Neke teške bolesti, na primer maligne, na žalost ne možemo sprečiti i kada ih otkrijemo krećemo u dugotrajnu iscrpljujuću borbu, uz neizvestan ishod. Međutim ima i teških bolesti koje možemo sprečiti običnom vakcinom, kao što je dečija paraliza, tetanus, meningitis, čak i neke maligne, poput karcinoma grlića materice…

Vakcinacija je, iako pod budnim okom javnosti čitavu deceniju, definitivno jedno od najvećih dostignuća savremene medicine, za čije otkriće je sa punim pravom dobijena i Nobelova nagrada.

Strah koji je postojao među roditeljima vezano za MMR vakcinu i konzervanse u vakcinama poslednjih godina jenjava. Vremenom su roditelji uvideli da deca više štetnih materija unesu industrijski prerađenom hranom, zagađenim vazduhom , pušenjem u kući, nego što im štete vakcine koje se u svetu koriste duže od pola veka.

Savremeni način života donosi i velike migracije stanovništva iz svih delova sveta, uključujući i naša putovanja u daleke zemlje, gde i dalje postoje zarazne bolesti koje u našoj zemlji ne viđamo, o čemu roditelj ne razmišlja dok je dete malo, ali ga nevakcinisanog ostavlja podložnim za sve te bolesti za čitav život. Čak i u današnje vreme u svetu godišnje umre dva miliona ljudi zbog bolesti koje se mogu sprečiti vakcinacijom (koja im na žalost nije dostupna). A prema našoj zvaničnoj statistici ne tako davne 1956.godine u Srbiji je 854 dece ostalo sa trajnim invaliditetom zbog zaraze virusom dečije paralize, 44 je umrlo.

Prema novom kalendaru imunizacije za 2022. godinu predviđeno je da deca dobijaju sledeće vakcine:

Na rođenju se dobija prva doza vakcine protiv hepatitisa B, „EuvaxB“ koja se daje se u butinu.
Na otpustu iz porodilišta deca dobijaju vakcinu protiv tuberkuloze ( BCG ) i ona se daje u levu nadlakticu. BCG vakcina može posle nekoliko nedelja na mestu davanja napraviti „ crvenkasti gnojavi čvorić“ koji nije znak infekcije već uspešne imunizacije. Ukoliko je BCG vakcina propuštena u porodilištu može se primiti u narednih 12 meseci u Domovima zdravlja, čak se može primiti i kasnije u životu na zahtev pacijenta ukoliko je pod povećanim rizikom da dobije teške oblike tuberkuloze.

Sa navršenih mesec dana se dobija druga doza vakcine protiv hepatitisa B. Vakcina protiv hepatitisa B najčešće ne daje neželjene reakcije.

Sa navršena dva meseca se dobija „Pentaxim“ – petovalentna vakcina protiv difterije, tetanusa, pertusisa (velikog kašlja), Hemofilusa influenze tip B i poliomijelitisa (dečije paralize). Ona se daje u spoljašnju stranu butine i prima se u tri doze sa razmakom 6 nedelja. Pertusis ili veliki kašalj ( u narodu poznat kao „magareći kašalj“ ) je posebno opasan u odojačkom periodu. Od deset umrlih od pertusisa devet su upravo bebe i zato vakcinaciju započinjemo u tako ranom uzrastu. Uz Pentaxim se daje i prva doza vakcine protiv pneumokoka ( „Synflorix“ ili „Prevenar13“) koja štiti decu od agresivnih „tzv. invazivnih“ sojeva Streptokokusa pneumonije.

Sa navršenih 3,5 meseci daje se druga doza „Pentaxim-a“ i revakcina protiv pneumokoka.

U 6. mesecu se daje treća doza „Pentaxim-a“ i revakcina protiv pneumokoka, a sa navršenih 6 meseci treća doza vakcine protiv hepatitisa B. Ukoliko je neka doza ovih vakcina propuštena, dobija se kada se za to steknu uslovi, bez ponavljanja doza.

U uzrastu deteta 12 -15 meseci se daje MMR vakcina „M-M-RVaxPRO“ protiv malih boginja, parotitisa i rubele. Može se dati u mišić ili potkožno, u butinu. Nakon čuvenog Wakefield –ovog članka o povezanosti MMR vakcine i autizma, brojne zemlje su započele sopstvena opsežna istraživanja na tu temu. U Danskoj je sprovedeno ispitivanje na pola miliona dece od kojih je 82% bilo vakcinisano MMR vakcinom, i zaključeno je da je učestalost autizma identična i u grupi vakcinisanih i nevakcinisanih. Do istog zaključka su došli i brojni drugi istraživači širom sveta, što je dalje otvorilo put istaživanjima ka otkrivanju pravog uzroka autizma, isključivši vezu sa vakcinacijom.

Od 17. do 24 meseca se daje „Pentaxim“ revakcina ( godinu dana od treće doze) i druga revakcina vakcine protiv pneumokoka.

U sedmoj godini (pred upis u školu), po novom kalendaru vakcinacije, se daje „Tetraxim“ ( difterija, tetanus, pertusis i inaktivisani polio) u nadlakticu i revakcina MMR u drugu ruku. Propuštena MMR vakcina se može dati do 18- te godine.

Sa 14 godina (u osmom razredu osnovne škole) daje se „Ditevaksal-T“ (difterija, tetanus). Ukoliko je dete do tad dobilo sve predviđene doze vakcine protiv tetanusa biće zaštićeno protiv tetanusa narednih 10 godina, a nakon tog perioda svaka potencijalno tetanogena povreda zahteva da se dobije antitetanusna zaštita u nadležnom Domu zdravlja.

U zapadnim zemljama deca dobijaju i vakcinu protiv meningokoka, rota virusa i varičele. Ove vakcine nisu u obaveznom kalendaru vakcinacije naše zemlje, ali se mogu primiti u Domovima zdravlja.

Od ove godine je u Srbiji besplatna vakcina protiv karcinoma grlića materice, („Gardasil“) i preporučena je za uzrast od 9 do13 godina. Daje se u dve doze, sa razmakom 6 meseci, a ako se daje posle 15. godine prima se u tri doze.

Deca se kod nas mogu vakcinisati i protiv sezonskog gripa. Ova vakcina se daje u ranu jesen u jednoj dozi i posebno se preporučuje deci sa hroničnim bolestima.

Vakcina protiv Rota virusa ( virus koji izaziva prolive kod dece) se daje od šeste nedelje do šest meseci života, na usta, u dve doze, sa razmakom najmanje 4 nedelje.

Vakcina protiv varičele – ovčijih boginja( „Varilrix“) se savetuje za decu koja nisu preležala ovčije boginje do svoje 13 godine. Daje se u dve doze sa razmakom 6 nedelja, potkožno, u nadlakticu.
Vakcina protiv meningokoka („Menactra“) se daje od uzrasta 9 meseci do 55 godina. Do druge godine se daje u dve doze, a nakon toga jedna doza. Kod nas se ova vakcina savetuje samo osobama pod većim rizikom za oboljevanje.

Deca i odrasli koji imaju izvađenu slezinu treba da prime vakcinu protiv pneumokoka, hemofilusa influence B i meningokoka, jer im je smanjena prirodna zaštita protv ovih bakterija. Vakcinu protiv pneumokoka treba da prime i deca sa hroničnim plućnim, srčanim i drugim bolestima, rođena pre januara 2018.godine ( kada je vakcina uvedena u naš obavezni kalendar vakcinacije). Zvaničan stav je da zakazani termin vakcinacije ne treba odlagati ako detetu curi nos ili kašljuca a nema povišenu temperaturu, ili je skoro bilo prehlađeno, ili trenutno ima ekcem ( čak i ako dobija kortikosteroidnu terapiju), međutim odluku da li će dete u tom trenutku primiti vakcinu donosi pedijatar nakon pregleda. Alergija na jaja nije prepreka za vakcinaciju, čak ni za MMR, kao ni alergija na polene, grinje, već samo alergijska reakcija na prethodno datu dozu vakcine.

Posle vakcinacije na mestu uboda obično bude otok, crvenilo, bol, nekada povišena temperatura u prvih tri dana posle vakcine i tada savetujemo hladnu oblogu na mestu davanja vakcine i paracetamol. Lek za obaranje temperature se ne daje preventivno posle vakcinacije, već samo ako dete dobije visoku temperaturu. Nakon MMR-a se mogu očekivati temperatura i osip tek oko sedmog dana nakon primljene doze, a deca tada nisu zarazna i smeju biti u kontaktu i sa trudnicama.

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije ( ALIMS) kontroliše vakcine na našem tržištu i prati sva njihova neželjena dejstva na osnovu prijava lekara, a od skoro je otvorila i mogućnost da sami pacijenti prijave neželjeno dejstvo na neki lek ili vakcinu online putem na www.alims.gov.rs.

izvor:nova.rs

Odgovor stručnjaka nateraće vas da odložite telefon! Trudnica i mobilni telefon – kako igranje igrica može uticati na plod?
Кorišćenje telefona postalo je neophodno, ali trudnice treba da razmotre kakav je uticaj te navike i tog uređaja na njihovu bebu.
Stalno igranje igrica i neispuštanje telefona iz ruku štetno je za zdravlje svakog čoveka, a o trudnicama da i ne govorimo. Odnosno tim pre da govorimo!
Kako ova navika majke može uticati na plod? Odgovor zdravstvenih stručnjaka je nedvosmislen – loše.
Trudnica i mobilni telefon – kako igranje igrica može uticati na plod?

Sporiji rast ploda

Mnoge mame znaju da besomučno igranje na telefonu prerasta u nezdravu naviku. Ako ne znate kako se to manifestuje, zavisićete od telefona bilo kada, bilo gde, čak i u ponoć. Mnoge trudnice danju spavaju, a noći provode na telefonu. Zdravstveni stručnjaci kažu da je to štetna navika za majke, a posebno za njihovu decu. I majka i dete noću treba da spavaju. Ako majka ostaje budna do kasno jer se igra telefonom, to će uticati na biološki sat ploda u materici. Kod bebe izaziva nervozu i ona se neprestano mrda.
Ako majka redovno ovako postupa, to će uticati na rast i razvoj ploda, čak i na kašnjenje u razvoju. Ne dozvolite da vaša beba trpi uticaj beskorisnih stvari i zato bi trebalo da trudnice smanje upotrebu telefona tokom trudnoće kako bi obezbedile optimalne uslove za razvoj bebe još u stomaku.

Neobični pokreti fetusa

Svi znamo da tokom trudnoće majka i beba imaju posebnu vezu. Ako trudnica preterano koristi mobilni telefon, to će nesumnjivo uticati na bebu a pre svega će poremetiti njen biološki sat. Negativne majčine navike će izazvati neželjene efekte na plod, posebno u fazi kada se plod pomera. Kada je pomeranje izazvano i pojačano, može doći do nepravilnosti poput izraženog omotavanja pupčane vrpce oko bebinog vrata. Dakle, radi bezbednosti i majke i bebe, trudnica treba da koristi mobilni telefon samo kada je to neophodno, a ostatak vremena da se posveti nečemu drugom.

Trombofilija u trudnoći – problem koji se mora tretirati na vreme!
Deca razvijaju loše navike nakon rođenja

Ako majka ima naviku da preterano koristi telefon tokom trudnoće, to će uticati na aktivnost bebe u stomaku. Ona neće moći da razlikuje dan i noć. Ako majka koristi telefon noću i kasno leže, i beba stiče ovu naviku. To dovodi do remećenja razvoja i nakon rođenja. Deca treba mnogo da spavaju i prilagode svoj cirkadijalni sat jer je to važno da bi se potpuno fizički i intelektualno razvijala. Mame ovo ne treba da zaborave tokom trudnoće. Uz to, vrlo je važno da im je sopstveno zdravlje na prvom mestu – tako čine najbolje i za svoje dete.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

"Moj muž mu je dao 100 evra i njemu je to bilo malo", ispričala je mama Nevena o ponašanju doktora i sestara nakon porođaja.
Imam dva sina i rodila sam oba na carski rez, prvo dete pre 5 godina, a drugo ima godinu dana. Porodio me je isti doktor oba puta.
Ali, taj doktor obožava novac, poklone... Prvi porođaj je prošao odlično, nisam osećala bolove posle porođaja, ma ništa! Moj muž je dao doktoru posle porođaja 250 evra i poklone, i njemu, babicama, sestrama. On me je obilazio ceo dan i celu noć, od jutra do mraka. Čak i kad ne radi, on dođe samo zbog mene. To je bila ljubaznost, pazio me je kao malu bebu, jer i moji se znaju sa njim, on je porodio i moju majku.
Drugi porođaj je isto prošao okej, s tim što me niko nije pitao kakvu anesteziju želim. Čekali smo doktora, on je došao i oni su već poceli da me opijaju (totalna anestezija). Ja sam rekla da neću totalnu, hocu samo spinalnu. Ansteziolog mi je odgovorio: "Pa što nisi rekla pre, ništa, hajde onda spinalna". Međutim, doktor je dodao: "Ma gde sad da mi se podiže vazdan tu, vidi kolika je žena. Gde je onaj njen muž da potpiše za podvezivanje jajnika", pritom me nije ništa pitao, samo rekao.
Ja onako već opijena pitam: "Doktore, je l to za mene?" On kaže da jeste. Kažem mu da neću to da radim, a on kroz smeh: "A što, ti ćeš još da rađaš?"

Ja mu kažem da ne planiram, ali nikad se ne zna.

Ništa, opili su oni mene, završio se porođaj. Brišu mi ranu jodom i pritiskaju iz sve snage. Ja onako još ošamućena govorim da me boli. Kaže meni sestra: "Pa mora da boli". A kad su izvadili onaj tubus, ja sam počela da se gušim, ne mogu da dođem do vazduha. Na to mi kaže jedna sestra: "Ma ajde, bre, šta kokodačeš kao neka kokoška". Zamislite da vam neko nešto tako kaže, a vi ne znate gde ćete od bolova.
Niko nije hteo da me prebaci na onaj drugi sto na kom me voze u sobu, nego sam ja morala sama da se prebacim, a stomak zateže i boli. Isto tako, u šok sobi nisu hteli da me prebace, pa sam morala sama. I odmah ujutru su nas izveli u sobu. Tamo je bilo okej, ali doktor što me je porodio uopšte nije mene obilazio, ni u viziti, a ni ovako, kao što me je obilazio prvi put, jer dobio je malo. Moj muž mu je dao 100 evra i njemu je to bilo malo.
Peti dan ja osećam da me svrbi rana. Ništa, ćutim. Dolazi kasnije sestra da mi previje ranu i hajde, da bacim pogled, jer me je sekao od pupka pa na dole. Imala sam šta i da vidim. Meni je to počelo da se gnoji i da mi curi rana, a moj doktor nije ni došao da pogleda, nego je poslao drugog doktora. Taj doktor je ispao fer i pogledao je, međutim, ja sam paničar po prirodi i počela sam da plačem, jer sam se uplašila kada sam videla ranu. On je rekao sestri koja je bila sa njim da mu da šest konaca da ušije ranu. Ja sam samo gledala onako šokirana, bleda, izbezumljena, nisam reč izgovorila. Gledali su me oboje, sve dok se sestra nije nasmejala i rekla: "Ma daj, neće doktor stvarno da ti ušije ranu, pogledaj kakva si bleda, nije to ništa". Previla mi je ranu i stavila antibiotik, kako je rekao doktor.
I naravno, moj doktor nije ni došao. Došao je samo dan pre nego što sam krenula kući, samo u vizitu i to je bilo to, i stajao je u hodniku i gledao me je popreko kao da sam mu ubila nekog.

Izvor: www.yumama.com

Zamislite rečenicu u kojoj pojmovi „roditelj“ i „strpljenje“ žive zajedno. Zamislite da kroz tantrume i nepoželjna ponašanja prolazite (koliko toliko) mirno.
Zamislite da imate razumevanja za skoro sve detinje ispade, sva nećkanja, frktanja, i mrktanja i nabusite govore tela. Da li vam ovo izgleda neverovatno? Moguće je, a evo i kako.

Rešenje se zove EMPATIJA.

Kao roditelji često ne razmišljamo kako se naše dete oseća u određenoj situaciji i, stoga, zaboravimo da iskažemo empatiju. Dobra vest je što, kao društvo u celini, sve više obraćamo pažnju na teme o emotivnoj inteligenciji, a time i o empatiji. Empatija je blago, i trebalo bi da se neguje kao bilo koje drugo znanje i veština. Jer, osećati na pravi način je veština, voleti je veština, razumeti je veština.
Empatija je alat kojim se postiže mir u porodici. Ona roditelje dovodi do boljeg odnosa sa decom, do samopouzdanja i poverenja koje grade jedni u druge.
Sve je to bajno, sjajno i magično, ali šta se dešava onda kada realnost života, i svih obaveza koje život nosi sa sobom, zatamni sliku? Šta se dešava kada nas prodrmaju frustracije bilo finansijske ili poslovne? Šta se dešava kada digneš ruke u vazduh i vikneš: iscrpljen/a sam, aman!
Istinu govoreći, teško je u takvim trenucima pokazati razumevanje i empatiju. Ali! Zarad vašeg duševnog mira, zarad dobrog vaspitanja, vredi pokušati. Verujte, čini čuda. Kada osetite efekte, prisustvo empatije će postati vaš životni stil. Evo zašto i vi treba da birate empatiju:

Empatija je zakon!
Empatija ima tu snagu da potpuno izmeni stil roditeljstva. Ona produbljuje i učvršćuje vezu sa detetom. Jednom kada se uvede u rutinsku aktivnost, iznenadićete se koliko će se veza sa detetom promeniti, kako će se deca promeniti, koliko ćete se vi sami promeniti. A promene na bolje su uvek dobrodošle.
Kada na tantrum ili bes deteta odreagujete smireno, sa razumevanjem i prihvatanjem, razumećete dete više nego ikad, shvatićete da ono još uvek raste i tek nalazi svoje mesto u svetu. I njemu samom su ljute emocije strane i strašne.
Takođe, naučićete zašto vaše dete oseća da ga niko ne razume, zašto voli stvari koje voli i zašto se bori tako jako.

Empatija ne zaustavlja tantrume uvek…

ponekad ih samo učini gorim. Naime, onda kada prihvatimo dečija osećanja, kada im damo slobodu da ih izraze, ona to doslovno primene i izražavanje emocija postane eksplozivno i neočekivano glasno. I to je dobra stvar! Dajte deci mogućnost da ispolje osećanja bez restrikcija i osude, i šansu da sasvim osete osećanja i da se zaleče. Time gradite iskreni odnos, koji će se višestruko isplatiti kako deca odrastaju.

Empatija stvara empatiju
Ono što je zanimljivo jeste da empatija koju počnemo da primenjujemo na dete, rađa empatiju i za druge životne aspekte i druge ljude. Takođe, ovaj značajan životni eksperiment nam je pokazao da svaka frustracija počinje lakše da se preživljava uz empatiju.
Znate one radoznale momente naše dece kada postave million i jedno pitanje u roku od tri minuta, i u kojima vi proključate? To se sa velikom dozom empatije neće desiti, jer ćete uz nju shvatiti da je često (dosadna) radoznalost zapravo sjajna stvar. Videćete da je empatija kao mišić, i stvar je napretka, upornosti i dosledne vežbe.

Vreme je ključ

Emaptija je proces, treba joj vremena i potrebno je strpljenje kako bi se ustalila u naše živote. Niko ne kaže da je proces lak, jer je u pitanju brisanje starih navika, a uvođenje novih. Bitni su doslednost, upornost i vreme. Neće se promena desiti preko noći, već ćete korak po korak, dan po dan, učiti kako da se odnosite prema drugim ljudima i prema svojoj deci na empatičan način.

I dalje ćete gubiti strpljenje
Niko nije savršen, i dalje će se dešavati da u određenim momentima izgubite strpljenje. Ali, ako naučite nešto od praktikovanja empatije to će biti da jasno vidite i prepoznate osećanja, a zatim i da pokušate da se udaljite od njih kako biste što realnije i objektivnije sagledali situaciju. Takođe, sa empatijom dolazi i iskreno izražavanje izvinjenja.

Deci je potrebno razumevanje, bez osećaja krivice i frustracije.

Nemojte misliti da će velika količina empatije zaštititi decu od svih životnih problema, ili teških emotivnih stanja, niti da će biti prezaštićeni. Oni će znati da uvek, bez obzira na problem, imaju sistem podrške i razumevanja.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Svako dete od rođenja ima svoje signale komunikacije, pa na osnovu bebinog izraza lica možete otkriti šta želi – da se igra, da se mazi ili da je ostavite na miru.
Iako ne govore, bebe od rođenja i te kako znaju da pokažu emotivna stanja. Iz njihovih grimasa možemo da saznamo šta misle, šta ih muči i šta žele – smatra Alison Gopnik, razvojni psiholog.
U svojoj knjizi „Beba filozof: Šta nam dečji mozak govori o istini, ljubavi i smislu života“ otkriva kako da pročitate svoju bebu i bolje se povežete sa njom.

Iznenadno plakanje i ljut pogled

Bebino iznenadno plakanje, vikanje i bacanje stvari govori da zapravo traži vašu pažnju i pokazuje da joj je dosadno. Zagrlite je i zapevajte joj omiljenu pesmicu jer će je to umiriti.
Okretanje glave u drugu stranu
Ako okreće uporno glavu u drugu stranu i izbegava kontakt očima, beba vam daje znak da ne želi da komunicira i da se igra. To će potvrditi ako počne da se igra prstima.

Istraživački pogled

Ako znatiželjno i uporno gleda u određenu osobu ili predmet, znači da joj se to sviđa. Ukoliko podigne i obrve, to je signal da je iznenađena.
Napućene usne
Na taj način beba poručuje da želi samoću. Verovatno joj je previše spoljnih informacija, zvukova ili osoba u neposrednoj blizini. Tad je ostavite samu u krevecu da uživa u svom malom carstvu.

Namršteno lice

Svaki put kad se namršti, beba pokazuje ono što oseća, tj. da je reč o nelagodi. Ukoliko još počne da plače, mogući uzrok su grčevi koje možete ublažiti blagim masiranjem stomaka. Ako se beba namrštila i širom otvorila oči, verovatno se upravo ukakila.

Neplodnost je široko zastupljen problem koji u Srbiji ima svaki šesti par u reproduktivnom periodu, a kao jedan od glavih uzroka tome jeste upravo zagađenje okoline, navode stručnjaci.
Generalno, najčešći uzroci neplodnosti na našim prostorima su loš nalaz (spermogram) kod muškaraca u oko 30% slučaja, kod 25% parova postoji problem ovulacije (oslobađanje jajne ćelije iz jajnika) kod ženskog partnera, a čak 20% žena ima problem sa prohodnošću jajovoda, čime je onemogućen prirodni način oplodnje.
Međutim, neplodnost, rani pobačaj, kao i rođenje dece sa anomalijom, mogu biti posledica povećane koncentracije otrova u životnoj sredini. Kod muškaraca ovi štetni agensi mogu imati direktni uticaj na spermatogenezu (stvaranje spermatozoida), dok su povećani broj pobačaja, povećani broj prevremeno rođene dece, rođenje dece sa malom telesnom težinom, komplikacije u trudnoći, direkno povezani sa izloženošću majke toksinima iz životne sredine.
“Određeni agensi iz okoline koja nas okružuje mogu delovati mutageno, dovodeći do promena na genetskom nivou. Ukoliko je došlo do oštećenja genetskog materijala na nivou spermatozoida ili jajnih ćelija, mogu se javiti problemi tokom začeća, kao i ozbiljni zdravstveni problemi tokom trudnoće ili razvoja fetusa. Međutim, produženi efekat, a to je prenošenje izmenjenog genetskog materijala na buduća pokolenja, može da ugrozi čak i ljudsku vrstu”, navodi dr Nebojša Marković, ginekolog, specijalista za vantelesnu oplodnju, direktor klinike SPEBO Medical Leskovac.
Pored lošeg kvaliteta spermatozoida i jajnih ćelija, infekcije koje zahvataju reproduktivne organe, kako muškaraca tako i žena, jedan su od vodećih uzroka steriliteta. Vezujući se za čestice zagađenja, infektivni agensi lakše ulaze u organizam dovodeći, ponekad, i do trajnih posledica.
“Unošenje otrovnih supstanci u organizam sprovodi se na tri načina: preko kože, preko pluća i organa za varenje. Zbog toga nijedan organ ili organski sistem u telu nije pošteđen štetnog uticaja agensa iz spoljašnje sredine. Neki otrovi se mogu koncentrisati i u majčinom mleku, zbog čega su deca i trudnice najosetljivije grupe i naša najveća briga. Moramo učiniti sve da ih zaštitimo, jer na taj način čuvamo naše reproduktivno zdravlje i opstanak vrste”, dodaje dr Marković.
Najnovija istraživanja sprovedena na Harvardu, u kojima je učestvovao i genetičar dr Miodrag Stojković, dokazuju vezu između korone i zagađenja, naročito u oblastima koja su previše zagađena, upravo zbog toga što virus može da se veže za čestice zagađenja i lakše uđe u pluća, kao i time što je je imunološki odgovor organizma u zagađenim sredinama značajno umanjen.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Jesper Juul, poznati danski pedagog i porodični terapeut objašnjava kako korišćenje pametnih telefona deluje na naše odnose te predlaže eksperiment koji svako može provesti u svojoj porodici.
Ovaj tekst inspiriran je istraživanjem koje je u proleće 2016. provela danska televizija. Istraživanje je obuhvatilo 1600 trinaestogodišnjaka, učenika 6. razreda i podednaku grupu roditelja. Kao i mnoge druge stručnjake, roditelji me često pitaju koje su posledice korištenja pametnih telefona i tableta za dečje socijalne veštine i za razvoj njihovog mozga.
Budući da neuronaučnici iz mnogih zemalja još uvek obavljaju različite rezultate, mišljenja i preporuke, ja ću se osloniti na svoju ekspertizu i znanje koje je povezano s prirodom i kvalitetom odnosa u porodici, a na pisanje ovog teksta podstakla me snažna doslednost u razmišljanju i iskustvu mladih i roditelja u Danskoj.
Elektronske naprave nazivam “članovima porodice” jer odvlače puno pažnje i doslovno menjaju kulturu porodičnog života na načine koji su nezdravi za odnose utemeljene na ljubavi – odnose između odraslih, braće i sestara te roditelja i dece.
Prema zaključcima spomenutog istraživanja, većina dece školske dobi navodi da im nedostaju roditelji i da bi voleli provesti zajedno više neometanog vremena. Isto su želeli i roditelji, a prilično sam siguran da bismo takav odgovor dobili i od partnera. Istraživanje je provedeno u pravo vreme jer dolazimo do tačke u istoriji gde većina mladih odraslih ljudi neće više moći uporediti svoje iskustvo u porodici pre i posle pametnih telefona.
Iz bezbroj razloga većina odraslih se uverila da njihov život treba pratiti tempo pristiglih e-mailova, poruka, postova i sms-ova i čini se da poslodavce, prijatelje i poslovne saradnike veseli što mogu očekivati da smo dostupni 24 sata, sedam dana u nedelji. Isto vredi čak i za malu decu i njihove društvene mreže. Ove spoznaje sada predstavljaju činjenice i one su ozbiljan problem – u toj meri da moramo promeniti svoj način razmišljanja.

Odnosi među odraslima

Pre desetak godina odrasli su korišćenje mobilnih tokom privatnih poseta, sastanaka i obroka smatrali uznemirujućim, frustrirajućim i nepristojnim. Danas se malo ko oko toga uzbuđuje, a i kada se neko uznemiri većina mladih ljudi (do 50 godina) takve reakcije ignoriše.

To jednostavno nije cool i staromodno je.
Svaki bliski odnos utemeljen na ljubavi treba kontinuitet i neometano zajedništvo – da bi rastao, razvijao svoje nijanse i jačao – baš kao što svaka biljka treba hranjive tvari.
U tome nema ništa novo: znamo od parova koji su zajedno sedam i više godina da se osećaju udaljeno, nesrećno i frustrirano ako se povezuju samo onda kada postoje problemi ili kriza; a još se lošije osećaju kada ti “hitni susreti” nisu mogući ili su prekratki i usmereni samo na traženje rešenja.
U takvim uslovima obe strane uslovima prazninu i besmisao. “Funkcionišemo prilično dobro, ali ne živimo”, kažu.
Nije čak toliko bitno zašto nema dovoljno kontinuiteta i neometanog zajedništva. Pre pametnih telefona razlozi za to su bili TV, stres zbog posla, perfekcionizam, obaveze izvan porodice, hobiji itd. Svi ovi faktori – uključujući današnje pametne telefone i tablete nisu stvarni razlog za gubitak bliskosti i smisla u odnosima koji su nam važni.
Razlog je unutar našeg uma i to je dobra vest, jer znači da sami možemo nešto promeniti bez obzira na to šta drugi odluče. To je ono što mnogi parovi naprave kada jedan partner oboli od karcinoma; kada im je život, ili način života ugrožen, ili se ne može nastaviti kao do tad iz nekih drugih razloga. Život nadomak smrti često pouči ljude da puno inteligentnije biraju.

Deca

Ovo je opis onoga što se sve češće događa u onih nekoliko sati koje deca svakodnevno provode s roditeljima: Deca žele pitati nešto svoje roditelje, žele im nešto ispričati ili žele odgovoriti na nešto što su roditelji upravo ispričali i vrlo često dobiju odgovor: “Oprosti dušo, moram se javiti”; “Oprosti, žao mi je, upravo sam dobila mail sa posla na koji moram odgovoriti… Treba mi manje od minute, obećavam!”; “Možeš li molim te pričekati minut… trebam…”; “Oh, oprosti, zaboravila sam ugasiti mobilni i sada moram odgovoriti.”
Kratkoročno, ova ponašanja frustriraju decu. Suprotno uverenju mnogih odraslih, deca se ne “osećaju odbačeno”. Takav osećaj ne postoji. Kada odrasli kažu da se osećaju odbačeno to je zato što osećaju nešto zbog čega misle da su odbačeni. No deca ne procesuiraju intelektualno svoje osećaje na ovaj način. Kada ih roditelji odbiju, oni su jednostavno tužni, razočarani, ljuti no kao i uvek – deca počinju sarađivati s ponašanjem roditelja (prilagode se). Prvo odustaju i nadaju se, a onda se povuku i prestaju se truditi. U dobi od otprilike tri godine deca počinju kopirati ponašanja odraslih i usmeravaju se na vlastite ekrane – tablete, TV, a kasnije na pametne telefone.
Kada deca iz spomenutog istraživanja kažu da im nedostaju roditelji taj osećaj je koktel nekoliko različitih emocionalnih reakcija i za njih je to značajno iskustvo koje ih oblikuje:

Osećam se bespomoćno

Deca se osjećaju bespomoćno jer puno priča i osećaja koje bi voleli podeliti sa svojim roditeljima jednostavno ne mogu izraziti zbog stresa koji je izazvan nedostatkom vremena, a ono što im je potrebno je osećaj sigurnosti, bliskost, povjerenja i aktivna, podržavajuća empatija. Čak i kada se osećaju ovako bespomoćno, deca vjeruju da njihovi roditelji znaju najbolje i slede njihovo vođstvo.

Zbunjen/a sam

Svaki put kada roditelj prekida kontakt čak i na minutu-dve, detetove misli odlutaju i tok svesti je ometen. Loše “kratkoročno pamćenje” kao posledica često frustrira roditelje i oni zaključuju da u stvari to što su zajedno radili i nije bitno. Osećaj zbunjenosti kod dece prerasta u osećaj da su glupi.

Ne mogu ti verovati

Deca prilično tačno primećuju da je roditelju nešto drugo važnije od njih samih. To iscrpljuje i ometa njihov razvoj i šteti vrlo osetljivoj samosvesti čiji je najvažniji i najranjiviji deo osećaj da imaju vrednost u životu svojih roditelja. Bez obzira koliko puta roditelji dosledno ponavljali “volim te”, pronalazili izgovore i romantična obećanja za budućnost (poput “Iskupiću ti se”), šteta je napravljena. U ranom detinjstvu deca će poverovati tim rečima što će ih dovesti do tačke kada počinju sumnjati u svoje osećaje i time je odsečen još jedan veliki komad njihove samosvesti.

Usamljen sam

Tokom svih 10 do 12 godina, koliko traje ovaj proces učenja, deca se osećaju usamljeno svaki put kad njihovi roditelji odaberu dati prednost svom pametnom telefonu i za mnogu decu ta usamljenost definše njihovo postojanje i u drugim društvenim kontekstima.
Kod dece pre puberteta to najčešće rezultira opštem gubitkom poverenja i nade da će bilo koja odrasla osoba posvetiti vreme da ih posluša i pomogne im da shvate kako su i ko su oni. Kad nastupi pubertet, povući će se iz porodičnog života i bliskost, uvažavanje i razumevanje početi tražiti negde drugde, često i putem društvenih platformi na internetu. Iz iskustava s telefonskih linija za decu u dobi od 6 do 16 godina znamo da je puno dece došlo do zaključka kako njihovi roditelji nemaju vremena sesti s njima. To nije nužno objektivna istina, no to je njihovo iskustvo i zaključak.

Mladi odrasli

Psiholozi i savetnici koji rade sa srednjoškolcima i studentima i drugim mladim ljudima između 16 i 25 godina izveštavaju o brzo rastućem broju mladih koji su usamljeni, depresivni, pate od anksioznosti i društvenih fobija, koji su takođe autodestruktivni.
Ovi mladi ljudi uopšteno govore kako se od ranih godina osećaju otuđeni od svojih roditelja i ta izolacija uskratila im je mogućnost osećanja i izražavanja onoga što se u njima događa. Mnogi od tih mladih ljudi sada već i sami postaju roditelji i najverovatnije će te nedostatke preneti i na svoju decu, što će dovesti do zastrašujućeg porasta broja dece i odraslih s ozbiljnim mentalnim zdravstvenim problemima.
Propisivanje antidepresiva tim mladim ljudima kontradiktorno je kao i kontraproduktivno. Usamljenost i tuga mogu izgledati poput depresije, no to nije isto. Antidepresivi ne čine ništa osim što smanjuju nelagodu i sprečavaju pacijente da se sa situacijom suoče na zdrav način. Deca i mladi kažu da se od lekova osećaju bolje, no to na nijedan način ne dokazuje da zaista jesu bolje. Lekovi su slab zamena za bliske odnose, a odnosi koji se stvaraju pod uticajem antidepresiva su površni i kratkotrajni.

Trebamo novi način života

Tokom zadnjih 4-6 godina u nekim su se zemljama radili eksperimenti gde se deci zabranilo korišćenje pametnih telefona u školama, a porodice su pokušale živeti bez njih nedelju ili mesec dana i više.
Pozitivne povratne informacije od svih starosnih grupe bile su neverovatne. Poboljšao se školski uspeh, a roditelji i deca su bili oduševljeni i brzo su se zakačili za sve što su mogli raditi zajedno. Ovo iskustvo i rastuća svesnost da nam naš tempo života i prioriteti ne čine ništa dobro daje mi nadu da je velika promena načina života moguća.
Naravno, svaka porodica će morati stvoriti svoju kulturu i pravila, ali molim vas imajte na umu da cilj ovog projekta nije zaštititi decu od mogućih oštećenja mozga, nego postići bolju kvalitetu porodičnog života, bliskosti i intimnosti. Reč je o tome da budete pristupačni i dostupni svojima najbližima, umesto da ste stalno dostupni svima drugima.
Nemojte čekati da iz naše bede proizađe novi trend – udružite se sa svojom decom i drugim porodicama s kojima ste povezani i odlučite se na dvonedeljni eksperiment. Nakon dve nedelje procenite, prilagodite i pobrinite se da svi znaju da su tri meseca minimalno probno razdoblje. Podelite svoja iskustva na Facebooku i drugim društvenim mrežama i pomozite stvoriti trajni pokret.

Ovo su moji predlozi:

Ceo jutarnji ritual je zona bez telefona i isto se pravilo odnosi na vreme od pola sata pre večere do odlaska dece na spavanje. U hodnik stavite lepu kutiju u kojoj će svi ostavljati i puniti svoje telefone tokom vremena bez telefona.
Neka svi telefoni budu ugašeni od odlaska na spavanje do polaska u školu i na posao sledećeg dana.- Svi obroci su vreme bez telefona, uključujući obroke u restoranima, kao i vreme dok čekate da vam posluže hranu. (Ti minuti su idealni za uspostavljanje kontakta i bliskosti nakon razdoblja odvojenosti.)
Ako dopustite korišćenje telefona i tableta tokoom čekanja, poruka je: okupili smo se samo kako bismo jeli i napunili hranjivim materijama naša tela, a ne srce i dušu. (Imajte u vidu da deca mogu otvoriti svoje srce tokom istraživanja, ali često ne mogu sa svojim roditeljima, ili mogu tek kad je već skoro prekasno.)
Roditelji i parovi se mogu dogovoriti u kojim situacijama se pametni telefoni i tableti mogu koristiti, ali trebaju biti ugašeni barem tokom zajedničkih obroka i spavanja, bioskopa, izleta i slično.- Svakako obavestite prijatelje,porodicu, kolege i zaposlene da više niste dostupni celo vreme i pomozite deci da učine isto ako je potrebno.
Sudeći po izveštajima koje smo dobili od porodica koje su već napravile nešto ovakvo, znamo da je važno da roditelji preuzmu vođstvo, posebno tokom prva tri meseca, a to uključuje redovno praćenje svačijih potreba i rasporeda. Nakon dva-tri meseca deca postanu najuvereniji provoditelji plana i često inspirišu prijatelje na ponovno mešanje elektronskih karata u svojim porodicama.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Naučnici u Australiji otkrili su kod ljudi nekoliko promena koje su se počele događati u kratkim vremenskim razmacima.
Neka deca danas se rađaju bez umnjaka, a sve više ljudi ima i dodatnu arteriju u podlakticama što sve ukazuje da čovečanstvo trenutno prolazi kroz ‘mikro-evoluciju’, pokazala je nova studija, prenosi Independent.
Naučnici u Australiji otkrili su kod ljudi nekoliko promena koje su se počele događati u kratkim vremenskim razmacima.
Doktorka Tegan Lukas sa Univerziteta u Adelejdu kaže i kako lica postaju kraća zbog promena u našoj ishrani, a manja vilica znači da u njoj ima manje mesta za zube.
‘To sve se događa jer smo s vremenom naučili koristiti vatru i procesuirati hranu. Sada se sve više ljudi rađa bez umnjaka’, rekla je.
Tim naučnika takođe je otkrio da se sve više ljudi rađa s dodatnim kostima u nogama i rukama, kao i kraćim licima i abnormalnim vezama dve ili više kostiju u stopalima.
Osim toga, istraživanje doktorke Lukas i kolega profesora Makieja Heneberga i Džalija Kumaratilakea, pokazalo je ‘značajno povećanje’ prevalencije medijalne arterije od kraja 19. veka.
Ta arterija se formira tokom razvoja fetusa u materici i glavna je žila koja snadbeva krvlju šake i podlaktice, ali ta arterija nestaje tokom gestacije, a njenu ulogu preuzimajuju radijalna i ulnarna arterija.
‘Od 18. veka, anatomija proučava prevalenciju ove arterije kod odraslih osoba, a naša studija jasno pokazuje da se broj ljudi s tom aretrijom povećava’, kaže doktorka Lukas.
‘Rasprostranjenost te žile bila je kod ljudi rođenih sredinom 18. veka oko 10 odsto, a sada je 30 odsto kod ljudi rođenih sredinom 20. veka što je jako značajno povećanje kad se radi o evoluciji.’
Do tog je povećanja došlo, smatraju naučnici, zbog mutacije gena uključenih u razvoj medijalne arterije, zdravstvenih problema majke tokom trudnoće, ili oboje.
‘Ako se ovaj trend nastavi, do 2100. godine većina će ljudi imati medijalnu arteriju’, kaže doktorka Lukas.
Ova studija, naglašavaju naučnici, pokazuje da se ljudi razvijaju daleko brže nego u bilo kojem drugom razdoblju u poslednjih 250 godina.
Oni smatraju da su glavni razlog za ovu mini-evoluciju promene u prirodnoj selekciji.
Ovo straživanje objavljeno je u časopisu Journal of Anatomy.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Generalno, istraživači započinju testiranje eksperimentalnih vakcina na najmanje ranjivoj populaciji – mladim i zdravim odraslim osobama, a zatim počinju da se šire na ranjivije grupe kako se akumuliraju klinički podaci koji pokazuju da vredi testirati vakcinu. To može uključiti testiranje starijih osoba i onih sa određenim osnovnim bolestima.
Napredak sa vakcinama protiv koronavirusa kretao se izuzetno brzo otkako je novi virus prvi put identifikovan i sekvenciran u januaru. Eksperimentalne vakcine vodećih kompanija sada su u završnoj fazi kliničkih ispitivanja, a rezultati se očekuju već sledećeg meseca. Ali taj napredak se usredsredio na pravljenje i testiranje vakcine za odrasle. Deca još uvek nisu uključena u bilo kakva ispitivanja vakcine protiv koronavirusa, što zabrinjava stručnjake da će deca ostati bez vakcine određeni vremenski period.
Proizvođači lekova obično testiraju vakcinu na deci pre nego što zatraže odobrenje da ih vakcinišu.
Vodeće proizvođači lekova – Pfizer, Modernu, AstraZenecu i Johnson & Johnson rekli su da to planiraju, ali nijedna nije dala procenu kada bi vakcinacija mogla da bude dostupna deci. Trenutno su sve četiri kompanije u završnoj fazi testiranja svojih eksperimentalnih vakcina za odrasle, prenosi Nedeljnik.
Rej Džordan, direktor za korporativne poslove u kompaniji Moderna, rekao je da ova kompanija planira da započne pedijatrijsko ispitivanje za svoju vakcinu pre kraja godine i da se čeka odobrenje regulatora.
Glavni naučni službenik kompanije Johnson & Johnson, Pol Stofels rekao je da je ova kompanija zainteresovana za eventualna vođenju pedijatrijskih ispitivanja.
“Otvaranje studije za decu uslediće kasnije tokom godine nakon uspostavljanja bezbednosti vakcine kod odraslih”, rekao je Stofels.
Druge kompanije za proizvodnju lekova nisu rekle kada će započeti studije kod dece.
Nedostatak informacija o tome kako i kada proizvođači lekova planiraju da testiraju vakcinu koronavirusa kod dece izazvao je zabrinutost kod nekih pedijatara i stručnjaka za vakcine.
“Trenutno sam prilično zabrinut da do početka sledeće školske godine deci neće biti dostupna vakcina”, rekao je dr Evan Anderson, pedijatar iz Atlante, prenosi Nedeljnik.
Nekoliko faktora objašnjava zašto su deca izostala u istraživanju.
Portparol kompanije Pfizer rekao je da aktivno rade sa regulatorima na potencijalnom planu pedijatrijskih studija koje bi obuhvatale mlađe od 16 godina.
Iako deca obično nemaju teške ishode Kovida-19 kao što to može da bude slučaj kod starijih osoba, pronalazak vakcine za decu i dalje predstavlja važan element u suzbijanju ove pandemije.
Kompanije za lekove rekle su da im je prioritet u odgovoru na pandemiju zaštita rizičnih grupa.
Portparol AstraZenece rekao je da će kompanija započeti “kada se prikupi dovoljno podataka o odraslima, što ukazuje da AZD1222 ima potencijal da bude bezbedan i efikasan kod dece”.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Atopijski dermatitis je zahtevna bolest i pogađa pacijente na mnogo teži način nego što se misli.
Osobe koje žive sa atopijskim ekcemom svakodnevno se suočavaju sa uticajem koji bolest ima na njihove živote, a koji je mnogo dublji od onoga što se dešava na njihovoj koži. Intenzivan i uporan svrab atopijskog ekcema je jedan od najtežih simptoma koji vodi ka stresu, skraćenom periodu sna, razdražljivosti, stigmi I dugotrajnom bolu. Ova bolest gotovo uvek umanjuje kvalitet života, utiče na mentalno zdravlje i vodi ka razvoju drugih bolesti, infekcija i atopijskih oboljenja.
Razvijanjem svesti o atopijskom ekcemu podstičemo bolju dijagnostiku i efikasnije lečenje pacijenata, dostupnost adekvatnim terapijama, a time smanjujemo dalje napredovanje bolesti i razvijanje drugih oboljenja.
Atopijski ekcem bolest utiče na svakodnevne aktivnosti i kvalitet života pacijenata na sledeći način: pacijenti sa ekcemom svoj svakodnevni život moraju stalno da prilagođavaju različitim situacijama, kako bi izbegli dodatne iritacije na koži, pažljivo birajući uobičajene aktivnosti, kao što su kuvanje, bavljenje sportom, uživanje u slobodnom vremenu ili hobijima, jer atopična koža zahteva posebnu pripremu kako se simptomi ne bi pogoršali. Uobičajena roba široke potrošnje, kao što su kozmetički i higijenski proizvodi, posteljina ili odeća, takođe su deo njihovih preventivnih strategija, što dovodi do značajnih dodatnih troškova. Troškovi pružanja potrebne nege obolelom su suviše visoki: evropski pacijenti s teškim atopijskim ekcemom troše u proseku 927, 12 € godišnje, a troškovi kod nas u zemlji i premašuju ovaj iznos.

Aktivnosti

Nacionalno Udruženje pacijenata Alergija i ja organizuje Međunarodni dan atopijskog ekcema, edukativnim tekstovima, webinarina I izložbom. Takođe, uz sve preduzete epidemiološke mere na platou TC Ušće, 14.09.2020., u periodu od 11h – 20h, organizovaćemo besplatne preglede dermatologa i alergologa, malim programom i otvaranjem izložbe fotografija “Pogledaj ispod kože” koja ima za cilj da približi i podstakne bolje razumavanje atopijskog ekcema i problema koji ovo kožno oboljenje nosi sa sobom, a koji nisu vidljivi. Fotografije su originalne i do sada nisu prikazivane. Naši pacijenti će kao modeli kroz umetnički ugao fotografa pokazati svoju lepu (i manje lepu) kožu i na taj način približiti široj populaciji atopijski dermatitis i pokazati kako se pacijenti sa ovim kožnim problemom nose kroz svakodnevne životne situacije. Izložba fotografija će nakon prikazivanja u TC Ušće, biti predstavljena na klinikama u Srbiji, počevši od Klinike za dermatologiju Kliničkog centra Srbije.

Program

11.30 Otvaranje izložbe “Pogledaj ispod kože”

12.00 Besplatni pregledi dermatologa dr Biljana Marenović

14.00 Besplatni pregledi alergologa dr Gordana Petrović

15.00 Vežbe opuštanja i disanja uz joga čas Željke Joga kreacija

16.00 Demetra panel: razgovor mama dece sa atopijskim ekcemom, gošće: Milena Kostić, @mama iz magareće klupe, Danijele Stojanović, @maminzivot, Snežana Šundić – Vardić, predsednica Udruženja Alergija i ja

17.00 Čas joge za decu: Tanja Jankovic, sertifikovani joga instruktor Joga saveza Srbije

18.00 Predstava za decu

18.30 Čitanje knjige za decu “Moje alergije”

19.00 Motivacioni govor: Život sa ekcemom u adolescenciji

Atopijski ekcem često nastaje u detinjstvu, ali može se pojaviti i u odrasloj dobi. Gotovo nikada ne dolazi sam, već je povezan sa drugim atopijskim bolestima: skoro polovina svih pacijenata sa ekcemom ima i alergiju na polen, oko trećine ima alergiju na grinje, kućnu prašinu, životinje ili određenu hranu, a mnogi imaju astmu. Većini pacijenata sa blagim atopijskim ekcemom simptomi se mogu umanjiti zahvaljujući hidratantnim kremama ili kortikosteroidima. Međutim, njihovi ponavljajući ciklusi simptoma se ne leče.
Pozivamo vas da se pridružite našoj zajednici i razgovoru na Twitteru, Instagramu i Facebooku koristeći haštagove: #MeđunarodniDanAtopijskogEkcema #WorldAtopicEczemaDay

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs