvođenje raznovrsne ishrane ( akcenat je, pre svega, na svakodnevnom unosu voća i povrća, kao i na samostalnom pripremanju obroka za vašu bebu, umesto ishrane isključivo kupovnim kašicama ), unos dovoljne količine tečnosti, kao i svakodnevna fizička aktivnost u skladu sa uzrastom deteta.

U slučaju konstipacije, ukoliko se beba hrani adaptiranom mlečnom formulom, pre svega uverite se da je pravilno pripremate, tj. da stavljate količinu vode koja je propisana od proizvođača. Ukoliko je sve u redu sa pripremom, razmotrite tip formule koji upotrebljavate, jer je netolerancija na proteine kravljeg mleka ( od kog se formule prave ) čest uzrok zatvora, pa je kao alternativu majčinom mleku najbolje koristiti tzv. hipoalergene formule, u kojima su proteini „usitnjeni“, pa je njihov alergogeni potencijal umanjen ( nažalost, ove formule su i skuplje ). Korisne su tople kupke, kao i lagane vežbe i masaža stomačića, što vam može pokazati vaš pedijatar.

Kod starije odojčadi, poželjno je izbegavanje namirnica koje stvrdnjavaju stolicu – banana, pirinač, pire od jabuke ( za razliku od soka, sadrži pektin, koji stvrdnjava stolicu ), kupovne kašice od žitarica ( prednost imaju integralne žitarice ), beli hleb, tost, testenina, keks, krekeri i sl, mleko i mlečni proizvodi ( neophodne proteine možete nadomestiti mesom i jajima, a kalcijuma ima sasvim dovoljno u raznom povrću ). Preporučuje se unos što raznovrsnijeg voća– šljive, breskve, kajsije, kruške, maline, i povrća – brokoli, spanać, tikvice, paradajz, šargarepa… Kod nas duboko ukorenjena i široko rasprostranjena navika davanja voćnih sokova bebama i deci uopšte u slučaju zatvora može biti vrlo korisna, naročito kada su u pitanju sokovi od šljive i kruške ( najbolje je razblažiti sok vodom, u odnosu pola-pola, i dati bebi da ga popije 2 puta dnevno; sok od šljive ima izraženije dejstvo ). Naravno, kada se problem reši, preporučujemo povratak na unošenje svežeg voća umesto sokova ( sa izuzetkom sveže ceđenih sokova ).

Lekove i pomoćna lekovita sredstva nikada nemojte primenjivati bez konsultacije sa pedijatrom.

Ukoliko beba uporno povraća, odbija hranu, izmenjenog je ponašanja ( bilo da je izrazito uznemirena, ili da je pospana, nezainteresovana, „odsutna“ ), kada je stomačić uvećan, tvrd, ukoliko je stolica bela, crna ili prošarana krvlju trebalo bi da se što pre obratite pedijatru.

Dr Ivana Veljić, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs