Ovo su tri dobra razloga zašto sa kašicama ne treba početi prerano

Majkama neretko pedijatri, a pogotovo okolina i bake, sugerišu da s kašicama treba započeti već oko četvrtog meseca. Prema saznanjima i istraživanjima te preporukama Svetske zdravstvene organizacije nekoliko je argumenata za kasniji početak s kašicama, ne pre petog odnosno oko šestog meseca života.

Osetljivost i nezrelost probavnog bebinog trakta

Osetljivost i nezrelost probavnog trakta bebe u prvim mesecima određuje i njenu najbolju hranu. To je majčino mleko. Dojenje pre svega štiti probavni trakt deteta od infekcija i alergija. Mnoge poteškoće s probavom traktom mogu biti sprečene isključivo dojenjem. Majčino mleko sadrži sve potrebne materije za rast i razvoj bebe, a istovremeno sadrži puno manje materija koje mogu naštetiti detetovom probavnom traktu.

Oko petog odnosno šestog meseca iscrpljuju se zalihe koje će nadohnaditi dohrana

Sastav majčinog mleka, koji je savršen prvih meseci, ipak ne može biti dovoljan za dete od šestog meseca kad se iscrpljuju zalihe gvožđa, a potrebe za energijom i nutrijentima rastu. Tada se uvodi dohrana kašicama. Pokušate li pre petog odnosno šestog meseca ponuditi detetu dohranu, od toga možda neće biti koristi. Sve do tada želučić i creva nisu sposobni primiti, obraditi i iskoristiti hranjive materije iz namirnica pa prerano davanje hrane neće imati smisla, a može opteretiti probavu, izazvati grčeve te izazvati alergije.

Prirodno slabljenje refleksa sisanja

Sledeći argument jeste snažno izražen refleks sisanja kod novorođenčadi. On podstiče sisanje mleka, a sprečava gutanje svega što nije tekuće. Zato bebe kad im kašičicom date kašicu koja je gušća od tekućeg mleka, kašicu refleksno guraju van iz usta čineći pokrete jezikom kao da sisaju. Ovaj zaštitni refleks će postepeno prirodno slabiti oko petog meseca te postepeno otvarati vrata dohrani.

Odbijanje hrane i razni prohtevi su normalne faze, ali kad mališan ne dobija na težini i zaostaje u rastu za vršnjacima obavezno potražite savet lekara.

Svaka majka zna da deca umeju da budu veoma problematična i izbirljiva kada se radi o hrani. Jedan od posebno napornih perioda je onaj kada dete ima dve godine, delom zbog probirljivosti i tvrdoglavosti deteta, delom zbog toga što ne znaju svi roditelji kakve su zaista potrebe dece tog uzrasta.

Ono što često zbuni, pa i zabrine roditelje, jesto to što dete od dve godine ima manji apetit nego odojče. Kako to?

Objašnjenje je jednostavno – dvogodišnjak raste sporije nego beba. Trošiće više energije na kretanje, ali manje kalorija će mu biti potrebno za rast, pa mu neće biti potrebno toliko hrane.
Dvogodišnjaci su pri jelu često probirljivi, sitničavi, ponekad i nervozni. Može se desiti da neku namirnicu odbiju, što ne bi trebalo da zabrine roditelje, ako to bude nadoknađeno nekom drugom namirnicom iz iste grupe, u tom ili sledećem obroku.
Nije nikakav problem ni ako dete preskoči neki obrok – dvogodišnjaci sami traže da jedu kad su gladni.

Važno je strpljenje

Dvogodišnjaci zahtevaju slobodu izbora, što može dovesti do neobičnih navika u ishrani – dete može jednog dana da pojede puno hrane, već sledećeg veoma malo. Nekad će želeti da jede jedno isto.
Sve ove faze su privremene i dokle god je dete zdravo, ne treba brinuti zbog njih niti ga forsirati da “jede kao i sva ostala deca”. Naoružajte se strpljenjem i malo sačekajte – bubice će već proći.
Ipak, nikad ne prisiljavajte dete da jede dok je okupirano igrom. Nemojte ga ni požurivati da završi obrok niti insistirati da jede istu količinu hrane kao odrasli.

U suštini, sve dok je dete zdravo i raste normalno (što pokažu visina i težina prilikom lekarskog pregleda), možete biti sigurni da jede dovoljno.
Jedan od mogućih problema u ovom uzrastu jeste da dete pije suviše mleka, pa onda nije dovoljno gladno za drugu hranu… Tada bi trebalo ograničiti unos mleka, što je najlakše postići tako što mu mleko nećete davati iz bočice nego iz čaše.

Što se bočica tiče, dete bi u ovom uzrastu već trebalo da se odvikne od njih i da nauči da koristi čašu ili šolju. Preduga upotreba bočice deformiše dečje zube.
Ukoliko roditelji forsiraju ishranu, dete obično reaguje još većom tvrdoglavošću, pa se problem pojačava.

U svakom slučaju, s obzirom na to da vaše dete troši dosta energije obratite pažnju na to da ponuđena hrana sadrži elemente potrebne za detetov pravilan rast i razvoj (meso, riba, piletina, jaja, mlečne proizvode, testenina, žitarice, povrće i voće).

Detetu odgovaraju manji obroci, ali njegove potrebe u energiji su veće tako da je pored tri glavna važno osigurati i međuobroke (pet do šest obroka dnevno). Deca u uzrastu od dve godine mogu da jedu i hranu koja je bila zabranjena u prethodnoj godini (pomorandža, limun, mandarina, jagodičasto voće, med, belance…).
Odbijanje hrane i čudni prohtevi su normalne faze u razvoju deteta, ipak, kada dete uporno mesecima odbija da jede ne dobija na težini, zaostaje u rastu za vršnjacima, obavezno potražite savet lekara.

Autor: N. PRERADOVIĆ

Roditelji u Italiji koji svojoj deci nameću vegansku ishranu treba da završe u zatvoru, smatra tamošnja političarka.

Elvira Savino iz partije Forca Italija predložila je zakon prema kom roditelji koji deci daju “neadekvatnu hranu” mogu dobiti i do četiri godine zatvora. Savino kaže da deci koja se hrane kao vegani može nedostajati gvožđa, cinka, vitamina B12, što može dovesti do neuroloških problema i anemije.

Predloženi zakon poznat kao “Savino zakon” prati poznate slučajeve u kojima su deci roditelji nametali vegansku ishranu koja nije bila pravilno osmišljena, zbog čega su mališani patili od neuhranjenosti.

“U Italiji vegetarijanska ishrana, pa čak i stroža veganska varijanta, dobijaju na popularnosti u poslednjih nekoliko godina zbog koristi koje imaju po zdravlje”, kaže Savino.

“Nemamo nikakve primedbe ako odrasla zrela osoba donosi odluku da bude vegan. Problem nastaje kada se takva odluka nametne detetu”.

U julu je jedan 14-mesečni dečak iz Milana završio u bolnici zbog nedostatka kalcijuma u organizmu. U tom trenutku bio je težak koliko i tromesečna beba.

Sudija je dete oduzeo roditeljima zbog toga što su mu nametnuli ishranu koja nije u skladu s njegovim uzrastom. U Italiji jedan procenat populacije čine vegani, a vegetarijanci oko sedam odsto.

Verovatno ništa ne može da pokvari porodični ručak kao iznenadna alergijska reakcija nekog od gostiju za kojeg prosto niste znali da iako nema ništa protiv Vaše kuhinje, burno reaguje na neku od Vaših malih majstorija.

Piše: Voin Petrović

Alergije na hranu su još jedna u nizu pošasti koje su iz potpuno nejasnih razoga napale svet savremenog čoveka. Iako se broj pacijenata sa novootkrivenim alergijskim reakcijama povećava iz godine u godinu, ovde nije reč o nekoj zaraznoj bolesti, genetski izmenjenom virusu ili posledicama kosmičkog zračenja, već je, kako neki stručnjaci smatraju, uzrok upravo odsustvo bolesti, o čemu će kasnije biti više reči. No, za početak, pogledajmo šta je to što čini jedan mali, nedužni kikiriki tako potencijalno smrtonosnim artiklom za osetljivog pojedinca.

Kako dolazi do alergijskog odgovora?

Niko se nije naučen rodio. Ovo važi i za ćelije ljudskog imunog sistema. Ćelije koje formiraju liniju odbrane od raznih štetnih agenasa iz okoline moraju prvo da prođu detaljnu obuku, gde im se prezentuje šta je to „naše“, a šta je strano i (možda) opasno. Zaista brzo ćelije se nauče da ono „naše“ ne diraju i punu pažnju posvećuju supstancama, najviše proteinima, iz okolne sredine. Prva važna stvar koju ćelije moraju znati je da snaga na usta ulazi i da nije sve što dospe u kontakt sa sluzokožom usne duplje neprijatelj. Stvari bi bile previše dosadne kada bi ovaj sistem radio savršeno, naravno.

Postoji jedna grupa antitela u ljudskom imunom sistemu koja je prema merilima savremenog sveta gotovo suvišna. To su antitela tipa IgE. U nekom trenutku u evoluciji, IgE antitela su se pokazala kao neophoda za borbu protiv krupnih parazita, kao što su razne vrste crva, ameba, tripanozoma, raznih drugih protozoa i zglavkara. Uz pomoć eozinofila, bazofila, mastocita i još nekih ćelija IgE antitela su vekovima branila ljude od ovih opasnih uljeza. Međutim, u savremenom svetu ovakvih parazita je vrlo malo, bar u razvijenim zemljama, te IgE antitela imaju poteškoća da opravdaju svoje postojanje. Da svekolika bruka ne bi pala na njih, IgE antitela pronalaze sebi protivnika ponekad čak i tamo gde ga nema. Angažuju gore pomenute ćelije u napad sa neverovatnom vatrenošću čak i na najmanju mogućnost da su nanjušila neprijatelja. A ovaj na brzinu proglašeni neprijatelj može biti samo slučajni prolaznik kroz naš sistem za varenje hrane.

Važno je reći da ova „basna o IgE antitelima“ samo grubo opisuje ono malo toga što se zna o alergijskim reakcijama kod čoveka. Posledica ovakvog toka događaja je pokretanje veoma burnog odgovora na neki benigni protein iz hrane, što može biti veoma opasno za pacijenta koji ima alergijsku reakciju. Klasična alergijska reakcija podrazumeva ćelijski odgovor nakon što se alergen veže za IgE antitelo na površini ćelije. Ćelija će izlučiti sadržaj svojih vezikula u kojima se nalaze neke fiziološki prilično aktivne supstance poput histamina koji širi krvne sudove navodeći tkiva da otiču i da se crene, serotonin koji takođe deluje na krvne sudove i trombocite, raznih drugih bioaktivnih leukotriena i interleukina koji pokreću odgovor drugih ćelija u okolini.

Sve ovo bi bilo opravdano da je prisutan neki krupni, opasni parazit, međutim, kako to obično nije slučaj, ta reakcija je ne samo preterana i suvišna, već i štetna. Osim klasične alergijske reakcije, postoje i drugi vidovi nepodnošenja hrane, ali o njima ovde neće biti reči. U klasičnom smislu alergijska reakcija odvija se svaki put kada tkiva alergičnog pacijeta dođu u kontakt makar i sa sasvim malim količinama one namirnice koja sadrži protein koji IgE antitela alergične osobe prepoznaju i pokreću odgovor na njega. Postoji više hipoteza o tome kako nastaju alergije, od kojih je najopštije prihvaćena tzv. higijenska hipoteza koja drži da su naš čistiji način života i odsustvo parazita krivi za pojavu alergija. Osim ove hipoteze prisutne su struje koje za nastanak alergija krive antibiotike, vakcine, poremećaje u imunom sistemu, nasledne faktore i raznovrsnost hrane koja je danas dostupna. Međutim, tačan uzrok alergija na hranu, kao i detaljna objašnjenja na molekulskom nivou u ovom trenutku nisu poznati čovečanstvu, pa ostaje mnogo prostora za nagađanje i puštanje mašti naučnika na volju.

Rasprostranjenost

Alergije na hranu mogu da se pojave kod svih zdravih osoba bez obzira na uzrast, geografiju ili religiju. Tačni podaci ne postoje jer pojedini oblici alergija mogu ostati neprimeceni, ali prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, procenjuje se da čak do 10% ljudi koji žive u razvijenijim zemljama imaju neki oblik alergije na hranu. Zastupljenost alegrija u nerazvijenim zemljama je daleko manja, što govori u prilog higijenskoj hipotezi o nastanku alergija.

Za sada se zna da se alergije na hranu javljaju obično u vrlo ranoj mladosti, obično pre navršenih 10 godina i da u najvećem broju slučajeva ostaju prisutne celog života. Ovo i nije neočekivano jer se imuni sistem čoveka u najvećoj meri i gradi do otprilike osme godine života. Poznato je da se kod malog broja pacijenata alergijska reakcija povuče sama od sebe i da se to obično dogodi pre puberteta. Ukoliko pacijent nastavi da pati od alergije na hranu posle 12. godine, smatra se da su veoma male šanse da se ta alergija povuče sama od sebe. Osim kod mladih, alergije se mogu javiti i kasnije u životu, posebno prilikom izlaganja nekoj novoj namirnici.

Vrste alergija na hranu

Kada se govori o alergijama na hranu, obično se kao glavni uzročnici pominju „osam veličanstveih“, drugim rečima namirnice koje su, zajedno, odgovorne za oko 90% slučajeva alergijskih reakcija širom sveta. Ovih osam namirnica su mleko, jaja, kikiriki, soja, pšenica, plodovi mora, koštunjavo voće i školjke. Osim ovih, postoji i cela grupa alergija na razno voće (kivi, banane, breskve), povrće, meso i gljive, ali su ove alergije znatno ređe i slabije istražene. Pored toga što postoje alergije na određene tipove hrane, moguće je postojanje i takozvane ukrštene reaktivnosti. Ova pojava podrazumeva postojanje sličnih proteina u dvema različitim namirnicama, pa pojava alergije na jednu dovodi do alergijske reakcije i prilikom konzumiranja druge (npr. kikiriki i indijski orah).

Terapija

Sigurna terapija za alergije na hranu ne postoji, već je pacijent u obavezi da izbegava namirnice koje sadrže alergen, kao i da u slučaju konzumiranja takve namirnice bude spreman da primeni lekove koji će ublažiti alergijsku reakciju. Najteži oblik alergijske reakcije je anafilaktički šok i ukoliko se ne leči u roku od nekoliko minuta, obično je smrtonosan. Najopasniji simptom burne alergijske reakcije na hranu je oticanje sluzokože lica, usne duplje i ždrela, što može dovesti do prekida dotoka vazduha u pluća.

Kada alergijska reakcija jednom počne, indikovana je primena lekova koji suprimiraju efekte zapaljenskih medijataora koje oslobađaju ćelije imunog sistema, prvenstveno histamina. U anafilaktičkom šoku čak se daje i adrenalin kako bi se sprečilo gušenje. Antihistaminici su danas široko dostupni i njihova upotreba ublažava simptome alergijske reakcije. Glavno neželjeno dejstvo lekova iz ove grupe je sedacija i pospanost, koja se javlja prilikom upotrebe pojedinih preparata. Većina ovih lekova ima i odloženo dejstvo, pa sprečava nastanak nove alergije u trajanju od 24 sata.

Osim antihistaminika, trenutno se radi na razvoju imunoterapijskih sredstava. Za sada ne postoje naznake da ova terapija može biti od koristi, ali se istraživanja nastavljaju. Najprostije rečeno, imunoterapijska sredstva su zapravo vakcine u vidu injekcije koje se daju pacijentima u pravilnim vremenskim razmacima kako bi njihovi organizmi proizveli više IgG antitela na alergen (antitela koja su normalno angažovana u borbi protiv virusa i bakterija, a ne protiv parazita) i tako sprečili da se IgE antitela prva vežu i počnu alergijsku reakciju. Najveći napredak u ovoj oblasti postignut je sa alergijama na neke druge alergene, kao što su polen ambrozije i mačija dlaka, dok za sada ima vrlo malo napretka sa alergijama na hranu, pretpostavlja se zbog drugačijih mehanizama koji su uključeni u nastanak i razvoj alergija. Nešto veći napredak postignut je sa per os vakcinacijom, gde se vakcina daje u obliku tablete, ali su ta istraživanja u velikoj meri i dalje strogo čuvane farmaceutske tajne.

Umesto zaključka

Verovatno ništa ne bi više usrećilo milione ljudi koji su alergični na različite hranljive namirnice nego kad bi neko konačno napisao zaključak na tužnu priču o alergijama kod ljudi, ali prema onome što danas znamo, čini se da ova priča ima još mnogo poglavlja koja tek čekaju da budu napisana. Ako se aktuelni trend nastavi, problem alergija ne samo što se neće približiti rešenju, već će se još pogoršati. Istraživanja nad biohemijskim procesima u ljudima uvek su nezahvalna jer da bi se otkrile istine o funkcionisanju nekog sistema, mora se postaviti eksperiment.

U ovom slučaju, eksperiment nad pročavanim sistemom u većini svetskih pravnih jurisdikcija smatra se krivičnim delom, te su naučnici u vrlo nezahvalnom položaju gde moraju nuditi delimične odgovore na osnovu nepotpunih informacija i nedovoljno preciznih eksperimenata. Alergije na hranu su u zenitu naučnog interesovanja i na problematici koja okružuje ovo polje danonoćno se radi.

Ipak, napredak je spor, a broj obolelih od alergija vrtoglavo raste. Je li to cena koju moramo platiti evoluciji za to što smo otkrili sapun i toplu vodu? Je li to teret koji ćemo morati da nosimo zato što smo našli način da preživimo potencijalno smrtonosni anafilaktički šok koji se javlja kao najteži oblik alergije? Treba li dići ruke od traženja leka i dozvoliti da evolucija istrebi sve one koji su se navikli na tuširanje i pranje ruku? Problem alergija duboko zadire u najintimnije aspekte našeg postojanja i stavlja na probu našu rešenost da oblikujemo svoj životni prostor drugačije nego što ga je priroda za nas oblikovala sve ove hiljade godina. Kada kažemo da je čovek jedina vrsta koja to radi, isključujemo mogućnost da su možda postojale i druge, ali za njih danas znamo samo na osnovu fosila. Čeka li i nas slična sudbina?

Kako da pomognete detetu kada ima problem sa varenjem
Ukoliko vaše dete ima tvrdu stolicu koja teško prolazi a veliku nuždu obavlja ređe od tri puta nedeljno, reč je o konstipaciji ili zatvoru. Ako pak dete ima zatvor duže od dve nedelje, radi se o hroničnoj konstipaciji.
Zatvor ili konstipacija se javlja iznenada. Često se na stolici pojavljuju trakovi krvi, a mališan ima bolove u stomaku koji prestaju nakon obilnog pražnjenja creva.

Uzroci konstipacije
Konstipacija može da se javi kad vaše dete ne pije dovoljno vode, mleka ili voćnih sokova. Uzrok ovome može da bude i neuzimanje dovoljno vlakana koji se nalaze u hrani poput žitarica, voća i povrća. Takođe, zatvor se neretko javlja i kada prelazite s hrane za bebe na tvrdu hranu ili kad prestajete da dojite dete. Ponekad može da se javi i nakon bolesti ili uzimanja određenih lekova.

Kada je reč o hroničnoj konstipaciji, ona se javlja jer deca često ignorišu potrebu da obave nuždu. Razlozi mogu da budu različiti – ne žele da prekinu igru ili da zamole učitelja da ih pusti ili ne žele da koriste javne toalete. A kada dete izbegava obavljanje nužde, stolica se nakuplja u crevima, postaje veća i tvrda. Pa ako se nagon za obavljanjem nužde zanemari ili potisne (na primer, ako je prethodno obavljanje nužde bilo neprijatno), zaostala stolica će postajati sve tvrđa. Kada se stolica konačno javi, vrlo je moguće da će biti bolna, a može da uzrokuje čak i blago krvarenje. Uz to, prolazak stolice može biti bolan i zbog toga što dete još više izbegava obavljanje nužde.

Koliko je to stanje ozbiljno?

Kod većine dece konstipacija je blaga, jer obično nastaje zbog promena u načinu ishrane i uspeva da se reši u relativno kratkom vremenu. Nemojte da se brinete ako vam dete pati od zatvora. Ova pojava uglavnom više uznemiri roditelje nego decu.

Šta možete da uradite
Postoje više načina da pomognete detetu:
Ishrana – povećavajte unos tečnosti. Ako dete jede dovoljno žitarica, dajte mu uz to i malo soka od šljiva. Ako je reč o starijem detetu, pobrinite se da pije dovoljno tečnosti, a možete mu dati sok od šljiva, voće ili povrće koje sadrži mnogo vlakana.

Navika obavljanja nužde – Morate naučiti dete da ne čeka silu za obavljanje nužde. Kako bi uspostavilo redovnu naviku obavljanja nužde, recite detetu da sedi u toaletu barem 10 minuta u isto vreme svaki dan, po mogućnosti nakon jela.

Lekovi – Postoje brojni laksativi koji vam mogu pomoći kod konstipacije kod dece. Odabir laksativa zavisi od uzrasta deteta i koliko je ozbiljna konstipacija. Pre uzimanja laksativa, obavezno se posavetujete sa lekarom.

Nagrađujte dijete – počnite da nagrađujete dete i za samo sedenje na VC šolji. Na primer, ako vaše dete sedi u toaletu u planirano vreme, nagradite ga omiljenom aktivnošću. Ako obavi nuždu, pohvalite ga i nagradite. Izbegavajte nagrađivanje hranom. Starija deca mogu da sakupljaju bodove kako bi dobila bolju nagradu, poput izleta ili odlaska u bioskop.

Ako konstipacija ne prođe sama, ili mislite da dete pati od hronične konstipacije, obavezno posetite pedijatra. Konstipacija ponekad može da bude znak ozbiljnijeg problema.

Bebe i konstipacija
Premda je konstipacija u većini slučajeva povezana s načinom ishrane, deca koja doje retko su konstipirana zbog promena u majčinoj ishrani. Osim toga, za decu koja doje nije neobično da su ponekad i po nekoliko dana bez stolice. Ako vam se čini da je način ishrane uzrok konstipacije, o tome bi trebalo da povedete računa.

Mališani koji ne vole povrće neophodne minerale i vitamine mogu da dobiju iz voća, dok su dobri izvori gvožđa žitarice, jaja ili suvo voće, jer mlađa deca teško žvaću crveno meso

Strpljivo… Mališani najčešće odbijaju povrće jer im ukus ne odgovara, ali budite uporni, jer ga većina dece na kraju ipak prihvati

Mladi roditelji često su zbunjeni brojnim informacija o vaspitanju, nezi i ishrani dece koje su im dostupne iz različitih knjiga, časopisa, sa interneta ili na televiziji. Press vam otkriva neke od najčešćih mitova o ishrani dece i roditeljima ukazuje šta je najbolje za njihove mališane.

Uobičajeno je mišljenje da crveno meso sprečava anemiju. Istina je da čak devet odsto dece starosti od jedne do dve godine pati od anemije. Iako je crveno meso dobar izvor gvožđa, mlađa deca ga teško žvaću. Gvožđe koje se lako apsorbuje deca mogu da dobiju i iz žitarica, hleba, suvog voća, spanaća, jaja, iz određenih vrsta ribe i tamnog mesa peradi.

Recite ne zaslađenim pićima

Uzroci dečje debljine, koja postaje sve veći problem razvijenog sveta, mogu da leže praktično u bilo kojoj vrsti hrane. Ipak, većina stručnjaka ističe da zaslađena pića uopšte nisu korisna i da igraju značajnu ulogu u debljanju dece. Stručnjaci savetuju da gazirana pića ne držite u kući, jer su izvor kalorija bez ikakve nutritivne vrednosti. Međutim, u današnje vreme teško je odoleti željama dece, jer će „zabranjena” pića videti na televiziji i kod druge dece, pa zabrane često imaju kontraefekat. Zato je rešenje u umerenosti, dopustite im ponekad i lošiju hranu i pića, ali se pobrinite da glavnina ishrane bude kvalitetna.

Roditelji se često plaše da deci koja ne jedu povrće nedostaju vitamini i minerali. Poželjno je da decu na vreme učite kako da u ishranu uvrste što više različitih namirnica. Ipak, deca najčešće odbijaju povrće jer im ukus voća više odgovara. Ne brinite zbog toga, jer je sadržaj vitamina i vlakana u voću uporediv s onim u povrću. Ako dete odbija šargarepu, dobar izvor vitamina A su kajsija i dinja. Jagode i pomorandže mogu umesto spanaća da posluže kao izvor folne kiseline. Banane su alternativa krompiru s puno kalijuma, citrusi (pomorandže, mandarine, limun, klementine i limeta) su izvor vitamina A i umnogome zamenjuju brokoli. Ipak, deci bi trebalo da nastavite da nudite povrće ne zato što se iz voća ne mogu nadoknaditi vitamini i minerali, nego zbog zdravih fitohemikalija. Većina dece na kraju ipak dobro prihvati povrće ako nastavite da ga strpljivo nudite.

Za prevenciju debljine deci u ranoj dobi treba ograničiti unos masnoća. Bebe i mlađa deca moraju iz masnoća da zadovolje oko 40 odsto dnevnih kalorijskih potreba, jer im se mozak i telo generalno naglo razvijaju. Mozak u razvoju ima posebne potrebe za masnim kiselinama i drugim komponentama masnoća. Zato stručnjaci savetuju punomasno mleko za decu do dve godine starosti (posle druge godine dovoljno je 30 odsto kalorija dnevno iz masnoća).

Stručnjaci ističu da masnoće u hrani omogućuju deci da se osećaju sito, pa će posledica smanjenja masnoća biti da će deca više jesti kako bi kompenzovala osećaj gladi.

Odbijanje hrane i razni prohtevi su normalne faze, ali kad mališan ne dobija na težini i zaostaje u rastu za vršnjacima obavezno potražite savet lekara.
Svaka majka zna da deca umeju da budu veoma problematična i izbirljiva kada se radi o hrani. Jedan od posebno napornih perioda je onaj kada dete ima dve godine, delom zbog probirljivosti i tvrdoglavosti deteta, delom zbog toga što ne znaju svi roditelji kakve su zaista potrebe dece tog uzrasta.
Ono što često zbuni, pa i zabrine roditelje, jesto to što dete od dve godine ima manji apetit nego odojče. Kako to?

Objašnjenje je jednostavno - dvogodišnjak raste sporije nego beba. Trošiće više energije na kretanje, ali manje kalorija će mu biti potrebno za rast, pa mu neće biti potrebno toliko hrane.
Dvogodišnjaci su pri jelu često probirljivi, sitničavi, ponekad i nervozni. Može se desiti da neku namirnicu odbiju, što ne bi trebalo da zabrine roditelje, ako to bude nadoknađeno nekom drugom namirnicom iz iste grupe, u tom ili sledećem obroku.
Nije nikakav problem ni ako dete preskoči neki obrok - dvogodišnjaci sami traže da jedu kad su gladni.

Važno je strpljenje

Dvogodišnjaci zahtevaju slobodu izbora, što može dovesti do neobičnih navika u ishrani - dete može jednog dana da pojede puno hrane, već sledećeg veoma malo. Nekad će želeti da jede jedno isto.
Sve ove faze su privremene i dokle god je dete zdravo, ne treba brinuti zbog njih niti ga forsirati da "jede kao i sva ostala deca". Naoružajte se strpljenjem i malo sačekajte - bubice će već proći.
Ipak, nikad ne prisiljavajte dete da jede dok je okupirano igrom. Nemojte ga ni požurivati da završi obrok niti insistirati da jede istu količinu hrane kao odrasli.

U suštini, sve dok je dete zdravo i raste normalno (što pokažu visina i težina prilikom lekarskog pregleda), možete biti sigurni da jede dovoljno.
Jedan od mogućih problema u ovom uzrastu jeste da dete pije suviše mleka, pa onda nije dovoljno gladno za drugu hranu... Tada bi trebalo ograničiti unos mleka, što je najlakše postići tako što mu mleko nećete davati iz bočice nego iz čaše.

Što se bočica tiče, dete bi u ovom uzrastu već trebalo da se odvikne od njih i da nauči da koristi čašu ili šolju. Preduga upotreba bočice deformiše dečje zube.
Ukoliko roditelji forsiraju ishranu, dete obično reaguje još većom tvrdoglavošću, pa se problem pojačava.

U svakom slučaju, s obzirom na to da vaše dete troši dosta energije obratite pažnju na to da ponuđena hrana sadrži elemente potrebne za detetov pravilan rast i razvoj (meso, riba, piletina, jaja, mlečne proizvode, testenina, žitarice, povrće i voće).

Detetu odgovaraju manji obroci, ali njegove potrebe u energiji su veće tako da je pored tri glavna važno osigurati i međuobroke (pet do šest obroka dnevno). Deca u uzrastu od dve godine mogu da jedu i hranu koja je bila zabranjena u prethodnoj godini (pomorandža, limun, mandarina, jagodičasto voće, med, belance...).
Odbijanje hrane i čudni prohtevi su normalne faze u razvoju deteta, ipak, kada dete uporno mesecima odbija da jede ne dobija na težini, zaostaje u rastu za vršnjacima, obavezno potražite savet lekara.

Autor: N. PRERADOVIĆ

Ako želite da se vaša beba ne razboljeva od dečijih bolesti, a voleli biste da i kasnije u životu bude zdrava, postoji jedna sitnica koju možete da uradite za nju.

S obzirom na to da je majčino mleko bogato vitaminima, mineralima, zdravim masnoćama i ugljenim hidratima, kao i drugim sastojcima koji bebi obezbeđuju potpunu i najzdraviju – prirodnu formulu – nije ni čudo što ga nazivaju “belim zlatom”. A sada, postoji i sjajna studija koja objašnjava sve blagodeti dojenja.

Nakon porođaja, majčino mleko nastavlja ulogu zaštitnika i hranitelja organizma bebe. Ono sadrži sva antitela (IgA, IgD, IgE, IgG, IgM), čime se sprečava razvoj bolesti i raznih infekcija.

Antitela su neophodna u periodu od prvih šest meseci, kada se imuni sistem novorođenčeta tek razvija, ali i kasnije, do prve godine života. Majčino mleko čuva i štiti organizam bebe od različitih infekcija i alergija.

Kako se procenjuje, dojenje bi moglo da spase živote novorođenčadi u siromašnim zemljama, a mogla bi da se izbegne smrt čak 800.000 dece širom sveta. Ono produžava životni vek deteta, a smanjuje rizik od razvijanja dijabetesa i gojaznosti kasnije u životu.

Studija objavljena u britanskom medicinskom žurnalu “Lancet” ističe blagodati dojenja, ne samo za bebe, nego i za majke. Istraživači smatraju dabi dojenje moglo spasiti oko 20.000 žena od raka dojke, kao i raka jajnika.

– Važno je da globalno skrenemo pažnju na važnost dojenja. Postoji velika predrasuda o tome da majčino mleko može biti zamenjeno veštačkim formulama, što zapravo dovodi do brojnih zdravstvenih posledica – kaže autor studije profesor Sesar Vitora s univerziteta Pelotas u Brazilu.

U visokorazvijenim zemljama, tek svako peto dete majka doji do prvog rođendana. U srednje i slabo razvijenim zemljama deca se doje manje od šest meseci.

Gledajući globalno, procenat dojenja beba je relativno nizak, pogotovo u razvijenim zemljama poput Velike Britanije, gde samo jedan odsto majki doji svoje bebe do prvog rođendana. U Irskoj, taj procenat iznosi dva, a u Danskoj tri odsto.

Majke dojenje uglavnom smatraju ili nepraktičnim, ili pak imaju problema sa dojenjem i izmuzavanjem mleka, dok druge moraju brzo da se s porodiljskog odsustva vrate na posao.

Istraživači su naznačili i ekonomski uticaj dojenja na društvo, budući da bi se prevencijom u vidu dojenja mogli smanjiti izdaci za lečenje raznih bolesti kasnije u životu deteta.

Briga mnogih mama – da li je hrana koju nude svojim bebama bljutava i „bljak“, šalje deci pogrešnu poruku – da je prirodni ukus voća, povrća i ostalih zdravih namirnica loš i da ga je neophodno nečim „zamaskirati“. Pri tome gubimo iz vida da su bebina čula „neiskvarena“ i da one vole blage ukuse.

Ako ste pomislili da nemate ovakvih problema, jer ste izabrali da bebu hranite gotovom hranom, iznenadiće vas da je i hrana koja je namenjena bebama „obogaćena“ raznim nepotrebnim dodacima, kako bi se bebi na prvi zalogaj dopala ( so, šećer, ( burbon ) vanila i sl ).

Naš cilj je ukorenjivanje zdravih navika, između ostalih i onih u vezi sa ishranom. Želimo da naša deca zavole voće, povrće, integralne žitarice i slične namirnice, kako bi bila što zdravija, kako u dečjem, tako i u odraslom dobu. Verujem da ne postoje zabranjene namirnice, nego samo one koje su u svakodnevnoj ishrani poželjne ili nepoželjne. Među nepoželjnijima tokom prve godine bebinog života je so.

Pod pojmom soli obično podrazumevamo kuhinjsku so, NaCl. Morsku, jodiranu, naravno. Ova so je zbog dodatog joda korisna u sprečavanju razvoja oboljenja štitne žlezde, koje se odlikuje smanjenim stvaranjem njenih hormona, koji su jedan od glavnih regulatora našeg metabolizma. Dakle, kuhinjska so je bitan dodatak ishrani, ALI u vrlo malim količinama i ne tokom prve godine života. Sastojak soli koji zapravo pravi problem, jeste natrijum (Na), elektrolit koji je već prisutan u brojnim prirodnim namirnicama ( povrće, mleko… ima ga čak u različitim količinama i u flaširanim vodama! ), a fabričkim proizvodima se dodaje u cilju poboljšanja njihovog ukusa, najčešće u formi natrijum glutaminata, ali i drugih natrijumovih soli. Bebini bubrezi nakon rođenja postepeno funkcionalno sazrevaju, i ne mogu da „se izbore“ sa velikom količinom ovog elektrolita ( majčino mleko je idealna hrana za bebe tokom prvih 6 meseci života,i zbog toga što sadrži najmanje ovog elektrolita ). Sa uvođenjem nemlečne hrane, povećava se i unos natrijuma koji se već nalazi u namirnicama, zbog čega nema potrebe da dodajemo i kuhinjsku so. Tokom prve godine života, ukupna količina soli koja nije štetna za bebine bubrege iznosi do 1g na dan, a od prve do treće godine do 2g.

Unošenje veće količine soli može dovesti do oboljenja bubrega i povišenog krvnog pritiska i posledičnog oboljenja srca. Velika količina šećera štetna je za zube, može dovesti do dijabetesa i gojaznosti, sa brojnim pratećim oboljenjima. Štetni efekti ove navike ne moraju se ispoljiti u detinjstvu, nego u starijem životnom dobu.

Kada govorimo o šećeru, šećer koji je organizmu, a naročito mozgu, potreban je glukoza, a nju organizam može dobiti ili sintetisati iz raznih namirnica, voća, žitarica, pa čak i mleka, samim tim njegovo dodavanje hrani nema nikakvo opravdanje. Korisno je samo to što će trenutno „navući“ dete na hranu kojoj ste ga dodali, moć koju koriste brojni proizvođači hrane, dodajući šećer i namirnicama u kojima ga ne biste očekivali. Kasnije je vrlo teško detetu objasniti da je zdravije pojesti nezašećerenu voćku.

Nezašećereni obroci nisu bolji „samo“ kada je zdravlje zuba u pitanju ( nikako nije zanemarljivo, jer smo „nacija bolesnih zuba“, a zdravlje zuba ima veliki uticaj na celokupno zdravlje ), nego i zbog stvaranja zdravih navika u cilju sprečavanja razvoja gojaznosti, razvoja šećerne bolesti i sl. Epidemija dečje gojaznosti jedna je od vodećih briga pedijatara širom sveta, a nažalost i u našoj zemlji, jer vodi do ranog razvoja brojnih poremećaja koji su ranije bili „rezervisani“ za odrasle ( pre svega povišen krvni pritisak, oboljenja kardiovaskularnog sistema, metabolički i hormonski poremećaji… ).

Gotova hrana za bebe

Možda neočekivano, ali ova hrana je „puna“ šećera i soli, zato pri izboru obratite pažnju na deklaraciju na kojoj piše tačan sastav. Nivo soli može biti označen i kao nivo natrijuma ( Na ) ( 2,5g soli jednako je 1g Na ). Visok nivo soli je preko 1,5g/100g hrane ( 0,6g Na/100g ), a nizak je ispod 0,3g soli/100g ( manje od 0,1g Na ). Što se šećera tiče, velika zastupljenost iznosi preko 15g/100g hrane, a mala ispod 5g šećera/100g. Čak i ako vodite računa o izboru hrane sa malim količinama soli i šećera, ne zaboravite da se količine unete tokom jednog dana sabiraju! Ukoliko sami pripremate bebi hranu, količina soli i šećera koje ona unosi je pod vašom kontrolom.

Koju hranu treba izostaviti sa bebinog menija?

„Grickalice“- čips, flips…kako god da se zovu, zapravo su samo masna, slana alternativa hrani, brzo će zasititi vašu bebu, ali samo fizički, jer u nutritivnom smislu ne sadrži apsolutno NIŠTA što je potrebno malom organizmu koji se nalazi u periodu najintenzivnijeg rasta ( da ne ulazimo u dalje komplikacije koje podrazumevaju vrhunsku veštinu kojom ćete navesti dete da ipak zagrize brokoli umesto čipsa ).
U makrobiotičkim radnjama postoje zdravije alternative, poput pirinčanih kolača i integralnih sendviča i sl.

Gotova, instant jela – bilo da su konzervirana, dehidrirana ili zamrznuta, uvek sadrže velike količine soli i šećera, i nikako nisu pogodna za bebe i malu decu.
Slatkiši- divno su upakovani, brižljivo poređani na najuočljivije police i naša deca ih obožavaju, ali nažalost, takođe ne sadrže ništa korisno. Uz malo truda, nije ih baš toliko teško izbeći, kao što se čini, a ako ih ipak dajete svom mališanu, najbolje je da to učinite nakon ručka, na taj način će veća količina pljuvačke umanjiti štetno dejstvo na zdravlje zuba.
Gazirani napici – sadrže VELIKE količine šećera, ali i soli, tj. natrijuma.
Voćni sokovi – sadrže velike količine šećera i kiseline, što oštećuje zubnu gleđ. Ako dajete bebi sok, najbolje da bude svež, sa povrćem, razblažen, i da to činite tokom ručka ( naročito ako se hranite vegetarijanski ), kako bi „preuzimanje“ gvožđa iz hrane bilo što efikasnije. Količina ne bi trebalo da prelazi 120ml na dan, i beba nipošto ne bi trebalo da ga pije tokom noći, niti pred spavanje.
Bez preterivanja…

Sve prethodno navedeno ne znači NIKADA i NIŠTA što nije posebno pripremljeno za bebu! Kako vaša beba raste postepeno ćete je privikavati na „porodični meni“, da bi, kada se steknu svi preduslovi ( pre svega dovoljan broj zuba i umeće žvakanja hrane ( a to se vežba! ) beba jela sve što i ostali članovi porodice. Uzrast u kome se to dešava krajnje je individualan, ali ni kod „zubatih“ i naprednih, veštih beba ne bi trebalo da bude pre punih godinu dana ( zbog razloga o kojima se i diskutuje u ovom tekstu ). Prosečan uzrast je od 13,14, pa do 18 meseci. Što je vaša kuhinja „blaža“ i više u skladu sa načelima zdrave ishrane, to je ranije možete ponuditi bebi. Naravno, ukoliko se u vašem domaćinstvu priprema „teška“ i začinjena hrana, bolje je što duže nastaviti sa odvojenim pripremanjem, ako se na ukus ostalih ukućana već ne može pozitivno uticati.

Dr Ivana Veljić

Voće ili povrće mogu biti prva hrana za vaše odojče. Izbor vrste kojom ćete početi uslovljen je i sezonom – teško ćete u decembru pronaći sveže kajsije ili breskve. Za početak se preporučuju jabuka, kruška, breskva, kajsija, šargarepa, krompir, tikvice, bundeva…

Preporučeni uzrast za početak uvođenja nemlečne hrane je 6 meseci, što se naročito odnosi na bebe koje su isključivo dojene ( majčino mleko sadrži sve što je bebi potrebno za optimalan rast i razvoj do ovog uzrasta, pa bi bilo besmisleno takvu hranu zameniti biološki i nutritivno manje vrednom), ali i na bebe koje imaju genetsku sklonost ka alergijama ( ako roditelji imaju bilo kakve alergijske manifestacije, velika je verovatnoća da će i dete biti sklono alergijama ).

Najbolje je da, ako ste u mogućnosti, bebi sami pripremate hranu, i to za svaki obrok svežu, naročito ako imate pouzdanog snabdevača organski uzgajanim voćem i povrćem.
Prvo je potrebno voće i povrće dobro oprati, pogotovo ukoliko dolaze u kontakt sa zemljom, zatim ih oljuštititi i očistiti od semenki.

Većina beba do uzrasta od 8 meseci ima poteškoće pri varenju svežeg voća i povrća, zbog toga što sadrže celulozu. Uz to, bebi moramo ponuditi hranu u obliku u kom je može „obraditi“, a da to ne predstavlja opasnost ( sveža šargarepa u ustima šestomesečne bebe ne zvuči baš bezbedno ), pa se zato u početku savetuje termička obrada ( kuvanje, kuvanje na pari, pečenje u rerni ). Dobro bi bilo ne „prekuvati“ voće ili povrće, kako bi se što više sastojaka zadržalo u najkorisnijem obliku. Samo se poslužite logikom – „Jede li se ovo voće/povrće sveže?“. Ako je odgovor „da“, znači da je dovoljno da ga skuvate tek toliko da možete dovoljno da ga usitnite da bi ga beba bez problema pojela. Ovo se naročito odnosi na voće, koje i jedemo sveže, pa je odličan put za prelazak sa termički obrađenog na sveže – sve slabija termička obrada voća koje je beba lepo prihvatila. Neko voće, npr. bananu, dinju, lubenicu, grožđe i sl, nećete uopšte ni obrađivati termički, ali ih nećete dati bebi kao prvo voće, a kada ih budete uvodili trebalo bi da ih u malim količinama pridodate namirnicama koje beba već jede.

Voće možete davati u vreme buduće prepodnevne užine (sat, sat i po vremena pre ručka ), a povrće u vreme budućeg ručka. Voće je takođe zgodno za kombinovanje sa žitaricama ( pirinač, kukuruz, a kasnije i žitarice koje sadrže gluten ), kada za spravljanje obroka, osim izblendiranog voća, možete iskoristiti i vodu u kojoj ste voće kuvali, i na taj način dodati žitaricama prirodnu aromu voća. Obzirom da je u početku izbor namirnica sužen, ovo vam može pomoći u kreiranju raznovrsnijih obroka za vašu bebu. Koristite žitarice namenjene ishrani beba ( to je najsigurnije ), i to one bez šećera.

Nemojte dodavati so ni šećer u bebinu hranu. U ovom uzrastu potrebe za solju su izuzetno male ( do 12 meseci maksimalno 1g dnevno ) zbog nezrele bubrežne funkcije, a u većinu gotovih proizvoda, so je već dodata!
Možete dodati nekoliko kapi maslinovog ulja ( ekstra devičanskog ) u “slani” obrok neposredno pre nego što ga ponudite bebi ( ne tokom kuvanja/pečenja ), ono sadrži brojne korisne materije ( nezasićene masne kiseline, vitamine, antioksidanse… ), a korisno je i za sprečavanje pojave zatvora kod bebe. Ukoliko dodate previše, beba može dobiti proliv.

Preporučljivo je uvođenje novih namirnica u prepodnevnim časovima, da biste tokom dana mogli lepo da ispratite kako beba na njih reaguje. Mogu se javiti nadimanje, gasovi, proliv, ali i alergijske manifestacije ( crvenilo oko usana, koprivnjača, a retko i ozbiljnije reakcije ). Zato ne žurite! Uvodite po jednu novu namirnicu na 3-5 dana, ili čak na 5-7 dana ukoliko je beba sklona alergijama ( ima ekcem, izraženu reakciju na ujed insekata i sl ). Postepeno uvođenje omogućava vam da lako uočite da li neka namirnica bebi smeta. Prvog dana neka to bude jedna kašičica, drugog dve, pa četiri, a zatim koliko beba želi.

Pratite kako vaša beba raste i napreduje, pa pripremajte hranu u skladu sa tim, tako da bude sve sličnija onoj koju jedu ostali članovi porodice ( na početku blendirana hrana, a kasnije pasirana, gnječena, sitno seckana…). Istraživanja pokazuju da se dete vrlo teško navikava na “grublje” obrađenu hranu, ako joj se predugo nudi isključivo blendirana ( ili još gore – tečna! ). Što se sokova tiče, oni bebi nisu potrebni, naročito ne dok se ne ustali režim ishrane koji sadrži tri glavna obroka i dve užine ( što bi trebalo da se desi do devetog meseca ). Zdravi su isključivo sveže ceđeni sokovi, ali ni oni ne bi trebalo da budu zamena za voćnu užinu, kao ni za vodu. Ukoliko se ipak odlučite da vašoj bebi dajete sokove, ne bi trebalo da unosi više od 150ml dnevno.

Budite strpljivi! Istraživanja pokazuju da je u proseku potrebno 6-10 puta ponuditi bebi novu namirnicu, da bi je ona prihvatila. Nažalost, čak 94% roditelja odustane ranije, naročito kada je povrće u pitanju. Proces je nešto brži kod dojenih beba, jer su one kroz majčino mleko iskusile raznolikost ukusa. Dakle, ne odustajte “na prvu loptu”, treba vremena da se beba privikne na novi ukus! Ukoliko je nešto kiselo, nemojte ga odmah otpisati, radije mu dodajte namirnicu koja ima tuplji, slatkast ukus. Tako bebu postepeno privikavate na novi ukus, i ne lišavate je korisnih sastojaka iz manje ukusne namirnice. Pod “namirnicom” podrazumevamo drugu voćku ili drugo povrće, nikako keks, jer time nikako nećete pomoći detetu da zavoli ono što je zdravo.

Za uvođenje paprika, spanaća, blitve i zelja treba pričekati do uzrasta od 8 meseci, a za mahunarke ( boranija, sočivo, pasulj… ) i 9-10, jer su malo “teži” za varenje. Do kraja prve godine ne treba davati bobičasto, jagodičasto i citrusno voće ( pomorandže, mandarine, limun ), zbog prevelikog rizika od alergijskih manifestacija ( po nekim nutricionistima sa citrusnim voćem se može početi i malo ranije, od 10. meseca ).

Primer menija za bebe uzrasta od 6-8 meseci

Predlog menija za bebe od 6-8 meseci. Postoje razne kombinacije obroka koje zavise od kreativnosti mame kao i izbora naminirnica koje su dostupne.

Jutarnji podoj ( oko 7h ).

Doručak ( oko 8:30 ) – žitarice ( pirinač, kukuruz ), same ili u kombinaciji sa voćem ( spremati sa vodom ). Ukoliko je potrebno, podoj nakon doručka.

Užina ( oko 11:30 ) – voće.

Ručak ( oko 13h ) – povrće, zatim povrće i meso.

Popodnevni podoj ( oko 16h ). U uzrastu od oko 8 meseci u ovo vreme može biti druga voćna užina.

Večera ( oko 18h ) – žitarice pripremljene sa mlekom ( lakše za varenje tokom noći ).

Večernji podoj ( oko 20h ).

Primer menija za bebe uzrasta od 9-12 meseci

U ovom uzrastu trebalo bi da je već ustaljen režim ishrane sa 5 obroka, 3 glavna i 2 užine, i umesto jutarnjeg podoja, beba bi trebalo da ima pravi doručak, koji po želji može da “zalije” mlekom posle obroka. Bebe koje sisaju obično imaju 3-4 podoja, jutarnji ( nakon doručka ), večernji ( pred spavanje ) i još jedan-dva u toku dana, pre i/ili nakon ručka.

Doručak ( oko 7h ) – žitarice ( pirinač, kukuruz, glutenske, ako su uvedene u ishranu ), sa ili bez voća. Po potrebi podoj ili mlečna formula nakon doručka.

Voćna užina ( oko 10:30h ) – sveže voće.

( Podoj/mleko ( oko 12h ) ).

Ručak ( oko 13h ) – meso i povrće.

( Podoj ( oko 15:30h ) ).

Voćna užina ( oko 17h ) – sveže voće.

Večera ( oko 19h ) – žitarice, kačamak…

Podoj/mleko pred spavanje.

Dr Ivana Veljić, pedijatar