Aktuelno jesenje pitanje: odakle ovolike virusne infekcije? Veliki broj dece se muči sa jesenjim virusima – jedni kašlju nedeljama, drugi povraćaju i imaju proliv, a treći nikako da se izbore sa visokim temperaturama.

Taman se dete oporavi, par nedelja bude dobro, pa opet sve ispočetka – neki novi virus, opet kod pedijatra, pa terapija, a neka deca “zaglave” u bolnici!

Kad se vratimo par decenija u prošlost stvarno nije bilo ovako! Tada su kolektivima uglavnom postojale tri do četiri infektivne bolesti: upala grla, kašalj, poneki proliv i grip kad dođe zima. Sve se to nekako brzo lečilo, a virusi obično trajali u skladu sa starom izrekom “sedam dana bez terapije, a nedelju dana uz uz lekove”. Deca su se nekako ređe razboljevala – bilo je onih osetljivih mališana koji su češće odsustvovali iz vrtića ili škole, ali je ogromna većina dece retko viđala pedijatra.

Sada je nekako sve drugačije, virusne infekcije se “vuku” nedeljama, čekaonice su prepune, baš kao i dečje bolnice. Tako je svake jeseni, a ovo promenljivo leto (ako se uopšte tako može nazvati) je izgleda samo pogoršalo situaciju.

Mnogo je pitanja roditelja koje pokriva ovo sa početka teksta, pa idemo redom:

Zašto detetu stalno curi nos i kašljuca nedeljama kašlje, a nema visoke temperature?
Postoji ogroman broj – preko 200 tipova virusa koji napadaju disajne organe dece! Na žalost, među tim virisima nema unakrsnog imuniteta.

To znači da dete može da dobije virus tip 12, pa za nekoliko dana (posle ozdravljenja) “zaradi” tip 24, pa 8, pa 101 i tako do proleća! Iako se radi o različitin tipovima virusa ono imaju iste ili slične simptome, pa se roditeljima čini da je dete stalno bolesno “od istog virusa”, a zapravo se radi o serijskoj infekciji. Srećom, kod ogromne većine dece se radi o bezazlenim prehladama, koje veoma retko izazivaju komplikacije. Slivanje sekreta iz nosa u grlo izaziva kašalj, ali većina dece ipak nema problema sa bronhijama i plućima.

Kako to da je prehlada virusna infekcija – zar ne nastaje zbog promaje?

Prehlada jeste virusna bolest!

Postoji brojna grupa respiratornih virusa koji izazivaju prehladu (tako se baš i zovu – virusi prehlade), a veoma su široko rasprostranjeni. Oni napadaju gornje disajne puteve – pre svega nos, pa zato deca kijaju, sline, a ponekad i kašlju. Promaja ne izaziva prehladu, ali hladan vazduh pogoduje širenju ovih virusa, pa se zato ove infekcije uglavnom dešavaju tokom jeseni ili zime, naročito kada dođe do naglih vremenskih promena. Lako se šire kapljičnim putem – kijanjem i kašljanjem, ali i direktnim kontaktom sa bolesnim detetom. Zato je veliki broj dece (ali i odraslih) koji imaju prehladu ovih dana i nedelja.

Kako vreme utiče na infekcije?
Nagle vremenske promene pogoduju različitim mikroorganizmima. Topliji jesenji dani pogoduju virusima koji izazivaju infekcije organa za varenje koje idu sa povraćanjem i prolivom, a hladnije dane uglavnom vole virusi koji napadaju disajne organe.

Na žalost ima i bakterija kojima prija “toplo – hladno” pa to dodatno komplikuje situaciju. Sa druge strane treba znati da su i deca meteropate – zna se da i nerođene bebe osećaju klimatske promene.

Zašto se deca u vrtićima i školama češće razboljevaju?
To je logična posledica boravka većeg broja dece istog ili sličnog uzrasta na istom – zatvorenom mestu. Vrtići su mesta gde treba da se druže zdrava deca, ali to nije uvek i svuda tako. Što je veća grupa veća je šansa da neko donese virus i zarazi ostale.

Veliki je pritisak na roditelje da rade i da ostavljaju decu u vrtiću čak i kada su bolesna. To naprosto nije u redu zbog druge dece, ali nije zdravo ni za dete koje koje je bolesno stiglo u kolektiv. Bolesno dete će brzo zaraziti decu iz neposrednog okruženja, ali će i samo (zbog pada imuniteta u infekciji) biti u opasnosti da zakači novi virus ili bakteriju od drugog bolesnog deteta koje je ipak dovedeno u vrtić.

Može li bolesno dete u kolektiv?
Znamo da se ne isplati biti na bolovanju, ali to ne sme da bude važnije od detetovog zdravlja. Zato bolesna deca prvo treba da ozdrave, pa onda da se vrate u kolektiv! Tu nema kompromisa. Bolesno dete je opasno za zdravu decu, ali je i imunitet tog deteta oslabljen pa u kolektivu može lakše “zakačiti” neki novi virus.

Ovo naravno ne važi za decu koja imaju običnu prehladu – malo im curi nos, tu i tamo se zakašlju, ali nemaju povišenu temperaturu, lepo jedu i aktivna su. Postoji opšte prihvaćen stav da ova deca mogu u vrtić. Tada se radi se o banalnim prehladama pa je “razmena virusa” prihvatljiva jer se deca polako imunizuju na viruse pa vremenom postaju otpornija. Naravno to ne važi za decu sa temperaturom, ali ni za decu koja uporno kašlju (u napadima, skoro bez prestanka). Za njih nije kolektiv dok ne ozdrave.

Donose li odrasli viruse u kuću?
Pogledajte ponekad sebi grlo u ogledalu – videćete da je često crveno, a tegoba nema. To su virusi na koje smo se mi odavno navikli, ali koji maloj deci mogu doneti bolest, ali to nije glavni uzrok značajnog porasta broja infekcija kod dece. Izuzetak su bebe u prvim mesecima života – njih treba striktno poštedeti kontakta sa bolesnima, pa i sa članovima porodice koji imaju običnu prehladu. Ne dajte bolesnima da ulaze kod bebe, pa neka se ljuti ko ne može da razume – bolje ljuta familija nego bolesno dete!

Da li je hitno potrebno ići kod pedijatra čim procuri nosić i dete počne da kašljuca?
Nije hitno!

Ako dete počne da kašljuca, naročito ako se kašalj pojačava dok leži, a nema temperaturu i dobro je raspoloženo – nema potrebe da se trči kod doktora. Treba pojačati “servis” nosa, eventualno dati neki biljni sirupić koji smanjuje nadražaj na kašalj i pričekati da se dete oporavi.

Kad je vreme za pregled kod pedijatra?

Evo situacija koje traže pedijatrijski pregled:

 - Pojava visoke temperatura koja prati kašalj i sekreciju iz nosa

- Ubrzano i otežano (“svirajuće”) disanje

- Kašalj ima prizvuk “laveža psa” a disanje je “grubo” (stridor)

- Dete naglo izgubi živost – postane neraspoloženo, nervozno i samo bi da leži

- Odbijanje obroka, pojava mučnine povraćanja (sa prolivom ili bez njega)

- Napadi kašlja koji se ne smiruju i pored davanja biljnih sirupa

Kako ojačati imunitet deteta?
Zatrpani smo raznim preparatima koji “pojačavaju” imunitet, a prečesto se zaboravljaju stubovi zdravog imuniteta: zdrava hrana, zdrav san i zdrava fizička aktivnost! Za ovo NEMA zamene! Ko osmisli i proizvede efikasan stimulator imuniteta koji će garantovati pobedu nad virusim dobiće Nobelovu nagradu za medicinu i mnogo para od farmaceutskih kompanija! Toga sada naprosto nema.

Zdrava ishrana je glavni stub zdravog imuniteta! Od “malih nogu” deca treba zdravo da se hrane, pa će taj obrazac ostati za ceo život! Što više svežeg voća i povrća, integralne žitarice, nerafinisano ulje, prirodni – ceđeni sokovi od voća i povrća su prava podrška imunitetu. Ovo je optimalan način da dete dobije neophodne vitamine i minerale koji su u idealnoj ravnoteži i najbolje se iskorišćavaju u orgnizmu. Ovo je naprosto nemoguće dostići sirupima i tabletama.

Detetova potreba za snom je tako jaka da je samo treba ispratiti. Sport je u predškolskom uzrastu treba da bude organizovana igra koja će udariti temelje zdrave sportske aktivnosti u kasnijem dobu.

Da li vitamin C može da izleči virusne infekcije?
Na žalost, ne!

Potpuno je jasno da vitamin C ne može da izleči virusne infekcije. Zato je potpuno pogrešno davati deci velike doze vitamina C za izlečenje prehlada i drugih virusnih infekcija. To može da bude i opasno, jer može da dovede do povraćanja (u nekim slučajevima i proliva), imajući u vidu da je vitamin C askorbinska kiselina koja može nadražiti želudac kod dece. Zaključak se sam nameće – dobro je da deca jedu sveže voće i povrće, pa će vitamina C (ali i drugih vitamina i minerala) biti dovoljno, pre svega u smislu prevencije virusnih oboljenja.

A probiotici, znamo da su efikasni kod proliva, ali zar mogu da pomognu i kod respiratornih infekcija?
Da, mogu da pomognu u PREVENCIJI virusnih infekcija disajnih organa!

Na prvi pogled logično pitanje – kako crevni imunitet utiče na imunitet za borbu protiv virusnih infekcija? Odgovor je jednostavan i logičan – creva su najveći organ odbrambenog sistema čoveka, jer se u njihovom zidu nalazi preko 70% ukupnog broja imunih ćelija organizma. Dakle, jasno je da NEMA imunološkog procesa u organizmu koji se može izolovati od najvećeg imunološkog organa našeg tela!

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Masaža je jedno od najstarijih terapeutskih sredstava primenjenih u cilju ublažavanja tegoba. U mnogim istočnjačkim kulturama masaža je sastavni deo svakodnevne nege dece, a u nekim zemljama roditelji dovode decu na masažu u okviru obavezne zdravstvene zaštite.

Naravno, koju tehniku i sa kojim ciljem primenjujemo zavisi od toga šta želimo da postignemo i kog uzrasta je osoba koju masiramo.

Ako je beba sita i suva a i dalje plače ono što joj je potrebno najverovatnije je dodir. Ovo je naročito važno u prvim mesecima života kada preko ostalih čula zbog njihove nerazvijenosti ne može da ostvari dobru komunikaciju. Može se reći da je dodir neophodan za normalan razvoj deteta i zato se o tome vodi računa u prvim danima kod prevremeno rođenih beba. U praksi se pokazalo da uz redovnu terapeutsku masažu deca više dobijaju na težini i brže sazrevaju.

Redovnom primenom masaže može se primetiti da beba brže zaspi, bolje jede, a vrlo često je oslobađa grčeva ili ih znatno ublažuje.

Sa masažom se može početi odmah nakon rođenja deteta bez ikakvog straha i to će čak bebi puno pomoći u navikavanju na novu sredinu. Jedino treba voditi računa o pupku ako nije otpao. U prvim nedeljama može se primenjivati nekoliko zahvata u trajanju od 2-3 minuta a već nakon navršenog meseca i čitav program koji traje 10-15 minuta.

Najbolje vreme za izvođenje masaže je kada je beba raspoložena a naravno i osoba koja primenjuje masažu. Dobro je da to bude pola sata nakon jela da beba zbog gladi ne bi bila uznemirena i da nakon masaže usledi kupanje da bi se potpuno opustila. Ovo su preporuke kojih se ne treba držati po svaku cenu, vremenom kroz iskustvo roditelj može sam da prepozna idealno vreme za masažu.

Prostorija treba da bude dobro ugrejana jer se masaža ne radi preko odeće. Ruke osobe koja masira moraju da budu tople, bez nakita i sa posečenim noktima koji neće povrediti kožu deteta.

Za masažu treba koristiti prirodno ulje za masažu (najbolje bademovo) i to tako što se nekoliko kapi stavi na dlanove. Pritisak rukama ne treba da bude prejak jer će se beba rasplakati ali ni preslab jer će je to samo golicati.

Dobro je započeti masažom grudnog koša jer je beba okrenuta licem osobi koja je masira što daje osećaj sigurnosti koji obezbeđuje da beba bude opuštena, a u isto vreme osoba koja masira po izrazu njenog lica može da proceni da li su pritisak i tempo kojim radi u redu.

Masaža pored umirujućeg i opuštajućeg efekta povoljno utiče na varenje hrane i pražnjenje creva i može uspešno da zameni sredstva koja se daju bebama koje imaju problem sa stolicom.

Imunološki sistem jača što znači da je beba otporna i retko bolesna. Ovo je rezultat izbacivanja toksina što se postiže redovnom masažom.

Mišići i zglobovi postaju elastični što omogućava pravilan motorni razvoj

Koža bebe koju masiramo biće zdravija i sjajnija sa boljim tonusom a preko kože se uspostavlja i bolja cirkulacija.

Masaža bebe izuzetno pozitivno utiče i na roditelje, omogućava im bolji kontakt sa bebom, povećava osećaj sigurnosti i jača njihovo samopouzdanje što će za rezultat imati kvalitetniji odnos roditelj – dete. Kada se savlada strah i nesigurnost i beba se navikne na novu aktivnost trenuci masaže postaju pravo uživanje za sve.

(grudi) – ruke su položene na grudnom košu i pomeraju se kružnim pokretima na gore ka ramenima

(stomak) – nakon nekoliko pokreta spuštamo ruku na stomak i pravimo kružne pokrete i pravcu kazaljke na satu

(ruka) – dok masiramo ruku odozdo na gore držimo bebu za ručni zglob i ne masiramo lakat, završavamo sa ispravljanjem prstiju da se šaka otvori – kada završimo sa jednom izmasiramo i drugu ruku i pređemo na masažu nogu

( stopalo) – najpre izmasiramo taban pritiskanjem svojim palcem u korenu prstiju, zatim spoljašnju ivicu stopala i na kraju pritisnemo sredinu pete

(noga) – jednom rukom držimo skočni zglob a drugom masiramo potkolenicu i natkolenicu odozdo na gore ne pritiskajući koleno i potkolenu jamu

U toku masaže prednje strane tela beba se opustila pa je okretanje na stomak neće previše uznemiriti. Svakako treba nastaviti sa pričanjem ili pevušenjem da bi i dalje bila opuštena bez obzira što ne vidi osobu koja joj sada masira leđa.

(ledja) – obema rukama kružnim pokretima odozdo na gore masiramo bebina leđa, nakon nekoliko pokreta palčevima lagano pritiskamo mišiće pored kičmenog stuba

Izvor: mojpedijatar

U prvim nedeljama života na spoljašnje stimulacije (zvuk, svetlo, dodir, promena položaja) bebe reaguju refleksno. Kako rastu i sazrevaju reakcije su manje instiktivne i ponašanje postaje sve više kontrolisano.

Jedan od refleksa sa kojim se beba rađa je refleks koračanja (hodanja). Pedijatar na prvom pregledu drži bebu uspravno uspod ruku tako da noge dodiruju tvrdu podlogu, na šta ona pravi pokrete koračanja podižući nogu u napred kao da treba nešto da preskoči. Ovo je biološki potencijal sa kojim se rađaju sve zdrave bebe I pokazuje da šema hoda postoji u detetovom mozgu od samog rođenja. Primitivni hod se gubi do trećeg meseca života, kada bi smo ponovo pokušali da ga izazovemo beba ne bi odreagovala na stimulaciju, uvijala bi kolena.

Beba se sada više nije u fetalnom položaju, polako uspostavlja kontrolu nad svojim telom i počinje da uživa saznajući šta sve može sa njim da uradi. Nestali su sitni trzaji koji su ometali pokušaje da se kreće, postepeno se uspostavlja kontrola ruku i nogu izvođenjem kružnih pokreta. Dok leži na leđima rita se tako da izgleda kao da nogama vozi bicikl. Počinje da gleda stopala i drži noge sve češće podignute u vis što je rezultat rasta mišića.

Nakon mahanja nogam u prva dva meseca, u trećem prilično snažno udara nogama da bi u petom mesecu počela da se odupire o podlogu na kojoj leži.

Većina promena u bebinom razvoju se dešava spontano bez stimulacija, rezultat su fizičkog i neurološkog sazrevanja. Ako bi ste sada pokušali da je učite da hoda, ne bi mogla da izvodi koordinisane pokrete kao što je to radila refleksno na rođenju. Ono što je potrebno je uvežbavanje kretanja poštujući prirodne zakonitosti motornog razvoja što na ovom uzrastu znači omogućiti joj da puzi jer postoje dokazi da su te bebe kasnije spretnije u hodu.

koraciSa šest meseci većina beba podvlači kolena dok leže na stomaku i tako se podižu u četvoronožni položaj a onda uskoro počinju i da puze. Predusov je dobra kontrola glave uspostavljena sa tri meseca, kontrola trupa i ruku između četvrtog i šestog i sada je na redu jačanje i kontrola nogu.

Beba sa sedam meseci odvaja karlicu od podloge dok leži na leđima I počinje da drži svoja stopala rukama, privlači ih I stavlja u usta. Pri opružanju nogu često trlja petu o petu skidajući čarape pri tom. Ako ima obuću na nogama, jednu cipelu će sigurno skinuti. Iz ovog razloga a I inače je suvišno obuvati bebama cipele sve dok ne prohodaju i hodaju napolju. Često zaboravljamo šta je osnovna funkcija obuće, da štiti od hladnoće, toplote I grube površine. Danas su estetski razlozi uglavnom ispred funkcionalnih što je na štetu deteta I njegovog normalnog razvoja. U uzrastu pre prohodavanja može da se koristi tzv.nehodajuća obuća, preko zime da bi štitila od hladnoće.

Iz četvoronožnog položaja beba počinje da puzi i tako otkriva potpuno novi način kretanja, ne samo svog tela već i kroz prostor u kući. Sada se razvija snaga mišića grudnog koša, karlice i nogu. Kretanje podstiče disanje pa se tako povećava vitalni kapacitet pluća, beba stiče fizičku kondiciju što će sve doprineti boljem ukupnom razvoju.

U osmom mesecu puzi unazad i unapred, uz pridržavanje za nešto pokušava da se uspravi.

Sa devet meseci puzeći se okreće i može na kratko da stoji dok se pridržava. Sada voli da se puzeći penje uz stepenice.

U desetom mesecu može da iz stojećeg položaja zakorači na stepenik i da siđe držeći se za ogradu. Nekada roditelji u želji da motivišu dete da što pre prohoda ostave ga da stoji bez pridržavanje na sred sobe. To može da ga uplaši i da poljulja osećaj poverenja u roditelje.

Sa jedanaest meseci beba se kreće po sobi uz nameštaj, može da stoji bez pridržavanja i da se polako spušta u čučanj sa malim padom na kraju. Da bi uvežbavala iskorak delovi nameštaja treba da budu razmakunuti da bi morala da se pusti i napravi korak do sledećeg.

Beba sa navršenih godinu dana penjanjem uz stepenice i hodom uz pridržavanjem jednom rukom nagoveštava da će uskoro prohodati.

Samostalno hodanje je važna prekretnica u detetovom razvoju, nikako je ne treba ometati korišćenjem dupka ili sličnih sprava.

To može da spreči ovladavanje puzanjem i da poremeti normalan motorni razvoj.

Boravkom u dupku će izostati oslanjanje rukama o pod i jačanje mišića ramenog pojasa, a to opet ograničava razvoj grudnog koša, ravoj pluća i može da ima za posledicu loše držanje i krivljenje kičme. Nepravilno oslanjanje stopalima i odgurivanje u dupku nekada uzrokuje deformitete stopala.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Koliko će dete imati razvijenu krupnu motoriku nogu, ruku, leđa I trupa, koliko će se razviti mišići, kakvo će držanje imati u uspravnom položaju, kako će se kretati kroz prostor kada prohoda zavisi od vremena koje je kao beba od prvih dana života pa sve do prohodavanja provelo na ravnoj tvrdoj podlozi odnosno na podu.

PUZANJEM SE RAZVIJA KOORDINACIJA

Kada odmah po rođenju stavimo bebu na stomak ona će moći da sa jedne okrene glavu na drugu stranu. Sa mesec dana može na kratko da drži glavu u vazduhu, da bi se sa tri meseca oslanjala na podlaktice, posmatrala okolinu i pripremala se da uskoro počne da dohvata igračku koja je ispred nje.

Ovo može svaka zdrava beba a na roditeljima i odraslima koji brinu o njoj je da joj omoguće da bude na tvrdoj ravnoj podlozi. U prva tri meseca može da se koristi sto za prepovijanje a od četvrtog meseca najbolje da bude na podu jer je to period kada bebe počinju da se okreću samostalno sa leđa na stomak I moraju da imaju dovoljno prostora da to izvedu a I zbog sigurnosti jer sa bilo koje druge površine mogu da padnu.

Momenat kada beba propuzi naziva se “drugim rođenjem”, iako je pre osam, devet meseci presecanjem pupčane vrpce fizički odvojena od majke. Tek sada kada počne da puzi ona dobrovoljno odlazi od majke i oca i svoju pažnju preusmerava sa roditelja na spoljašnji svet, dok će punu samostalnost steći kada prohoda. Kada će propuzati i prohodati zavisi od procesa koji se odvija u mozgu, naziva se mijelinizacija I od njega zavisi kada će mozak početi da upravlja mišićima. Na ovaj fiziološki proces se ne može uticati spolja, odvija se kod svake bebe individualno I to je razlog što neka deca nešto urade ranije a neka kasnije.

Nakon što mozak počne da upravlja mišićima, informacije teku I obrnutim smerom, dete počinje da menja aktivnost u odnosu na stečeno iskustvo, ta povezanost omogućava razvoj koordinacije i besciljni pokreti postaju svrsishodne radnje. Za razliku od procesa razvoja mozga na koji ne možemo da utičemo na koordinaciju I snagu velikih grupa mišića možemo. Zato je važno okruženje u kome beba boravi, u ovoj situaciji to je boravak na podu. Sve sprave koje se nekada koriste kao što je dubak, auto sedišta, stolice za hranjenje, ljuljaške, ogradice i sl značajno ometaju ovaj proces I remete normalan motorni razvoj.

Snaga mišića se razvija vežbanjem, to zna svako ko odlazi u teratanu, tako i beba može da razvije svoje mišiće optimalno ako ih redovno uvežbava, a za to je najpogodnije mesto upravo pod. Tu će moći da puzi, podiže stvari, vuče, baca, da se uspravlja uz predmete. Omogućavanjem bebi da to radi doprinosimo njenom normalnom motornom razvoju na putu ka samostalnosti.

Kada uređujemo prostor za bebu, on treba da bude jednostavan, čist i uredan. Ako je pod previše klizav mogu da se stave podloge koje se ne pomeraju I mogu lako da se odrzavaju. Beba sama u sebi ima nagon za koordinisanjem I jačanjem velikih mišića i ne treba je zatrpavati igračkama koje će joj se nalaziti na putu I preusmeravati sa njene potrebe za kretanjem. To se odnosi i na uključen televizor, naročito ako je postavljen nisko dole, jarke slike I zvukovi koji dopiru iz njega bebu će držati “hipnostisanu” na jednom mestu.

Da bi roditelji bili sigurni da je prostor u kome beba provodi najviše vremena optimalno uređen, dobro je da pre nego što je spuste na pod, sami provedu neko vreme na njemu. Tako će videti kako to izgleda iz bebine perspektive, da li se sve vidi, da li moze da se dođe do stvari, kako je kada se iz jedne prostorije ode u drugu. Ovo je jako važno jer će to sve uticati I na razvoj bebinog vida i osećaja sopstvenog tela. I pre nego propuzi imaće “mapu prostora sa referentnim tačkama” u glavi koja će joj omogućiti bezbedno kretanje kasnije jer je naučila postupno da procenjuje udaljenost I brzinu.

Da bi se ova učenja odvijala nesmetano beba treba da boravi u svom prostoru kako bi imala dovoljno iskustava u poznatom okruženju, česti odlasci na druga mesta će je zbunjivati I otežati učenje. Ako želite da svojoj bebi nešto poklonite, neka to bude vaše vreme.

Radoznalost I interesovanje za spoljašnji svet glavni je pokretač deteta na aktivnost. Kada smo sa bebom na podu lako ćemo predvideti šta želi da dohvati i često nesvesno posežemo za tim I dodajemo joj. Tako joj uskraćujemo mogućnost da do toga dođe sama. Naravno da dok još ne puzi sama igračke treba da budu na udaljenosti koju može da savlada, tako pravimo ravnotežu između njenog napora I uspeha.

Kada je beba provela dovoljno vremena na podu, najbolje da to praktikujete od četvrtog meseca, oko osmog će propuzati ili će samostalno doći do sedećeg položaja. Beba odlučuje šta će prvo uraditi u zavisnosti od njenog unutrašnjeg razvoja i nije dobro kada roditelji nameću sedeći položaj korišćenjem raznih pomagala (auto sedišta, ljuljaške, hranilice, dubak).

Svaka beba će puzati ako joj se za to da prilika. Puzanje angažuje velike grupe mišića nogu, ruku I leđa, omogućava koordinaciju ruke I suprotne noge što je osnova za dobru ravnotežu i uspravan hod.

Vreme provedeno na podu uz odgovarajuće aktivnosti je neophodno za pravilan rasti I razvoj deteta.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Sa hladnim vremenom dolaze i prehlade pa zapušen nosić postaje čest izvor nelagodnosti. Prehlada otežava disanje kroz nos a samim tim i sisanje mleka/hranjenje. Sledi nervoza kod mališana koja se pojačava i u trenutku kada ono treba da zaspi. Kako pomoći bebici da prodiše?

Za oslobađanje nosića najbolje je koristiti fiziološki rastvor i aspirator za nos.

Kada treba koristiti pumpicu ili aspirator za nos?
Kad je beba prehlađena ili joj je zapušen nos možete koristiti pumpicu za čišćenje nosa. Ovaj proces će bebi olakšati disanje, a samim tim će i bolje da jede i spava.

Kao dodatak pumpici potrebno vam je i nekoliko kapi fiziološkog rastvora koje će razrediti slinice pre nego što pristupite čišćenju nosića. Fiziološki rastvor možete da kupite u apoteci u velikom pakovanju ili u ampulicama od po 5ml. U prodaji je i morska voda u vidu ampulica i spreja koja predstavlja prirodnu alternativu.

Kako se koristi pumpica?
Beba najverovatnije neće uživati u čišćenju nosa ali budite sigurni da proces nije bolan niti težak. Bolje je da pokušate pre hranjenja nego posle jer u slučaju da dete bljucne malo fiziološkog rastvora to radi pre jela.

Prvo položite bebu u krilo nogama prema vašem stomaku a glavicu spustite nežno između vaših kolena blago zabačenu unazad. Stavite po jednu ili dve kapi u svaku nozdrvu (ili prsnite jednom ili dvaput ako imate sprej) i pokušajte da zadržite glavu u tom položaju desetak sekundi. Obrišite pipetu nakon upotrebe.

Pritisnite pumpicu (ako je elektronska uključite je) kako biste napravili vakum, a zatim je nežno ubacite u nozdrvu. Lagano pustite kako biste skupili slinice. Izvadite pumpicu iz nosa i pritisnite je kako bi sve izašlo na maramicu. Obrišite i ponovite postupak sa drugom nozdrvom.

Ako je bebi nos i dalje zapušen posle 5-10 minuta, stavite ponovo kapi i još jednom primenite pumpicu. Nemojte koristiti pumpicu više od dva do tri puta na dan jer možete iritirati sluzokožu. Isto tako nemojte stavljati fiziološki rastvor duže od četiri dana za redom jer može doći do isušivanja nosa koje pogoršava stvari.

Imajte na umu da ceo proces treba da bude delikatan. Ako se vaša beba odupire previše može vam se desiti da u želji da što pre završite budete previše agresivni sa pumpicom, a to opet može dovesti do upale sluznice i pogoršanja celokupnog stanja. Ako je vaša beba uporno odoleva ostavite je i pokušajte ponovo malo kasnije.

Kako se čisti pumpica?
Dobro očistite pumpicu po uputstvu proizvođača. Obično se to radi u toploj vodi sa malo blagog sapuna. Pritisnite pumpicu kako biste uvukli sapunjavu vodu unutra, dobro je protresite kako biste promućkali tečnost i dobro isperite. Najbolje ćete je isprati ponavljanjem procesa mućkanja čiste tople vode unutar pumpice. Okrenite je nadole i stavite u staklenu čašu da se osuši.

Izvor: najboljamamanasvetu.com

Ako je grlo “baš crveno” (a to nije često) PRE davanja leka treba uraditi bris grla, mada je šansa da je on pozitivan veoma mala! Ako se u brisu nađe bakterija koja zahteva lečenje TEK TADA treba prepisati antibiotik.

Evo kako to izgleda iz ugla naše čitateljke:
„Petomesečna devojčica je imala blago povišenu temperaturu (38.5 rektalno) bez ikakvih drugih simptoma.

Posle pregleda kod pedijatra konstatovano je crveno grlo, pa je prepisan antibiotik (amoksicilin). Po dolasku kući, komšinica (takođe specijalista pedijatar) pregleda bebu, nalazi blago upaljeno grlo i izričito je protiv antiboitika.

Ko je u pravu?

Ovo je samo jedan od veoma čestih nesuglasica, kada je u pitanju upala grla kod beba, tako da bi niste usamljeni primer, a situacija je potpuno jasna. Da bi vam to lakše objasnili počećemo redom:

Razlika između upale grla kod beba i starije dece

Kod beba u prvoj godini života je izuzetno retka “prava” teška upala grla. Kod veće dece je upala grla gotovo neizbežni pratilac odrastanja, a nisu retke i prave gnojne upale grla – angine. Bebe često imaju crvenkasto grlo, ali to nije klasično zapaljenje grla uzrokovano bakterijama!

Šta je uzrok crvenog grla kod beba ?

Ubedljivo najčešći uzrok crvenog grla kod beba su virusi. U prvoj polovini prve godine šansa da se desi bakterijsko zapaljenje grla je ispod 3 odsto. Ovde treba da napravimo malu ogradu – radi se o deci koja nemaju imunodeficijenciju – izuzetno retku grupu bolesti kod koje dolazi do drastičnog smanjenja otpornosti organizma prema infekcijama usled poremećaja u imunološkom sistemu deteta.

Da li treba da se uradi bris ?

Bris treba uraditi ako se sumnja na bakterijsku infekciju grla. Bris grla je jednostavna analiza koja daje dobru informacju o uzročniku crvenog grla.

Zašto se javlja povišena telesna temperatura ?

Prosto – zato što virusi prouzrokuju infekciju koja ide sa povišenom telesnom temperaturom. Nije bakterija “privilegovana” da uzrokuje povećanje temperature kod dece – to virusi daleko češće rade kod male dece nego bakterije!

Da li antibiotik može da škodi ?

Svaki lek ima neželjena dejstva, pa i antibiotici. Ruku na srce, amoksicilin i nije neki “opasan” lek, ali ima svoje mane. Može napraviti proliv, povraćanje, a ono što je skoro redovna pojava je bujajne gljivica u ustima pa nastaje soor – kandidijaza usta koja je veoma neprijatna za bebu. To boli, pa dete slabije jede i nervozno je. Lepo se soor leči, ali zašto davati antibiotik kada za to nema razloga!

Druga važna mana antibiotika je što može maskirati težu infekciju, na primer infekciju mokraćnih kanala, što može biti veoma opasno. Infekcija se samo pritaji, pa po prestanku davanja leka ponovo se vrati, ali u još gorem svetlu.

Šta je trebalo da se uradi kod ovog deteta

Kada dete ima povišenu telesnu temperaturu u prvoj godini života OBAVEZNO treba uraditi kompletnu krvnu sliku (dakle sa leukocitarnom formulom) i pregled mokraće.

*Krvna slika će pokazati koliko je infekcija “uzela maha”, i dati orijentaciju u pogledu uzroka povišene telesne temperature.

*Pregled urina (sediment urina) je brza anliza koja za sat – dva jasno pokaže da li beba ima infekciju mokračnih puteva. Nema drugog načina da se ovo dokaže! Kada se u urinu nađe povišen broj leukocita (leukociturija) obavezno se uzme mokraća i za urinokulturu – bakteriološki pregled mokraće koji će jasno pokazati bakteriju – prouzrokovača infekcije. Tada se uradi iantibiogram – jednostavna analiza koja pokaže koji su antibiotici najefikasniji u borbi sa tom bakterijom.

Izuzetno je važno isključiti urinarnu infekciju kao uzrok povišene temperature kod odojčeta, jer ove infekcije traže adekvatnu antibiotsku terapiju, ali i druge dijagnostičke procedure koje se preduzimaju posle sanacije infekcije, u cilju otkrivanja pravog uzroka infekcije mokraćnih puteva.

*Ako je pregled urina uredan, onda smo “na konju” jer se skoro sigurno radi o virusnoj infekciji. Ako je grlo “baš crveno” (a to nije često) PRE davanja leka treba uraditi bris grla, mada je šansa da je on pozitivan veoma mala! Ako se u brisu nađe bakterija koja zahteva lečenje TEK TADA treba prepisati antibiotik.

Ovo je primer kontraverze koja ne bi smela da bude problem, ali je dobar primer kako nepoštovanje jednostavne medicinske doktrine dovodi do sasvim nepotrebnih problema.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Alergeni koji izazivaju astmu kod beba najčešće potiču iz hrane. Obično su to belančevine kravljeg mleka, koje čine osnovu svake mlečne formule.

Bronhijalna astma je hronična bolest školske dece, ali može da započne još u dojenačkom periodu. Manifestuje se ponavljanim napadima otežanog disanja usled bronhoopstrukcije (suženja disajnih cevi), zviždanjem, osećajem stezanja u grudima i kašljem.

U osnovi bolesti je prekomerna reaktivnost bronhija na alergijske, fizičke, hemijske, infektivne i druge nadražaje, što je posledica njihove hronične upale.

U prvim godinama života je teško razlikovati pojedinačne epizode opstruktivnog bronhitisa tokom akutnih virusnih infekcija od prave astme.

Kako se dolazi do dijagnoze?
Postojanje atopijskih bolesti kod bliskih rođaka i ponavljani napadi bronhoopstrukcije, koji popuštaju pod terapijom bronhodilatatorima - navode na potrebu za ispitivanjem u pravcu astme. Ono je u dojenačkom uzrastu veoma ograničeno, zbog izostanka saradnje malog pacijenta i nereaktivnosti na kožne probe.

Na osnovu anamneze, kliničke slike i laboratorijskih rezultata, lekar će da odbaci ili potvrdi dijagnozu astme. Napraviće plan lečenja, koji zavisi od toga da li se radi o lakom, umerenom, ili teškom obliku bolesti.

Roditelji treba da prođu kurs o nezi i lečenju astmatičnog deteta, na kojem će im biti objašnjena priroda bolesti i mere prevencije.

Najčešći alergeni
Kada su u pitanju bebe, alergeni češće potiču iz hrane. Obično su to belančevine kravljeg mleka, koje čine osnovu svake mlečne formule. Ređe su uzroci vezani za životnu sredinu. Provokativni faktor može da bude i virusna infekcija. Stoga je potrebno, u granicama mogućnosti, da se dete zaštiti - pre svega, izbegavanjem kontakta sa prehlađenim osobama i skraćivanjem boravka u zatvorenim prostorijama, naročito u jaslicama.

Lečenje se sprovodi udisanjem lekova pomoću aparata inhalatora, a vrstu leka određuje lekar. Ponekad su neophodne injekcije, a u najtežim slučajevima i bolničko lečenje u jedinici intenzivne nege.

Izvor: yumama.com

Nedvosmisleno je jasno da antibiotici NE mogu izlečiti virusne infekcije! Žalosna je činjenica da deca (ovo važi i za odrasle) često NEPOTREBNO dobijaju antibiotike – iako se radi o jasnim virusnim infekcijama!

To je jedan, ako ne i najvažniji, vid nepravilne primene antibiotika, ali i glavni uzrok rastuće otpornosti (rezistentnije) bakterija na antibiotike. Svedoci smo pojave „superbakterija“ koje NE MOŽEMO pobediti ni jednim poznatim antibiotikom, ali i sve većeg broja „običnih“ bakterija koje više ne reaguju na standardne antibiotike, već traže primenu daleko jačih (i sa mnogo više neželjenih efekata) antibiotika, koji se moraju davati intravenski – u bolničkim uslovima.

Nažalost, sve više pacijenata umire zbog rastuće rezistencije na bakterije, a Svetska zdravstvena organizacija predviđa da će do 2050. godine godišnje biti deset miliona smrtnih ishoda upravo zbog rezistentnih bakterija!

Ne treba zaboraviti da antibiotici imaju i neželjena dejstva, a posebno treba naglasiti da se danas jasno znaju mehanizmi kako antibiotici SLABE detetov imuni odgovor! DA – nije greška, antibiotici SLABE imunološku sposobnost organizma da se bori sa infekcijama koje NISU bakterijske! A to je posebno izraženo kod dece koja često dobijaju antibiotike!

Mnogo toga se mora preduzeti da bi se ovo rešilo, a mi smo se odlučili da razbijemo najčešće zablude koje se gotovo svakodnevno javljaju, a vezane su za nepotrebnu – pogrešnu primenu antibiotskih sirupa (ili injekcija) kod dece sa virusnim infekcijama. Podelili smo ih u dve grupe zabluda: prve su vezane za povišenu temperaturu i respiratorne viruse, a druge za gušobolje i upale grla.

ANTIBIOTICI KOD POVIŠENE TEMPERATURE I RESPIRATORNIH VIRUSA

Čim je temperatura visoka – sigurno je bakterijska infekcija, da se što pre da antibiotik
Nije uvek tako!

Povišena telesna temperatura je jedan od znakova infekcije, ali ne ukazuje na vrstu uzročnika koji je infekciju izazvao. Lekari vole da kažu da je visoka temperatura nespecifičan pokazatelj, što znači da samo znamo da je dete u problemu, ali ne i zašto je temperatura visoka. Visoka temperatura obično ide iz infekcije, ali i bolesti koje nisu infekcije, a prati ih visoka telesna temperatura. Kada govorimo i infektivnim oboljenjima, kod dece su virusi veoma čest uzrok visoke temperature, a oni se NE LEČE antibioticima! Primer je aktuelni grip, a nažalost i epidemija malih boginja.

Pregled deteta, uz pomoć rutinskih analiza (krvna slika, CRP i pregled mokraće) brzo rešava dijagnostičku dilemu, pa kada se ustanovi da se radi o virusnoj infekciji – NE DAJE se antibiotik, bez obzira na visinu temperature! Dakle, NE treba ODMAH davati antibiotik samo zato što dete ima visoku temperaturu!

Dete je imalo febrilne konvulzije – „fras“, pa je zato najbolje već pri sledećoj pojavi povišene temperature odmah dati antibiotik – za svaki slučaj.
Potpuno pogrešno!

Febrilne konvulzije se javljaju NE zbog neke posebne bakterijske ili virusne infekcije, već zbog posebne reakcije deteta (koje ima predispoziciju – sklonost ka „frasu“) na visoku temperaturu!

Zato je najvažnije OBARATI temperaturu (lekovima – antipireticima uz rashlađivanje deteta), a dok se ne utvrdi uzrok visoke temperature, NE TREBA „napamet“ započinjati antibiotsku terapiju! Antibiotik nije antipiretik – lek kojim se obara povišena temperatura, dakle antibiotikom se NE obara visoka temperatura!

Dete ima jaku virusnu infekciju, dijagnoza je potvrđena i krvnom slikom u kojoj su leukociti na donjoj granici. Već pet dana ima visoku temperaturu da se ipak krene sa antibiotikom – da se spreči širenje virusa i komplikacije!
Ovo nikako ne treba raditi!

Ne može se sprečiti širenje virusa antibiotikom. Razlog je prost – antibiotici ubijaju bakterije, ali ne i viruse, pa ni virus gripa. To što dete ima pet dana temperaturu je TIPIČNO za aktuelni grip! Visoka temperatura obično traje sedam dana.

Činjenica je da se kod gripa ponekad mogu očekivati komplikacije koje se leče antibiotikom, ali se to ne radi unapred!

Prvo, može dete proći i bez komplikacija, a drugo, ako se dese “pod antibiotikom” u obavezi smo da u terapiju uključimo drugi “jači” (šireg spektra) koji je često u formi injekcija. Zato odluku o eventualnoj antibiotskoj terapiji donosi pedijatar – posle pregleda deteta!

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Roditelji često budu uplašeni kada vide ove promene na bebinoj koži, međutim nema razloga za strah.

Pogledajte koje su to uobičajene promene na bebinoj koži nakon rođenja.

Nakon što dođe u kontakt sa spoljnom sredinom, tanka i meka koža novorođenčeta može da odreaguje na različite načine. Promene na koži roditelji lako i brzo uočavaju, ali nisu sigurni da li su one uobičajene ili moraju ipak da se obrate lekaru.

Prvo, kako bi zanli da je uopšte u pitanju promena, potrebno je da roditelji znaju kako izgleda normalna koža novorođenčeta. Normalna koža je meka, tanka i baršunasta, a u zavisnosti od zrelosti bebe, prekrivena belim sirastim mazom. Na primer, kod nedonoščadi, postoji veća količina ovog zaštitnog sloja, dok ga deca koja su prešla termin, nemaju uopšte.

Koža kod beba koje su prešle termin, obično je suva i perutava i ljušti se na dlanovima i tabanima. Kada ljuštenje i perutanje prođu, ostaje fina, meka koža koja ne zahteva nikakav tretman.

A uobičajene promene na koži bebe nakon rođenja su i:

- 'Modrice' na prednjačećem delu, ili sitne ljubičaste tačkice. Najčešći uzrok sufuzija (modre prebojenosti) lica je zategnut pupčanik oko vrata, ali ova pojava brzo prolazi.

- Modrice (hematomi) i tačkice (petehije) nastaju zbog prskanja krvnih kapilara i izliva male količine krvi u kožu. I one će proći za nekoliko dana. Ali, zbog oslobađanja crvenog krvnog pigmenta hemoglobina, koji se metaboliše u žuti bilirubin, mogu da budu uzrok produžene novorođenačke žutice. Ukoliko je potrebno, beba će još u bolnici da dobije fototerapiju (osvetljavanje golog tela plavom svetlošću određene talasne dužine), koja ublažava žuticu.

- Makularni hemangiom ili "ujed rode" je vaskularni nevus (proširenje krvnih sudova). Veoma je česta pojava kod novorođene dece, obično prisutna na potiljku, zatim na korenu nosa i očnim kapcima. Na pritisak pobledi, a zacrveni se pri plaču. Spontano iščezava do kraja prve godine života, mada hemangiom na potiljku može trajno da ostane.

- Sitne (poput prosa) bele tačkice na nosu, bradi i/ili obrazima, nazvane milia su zapušeni kanali lojnih žlezdica i normalna su pojava kod novorođenčadi.

- Mongolska mrlja je tamno plava prebojenost kože, različite veličine, u predelu trtične kosti. Česta je pojava kod crne i orijentalnih rasa, u našoj sredini kod romske dece, ali se viđa i kod 10 odsto beba bele rase. Iščezava spontano do četvrte godine života.

Ovo bi bile najčešće 'normalne' pojave po koži novorođene bebe, koje skoro nikad ne zahtevaju tretman i spontano iščezavaju.

Prim dr Maja Skender, pedijatar
Izvor: yumama.com

Sigurno ste do sada slušali razne priče na temu žutice kod novorođenog deteta. Neko vam je to pominjao kao normalnu pojavu, a u drugim pričama je bila razlog za duži ostanak u porodilištu.

Da li je reč o istoj žutici, šta je prouzrokuje, kako se leči…

Žutica novorođenčeta se javlja kod čak 60 odsto terminske dece, a još je zastupljenija kod preterminske dece – oko 80 odsto (bebe rođene pre navršenih 37 nedelja). To je kompleksan problem, sa kojim se svakodnevno suočavaju pedijatri-neonatolozi u porodilištu.

Šta je to «žutica»?

Pod žuticom se podrazumeva žuta prebojenost kože i sluzokoža. To, zapravo, i nije bolest, nego znak bolesti, jer može da bude prisutna kod mnogih, veoma različitih oboljenja.

Nepravilno je, dakle, reći da neko boluje od žutice. Kaže se da IMA žuticu zbog neke bolesti (infekcije, bolesti žučnih puteva, jetre…).

Jedino u periodu novorođenčeta, preciznije – u prvih sedam dana života, žutica može da bude normalna pojava, posledica nezrelosti organizma, i to je takozvana fiziološka žutica. Ona često prođe klinički neopaženo, jer je porast bilirubina nedovoljan da bi koža «požutela».

Ako se i zapazi, spontano se povlači do kraja prve nedelje života, a laboratorijski parametri se normalizuju krajem druge nedelje.

Zašto je koža žuta?

Za žutu boju kože je kriv bilirubin, jedinjenje žuto-zelene boje, koje uglavnom nastaje razgradnjom hemoglobina (krvnog pigmenta) iz naših crvenih krvnih zrnaca (eritrocita). Bilirubin se ne rastvara u vodi, što znači da ne može mokraćom da se izluči iz organizma, nego se u jetri «prerađuje» i izlučuje u žuč (zato je žuč žuto-zelene boje). Potom se žuč luči u početni deo tankog creva, pa se bilirubin stolicom eliminiše iz organizma.

Zašto se kod novorođenčadi javlja žutica?

S obzirom da i zdravo novorođenče «ima pravo» na fiziološku žuticu, u ovom uzrastu se normalnim smatraju vrednosti bilirubina koje su čak i do deset puta veće od vrednosti kod odraslog čoveka. To je iz nekoliko razloga:

* Povećana proizvodnja bilirubina – bebina crvena krvna zrnca kraće «žive», što znači da se više raspadaju, oslobađajući bilirubin.

* Nezrelost jetre – jetra je vrlo složen organ, čije se funkcije razvijaju i po rođenju, tako da jetra nije u stanju da preradi povećane količine bilirubina.

* Nerazvijena bakterijska flora u crevima – beba još nema dovoljno korisnih bakterija koje pomažu varenje, zbog čega se hrana duže zadržava u crevima, pa se više bilirubina «vraća» u cirkulaciju nego što je normalno.

Kada se žutica novorođenčeta leči?

Žutica može da se smatra patološkom na osnovu nekoliko parametara:

– ako se javi u prvom danu života – ako traje duže od 14 dana – ako je ukupni bilirubin veći od dozvoljenog (ili takozvani direktni bilirubin veći od 15 odsto ukupnog bilirubina)

– ako je porast bilirubina za 24 časa veći od uobičajenog – svaka žutica bolesnog novorođenčeta

Kako se leči?

Terapijski pristup zavisi od težine žutice:

● Kod graničnih vrednosti bilirubina, nekada je dovoljno samo češće hraniti bebu, što ubrzava pražnjenje creva.

● U lečenju se najčešće primenjuje takozvana foto terapija – beba se smešta u izoletu (inkubator) pod UV lampu (ultraljubičasto svetlo), da se «sunča» (bilirubin koji cirkuliše u krvnim sudovima kože pod dejstvom UV zraka postaje rastvorljiviji u vodi, pa se lakše izlučuje). Ovo nipošto ne znači da isti efekat ima izlaganje bebe suncu (u pitanju je drugačije, nekontrolisano zračenje, na koje je bebina koža izrazito osetljiva, a na taj način je izložena previše mala površina bebine kože…).

● Za lečenje najtežih žutica se primenjuje eksangvinotransfuzija – to je postupak kojim se bebi vadi određena količina krvi i zamenjuje krvlju dobrovoljnog davaoca. Na taj način se koncentracija bilirubina u bebinoj krvi značajno smanjuje (za oko 40 odsto u odnosu na početnu vrednost).

Zbog čega se, u stvari, žutica leči?

Naravno, razlog nije estetski. Bilirubin se u krvi vezuje za vrstu proteina – albumine, i tada je previše «veliki» da bi prošao kroz jednu veoma važnu «opnu», takozvanu krvnomoždanu barijeru. Ona štiti mozak od raznih, potencijalno toksičnih materija koje dospevaju u krv. Kada je količina bilirubina povećana, nema dovoljno mesta na albuminima, pa se bilirubin nađe slobodan u krvi.

Tada prolazi kroz krvnomoždanu barijeru i nakuplja se u određenim delovima mozga, što može da dovede do oštećenja tkiva i razvoja oboljenja koje se zove kernicterus. Ono se manifestuje neurološkim poremećajima različitog tipa i stepena.

Ako se razvije – ovo oboljenje se, nažalost, ne leči. Ali, na sreću, izuzetno je retko. Žutica je, dakle, veoma često stanje, koje u većini slučajeva prolazi spontano, ili primenom vrlo jednostavnih mera, ne ostavljajući posledice na vaše dete.

Zato poslušajte savet pedijatra, budite strpljivi i, ako je potrebno, ostanite duže u porodilištu – kako biste vaša beba i vi bezbrižno stigle kući.

Koji faktori povećavaju rizik od nastanka patološke žutice?

Pre svega, to je nepodudarnost krvnih grupa mame i bebe, pogotovo ako je mama nulta krvna grupa («0»), a beba «A» ili «B», kao i ako je mama Rh D negativna, a beba Rh D pozitivna.

Pod većim rizikom su i preterminska novorođenčad, kao i ona koja su male porođajne mase, potom bebe koje su pretrpele nedostatak kiseonika tokom porođaja, bebe koje imaju neku od porođajnih povreda (pogotovo porođajni naduv ili kefalhematom – koji su posledica krvarenja u meka tkiva poglavine, kada se zbog razgradnje izlivene krvi oslobađa dodatna količina bilirubina…).

Nasledne bolesti, oboljenja majke, infekcije, kao i upotreba nekih lekova – takođe povećavaju rizik.

Rizik povećavaju i razne zablude u vezi sa žuticom, naročito primenjivanje pogrešnih mera – na primer, sunčanja, ili davanjem velikih količina vode novorođenčetu, sa ciljem da se «ispere» bilirubin (već smo rekli da se bilirubin ne rastvara u vodi, pa nikako ne može ni da se ispere, odnosno izmokri. Da je to moguće, problem ne bi ni postojao. Osim toga, ako bebi dajete vodu, uskraćujete joj neophodnu hranu, jer ona ima veoma mali želudac, a izgladnjivanje podstiče porast bilirubina…).

Izvor: mojpedijatar