Dok posmatrate dete koje se bezbrižno igra u dvorištu, sklapa kockice u dnevnoj sobi ili juri biciklom po obližnjem parku, možda vam deluje kao da je sve to samo zabava. Ali u toj jednostavnoj, iskrenoj igri krije se mnogo više. Svaki pokret, svaka interakcija i svaka nova igračka pokreću lavinu učenja – bez udžbenika, bez školskih klupa, bez pritiska. Kroz igru dete razvija važne životne veštine koje će ga oblikovati u odraslu osobu.

U nastavku vam otkrivamo pet ključnih stvari koje dete usvaja kroz igru – čak i onda kada vi mislite da se samo zabavlja.

Razvijanje samopouzdanja kroz istraživanje i slobodu

Kada detetu date prostora da istražuje svet oko sebe, vi mu dajete mnogo više od pukog zadovoljstva. Dajete mu priliku da izgradi poverenje u sebe i sopstvene odluke. Uzmimo, na primer, vožnju bicikla – naizgled jednostavna aktivnost, ali ona uči dete kako da prevaziđe strah, kako da balansira, kako da ne odustane kad padne.

Recimo, bicikli za djecu ne predstavljaju samo vid prevoznog sredstva – to je simbol osamostaljivanja i početak puta ka ličnoj nezavisnosti. Kroz ovakve aktivnosti dete uči kako da proceni rizike i donosi odluke, što su ključne veštine za svakodnevni život. Svaki pređeni metar na biciklu jača njegovo samopouzdanje i ostavlja trajan trag u razvoju njegove ličnosti.

Baš u tim trenucima, dok vi možda gledate u telefon ili pijete kafu na klupi dok istražujete SEOmagazin.rs, vaše dete uči koliko može da postigne kada se potrudi. Igra nije pasivna radnja, ona je aktivno građenje slike o sebi. Dečija igra treba da bude lična, slobodna i nestrukturisana kako bi pružila maksimalnu vrednost.

Ono što možda vi vidite kao običan dan u parku, za dete je dan pun izazova, pobeda, neuspeha i napretka. Svaki put kada dete napravi još jedan krug oko igrališta, ono potvrđuje sebi: „Ja to mogu“. I u tome nema ničeg običnog.

Razvijanje socijalnih veština u igri sa drugima

Kada se deca igraju zajedno, više je u pitanju od pukog deljenja igračaka ili pravljenja kula od peska. Igra sa drugom decom stvara osnove za razumevanje pravila društva. Deca uče kako da sarađuju, kako da reše nesuglasice, kako da slušaju druge i kako da izraze svoje mišljenje. U suštini, kroz igru dete postaje društveno biće koje razume i poštuje druge.

Zamislite scenu na igralištu – vaše dete stoji u redu da se spusti niz tobogan. Čeka, gleda drugu decu, prati redosled, možda i pregovara da se zameni sa nekim. To su male životne lekcije koje se ne mogu naučiti iz knjiga. Kroz te interakcije, dete uči empatiju, timski rad, ali i postavljanje granica – sve ono što će mu kasnije biti neophodno u školi, na poslu i u životu uopšte.

Zato ne potcenjujte značaj tih spontanih susreta u parku ili u igraonici. Oni možda izgledaju haotično i bučno, ali su zapravo bogati strukturama koje grade karakter. Igra je prvo društveno ogledalo u kojem dete vidi i sebe i druge.

Razvoj kreativnosti i sposobnosti rešavanja problema

Kreativnost je veština koja se razvija već od malih nogu – i to kroz igru. Dete koje koristi običnu kutiju kao svemirski brod ili jastuke da napravi tvrđavu, ne beži od stvarnosti, već uči da je menja. U tim trenucima, dete ne traži rešenja iz spoljašnjeg sveta, već ih stvara iznutra.

Kada se dete igra slobodno, bilo na otvorenom ili u sobi, ono postaje mali inovator. Umeće da nešto zamisli, pa to pretvori u realnost – bilo da je u pitanju crtanje, slaganje kockica ili igra uloga – razvija deo mozga zadužen za snalaženje i pronalaženje rešenja. Ovo su osnovni principi koji stoje i iza svakog uspešnog preduzetnika, lidera ili naučnika.

Štaviše, kada dete naiđe na prepreku – kocka koja se ne uklapa, kula koja se ruši, prijatelj koji neće da se igra – ono mora da smisli način kako da reaguje. Kroz takve trenutke razvija otpornost i prilagodljivost. I sve to bez stresa, kroz igru koja mu je prirodna i prijatna.

Emocionalna inteligencija i izražavanje osećanja

Igra nije uvek vesela. Poneka d dete napravi pauzu jer je tužno, uznemireno ili besno. Upravo u tim momentima ono uči da prepozna i izrazi svoja osećanja. Kada dete kroz igru imituje mamu, tatu, doktora ili nastavnika, ono zapravo pokušava da razume emocije koje ti ljudi nose.

Emocionalna inteligencija se ne razvija u tišini – razvija se kroz igru, izražavanje i razgovor. Kada dete kaže da je lutka bolesna ili da je zmaj ljut, to je njegova projekcija sopstvenih osećanja. A kada vi kao roditelj to primetite i postavite pitanje: „Zašto je zmaj ljut?“ – vi mu pomažete da razume i imenuje ono što oseća.

U tom trenutku, igra postaje lekovita. Ona više nije samo razonoda, već alat za emocionalno sazrevanje. Deca koja kroz igru nauče da izraze emocije, kasnije lakše komuniciraju, imaju stabilnije odnose i bolje razumeju i sebe i druge.

Naučiti da prepoznaš tugu ili bes nije lako, ali ako dete to usvoji rano, imaće veliku prednost.

Sledeći put kada vaše dete počne da se igra, umesto da kažete: „Samo se igra“, pokušajte da u tome vidite ceo svet učenja koji se upravo odvija pred vašim očima. Igra je najprirodniji oblik učenja, i kada je detetu dozvoljena sloboda da istražuje, stvara i povezuje se, vi mu omogućavate razvoj u najširem mogućem smislu.

Dajte detetu vreme da se igra – i posmatrajte kako postaje ono što jeste.

Izvor:  roditeljstvo.com

U osnovnim školama uskoro kreće upis prvaka, sadašnje predškolce tako očekuje i prvo testiranje, a roditelje već polako hvata panika - od izbora škole, da li da to bude najbliža ili ona na glasu, do toga šta njihov budući prvak treba da zna pre polaska u školu. Većini je upravo ovo drugo prava noćna mora, misle da dete treba da poseduje razna znanja, ali ono što je zapravo najvažnije niko ni ne pomisli.

Nije tajna da poslednjih godina sve više mama i tata, posebno u većim gradovima, za buduće prvake preko leta angažuju čak i privatne profesore kako bi ih pripremili za polazak u školu! I to objašnjavaju rečima da "ne žele da im zadirkuju decu ako ne znaju dobro da čitaju, pišu ili sabiraju..."

Da li budući ĐACI PRVACI treba da znaju da čitaju i pišu pre polaska u školu? Sve više roditelja uzima deci PRIVATNE ČASOVE pre 1. septembra: Prosvetni radnici poručuju JEDNO
Neki se spremaju za školu, a neki za POPRAVNI ISPIT: Evo šta sve učenici moraju da urade tokom letnjeg raspusta ako ne žele da budu "PONAVLJAČI"

Pred roditeljima budućih đaka prvaka, ali i prosvetnim radnicima, glavno je pitanje: šta to budući prvaci moraju da znaju pre polaska u školu? Kako ističu pedagozi i psiholozi, tu spada pet osnovnih stvari, a to nisu ni čitanje ni pisanje!

Zato krenimo redom.

Da zna da veže pertle

Budući đaci prvaci, čini se, znaju sve, ali u domenu modernih tehnologija i upravljanja pametnim računarima, tabletima i telefonima! Iako su pravi hakeri, to ipak nije dovoljno da budu samostalni.

Deca rođena 2017. godine često i dalje traže od roditelja da im pomognu pri vezivanju pertli, oblačenju i slično. Roditelji im, kako kažu stručnjaci, povlađuju. Kupuju im patike na "čičak", vezuju pertle, oblače ih, ne dajući tako detetu šansu da to uradi samostalno.

Ranko Rajović, autor NTC sistema učenja, kaže da prvi koraci u osamostaljivanju dece počinju već u vrtiću. Tada dete mora da nauči samo se obuče, da se spremi za spavanje - jednostavno, da brine samo o sebi.

- To je nekad bilo potpuno normalno. Jer, roditelji su imali i po sedmoro ili osmoro dece. Ko će sve njih da oblači, kupa, sprema za spavanje? Oni su to morali da rade sami. Danas imamo jedno dete koje je, praktično, kao neki kućni ljubimac. Spremimo, obučemo najlepše košulje, pantalone, zatežemo da sve bude idealno i idemo u vrtić. I dete to vidi. To tako ne treba. Date im stvari i kažete “Evo ti ovde, spremi se.” Od najranijih dana vrtića - kaže Rajović.

Kako ističe, dete ujutru mora imati dovoljno vremena da se obuče, opere zube, pa i da na polasku veže pertle da ne žuri.

- Jer zadatak deteta je da nauči da veže pertle pre škole - ističe Ranko Rajović.

Da se samo presvlači

Od rođenja deteta, roditelji i staratelji su ti koji vode glavnu reč kada je u pitanju presvlačenje deteta. S razlogom, jer dete u tom dobu ne može ništa samostalno. Ali već sa nekoliko godina može da učestvuje u tom veoma bitnom procesu oblačenja, odnosno presvlačenja.

Učenje samostalnog presvlačenja je važan korak za dete koji bi trebalo uveliko da bude savladan do polaska u osnovnu školu. To je bitan korak ka njihovoj nezavisnosti.

- Dešava se da roditelji taman da krenu, a dete se seti da hoće druge čarape. Ili se pokvasio, pa mu je vlažna majica, i mora da se presvuče. Zato se uveče sprema šta će dete da obuče, da obuje, da ponese. Nema tu sad ujutru šta ćeš, pa on onda neće ništa. Neka dete i bira, ali uveče, ne ujutru - ispričao je Ranko Rajović.

Saveti stručnjaka roditeljima su da počnu da daju deci da postepeno biraju šta će obući sa jednostavnim komadima odeće i postepeno povećavajte složenost kako bi se dete osećalo samopouzdano.

Da samo ide u toalet

Kao i kod učenja vezanja pertli, deca bi morala da do sedme godine života znaju kako da samostalno odu do toaleta. Prioriteti roditelja, koliko god nekada bili dobronamerni, vrlo često, što zbog straha, što zbog roditeljskih ambicija, mogu da uspore dete u razvoju.

Tako učiteljima i učiteljicama u osnovne škole dolaze deca koja ne znaju kako da koriste toalet. A haos nastaje kada učitelji sa desetinama prvaka odu na ekskurziju, pa prosvetni radnici moraju decu da uče kako da koriste toalet papir.

- Dođe nam dete u školu, a ne zna za higijenu posle upotrebe toaleta, i zato pitam šta je roditelj radio sa tim detetom? Nisu deca razmažena, nego je roditelju teško da mu pokaže, a detetu se mora sto i više puta nekada nešto objasniti da bi steklo veštinu – kaže Mirjana Stevanović, direktorka OŠ “Matko Vuković” u Subotici.

Ističe da su učenje čitanja i pisanja proces koji se odigrava tokom čitavog prvog razreda, ali da bi deca već trebalo da ponesu zavidno životno znanje iz kuće.

- Detetovo i slobodno vreme roditelja ne smeju da preuzmu lajf-koučevi, sportski ili obrazovni radnici. Ima slučajeva da dete ne zna srpski jezik, a upisuju ga na engleski, ili ne zna da veže pertle, a teraju ga da svira klavir - kaže ona.

Da samo pakuje knjige

Školski ranac pun je đačkih knjiga i svezaka, na detetu je samo da uzme ranac i ode u školu. Problem je kada se u tu istu školu dođe, a dete ne zna ni šta ima od časova i da su spakovane pogrešne sveske.

Zašto je to tako? Pre svega, zato što su mame i tate ti koji svake večeri svojoj deci sve više spremaju knjige za školu, a ne dete koje u školu ide.

Samostalno pakovanje knjiga za školu ima nekoliko koristi za dete. Osim što deca u školu neće doći nespremna za nastavu, naučiće i raspored časova za celu nedelju. Potom, ova aktivnost đake prvake uči da budu odgovorni, razvija im preko potrebne organizacione veštine, a samim tim i samopouzdanje.

Da zna šta ima za domaći

I roditelji takođe koriste pametne telefone, samo što to često rade nauštrb rođene dece. Tako su sve češće situacije da se dete vrati iz škole, a na pitanje “šta imaš za domaći zadatak” odgovaraju da ne znaju, ili se ne sećaju!

Tada kreće roditeljska akcija, pozivi i poruke u Vajber grupama sa ostalim roditeljima dece iz razreda, a neretko se pozivaju i učitelji ili učiteljice kako bi roditeljima rekli šta je to zadano deci kao domaći zadatak.

Svi stručnjaci, pedagozi, dečji terapeuti i psiholozi su saglasni da se na ovaj način deci odmaže da pravilno odraste u funkcionalnu osobu. Pamćenje domaćeg zadatka deci pomaže pri razvijanju veštine samostalnog učenja, jača odgovornost prema svojim školskim obavezama, da budu posvećena, izgrade disciplinu i stvore rutinu kako bi postigli uspeh u školovanju. Bitnu ulogu u stvaranju ove odgovorne navike imaju roditelji, i oni bi trebalo da nauče dete kako da ne zaborave šta im je domaći.

Dakle, imate dovoljno vremena da decu naučite da vezuju pertle, da se sama obuku i idu u toalet, a slova, čitanje, sabiranje... ostavite učiteljima od 1. septembra.

Izvor: Blic

Ako ste u dilemi koje igračke kupiti, odgovorite na ova pitanja pa ćete otkriti koja je igrčka dobra za vaše dete.

Koje posebne sposobnosti i interese ima moje dete?
Koje igračke utiču na njegov razvoj? (Ako sada ima potrebu za kretanjem, kupite mu bicikl, a ne kocke.)
Za šta imamo mesta?

 Ne kupujte igračke koje se vama dopadaju jer su takve obično prezahtevne za dete. Previše malih igračaka zakrčuju sobu. Zato zaobiđite prehrambene proizvode koje imaju igračku u sebi. Rođaci rado donose igračke. Zamolite ih da donesu bojice, blokove, plastelin… To podstiče kreativnost i nikada nije na odmet. Plišane igračke su slatke, ali vrlo brzo postaju samo sakupljači prašine. Kupite ih samo ako ih dete izričito traži.

NE igračkama od mekane plastike

Sve su češća upozorenja na zdravstvene rizike vezane za hemikaliju koja se naziva “ftalat”. Reč je o hemijskom spoju koji se dodaje polivinil hloridu kako bi omogućio lakše prijanjanje uz kožu. Stoga ima široku primenu i često se koristi u proizvodnji predmeta od mekane plastike ili gume, poput igračaka za malu decu i životinje. Eksperti su stoga sve glasniji u svojim zahtevima upućenim roditeljima da izbegavaju kupovinu igračaka od mekane plastike.

Da je reč o ozbiljnim strahovima govori i podatak da u Sjedinjenim Američkim Državama od februara 2009. godine na snagu stupa zabrana proizvodnje ili uvoza predmeta napravljenih od ove vrste plastike.

 Nadležna agencija za uspešno izbegavanje opasnih igračaka sugeriše sledeće:

- Ne kupujte igračke koje su napravljene od “PVC” (polivinil hlorid) plastike. Ove igračke, uglavnom, sadrže ftalate, čak i ukoliko to na njima nije naznačeno.
- Izbegavajte preparate za negu beba koji sadrže xylene, toluene ili phthalates.
- Izbegavajte jeftini nakit za bebe, lance za priveske za ključeve i slične proizvode, jer većina njih sadrži olovo.
- Izbegavajte sitnije igračke kojima se dete može udaviti, pogotovo ukoliko je reč o deci mlađoj od tri godine.

Izvor: mamaibeba.rs

Deca i pre polaska u školu poznaju slova i brojeve. Neki od njih lepo pišu, a mnogi tehniku uvežbavaju u prvom razredu. Stručnjaci su saglasni da se potencijal grafomotorike kod deteta otkriva još sa 18 meseci.

Za uspešno pisanje potrebno je da se dete na početku odluči između leve i desne ruke. Važno je i da zna pravilno da drži olovku, telo dok piše ili crta

Interesovanje za olovku pokazuju i bebe, a sa otprilike dve godine dete bi trebalo da ume da je drži. Do pete godine 90 odsto dece je već “odabralo” kojom rukom će pisati. Do šeste godine mališa treba da ume da barata s olovkom.

– Roditelji nikada ne smeju da biraju umesto deteta ili da od levorukog teže da “naprave” desnorukok učenika. Obratite pažnju na ispravan hvat olovke odmah u početku detetovog pisanja, jer je mnogo lakše korigovati na startu, nego ispravljati pogrešno naučen hvat – savetuju stručnjaci.

Da bi dete uvežbalo finu mototiku potrebno je da ga od malena podstičete da što više stvari radi samo: da okreće predmete, da se samostalno hrani, oblači, kopčanje, vezuje pertle, lista knjige… Sve su to aktivnosti koje prethode držanju olovke i pisanju, ali su neizostavan deo celokupnog razvoja.

Ukolio dete odbija da crta ili piše to je zato što mu, najverovatnije, neka od tih radnji predstavlja poteškoću.

– Vodite računa ako vaše dete ne želi da crta ili boji. Ne odustajte od podsticanja takvih aktivnosti već mu aktivnosti učinite interesantnima, zabavnima i dodatno ga stimulišite nagradama. Ukoliko primetite da je problem ozbiljniji, obratite se za pomoć lekarima- savetuju stručnjaci.

OD 10 DO 18 MESECI

Dete bi trebalo da drži, makar i trapavo, olovku ili bojicu. Dovoljan napredak je ako žvrlja nepravilno po papiru. Kada jednom otkriju ruke i njihove mogućnosti deca obožavaju da pišu i crtaju.

UZRAST OD DVE GODINE

Šara horizontalne, vertikalne i kružne linije. Dete upoznaje formu, oblik. Počinje da crta “krompiriće”.

Sa decom radite brojne aktivnosti koje podstiču razvoj fine motorike. Pravite figurice od plastelina, nižite perlice, provlačite pertle kroz otvore, sakupljajte sitne predmete, pravite origami.

UZRAST OD TRI GODINE

Dete već ume da precrtava horizontalne i vertikalne linije. Dete treba svakodnevno da se igra i razvija finu motoriku jer sve to doprinosi jačanju mišića šake, razvoju spretnosti, razvijanju koordinacije oko-ruka, razvoju opažanja i koncentracije što je preduslov savladavanju veštine pisanja.

DETE OD 4 DO 5 GODINA

Dete ume da precrta kocku, krugić. Ume da napiše neka slova ili brojeve. Deca koja se smatraju posebno darovitom, umeju da napišu i svoje ime.

DETE OD 5 DO 6 GODINA

Pisanje imena se podrazumeva. Dete ume da precrta trougao i sav slova. Vešto barata olovkom i ume da je drži pravilno.

Koji crtež najviše otkriva dete?

Za upoznavanje deteta najpogodnija tema za crtanje je “moja porodica”. Svoj stav prema članovima porodice dete izražava postavljajući figure po određenom redosledu, veličini i boji. Najveća figura je dominantna u kući. Sebe obično crta do onog člana porodice za koga je najviše vezano. Ako se o njemu najviše brine baka, ono sebe crta pored nje.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Neka deca mucaju, neka ne. Zašto je to tako i koje vrste mucanja postoje govori za portal Ona.rs Aleksandra Đorđević, diplomirani logoped i reedukator psihomotorike a piše Bojana Krstić.

Pored toga što sprovodi terapiju mucanja, Aleksandra Đorđević, diplomirani logoped i reedukator psihomotorike, edukuje i kolega na temu mucanja, kako da procene i tretiraju mucanje kod dece i odraslih.

Kada je reč o mucanju, naša sagovornica kaže da najčešće kroz praksu dobija pitanje kako se sprovodi logopedski tretman kod dece koja mucaju, a nisu svesna svog mucanja.

- Sa takvom decom se rade vežbe opuštanja, vežbe glasa, ritma, govorne vežbe koje podrazumevaju da svaki njihov govorni iskaz bude dobro isplaniran. Kod njih se jačaju kapaciteti za fluentan govor u opuštenoj atmosferi. Učimo ih da vladaju ritmom koji će kasnije preneti na svoj govor i sve to pozitivno utiče na fluentnost njihovog govora iako oni još uvek nisu svesni disfluentnosti - rekla nam je Aleksandra.

Kada se mucanje najčešće javlja, koje vrste mucanja postoje, zašto dolazi do mucanja, kako pomoći detetu koje muca, kao i kada je vreme da se javimo logopedu objašnjava u daljem tekstu:

- Prvi period u kome primećujemo pojavu mucanja jeste period nakon progovaranja: druga godina života pa do pete godine jer je to period kada se ekspanzivno širi dečji rečnik i tada jezički razvoj, odnosno govorni tok ne može da isprati misaoni tok. Dalje, postoje neki kritični periodi u kojima takođe može da se primeti pojava mucanja, a to je proširenje porodice, kada deca dobijaju braću i sestre, polazak u školu, pubertet, adolescencija, sve one prekretnice koje se javljaju tokom razvoja.

Kako kaže, postoji nekoliko vrsta mucanja, a ovo je glavnu podela.

- Postoji primarno i sekundarno mucanje. Kada govorimo o primarnom mucanju, njega vezujemo za predškolski period i to je uslovno rečeno blaža forma mucanja. Tada se, ako govorimo o simptomima, javljaju repeticije, odnosno ponavljanja određenih glasova i slogova i ono što je karakteristično za primarno mucanje jeste da dete nema svest o svom govornom problemu. Što se tiče sekundardnog mucanja, ono je u vezi sa starijim uzrastom i ono je težeg oblika zato što postoji napetost muskulature kako govornih organa tako i muskulature ostatka tela i dete postaje svesno svog mucanja takođe može da razvije neke mehanizme kompenzacije tako što će, da ne bi zamucalo, izvesti određeni pokret tela ili koristiti neke poštapalice. S obzirom na toliku napetost koja postoji, osim repeticija mogu da se jave potpune blokade, tj. prestanak govora. U sekundarnom mucanju izražena je socijalna i psihološka komponenta mucanja, a ne samo govorna, kao što je slučaj kod primarnog mucanja.

Da li je mucanje zaista zastupljenije kod dečaka nego kod devojčica i zašto?

- Da, mucanje zaista jeste zastupljenije kod dečaka; u zavisnosti od autora i istraživanja tu se pominju neki različiti odnosi. Razlog za to, kada su u pitanju govorno-jezičke poteškoće, ne samo mucanje, možemo da nađemo u tome što se kod devojčica brže dešava to cerebralno sazrevanje i one su naprednije u govorno-jezičkom razvoju, a kod dečaka primećujemo da su napredniji u motoričkom razvoju - kaže Aleksandra.

Koliko je normalno da traje fiziološko ili razvojno mucanje?

- Kada govorimo o fiziološkom mucanju, tu postoji jedna vrsta paradoksa zato što reč fiziološko ukazuje na nešto što se razvojno kod svakoga javlja ko je tipičnog razvoja, a reč mucanje ukazuje na neku patologiju. Zato ja radije koristim prolazna disfluentnost u govoru, fluentan govor je tečan govor, a mucanje je disfluentno. Sve što traje duže od dve nedelje jeste razlog da se javimo logopedu. Ponekada pravo mucanje može da izgleda kao prolazna disfluentnost zato što mucanje samo po sebi podrazumeva faze kada osoba muca, ali i nakon toga i neke periode kada je govor potpuno fluentan - upozorava ona.

Na pitanje kako da razlikujemo fiziološko mucanje od ozbiljnijih oblika mucanja naša sagovornica kaže da prolaznu disfluentnost od mucanja možemo da razlikujemo po tome što kod prolazne disfluentnosti ne postoje grčevi organa i ostale muskulature tela, nema blokade u govoru, nije pogođeno disanje, dok kod pravog mucanja postoje i poteškoće sa disanjem. Takođe, kod pravog mucanja poteškoće mogu da se jave na nivou glasa, odnosno da glas bude isprekidan, zatim, kod pravog mucanja postoje somatske tegobe kao što su znojenje dlanova i bola u stomaku i postoje emocionalne reakcije na mucanje, dok kod prolazne disfluentnosti o tome ne govorimo.

Zašto dolazi do mucanja uopšteno?

- Kada govorimo o uzrocima, nauka još nije napredovala dotle da se kaže koji je tačan uzrok mucanja, ali različiti faktori, odnosno njihovo zajedničko dejstvo dovodi do mucanja. To su unutrašnji i spoljašnji faktori. Unutrašnji faktori su genetika, odnosno nasledni faktor sa kojim se osoba rađa, a spoljašnji faktori poput nekih velikih stresova mogu da budu okidač za javljanje mucanja. U percepciji govora, u planiranju govora i u izvođenju govora učestvuju različite moždane strukture. Pojedina istraživanja su rađena od strane različitih autora gde se došlo da zaključka da postoje neke strukturalne promene kod osoba koje mucaju u odnosu na moždane strukture osoba koje ne mucaju i da postoji izmenjena aktivnost tih područja koji učestvuju u percepciji, planiranju i izvođenju govora kod osoba koje mucaju u odnosu na aktivnost tih struktura kod osoba koje ne mucaju. Takođe, mucanje može da se javi i nakon određene povrede mozga, to je stečeni uzrok mucanja i tom povredom su zahvaćena područja koje sam pominjala a koja učestvuju u percepciji, planiranju i produkciji govora - rekla je naša sagovornica.

Na pitanje kako pomoći detetu koje muca, ona odgovara da je od ključne važnosti poseta logopedu i podrška porodice.
- Detetu koje muca pomoći ćete tako što ćete ga odvesti kod logopeda. Logoped će vas uputiti dalje kod psihologa i neurologa zato što je mucanje govorni poremećaj koji sadrži i druge komponente, ne samo govornu. Logoped će sa detetom koje muca da radi vežbe disanja i vežbe opuštanja, vežbe glasa, govorne vežbe, ali ono što je jako važno logoped će da uputi porodicu o tome kako da se ophodi prema detetu koje muca. Neke od tih smernica svakako će biti da se detetu obraćate, kratkim rečenicama, polako, staloženo bez prekidanja, kada ono govori da mu ne upadate u reč i da mi kao odrasli deci treba da budemo dobar govorni uzor. Logoped će vam preporučiti da produžite vokale u svom govoru. Logoped takođe može da da predlog za neke aktivnosti koje u sebi sadrže ritmične pokrete, može preporučiti da dete počne da se bavi nekim sportom, plesom ,ritmičkom gimnastikom ili plivanjem, takođe skrenuće pažnju na važnost uspostavljanja urednog režima života, tj. da dete ima dovoljan broj sati sna, da ima redovne obroke u slično vreme.

- Jako je važno da se u porodici stvori takva atmosfera gde će dete da se oseća prijatno, gde neće osećati napetost, da provodi vreme sa članovima svoje porodice u jednoj harmoničnoj atmosferi. Jako je važno da porodica bude podrška detetu ili osobi koja muca jer je to atmosfera koja će biti stimulativna za osobu koja muca budući da je svakodnevno vežbanje važno i ključno, a ne samo da se vežba onim danima kada se kod logopeda odlazi. Nekada je osobama koje mucaju teško da pronađu motivaciju, pa je tada izuzetno važna podrška porodice.

Koliko crtani filmovi i igrice utiču na mucanje?

- Prekomerno gledanje crtanih filmova i igranje igrica naravno da negativno utiču generalno na govorno jezički razvoj, a mogu da provociraju mucanje i da se ono pogorša ukoliko dete veliki broj sati provodi ispred ekrana. Nijedan ekran ne može biti zamena za živu reč za emocije koje se razmenjuju tokom komunikacije, za kontakt pogledom, za neverbalnu komunikaciju. Sve ovo što sam navela je zapravo okruženje u kome se govor uči, tako što se govor okruženja imitira, a kada deca veliki broj sati provode ispred ekrana, to predstavlja izvestan atak na njihov nervni sistem i oni su tada prekomerno stimulisani, auditivno, vizuelno, ti zvukovi su neprirodni, slike koje vide se jako brzo smenjuju i to nije prirodno okruženje za fiziološki razvoj govora i jezika i upravo zbog toga toliko provedenog vremena ispred ekrana jeste provocirajući faktor za pojavu bilo kog govorno-jezičkog poremećaja, ali i za pogoršanje mucanja - ističe Aleksandra Đorđević.

Kako objašnjavate mucanje kod deteta koje traje više od pola godine i samo nestaje u potpunosti?

- Nekada se dešava da deca određeni vremenski period mucaju i da mucanje iščezne. To se objašnjava sazrevanjem cerebralnih struktura odnosno uspostavljanjem harmonije između misaonog toka i planiranja govornog toka. S druge strane, postoje slučajevi u kojim se mucanje ponovo javi tokom života jer kao što smo rekli, osoba se rađa sa dispozicijom da se mucanje javi i može ponovo nekada u toku života da se desi neka provocirajuća situacija koja će ponovo da izazove disfluentnost u govoru. Ipak postoje slučajevi kada se mucanje ne povlači spontano i takve osobe odlaskom na logopedski tretman uspevaju da stave svoj govor pod kontrolu, dakle da upotrebom određenih tehnika uspeju da prevaziđu mucanje onda kada osete da će se ono dogoditi - kaže naša sagovornica.

Pravo vreme da se roditelji jave logopedu je čim primete određena odstupanja u govoru svog deteta, odnosno da postoje određena ponavljanja, blokade, neobični pokreti koji prate govor.

- Logoped će pre svega uzeti podatke o pređašnjem razvoju, pa i o trudnoći majke i daće savete za to kakvo okruženje stvoriti za dete i kako se ponašati. Dakle, važno je da se ne skreće pažnja na detetov disfluentan govor, ali je jako važno i da se primeni sve ono o čemu smo već govorili. Važno je da postoji strpljenje za razgovor s detetom koje muca jer će to da bude motivišuće za dete, dete će želeti da razgovara.

- Ne treba da se zbog toga što je dete zamucalo kritikuje, da se oštro koriguje; treba potpuno da sačekamo da dete završi svoju misao, a ne mi da završavamo njegove rečenice. Ne treba da ga podsećamo da se koncentriše na govor, da uspori kada govori. Jasno je da mi tada imamo najbolju nameru, ali u suštinu mi tada ne možemo pozitivno da utičemo na njih jer njima to stvara još veću frustraciju, još veću anksioznost koja je svakako bila prisutna i ranije - objašnjava Aleksandra Đorđević.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Foto: Borba/Unsplash

Zato je, kaže, važno decu koja mucaju dodatno hrabriti i dodatno podsticati jer ona umeju da imaju manjak samopouzdanje.
- Logoped će da odredi individualnu logopedsku terapiju za klijenta, navela sam malopre koji su to segmenti koje logopedska terapija podrazumeva, ali još neki dodatni segmenti mogu da unaprede logopedsku terapiju, konkretno u mom edukativnom centru sprovodim terapiju koja podrazumeva uključivanje muzike, odnosno ja sviram klavir, a za to vreme klijenti ispevavaju određene reči zato što pevanje omogućava da glasnice budu relaksirane, a kada govorimo o mucanju, postoji grču u glasnicama. Pored toga što sam logoped, ja sam i reedukator psihomotorike. Reedukacija psihomotorike podrazumeva terapiju putem pokreta, gde je poseban naglasak na vežbama koordinacije pokreta iz razloga što je govor jedna aktivnost koja podrazumeva koordinaciju među različitim procesima i pokretima govorne muskulature, zatim vrlo su važne vežbe ritma, vežbe orjentacije u vremenu i vežbe za kontrolu impulsivnosti. Mucanje se u govornom smislu smatra impulsivnim ponašanjem upravo su zato ove vežbe izuzetno važne zato što je od velikog značaja da osoba nauči da kontroliše nadolazeći impuls, odnosno da svoj govor stavi pod kontrolu i da upotrebom određene tehnike taj govor postane fluentan - savetuje roditelje naša sagovornica.

Ona dodaje i da je roditelji često pitaju koliko dugo logopedski tretmani traju, ali univerzalan odgovor ne postoji.
- Nažalost, logopedija nije matematika. Dva plus dva nisu uvek četiri. Nije egzaktna nauka i samim tim ne postoji univerzalni odgovor na ovo pitanje kao što ne postoji univerzalni odgovor na to koja tehnika će kom klijentu više odgovarati. Ovde govorimo o društvenim pojavama koje ne mogu da se stave pod kontrolu. To su određeni faktori koji su promenljive prirode, neki od tih faktora su motivisanost, nekada može biti viša nekada niža, zatim istrajnost, neka osoba je više istrajna neka manje, volja, disciplina, koliko osoba vežba kod kuće, da li je okolina podržavajuća, da li je osoba strpljiva koliko je okolina strpljiva i ono što je važno je to kako će da se uklope klijent i terapeut, da li će jedno drugome da odgovaraju po senzibilitetu. Svi ovi faktori utiču na tok terapije, na dužinu trajanja terapija, pa zato ne možemo da govorimo o tačnom periodu koliko će terapija da traje. Završetkom terapije smatra se da osoba prevaziđe strah od govornih situacija i da se postigne fluentan govor u svim situacijama, pa i u onim u kojima postoji anksioznost i doza stresa. Nekada će se ipak dogoditi situacija u kojoj govor nije fluentan, ali sposobnost osobe koja muca da preko toga pređe i dalje nastavi komunikaciju nam govori o uspešnosti tretmana - rekla je.

Socijalna participacija osoba koje mucaju
- Jako je važno da vaspitna i obrazovna ustanova, vrtić a kasnije i škola budu jedna sredina koja će za dete biti podržavajuća i to je pre svega zadatak vaspitača, učitelja i nastavnika da naprave takvu atmosferu koja će biti podržavajuća za dete, da ga uključuje u određene sekcije za rad u grupama i da bude podrška na putu kada je dete u procesu tretmana, da ohrabri dete da govori pred grupom, ali da ga s druge strane ne tera ukoliko detetu to predstavlja određenu vrstu frustracije - istakla je.

Naša sagovornica skrenula nam je pažnju na to da postoje situacije u kojima dolazi do pogoršavanja i ublažavanja mucanja.

Situacije u kojima se mucanje pogoršava
Kada osobe treba da se predstave.
Kada prepričavaju svoj doživaljaj.
Kada treba da izgovore neki složeni govorni iskaz.
Kada telefoniraju.
Kada razgovaraju sa nekom vrstom autoriteta.
Kada govore o nečemu o čemu im je neprijatno da govore.
Kada su u nekoj vrsti stresa, ne samo negativne prirode, već može i neka velika sreća.
Situacije u kojima osobe manje mucaju
Kada govore sami sa sobom.
Kada govore uglas s drugima.
Kada razgovaraju sa kućnim ljubimcima.
Kada pevaju, kada se mole.
Dok pišu i govore u isto vreme.
- Ovo se objašnjava jer osobe koje mucaju tada nemaju strah od reakcije sagovornika. Takođe, kada se izmeste iz svoje ličnosti i govore nekim glasom koji nije njihov, kada imitiraju nekoga, i tada se događa da nema mucanja. Osobe koje mucaju se nekada poistovete sa mucanjem, a u suštini treba ih ohrabriti u tome da to shvate kao deo svog života, a ne da se sa njim poistovete. Treba da razumemo da je osobama koje mucaju neprijatno, ali i da im kažemo da posledica toga što će zamucati nije tragična - zaključila je Aleksandra Đorđević.

Svakom detetu se dogodi da se nekog dana ne uklopi u igru sa ostalom decom, da dobije ružan nadimak na igralištu, da mu se drugo dete zbog nečega ruga, da se posvađa sa drugarima i pati zbog toga. I svakom roditelju je teško da gleda svoje dete u takvoj situaciji.

Pitanje je da li se vi umešate kada se tako nešto dogodi?

Stručnjaci savetuju da ne bi trebalo.
Kad roditelj oseti da mu je dete obeshrabreno, potišteno ili loše volje, obično ima nagon da ga zaštiti i to je normalno, ali mešanje u ovakve situacije može da ima negativan uticaj na razvoj vašeg deteta. Ako stalno bijemo bitke naše dece, mi im nesvesno šaljemo poruku da smatramo da nisu sposobni da sami reše situaciju u kojoj se nalaze.

Kroz rešavanje ovakvih nesuglasica deca uče kako da komuniciraju i kako da rešavaju konflikte između sebe. To ne samo da pozitivno utiče na njihovo samopouzdanje, već ih i jača.

Naravno da bi, u slučaju da druga deca maltretiraju vaše dete, trebalo da se umešate.

Umesto da se mešate šta biste trebalo da radite?

Umesto da se direktno uključite u eventualne konflikte, koje vaše dete ima sa drugom decom, probajte neki od sledećih načina ne bi li pomogli svom detetu:
Budite saosećajni i ponudite mu emotivnu podršku. Ne krijte od njega da ste potpuno svesni situacije i da razumete kako se oseća.

Ovakav pristup će pomoći vašem detetu da stekne uvid u svoja osećanja i pomoćiće mu da shvati da ga vi podržavate, što će vas međusobno zbližiti i ojačati vaš odnos.
Pokažite mu kako komunikacija funkcioniše. Naučite ga da koristi izjave koje počinju sa JA, a ne sa TI. Na primer, umesto da kaže: ”Ostavili ste me”, da može da izjavi: “Ja sam ljut jer nisam uključen u takmičenje.”

Naučite ga da se saoseća sa drugom decom. Postavljajte pitanja kao što su: “Šta misliš kako se Marko zbog toga oseća?”. Ohrabrite dete da snosi posledice svojih postupaka.

Skrenite mu pažnju da je samo ono sposobno da kontroliše svoje akcije i reakcije, to će mu pomoći da postane odgovornija odrasla osoba.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Leto je pustite decu da budu bosa, a ovo su razlozi kako to može pozitivno da utiče na njih i njihov razvoj.

Preterano nošenje cipela kroz detinjstvo moglo bi biti jedan od razloga zbog kojih kasnije ljudi imaju problema sa stopalima. Spuštena stopala često su povezivana sa nošenjem cipela prerano u detinjstvu, a naučnici su sada došli do zaključka kako nošenje cipela, posebno onih zatvorenih - može biti ključno u razvoju zdravog tabana.

Preporuka fizijatra je da bi sva deca trebala nositi fleksibilnu obuću umesto tradicionalnih cipela, zbog kojih neretko ne nauče pravilno hodati.

Ovo je svakako dobra vest za roditelje čija deca žele non stop biti bosa i ona koja konstantno skidaju svoje cipele gde god da su. I ne samo da to nije loše za njih, naučnici tvrde kako hodanje bez cipela ima mnoge prednosti. Ljudi su imali puno zdravija stopala pre pojave cipela, koje su pokvarile naš prirodni hod i normalni razvoj stopala. Zato, što više i duže deca hodaju bosa - to bolje za njih!

Ipak, mnogi roditelji oklevaju pustiti svoje mališane da trčkaraju napolju bez cipela zbog straha od povreda. Ipak, što više deca hodaju bosa, to koža na tabanima postaje deblja i čvršća. Jedine situacije kad bi roditelji trebali zabraniti detetu da hoda boso su kada misle da postoji šansa da dete nagazi na iglu, staklo ili nešto slično što bi moglo biti od velike opasnosti. Ali, ako ste u svom dvorištu ili u proverenom i sigurnom okruženju, budite bez brige.

Za bebe i jasličku decu posebno je važno hodati što češće bez cipela jer upravo istraživanje sveta sa bosim stopalima, mališanima pruža stimulaciju osećaja koja pomaže u razvoju mozga. Stopalo je jedan od delova tela s najbogatijim nervima i dopuštajući deci da u potpunosti osete razlike u teksturi i tlu po kojem hodaju pomaže im u ravnoteži, koordinaciji, nervnoj-mišićnoj snazi, ali i svesti o okruženju.

Zato, ako vaši mališani insistiraju na igri bez cipelica, dopustite im. Štaviše, podstičite ih na to. Noge se uvek mogu oprati, a deca će vam biti zahvalna, baš kao i njihova stopala!

izvor:yumama.mondo.rs

Kada dođe do faze “nemoj da me smaraš”, od strane deteta prema roditelju, prva emocija sa kojom se roditelji susreću jeste nemoć! Zato je edukacija jako važna, ona određuje u kom pravcu će ići dalji razvoj deteta, ali i roditelja, kaže Danijela Ostojić, psiholog sa 10 godina kliničkog iskustva.

“Kada devetogodišnjak majci koja ga tera da uči kaže ‘nemoj da me smaraš’, dalji tok njihovog odnosa može ići u dva pravca. Agresija – Razumevanje. Pošto deca funkcionišu po principu zadovoljstva i prijatnosti, roditelj bi trebalo na dovoljno mudar način da pomogne detetu da nauči da taj princip nije dovoljan za razvoj ličnosti, jer dete mora osetiti i neprijatnost!

Ukoliko roditelj nestrpljivo, agresivnim kažnjavanjem, teranjem odnosno NEMOĆNO pristupi ovoj fazi, dobiće od deteta iste takve obrasce i neće mu pomoći da uspešno prevaziđe ovu fazu.”, tvrdi ona.

Već u prvim mesecima života dete nauči da je veoma loše kada oseća neprijatnost gladi, a da je dobro kada nakon jela oseti prijatnost sitosti. Ono misli da sve što mu je prijatno jeste i korisno, a da je sve što je neprijatno – štetno. Ovakvu motivaciju deteta Frojd je nazivao princip prijatnosti.

Da bi roditelj pomogao detetu u prevazilaženju principa zadovoljstva, jedna od najvažnijih stvari jeste da ga nauči da toleriše neprijatnost. Danijela objašnjava i na koji način.

Tako što će mu uskratiti igračku u prodavnici, kolač pre ručka, gledanje crtanog unedogled, aktivnosti bez obaveze. Na taj način će stvoriti uverenja kod deteta da ne mora baš sve da bude po njegovoj volji, apsolutno i bez kompromisa, da postoje pravila koja moramo poštovati, da roditelj pomogne detetu da to razume tako što će na “sopstvenoj koži” osetiti trpljenje neprijatnosti. Kroz to se, jednostavno, mora proći.

“Roditelji prave grešku kada žele da svoju decu poštede svake neprijatnosti, pa im se onda to kao bumerang vrati u adolescenciji kroz ponašanje “nemoj da me smaraš”. U tom prevazilaženju faze “prijatnosti” razvijaju se važna uverenja koja će kasnije služiti odrasloj osobi da funkcioniše na način koji nije frustrirajući po njih.” – objašnjava Danijela Ostojić.

Kada dete pod uticajem roditelja odustane od principa prijatnosti, tako da se više ne upravlja procenom samo prijatno – neprijatno, već pre svega procenom korisno – štetno, ono je tad razvilo princip realnosti! To je veliki korak ka EMOCIONALNOJ ZRELOSTI, što ga kasnije čini čovekom koji će teško razviti neurotske komponente u ličnosti.

“Zato je roditeljska uloga presudan faktor u razvoju ličnosti, i to na način da kreće od principa razumevanja deteta, poštovanja njegove razvojne ličnosti, nikako od principa ‘roditelj vlasnik deteta’, jer tako stvari ne funkcionišu.” – kaže Danijela.

Jedan od najboljih načina da se to postigne zahteva razmišljanje na vreme.

Od ranog detinjstva deca posmatraju roditelje kako na obaveze gledaju kao na teret, bio to posao, rad u kući ili nešto treće. Ako se neprijatnost koju obaveze ponekad donose predstavlja kao nešto jako loše, deca će od toga bežati. S druge strane, ako vi, kao roditelji, svoje obaveze prihvatate i njima pristupate odgovorno bez odlaganja i izbegavanja, velika je šansa da će tako raditi i dete.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Šta je to adaptacija na vrtić? Zašto je ona važna? Da li je uvek vezana samo za vrtić? I samo za dete? Čak i kada znamo odgovore na ova pitanja, često ne uspevamo da se prevaziđemo neke delove adaptacije.

Zašto?

Zato što je adaptacija lični i kompleksan doživljaj novih iskustava kroz koji prolaze dete i svi iz njegove bliže okoline, te nije lako usaglasiti brojne faktore i proći kroz ceo proces bez problema.

Adaptaciju – kao prilagođavanje na nov način života deteta iniciranu polaskom u vrtić, podelila bih na dva segmenta:

REŽIMSKA ADAPTACIJA i
EMOTIVNA ADAPTACIJA.

REŽIMSKA ADAPTACIJA (na vrtić) je skup promena koje se odnose na ustaljeni režim dana deteta. Kad se ustaje, kad se doručkuje, kad se igra, kad se spava, itd.

Verujem da se trudimo svi, ali očigledno je da svi i ne uspevamo uskladiti dnevne obaveze i potrebe deteta, sa ličnim poslovima i željama. Tako da često nailazimo na slučajeve gde deca ne odlaze na spavanje do 23-24h, gde nema doručka jer dete ustaje oko 11h, gde nema popodnevnog spavanja jer je dete kasno ustalo… Sve navedeno automatski predstavlja problem za mališane koji kreću u vrtić.

 Od samog rođenja deteta, pokušajte slediti one ustaljene, odavno usvojene načine i rituale koji daju najbolje rezultate. Treba se pridržavati dosadnog ritma (ustajanje, hranjenje, igra, spavanje…) i režima dana, jer on ne samo da pomaže pri adaptaciji na vrtić, nego vaspitava dete na mnoge načine.

Iako ovaj način života može delovati „tabelarno i šematski“ za mamu, njegova korist je utoliko veća jer će doneti organizaciju i u mamin život, pomoć od neprocenjive vrednosti.

Nekim roditeljima ovakav režim dana baš i ne odgovora jer ne pruža slobodu kretanja, njegovo poštovanje je zlato koje s godinama sve više vredi. Posebno onoga dana kada shvatite da vaše dete može da postigne sve dnevne obaveze na vreme, lako, bez žurbe, organizovano i dobro.

Informišite se. Pitajte druge mame. Pitajte upravu vrtića u koji planirate voditi dete.

Saznajte kakav je režim dana u vrtiću i polako (ako već niste) usklađujte vaše navike u okvir navika vrtića. Polako, dan za danom, pomerajte vaše kazaljke za 15 minuta, ili u vaš dan uvodite sadržaje koji vas čekaju u vrtiću. Nakon izvesnog vremena (u zavisnosti od toga koliko ste bili udaljeni od režima vrtića) stvari će doći na svoje mesto i moći ćete:

lakše da probudite dete;
bez suza da ga dovedete u vrtić;
mirnije savesti da ga ostavite vaspitačima;
s pravom da očekujete rezultate rada vaspitača.

EMOTIVNA ADAPTACIJA (na vrtić) je usklađivanje ustaljenih emocija deteta sa novonastalom situacijom u kojoj se dete našlo. I naravno, onaj teži deo. Onaj deo gde se svet okreće naglavačke, zato što mama nije tu. Zato što je mama ostavila svoju ljubav i otišla. Tako to vide deca.

Kako pomoći deci da se bolje osećaju u toku adaptacije?
Priprema za rešenje ovog problema ima svoju osnovu u građenju poverenja. Dete treba da veruje svojoj mami: da će se vratiti, da će doći po njega, da će ići kući nakon spavanja, da će sve biti u redu. I same znate da se poverenje ne stiče juče za danas. Radite na njemu od samog rođenja deteta, jer će vam biti potrebno na svakoj stepenici odrastanja.

Nemojte nikada lagati i varati svoje dete.
Ni onda kada mislite da to „morate“. Posebno ne ispred vrata sobe u vrtiću i rečima „Mama ide samo nešto da vidi napolju i odmah se vraćam“, „Mama ide u prodavnicu da ti nešto kupi i brzo stižem po tebe“, „Samo se malo poigraš i ideš kući“…

Ne zaboravite da vaše dete veruje vama a ne vaspitačici, ma kako se ona trudila. Dete se oslanja na vaše reči i obećanja. I šta ćemo ako su ona lažna?

Istina koju trebate reći svom detetu biće kao šamar i za njegove i za vaše uši. Znam, proklinjala sam i posao na koji moram da idem, i život, i novac i sve. Zatvoriš vrata, slušaš kako najdraža ljubav plače i pokušavaš da se ne raspadneš. Teško je.

Ali još je teže detetu koje se oslanja na maminu lažne reči. Zato nemojte lagati.

Nažalost, poverenje nije dovoljno i jedino rešenje ovog problema.

Imate dete koje vam veruje da idete na posao, ali i dalje plače?

Jedan od odgovora na ovo pitanje je priprema. Ona podrazumeva niz konstantnih radnji i razgovora tokom određenog vremenskog peroda (od par nedelja do par meseci, zavisi od deteta), pre polaska u vrtić.

U čemu se sastoji priprema za polazak u vrtić?
Evo šta sve možete koristiti kao pripremu za vrtić:

Svakodnevna šetnja do vrtića, uz vesele i šarene priče o životu u njemu. Kada ga dete redovno vidi i ako mu mama priča zanimljive priče o njemu – zainteresovanost mora da se rodi.

Čitanje priča/slikovnica o vrtiću. One su često smešne i zanimljive i u detetovoj prirodi je da želi da se identifikuje sa likovima iz priča.
Vodite dete u vrtić da odvede stariju seku/batu. Na primeru starijeg deteta lako će uočiti pravo stanje stvari: da mama uvek dođe po svoje dete.
Odvajajte se od deteta na sat-dva dnevno, posebno ako ste do tad provodili ceo/svaki dan s njim. Vredi se potruditi i angažovati još neku osobu u ovaj proces, odvesti ga kod drugog deteta na igranje, jer će na taj način dete lakše prihvatiti činjenicu da mama ne može stalno biti s njim.

Takođe…
Upoznajte ga ranije sa vaspitačicom, ako ste u mogućnosti. Neka i pre polaska u vrtić upozna osobu koja će ga čuvati/hraniti/paziti i stekne poverenje koje će mu biti od velike koristi.
Upoznajte ga sa nekim budućim drugarom iz grupe. Biće mu lakše da se adaptira uz poznato drugarsko lice u grupi.
Igrajte se vrtića kod kuće. Iscenirajte situacije, glumite i zabavljajte se. Možda nekom zvuči smešno i previše, ali u dečijoj glavi otvara novu dimenziju ponašanja i življenja.

Obavezno dozvolite detetu da u vrtić ponese svog medu za maženje, omiljeno jastuče ili drugi predmet koji će ga utešiti.
U periodu adaptacije u vrtiću u kojem i vi aktivno učestvujete, slušajte uputstva vaspitačice. Poštujte njihovo mišljenje i onda kada ga smatrate neprimerenim. Jeste da vi poznajete svoje dete najbolje, ali one poznaju decu u grupi najbolje. A to su dve potpuno drugačije situacije.

SVE SAM URADILA, KRENULI SMO, ALI OD REZULTATA – NULA!
Stalno imajte na umu da je adaptacija proces. Proces koji traje i koji moraju učiti i dete i mama. Ne postoji osoba koja je pročitala savete, primenila ih i uživala u dobrim rezultatima. Ne postoji. Svakoga dana adaptacije sledi novi izazov. Uz samo malo volje i znanja, nije nerešiv.

Neka deca se veoma brzo prilagode novom načinu života, rado odlaze u vrtić i bez problema podnose nove navike koje im nudimo.

Neka pak, svoje adaptivne probleme rešavaju mesecima. Neka ih ne reše nikada. Plakanje traje čak i godinama. Retko je, ali i to je u redu, jer nismo svi isti. Bitno je samo da ne brzate sa adaptacijom i ne kažnjavate dete. Ovakva žurba može imati dalekosežne, loše posledice.

Sve zavisi od karaktera deteta, stečenih životnih navika i pripreme za vrtić.

Takođe, jako je važno biti konstantan i redovno voditi dete u vrtić. Učinićete mu samo kontra uslugu ako ga ostavite kod kuće „samo danas“. Konstantnost treba da se ogleda u svim navedenim radnjama koje činite kako biste pomogli vašem mališanu da se bolje adaptira.

Adaptacija je nešto što mora da postoji. I nije pravilo da uvek mora da bude negativna. Ukoliko mislite da će vam biti lakše, pogledajte adaptaciju s praktične strane – ona je posao. Vrlo zahtevan. Posao kojem moramo da se posvetimo maksimalno i ponašamo odgovorno. Jer, kada jednog dana vaše dete krene poletno u vrtić, biće vam više nego drago što je ceo posao – uspeo. Tada počinje višegodišnje uživanje i za dete i za mamu.

A to nam i jeste cilj, zar ne?

izvor:najboljamamanasvetu.com

Svakodnevno vidimo decu kako se penju ‘naopako’ na tobogan, odnosno penju se preko dela kojim se spušta. I dok jedni roditelji opominju decu da to ne čine, drugi ih jednostavno ignorišu jer su se napokon zabavili.

Znate li da stručnjaci odobravaju takvo penjanje jer je dobro za razvoj deteta, odnosno kroz takvu igru deca svašta i nauče. Ipak, pre svega decu treba imati na oku iz bezbednosnih razloga jer pad može rezultirati i lomovima ruku ili nogu.

Pročitajte zašto stručnjaci smatraju penjanje uz tobogan korisnim:

-Aktivira svu motoriku i mišiće
Penjanje uz tobogan dobro je za rad mišića jer dete napreže sve mišiće penjući se.

-Uči decu da pravila nisu bez izuzetaka
Omogućuje detetu da zna da se pravila mogu menjati odnosno da u životu pravila nisu uvek ista i da nisu uvek crno-bela. Na primer, možete decu naučiti da to smeju raditi samo kada ste sami u parku, odnosno kada nema gužve. Takođe, možete postaviti i uslovda ste uz njih vi ili nek ruga bliska odrasla osoba i da to ne čine kada su sama.

-Uči decu pristojnošću
Neke dete nauči da prednost imaju ona deca koja su se popela po pravilu, a tek potom ono koje se želi penjati naopako.

-Uči decu da se brinu o mlađima
Decu takođe naučite da se ne bi smela da se penju po delu kojim se klizaju ako su u društvu mlađih koji bi ih mogli oponašati. Deca će se na taj način osećati važno jer neće učit mlađe onome što ne smeju. To ih čini svesni potrebe druge dece.

-Razvija kreativnost
Doprinosi izgradnji kreativnosti jer dopušta deci da fizički osete da se predmeti mogu koristiti na različite načine.

izvor:mojpdijatar.co.rs