Odvikavanje od pelena i učenje deteta da koristi nošu nije nimalo lak posao, ali ovi trikovi će ga učiniti lakšim.

Kada dođe vreme da skinu detetu pelene i nauče ga da koristi nošu, gotovo sve mame brinu kako će to "ići". Naravno da ne treba da očekujete da mališan za dan sve nauči i da odmah kažete zbogom pelenama, ali uz ovih nekoliko saveta bi taj proces mogao da bude znatno lakši.

1. Pripremite se
Imajte na umu da je učenje na nošu proces za koji je potrebno nešto vremena i energije. Takođe, nije zgoreg da uzmete u obzir da je sezona proleće/leto pogodnija za odvikavanje od pelena jer je toplije, a to znači i manje odeće koju ćete morati da perete kada se dete upiški.

2. Probajte pelene gaćice
Danas postoji mnoštvo proizvoda na tržištu koji mogu da olakšaju navikavanje na nošu. Možda nije zgoreg da probate jednokratne pelene gaćice jer se lako navlače i skidaju, pa će biti jednostavnije da skinete ove pelene kada želite dete da stavite na nošu.

3. Ranije upoznajte dete sa nošom
Dete ne može da nauči da koristi nošu ako ne zna ni šta je to ni kako se koristi. Zato je savet da mu je predstavite što pre, a idealno čim pokaže prve znake spremnosti, poput zainteresovanosti za toalet, bar dva sata ima suve pelene...

Pokažite mu kako noša funkcioniše, a možete je učiniti primamljivijom tako što ćete na nju zalepiti stikere ili nešto slično.

4. Detetu treba da bude prijatno na noši
Mališan ne treba da učenje na nošu doživi kao neki stres, zato ne žurite i ne forsirajte. Počnite od toga što ćete ga učiti da samo podigne pantalone posle mokrenja, da pere ruke i slično. Takođe, dobro je i da, pre nego što dete počne da koristi nošu, uči da pomalo sedi na njoj i a taj način je "upoznaje".

5. Budite strpljivi i pozitivni
Kao što smo već pomenuli, učenje na nošu je proces i potrebno je da budete strpljivi dok dete nauči. Svakako, biće "nezgoda", ali očekivano je da doživite nekoliko neuspeha pre uspeha.

6. Budite dosledni
Nemojte da pokušavate da detetu skinete pelene i naučite ga na nošu, a onda da se predomislite pa se vratite na pelene. To će ga užasno zbuniti. Prosto, kada ste odlučili da mališanu skinete pelene, budite istrajni u tome.

7. Koristite interaktivni pristup
Jasno je da detetu nije mnogo zanimljivo da sedi na noši, tako da će verovatno, posebno na početku, često želeti da ustaje. Da biste održali mališanovo interesovanje i sprečili da ustaje sa noše, koristite interaktivne pristupe – na primer, čitajte mu knjige dok sedi na noši, pevajte...

8. Budite tim
U navikavanju mališana na nošu treba da učestvuju svi ukućani i oni koji svakodnevno provode vreme sa detetom – bake, deke, braća, sestre, vaspitači u vrtiću...

9. Nosite nošu sa sobom
Ukoliko idete na neko putovanje, najbolje bi bilo da ponesete sa sobom i nošu, kako ne biste pravili pauze u procesu navikavanja, pošto bi to moglo da zbuni dete.

10. Podstaknite dete nagradama
Dete će lakše prihvatiti korišćenje noše ako je poveže sa nečim pozitivnim, a u tome mogu pomoći neke male nagrade i videćete kako će brže zapamtiti šta treba da radi sledeći put.

Izvor: yumama.mondo.rs

Hladnije vreme je pred nama, pa će uskoro biti potrebno iz ormara izvaditi kapute, kape, šalove, jakne i drugu zimsku dečiju odeću. Verujemo da ste je nakon što se završila prethodna sezona čistu odložili u ormar. Međutim, ukoliko to već niste uradili, možda je pravo vreme da iskoristite još nekoliko lepih dana i pripremite i operete svu odeću koju će vaše dete koristiti tokom zime.

Pa čak i kasnije kada se garderoba tokom dužeg nošenja zaprlja, dobro je znati kako se pravilno pere. Ipak, pre nego što vam damo savete kako da pravilno operete dečiju odeću dobro bi bilo da odgovorimo na pitanje koje verovatno zanima većinu: Da li prati jakne i džempere u veš mašini ili ne?

Da li možete prati zimsku dečiju odeću u mašini za pranje veša?

Odgovor je definitivno da. Možete prati jakne, džempere, vunene kapute, kardigane, vetrovke, kape i rukavice. Bitno je samo da uvek pročitate na etiketi na koliko stepeni se određeni komad garderobe pere.

Savremeni uređaji kao što su Bosch veš mašine imaju posebne programe pranja vunene odeće, koji su kreirani da zaštite sve vaše odevne predmete od vune. Ti programi peru odeću sa nižim temperaturama vode, do trideset stepeni, kako bi je maksimalno sačuvali od habanja.

Još jedan savet. Ako su bake za vašu decu odnosno svoje unučiće ručno isplele džemperčiće ili ste ih kupili tako ručno ispletene, nikako ih nemojte stavljati u mašinu za pranje veša. Umesto toga, trebalo bi da ih perete ručno i to hladnijom vodom. Takođe, izbegavajte da ih cedite uvijanjem.

Kako pravilno oprati dečiju zimsku odeću u mašini za pranje veša?

Pošto smo ustanovili da definitivno možemo koristiti veš mašinu za pranje dečije zimske odeće, evo i kako da pravilno operete jakne, vunene džempere, kape i šalove da bi bili čisti i spremni za zimu, ali i da ne bi iritirali dečiju mekanu kožu.

#1 Pročitajte etiketu koja stoji sa unutrašnje strane odevnog predmeta

Pre nego što ubacite jaknu u veš mašinu, pročitajte etiketu, kako biste saznali koji je program pranja odgovarajući. Kolika temperatura vode treba da bude, kolika dužina pranja ali i način sušenja, ako to stoji na etiketi. Sve ovo je od velike važnosti kako bi zimska odeća vaše dece što duže bila kao nova.

#2 Tretirajte mrlje pre nego što garderobu ubacite u mašinu

Veća je verovatnoća da ćete dečiju zimsku odeću morati češće da perete nego vašu. Jednostavno, deca se više prljaju. Blato, prosuti sokovi, masna hrana - sve se to može naći na garderobi vaših mališana. Zato, pre nego što takvu odeću ubacite u mašinu za pranje veša, obavezno fleke i jako zaprljane delove tretirajte sredstvima za uklanjanje mrlja, ali onim koja nisu agresivna. Natopite zaprljani deo i lagano protrljajte, a zatim isperite pod mlazom vode i ubacite u mašinu. Budite pažljivi i trljajte fleku lagano, kako ne biste oštetitli odeću.

#3 Perite odvojeno vunenu odeću i jakne

Podesite veš mašinu za pranje na lagan, nežniji ciklus ili program pranja hladnijom vodom. Izbegavajte da u istom ciklusu perete više različitih vrsta dečije zimske garderobe. Ako perete jakne, onda ne ubacujte u isto vreme i džempere jer ćete u suprotnom dobiti džemper sa izvučenim vlaknima. Koristite blage, tečne deterdžente.

Kada već odvajate garderobu za pranje, možete to iskoristiti i zamoliti vaše dete da vam pomogne, naravno ako nije isuviše malo. Na taj način možete kod njega podstaći razvoj zdravih radnih navika.

#4 Koristite mrežicu za garderobu manjih dimenzija

Šalove, kape i rukavice perite tako što ćete ih ubaciti u mrežastu vrećicu, zatvoriti je i onda ubaciti u mašinu za pranje veša. To će sprečiti pre svega zaplitanje šalova sa drugim odevnim predmetima i omogućiti da se dobro operu. Takođe, rukavice ćete lakše pronaćiu bubnju nakon pranja.

#5 Sušite odeću prema preporuci proizvođača

Dečije jesenje i zimske jakne od filsa i vune sušite na vazduhu. Ako nakon sušenja budu suviše krute, sledeći put kada ih perete ubacite u mašinu za pranje veša pola šolje sirćeta. Pre nego što počne ciklus centrifuge zaustavite mašinu, izvadite odeću protresite je i ostavite da se osuši. Ako ovu vrstu dečije garderobe sušite u mašini, dobro bi bilo da u bubanj ubacite i vlažnu krpu, kako odeća nakon sušenja ne bi bila kruta. 

Jakne i drugu zimsku dečiju garderobu od poliestera treba sušiti u mašini za sušenje na nižim temperaturama, sa manjim brojem okretanja. Manje odevne predmete, poput rukavica, šalova i kapa možete prati jednom mesečno a jakne i krupnije stvari jednom u dva meseca.

Nadamo se da će vam ovi saveti pomoći da lakše i bolje pripremite dečiju garderobu za predstojeće zimske dane. Ako poštujete pravila i pre svega čitate uputstva o njenom pranju i održavanju sigurno je i da ćete joj produžiti i vek trajanja.

Kako želimo da odgovorimo na ponašanje dece kada pogreše, kada se ponašaju neprimereno, kada se ponašaju kako mi smatramo da ne treba? Da li želimo odmah da pretimo, da kažnjavamo? Da li verujemo da je jedini način da deca nauče lekciju tako što ćemo ih kazniti?

Da li očekujemo od dece da uvek budu „dobra“? Da se uvek ponašaju kako mi želimo? Da ne prave greške? Da li je to uopšte moguće?

Kroz greške učimo, rastemo. Svi grešimo, ali smo naučeni da to nije u redu. Da greške treba izbegavati po svaku cenu, da ćemo biti kažnjeni i osuđivani kada pogrešimo.

Kakav stav želimo da naša deca imaju o greškama, o neuspehu?

Kakva je osoba koja se plaši da pogreši?

Da li želimo da odgajamo decu u modu preživljavanja ili razvoja, učenja i napredovanja?

Na životnom putu će sigurno biti izazova i biće padova i grešaka. Zar ne želimo decu da naučimo da se iz grešaka uči, da se za svoje postupke preuzima odgovornost, da uvek možemo uraditi nešto da popravimo situaciju, da počnemo ispočetka, i da uvek treba gledati napred.

Ukoliko deci pošaljemo poruku da greške nisu prihvatljive, da oni nisu dobri kada pogreše učimo ih da treba da izbegavaju greške. A kada svu energiju usmerimo da pobegnemo od greške, mi zapravo pokušavamo da igramo na sigurno. A sigurnost ne postoji, ne možemo sačuvati našu decu od neuspeha, grešaka i razočarenja. Možemo ih samo naučiti da njih ne definiše njihova greška, možemo ih naučiti kako da grešku vide kao lekciju, da poprave i nastave napred. Možemo ih naučiti kako da prođu kroz razočerenje uz našu podršku.

Ovo ne znači da deci dopuštamo da prođu bez ikakvih posledica, ovo ne znači da oni ne treba da preuzmu odgovornost za svoje akcije i ponašanje. Ali znači da im pravimo prostor da sami nađu način kako da poprave grešku, da ih učimo da preuzmu odgovornost zato što oni smatraju da je to ispravno, a ne zato što ćemo im mi reći da tako treba.

Kada priđemo svakoj situaciji u kojoj se dete ne ponaša ok, sa radoznalošću da saznamo šta je uzrok tog ponašanja, kada pokažemo detetu da ga čujemo i razumemo i na kraju pitamo „Da li misliš da je u redu ovo što si uradio?“, „Kako bi ovo mogao da ispraviš?“, „Šta bi sledeći put mogao da uradiš drugačije?“ mi ga učimo da preuzme odgovornost za svoje postupke, da razisli o svojim akcijama i posledicama i da donese bolju odluku u budućnosti.

Kada decu pitamo „Šta misliš kako ovo možeš da ispraviš?“ oni će najčešće naći način, a kada su deca mala možemo im pomoći sa idejama, ali im treba ostaviti prostora da sami donesu odluku. Ovo nije popustljivo roditeljstvo, ali jeste roditeljstvo u osnovi koga je bezuslovna ljubav.

Međutim kada odmah skočimo da kaznimo ili nagradimo mi ostajemo na površini, zaslepljeni ponašanjem deteta, a ceo svet leži ispod ponašanja. Ponašanje je samo posledica. Ponašanje je komunikacija deteta kako se oseća unutra, šta misli i veruje o sebi, o datoj situaciji, o odnosu i konekciji koju ima sa roditeljem.

Deca imaju prirodnu potrebu da udovolje roditeljima. Kada deca nisu spremna na saradnju to nam je znak da se nešto dešava, da su oni van balansa, da su preplavljeni emocijama i da mi treba da im pomognemo da pronađemo uzrok, da sednemo i razgovaramo, da saslušamo. Deci je potrebno da im pokažemo da smo tu za njih i kada prolaze kroz težak period i kada se suočavaju sa teškim emocijama, da ih volimo bezuslovno. Deci je potrebno da im pokažemo da ih prihvatamo i volimo i kada su pogrešili, da smo tu da im pomognemo.

Iako ih volimo bezuslovno, deca često našu ljubav ne doživljavaju tako jer smo previše fokusirani na njihovo ponašanje, ocene i rezultate, a malo na njihovo unutrašnje iskustvo. Na tom putu stoje naši brojni strahovi, uverenja i neprocesuirane emocije.

 Vinka Radojković je kreirala program Svesni roditelj koji vam daje jasne korake kako da ostvarite autentičan i iskren odnos sa decom tako da vas slušaju i govore vam istinu, tako da negujete njihovu unutrašnju motivaciju za učenjem i takođe da postavite granice i budete samopouzdan roditelj. 

izvor:najboljamamanasvetu.com

Ovo je najvažnija i najteža stvar za roditelja. Važna je zbog poruke koju šaljemo detetu.

Kada je dete uznemireno, besno, agresivno mi želimo da pošaljemo poruku da je situacija bezbedna. Kada se dete suočava sa jakim emocijama mi želimo da budemo mirna luka i pomognemo mu da prođe kroz oluju emocija. Ukoliko i mi počnemo da vičemo, da besnimo i budemo agresivni samo dodatno raspirujemo njegove emocije. Ne pomažemo mu da se smiri.

Naš zadatak u ovoj sitaciji je da:

PRVO pomognemo detetu da prođe kroz intenzivna osećanja.
A tek NAKON TOGA možemo razmisliti o tome na koji način želimo da ga naučimo određenu lekciju.
Ne možemo to uraditi ukoliko mi ne ostanemo smireni. A to može biti teško. Često osećamo taj izliv detetovih emocija kao pretnju. Iz straha govorimo stvari koje ne mislimo. Narušavamo odnos koji imamo sa detetom.

Kako da ostanemo smireni?
To je veština koja se usavršava vremenom. Ukoliko smo navikli da reagujemo u trenutku biće nam potrebno vreme da

naučimo za zastanemo,
smirimo se,
razmislimo i
odgovorimo.
Što više budemo vežbali bićemo bolji u tome.

Reakcija je često automatska, nismo se ni okrenuli već čujemo sebe kako govorimo stvari koje ne želimo. Reagovanje dolazi iz delova mozga zaduženih za preživljavanje. Reagujemo iz straha. Imamo automatsku potrebu da pretimo, kaznimo. Često, kada se smirimo, postanemo svesnih ishitrene reakcije i osećamo krivicu.

Donesite odluku da ćete zastati
Za početak potrebno je da postanemo svesni u kojim situacijama reagujemo. Da donesemo odluku da ćemo zastati pre nego bilo šta kažemo.

Naučite da se smirite i razmislite
Kada se situacija desi zastanemo i posmatramo šta se dešava u nama, gde osećamo napetost. Možemo udahnuti nekoliko dubokuh udaha iz stomaka. Duboko disanje smiruje nervni sistem. Možemo pomisliti na tri stvari koje volimo kod deteta. Bilo šta što će nam pomoći da se smirimo i da ne odreagujemo u trenutku.

Da bismo adekvatno odgovorili na datu situaciju, pomogli detetu da se smiri i naučili ga važnu lekciju potrebno je da angažujemo delove mozga zadužene za razmišljanje i donošenje odluka. Kada smo pod jakim emocijama ovi delovi su isključeni, zato se mi moramo prvo smiriti.

Povežite se sa detetom da biste adekvatno odgovorili
Kada smo se smirili možemo pomoći detetu da uradi isto. Budimo svesni da je i dete pod jakim emocijama i da je potrebno da se sa njim povežemo na emotivnom nivou, da pokažemo da razumemo njegova osećanja.

Ukoliko uspemo da odgovorimo na detetov bes i uznemirenost sa saosećanjem velike su šanse da će dete početi da plače. Želimo da pokažemo detetu da je situacija bezbedna, da smo mu tu za njega kako bi se dete osetilo sigurno da prođe kroz bes i oseti tugu, strah, nemoć ili neku drugu emociju koja se nalazi ispod. U ovoj situaciji plakanje je korisno i poželjno. Naš zadatak je da ostanemo iz dete dok ne prođe kroz teške emocije.

Na ovaj način učimo dete da prihvati sve emocije, da ih ne potiskuje i zanemaruje. Tako što smo uz dete i pomažemo mu da prođe kroz teške emocije mi ga učimo reguliše emocije.

Kada se stišaju emocije, možemo razgovarati o rešenjima. Ponekad to treba uraditi odmah, a ponekad razgovor može da sačeka trenutak kada smo svi opušteni i osećamo povezanost.

Ostati smiren u izazovnim situacijama sa decom je najveći izazov većine roditelja. Teško je jer se borimo protiv svojih obrazaca ponašanja koje nosimo tridesetak godina. S druge strane, svesni smo da je to najvažnija stvar kojoj se moramo posvetiti ako želimo da imamo jak i snažan odnos sa svojom decom, ako želimo da nam se deca poveravaju i da nas slušaju.

izvor:najboljamamanasveu.com

Kada se deca prepiru i svađaju najčešća reakcija odraslih jeste da kažu ko je u pravu i šta treba da urade da se pomire. Često odrasli objašnjavaju i kako nema razloga za svađu. Međutim deca na ovaj način ne uče kako sami da rešavaju svoje nesuglasice. Mnogo korisnije je da ih učimo veštine nego da im rešavamo probleme.

To, međutim, zahteva od nas više angažovanja, barem na početku.

Niko ne voli svađe, niko ne voli da se bavi konfliktima, zato je lakše reći deci šta da rade i brzo im naći distrakciju ili rešenje. Ali ako se ne bavimo konfliktima oni dugoročno negativno utiču na naše odnose.

A mnogo je lakše kada u ranom uzrastu deca imaju prilike da uče i vežbaju ove veštine.

Deo konflikata su uvek i neprijatne emocije, a često one budu jake i intenzivne. Međutim za rešavanje konflikata nam je potrebna smirenost i racionalni deo mozga koji se isključi kada nas savladaju velike emocije.

Zato nam je prvi korak da se pozabavimo osećanjima dece. Odnosno da pomognemo deci da identifikuju kako se osećaju.

Ukoliko su deca preplavljenja emocijama tako da ne mogu i ne žele da razgovaraju o tome kako se osećaju, prvi korak je pauza.

Ponekad ta pauza znači fizičko razdvajanje dece, posebno kada su mlađa, kako bi mogla da se smire.

Ponekad pauza znači korišćenje tehnika i alata za regulaciju emocija, kao što su doboko disanje, fizička aktivnost, crtanje, pisanje...

Nakon što se deca smire, sledeći korak je da deca prepoznaju svoja osećanja i razloge zbog čega se tako osećaju. Ovo im pomaže da grade svest o sebi, a bolje razumeju svoje emocije, ponašanje i očekivanja.

Da li se dete oseća besno, tužno, ljuto, postiđeno, razočarano, nesigurno, odbačeno, povređeno, uvređeno, ljubomorno, zabrinuto...?

Kada dozvolimo deci da pričaju, da verbalizuju svoje unutrašnje iskustvo, da izraze svoja osećanja, kada ih pažljivo slušamo i postavljamo dodatna pitanja kako bismo dobili celu sliku, a pre svega kako bi dete dobilo celovitu sliku svega što se desilo mi pomažemo deci da procesuiraju emocije, da dobiju novu perspektivu i dođu do pravog uzroka konflikta.

Decu treba ohrabriti da slušaju i sagledaju perspektivu svog druga ili drugarice jer je to važan deo rešavanja problema, ali i razvijanja empatije.

Pravi uzrok konflikta može biti dublji ili je započeo pre nekog vremena, ali se o njemu nije govorilo, a sada je narastao i pretvorio se u svađu i raspravu.

Recimo ukoliko se deca svađaju oko naizgled nebitnih stvari “Ona je meni prva uzela olovku.” pravi uzrok konflikta može biti nešto drugo npr. da je drugarica našla novu prijateljicu i sa starom manje provodi vreme. Ali do toga ne možemo doći ukoliko nismo spremni da postavljamo pitanja i slušamo više.

Nakon što je otkriven pravi uzrok, sledeći korak je da deca pronađu rešenje. Nabacivanje ideja za rešavanje problema i razmatranje rešenja pre nego što izaberu jedno rešenje može biti dobra vežba.

Da li je rešenje pravo ne možemo znati unapred. Sledeći korak je da deca testiraju rešenje, odnosno da ga primene.

A sada je na vama da testirate ovo sa decom, odnosno umesto da budete sudija u njihovim raspravama, potrudite se da pažljivo slušate i budete navigacija i prevodilac njihovih reči i postupaka tako da deca bolje razumeju sebe kao i svog druga, brata ili sestru, a zatim na miran način reše konflikt koji imaju.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Dečiji tantrumi ili izlivi besa mogu biti izuzetno izazovni za roditelje. Ipak, mogu se smanjiti ili barem ublažiti kada do njih dođe.

Tantrumi ili izlivi besa dolaze u različitim verzijama, ali najčešće uključuju veliku eksploziju besa i frustracije. Dete tada najčešće plače, vrišti, ima savijena leđa, udara nogama i rukama, u nekim slučajevima može doći i do povraćanja, lomljenja predmeta i velike agresivnosti.

Najčešći su u uzrastu od prve do treće godine, ipak mogu se zadržati i kasnije ako deca do tada nisu usvojila prikladnije načine izražavanja ili upravljanja emocijama. Između prve i treće godine života deca počinju razvijati svoje socijalne i emocionalne veštine.

Vrlo često još nisu u stanju da izraze svoje emocije, a imaju ih baš kao i mi odrasli. Takođe, otkrivaju kako način na koji se ponašaju može da utiče na druge ljude, pre svih na roditelje. Na primer, ako dete vidi da će uz malo plača dobiti sve što poželi, tada će tu radnju ponavljati bezbroj puta.

Ipak, postoje neki segmenti koji mogu da povećaju šanse za pojavu tantruma, a to su temperament, jake emocije, situacije s kojima još ne znaju da se nose poput naglog gubitka omiljene igračke, zatim stres, glad, umor ili preterana stimulacija čula.

Deca još nisu u stanju da izraze svoje emocije

KAKO SMANJITI TANTRUME?
Ipak, postoje stvari koje možete učiniti kako biste smanjili verovatnoću da će se dogoditi izlivi besa.

Smanjite stres. Umorna, gladna i previše stimulisana deca češće doživljavaju napade besa. Sve te situacije za njih predstavljaju izvor stresa.

Vrištanje, udaranje nogama, plač i bacanje stvari samo je deo dečijih tantruma.

Prilagodite se detetovim osećanjima. Ako ste svesni osećanja svog deteta, možda ćete moći da osetite kada se „sprema oluja“. Možete da razgovarate o tome šta se događa i pomognete svom detetu da se nosi s teškim osećanjima. Možda ćete takođe moći da odvratite pažnju svom detetu. Nemojte ga pitati da li je normalno.

Identifikujte okidače besa. Na primer, vaše dete može imati napade besa dok kupujete u prodavnici. Da biste smanjili šansu za to, krenite u kupovinu kada je dete sito i odmorno.

KAKO REAGOVATI KADA SE TANTRUMI POJAVE?
Koliko se god trudili, životne okolnosti dovešće do toga da nekad jednostavno ne stignemo da sprečimo izliv besa u dolasku, evo što možete da uradite kada se oni dogode.

1. Ostanite mirni
Ili se pravite da ste mirni. Ako dete vidi da ste uznemireni, ta emocija će se preneti na njega i dodatno otežati već ionako nemilu situaciju. Kada govorite, neka vam glas bude miran i ujednačen.

2. Ostanite blizu deteta
Iako je vrlo teško ostati sabran u toj situaciji, dete mora da zna da ste vi ipak tu. Samo ga zagrlite. Nemojte da pokušavate da ga na silu izvučete iz prodavnice ili iz parkića jer će to samo pogoršati situaciju. Čučnite tako da budete na njegovoj visini i samo budite tu.

3. Budite dosledni u svom pristupu
Ako detetu ponekad dajete ono što želi kada ima napade besa, a ponekad ne, problem bi mogao da se pogorša. Tada dete dobija dvoznačne poruke. Mora da zna da njegovo određeno ponašanje ima određenu posledicu i u tome stvarno treba biti dosledan.

izvor:naboljamamanasvetu.com

Deca se vrlo često bore sa spavanjem zbog košmara i ružnih snova. Ma koliko roditeljli pokušali da umire dete i uvere ga da je sve to samo mašta, dečja imaginacija ipak pobeđuje u momentima kada odlaze na spavanje. Ne mogu da spavaju i bore se sa strahovima.

Šta kada se dete plaši mraka prilikom odlaska na spavanje?

Mama Lili, koja se sa stručne strane bavi dečjim snom, izdvojila je nekoliko saveta za roditelje čija se deca plaše mraka. “Nije uopšte retko da dete, naročito u periodu između treće i šeste godine, počne da se paši mraka i ima košmare prilikom odlaska na spavanje. To se dešava jer tada rastu kognitivne sposobnosti, a samim tim i imaginacija”, naglašava ona.

1. “Obezbeđenje dok spava”

Najvažnije je da dete kada krene na spavanje oseća sigurnost. U tome može pomoći velika plišana igračka, recimo. Pokušajte dete da uverite da ima ko da ga čuva. “Meda je uvek tu da te štiti. On sve prati i ništa loše ne može da se desi pored njega”, možete reći detetu.

2. Naučite ih da imaju kontrolu

Najbolja borba sa strahom prilikom oslaska na spavanje jeste onda kada shvatimo da imamo kontrolu. Zato treba dete da naučimo da ima kontrolu i da može da se samo izbori sa strahom. Stavite lampu pored njega, naučite ga da, kada se uplaši, uvek može da upali svetlo i tako pobedi mrak. “Nekada se naša mašta igra sa nama kada ne možemo da vidimo, zato kada upališ svetlo, videćeš da je sve u redu.”

3. Čuvajte se senki

Iako lampa može pomoći, zbog tog svetla mogu nastati strašne senke koje plaše dete. Pokušajte to da sprečite, pa sklonite predmete koji bacaju senku. Sedite na detetov krevet, upalite lampu i osmotrite šta sve može da uplaši dete.

4. Pričajte sa detetom

Ako su noćne more česte i dete se zbog toga budi ujutru, pustite ga da vam ispriča sve. Može vam ispričai ili čak nacrtati to što se desilo. Onda ga zamolite da promeni priču i napravi je onakvom kakvu bi ono volelo. Recimo, pitajte dete šta bi se desilo da se iznenada pojavi Supermen koji će ga spasiti. Na ovaj način pomažete detetu da kreira novu priču koja ima lep kraj. Što ga više podstičete da menja priču na pozitivnu stranu, tako će i dete polako početi da sanja lepše snove.

5. Izbegavajte strašne slike, filmove, priče

Deca posmatraju sve oko sebe, a nekada ono što u danu vide može imati veliki uticaj na njih, naročito kada padne mrak. Deca mnogo intenzivnije reaguju na ono što su videli nego na ono što su čuli, smatra Lili.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Da bi smo bebi olakšali spontani proces sazrevanja i učenja kao i uspostavljanje različitih psihomotornih sposobnosti koje se razvijaju, koristimo funkcionalne igračke za stimulaciju. Sama činjenica da je igračka lepa i ne znači da je podsticajna.
Danas se zahvaljujući mnogim naučnim istraživanjima zna da je novorođenče u prvim danima života sposobno za suptilnu komunikaciju sa okolinom. To nije kao kod odraslih preko čula vida i sluha jer se ona kasnije razvijaju, već preko kožne osetljivosti pa je odatle dodir od izuzetne važnosti. Vremenom se razvija koordinacija očnih jabučica, sluh se izoštrava, beba počinje da hvata i manipuliše predmetima, a onda i da guče i “odgovara” kada joj se obraćamo.
Kada znamo da beba ima sposobnost ali i potrebu da se igra, uloga odraslih je da joj to omoguće na pravi način stvaranjem odgovarajuće atmosfere i nudeći igračke koje će je motivisati. Igračka je dobra ako ima tri funkcije:
da podstiče upražnjavanje, učvršćivanje i proširivanje sposobnosti na aktuelnom nivou razvoja
da omogućava zadovoljenje potreba na prethodnom, regresivnom nivou
da podstiče razvoj ka narednim nivoima
Prva bebina igračka od davnina pa do današnjih dana je zvečka. Nekada je to podrazumevalo kuglu koja zveči kada se protrese, danas su različitih formi, oglašavaju se melodijama i imaju svetlosne efekte. Ovakve moderne zvečke zbunjuju bebu bombardujući sva njena čula istovremeno.
Prva zvečka treba da bude u obliku kugle prečnika 5 cm na dršci od 10 do 13cm, crvene boje da bi beba mogla da je fiksira i prati. Može da bude i crveno-žuta ili crno-bela jer su to kontrasti koje može da uoči . Kada u prvom mesecu pomeramo zvečku po horizontali ispred bebinog lica ona će je pratiti do 45 stepeni u stranu.
U drugom i trećem mesecu uz veće interesovanje i živahne pokrete moćiće da je isprati do 90 stepeni. Zvuk treba da bude jasan kako bi se izdvojio u odnosu na naš glas i ostale zvuke koji dolaze iz okoline. Melodije nisu pogodne jer ne deluju podsticajno, odnosno beba neće pratiti zvečku dok je pomeramo na jednu i drugu stranu.
Uloga zvečke u prvim mesecima je podsticajna, izaziva određeno ponašanje (praćenje pogledom) sa težištem na percepciji. Kroz igru sa bebom praćenjem vidnih i zvučnih stimulansa stimulišemo doživljavanje vlastitog tela.
Bebe se rađaju sa čvrsto stisnutim šakama zbog refleksa koji savija prste kada dodirnemo dlan. U drugom i trećem mesecu sve češće otvara šake i opruža prste. Ako joj stavite zvečku u ruku čvrsto će je stegnuti, naglo će je privući ustima i ispustiti. Ovo su refleksne aktivnosti u ranom uzrastu pa otuda takva reakcija, nikako ne znači da se bebi ne dopada igračka.
Druga zvečka koju beba treba da ima je složenija, u obliku kotura, šarena, živih boja (pastelne boje su manje podsticajne). Krajem četvrtog meseca za razliku od refleksnog koji je do tada postojao počinje da se razvija voljni hvat rukom. Ako ponudimo bebi sa starane zvečku u obliku kruga ona će pružiti ruku do nje, uhvatiće je i dovesti do usta. Sa ovim činom beba počinje svesno da hvata predmete. Sada se mogu dati složenije zvečke jer se funkcija hvatanja u petom mesecu proširuje na opipavanje kada treba ponuditi različite mekane materijale koje će dodirivati rukama . Sa sve većim interesovanjem beba posmatra i premešta zvečku iz ruke u ruku razvijajući tako koordinaciju oko-ruka. Obavezno nuditi zvečku sa obe strane kako bi se razvijao hvat podjednako i desnom i levom rukom. Igrajući se beba stiče iskustvo koje za nju postaje saznanje, a sve to zajedno za rezultat ima bebin razvoj.
Sa šest meseci bebi nudimo kocku i gumene igračke, ali i dalje dajemo zvečke koje ona koristi sve do 10-11 meseci. Osim što ima značajnu ulogu u podsticaju određenog ponašanja i percepcije, a kasnije u razvoju hvata i manipulacije, zvečka pomaže emotivnom razvoju. Dete će posezati za njom kad god se oseti nesigurno, u situacijama kada treba da pređe u narednu razvojnu fazu ili u peridima regresije igraće se zvečkama jer mu to dobro poznato iskustvo daje osećaj sigurnosti.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Većina beba u periodu između prvog i trećeg meseca života može biti prilično uznemirena u kasnim popodnevnim časovima. Evo zbog čega se to dešava i da li bi trebalo da imate razloga za brigu…
U periodu između četiri sata popodne i 10 sati uveče, mnogi roditelji primetiće, ili su već primetili, da njihove bebice postaju prilično razdražljive i plačljive. Sve strategije smirivanja u ovom periodu prestaju da budu efikasne, a beba vam se može učiniti neutešnom.
Ovakvo ponašanje, koje obično počinje između 4. i 6. i završava se oko 12. nedelje bebinog života, mnogim roditeljima, posebno mamama, može biti veoma frustrirajuće, te se mnoge s razlogom pitaju da li rade nešto pogrešno.

Zbog čega su bebe uznemirene?

Ipak, iako čudno, ovakvo razdražljivo ponašanje je sasvim normalno, iako nije poznato šta ga tačno uzrokuje.
Postoji nekoliko teorija koje uglavnom imaju veze sa sistemom preopterećenja.
Jednostavno rečeno, male bebe mogu biti previše stimulisane, a budući da je njihov nervni sistem još uvek nedovoljno razvijen, postoji određena granica onoga što on može da podnese.
Na kraju dana, kada su već umorne i do kada se u njihovom malom svetu već puno toga izdešavalo, bebama je već svega dosta. Njihovo dobro raspoloženje i zadovoljstvo pretvaraju se u suze i vrisku.

Druga teorija je slična.

Naime, pretpostavlja se da se na ovaj način bebe oslobađaju viška energije, odnosno da je plač njihov način oslobađanja od stresa.
Neki istraživači veruju da je bebin stomačić još uvek nerazvijen i da mu je potrebno oko 12 nedelja (tri meseca) da se razvije. Hranjenje, varenje i pražnjenje su aktivnosti na koje je potrebno navići se, a u međuvremenu, vaša beba imaće potrebu da svima u svojoj blizini kaže kako sve to podnosi.
Prema mišljenju čuvenog pedijatra, doktora Harvija Karpa, bebina prva tri meseca života mogu se smatrati četvrtim trimestrom trudnoće. Iste uslove koje je beba imala dok je bila u stomaku (kao što su nežno ljuljanje, osećaj toplote i sigurnosti, šumovi) bi trebalo ponavljati i neko vreme nakon što dođe na svet.
Roditelji mogu imati sumnju da sa njihovom bebom nešto nije u redu, jer “nemoguće je praviti toliku buku osim ako nešto katastrofalno nije u pitanju”.
Ono što je bebama u ovakvim trenucima zaista potrebno jeste da se naspavaju. Njihovo malo telo je umorno i treba im da se odmore. Međutim, trik je u tome što nisu u stanju da se opuste. Roditelji takođe mogu da ne primete signale da je vreme za spavanje i da, umesto da umire svoje čedo i naprave opuštajuću atmosferu za spavanje, još više ga stimulišu i animiraju.
Stoga, obratite pažnju na svoje dete pa ćete primetiti kada je zaista pospano. Vremenom će se ove navike menjati, ali mogu se primetiti određeni šabloni.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Koji je najbolji način da svojoj deci objasnite šta je korona virus i zašto ne idu vrtić, igranice, kod drugara u goste?

Kako da se ponašate ako su uplašeni i zabrinuti?
Ovih dana skoro je nemoguće da naša deca ne primete da se nešto neobično dešava oko nas. Počevši od vesti koje gledamo, razgovora koje vodimo sa drugima, informacija koje deca međusobno razmenjuju, podataka do kojih starija deca samostalno dolaze na internetu… Nije očekivano, ali ni prirodno da se mi odrasli ponašamo kao da se ništa ne dešava.. Budite svesni njihovog prisustva i ne potcenjujte njihove mogućnosti da shvate i dožive trenutnu situaciju nastalu usled pojave korona virusa.
Poštujte dečiju zabrinutost i emocije koje doživljavaju
U danima koji slede naša deca imaće sasvim drugačije dnevne rutine. Korona virus će u većini domova biti tema o kojoj se priča i doneće različiti promene u svakodnevnici, što za decu može biti manje ili više stresno.
Ni u kom slučaju ne pokušavajte da omalovažite njihova osećanja. Podelite sa njima tačne informacije o koroni, obavezno uzimajući u obzir njihov uzrast. Sa jako malom decom verovatno neće ni biti potrebe za razgovor o virusu, ali hoće o tome zašto ne idu kod bake ili u igraonicu.
Dozvolite detetu da ispolji svoja osećanja, ali i priča o tome šta zna o korona virusu!
Prilagodite razgovor o koroni u odnosu na njihov uzrast

Mala deca
Sa decom koja još uvek ne idu u školu treba da pričate otvoreno, ali na način da lako shvate o čemu se radi. Ukoliko dete nema preveliko interesovanje za ovu temu, ne morate mu je nametati. Međutim, ako pokaže želju da priča na ovu temu, možete mu reći da je korona virus sličan prehladi ili gripu ali se jako brzo širi, posebno ako se dodirujemo, a ne peremo ruke i da ćete se zbog toga jedno vreme manje viđati sa drugima.
Mala deca često ne žele i ne umeju da jasno kažu šta osećaju i znaju. Crtež ili pričanje priče mogu poslužiti kao način da sa njima komunicirate na ovu temu.

Starija deca
Za stariju decu koja imaju pristup internetu, glavno pravilo je da budete u toku sa sadržajima do kojih dolaze. Kada je reč o koroni, pitajte ih šta su saznali i pružite im proverene informacije do kojih ste uspeli da dođete. Ohrabrite ih da vas pitaju ako ih nešto zanima, ali se trudnite da ih ne opterećujete sa suvišnim informacijama.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs