Kako okruženje utiče na senzornu integraciju kod beba i male dece
Iz perspektive senzorne integracije okruženje, prostor u kome deca borave, predmeti koji ih okružuju posmatramo kao izvor senzornih informacija koje su podjednako umirujući i pobuđujući.
Na primer, prirodno svetlo i materijali koji apsorbuju zvuk u prostoru u kome borave deca, pomažu maloj deci u organizaciji senzornih stimulansa. Nasuprot tome jako veštačko svetlo, bučna i haotična atmosfera koja puno pobuđuje dovodi do disorganizacije. Visoka pobuđenost pravi teškoće u fokusiranju pažnje kod većine male dece.
Bebe i mala deca koja imaju senzorno-integrativne poteškoće da budu usmerena na održanje senzacija samo jednog modaliteta u određeno vreme. Ako dođe do kombinovanja dva ili više senzorna modaliteta, mogu da se jave teškoće u organizaciji ponašanja. Kada se auditivni stimulans kombinuje sa vizuelnim, beba može da postane prestimulisana i nesposobna za glavnu pažnju.
Pored fizičkog, tu je i socijalno okruženje roditelji, deca I drugi odrasli što uključuje interakciju sa njima što u velikoj meri utiče na senzornu integraciju. Svi oni koji dolaze u kontakt sa bebom i malim detetom su glavni izvor senzornih informacija.
Fizičko i socijalno okruženje
Osećajan odrasli može da daje sigurnost blagim osmehom i čvrstim pritiskom (davanjem propriocepcije) dok drži bebu u naručju. Dete može da odgovori na to dobrom organizacijom ponašanja, da ima optimalnu pobuđenost, fokusiranu pažnju, stupanjem u interakciju pokaže da mu je prijatno I ima primerenu aktivnost.
Neko drugi može detetu da priđe sa više buke, da ima prejak dodir i da dete bude prestimulisano što će odmah dovesti do njegove disregulacije.
Deca koja imaju teškoće u organizaciji senzacija iz sopstvenog tela ali i okoline razvijaju karakteristične obrasce ponašanja koji mogu da ometaju njihovu sposobnost da istražuju i da stupaju u interakcije sa drugima na primeren način.
Značaj dodira
Taktilni sistem se razvija još u materici i novorođenče može odmah da prepozna neke telesne dodire i odgovori refleksnim pokretima. Ovo su urođene reakcije ali senzorni doživljaji moraju da se integrišu da bi se refleks pojavio na smislen i svrsishodan način. U najranijem uzrastu dodir je važan izvor emocionalnog zadovoljstva.
Koža je granica našeg „ja“, tako je taktilna obrada za bebu prvi izvor sigurnosti. Čak i ako majka grli i mazi svoju bebu, podražaj neće zadovoljit detetovu potrebu ako slaba senzorna integracija ometa obradu osećaja dodira. Ako je taj prvi dodir nepotpun, biće teže stvoriti emocionalnu privrženost u životu kasnije.
Pomaganjem bebi da se smiri, beba uči da sama upravlja svojim ponašanjem dok majka već tada radi na koncentraciji i budnosti deteta. Ako je iz bilo kog razloga odnos majka-dete narušen, dolazi do disfunkcije, majka će biti ili previše uključena ili isključena.
Rano prepoznavanje teškoća u senzornoj integraciji
Kroz igru dete prima senzorne informacije iz svog tela i iz prostora u kome se nalazi što je važno za fizički i emocionalni razvoj. Pri tom se dete „zabavlja“, uživa u onome što radi. Ukoliko postane previše uzbuđeno, tužno, agresivno, moguće je da to dolazi iz neke teškoće u senzomotornoj obradi.
Problemi senzorne disfunkcije uoče tek kada se ispolje u poteškoćama u učenju. Rano prepoznavanje pomaže roditeljima da sagledaju problem iz pravog ugla i time pomognu detetu da razvije optimalne procese senzorne integracije.
Cilj senzorno-integrativnih intervencija je uspostavljanje dobrog balansa između senzornih zahteva koji dolaze iz fizičkog i socijalnog okruženja i detetovih resursa kojima ono može da odgovori i prevaziđe takve zahteve kako bi steklo bolje adaptivno ponašanje.
Dobro okruženje nije lišeno izazova (protektovano), to su situacije optimalnih izazova koje podstiču proces učenja i celokupan razvoj.
Snežana Milanović
diplomirani fizioterapeut
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs