Svi imamo unutrašnji glas koji svakodnevno komunicira sa nama. Sigurno ste ga primetili. A da li vas taj podržava u izazovnim situacijama i kaže „Možeš ti to.“ ili izaziva u vama još veću sumnju u sebe i osećaj nesigurnosti „Šta nije u redu sa mnom. Ništa mi ne ide. Nisam dovoljno dobra.“

Taj unutrašnji glas pravi veliku razliku. Utiče na naše samopouzdanje, osećaj lične vrednosti, kako se nosimo sa problemima, kako gledamo na izazove, da li se razvijamo i idemo napred.

Često se unutrašnji glas razvija iz obrazaca komunikacije roditelja i drugih bitnih osoba prema deci.

Zato moramo biti svesni šta i kako govorimo deci.

Moramo biti svesni kako pričamo sa decom ukoliko nam je važno da razviju pozitivan, ohrabrujuću unutrašnji glas.

Obzirom da imamo tendenciju da se mnogo više fokusiramo na negativno ponašanje dece nego na pozitivno, deca mnogo češće čuju kritikovanje nego pohvale i priznanje.

Pohvalite decu. Ali budite svesni da nije svaka pohvala ista.

Ne želimo da se deca “navuku” na naše pohvale i da rade stvari samo da bi dobila tu pohvalu. Tada pohvala postaje eksterna motivacija.

Želimo da pohvala bude priznanje.

Zato je važno da obatimo pažnju na našu nameru. Namera određuje našu neverbalnu komunikaciju.

Takođe, generalne pohvale kao što su: “Bravo. Odlično. Sviđa mi se to.” ne pokazuju detetu da stvarno primećujemo njegov trud i zalaganje.

Kada hvalimo decu, ono što je najvažnije, jeste da deca osete da ih mi primećujemo, da primećujemo njihov trud, da vidimo njihove dobre namere.

“Vidim da si pomogao svom bratu.”

“Odličan posao, složio si sve igračke.”

“Stvarno si dao sve od sebe na utakmici, svaka čast.”

Pohvala treba biti specifična, ne generalna. Pohvala treba da se odnosi na trud ili aktivnost, a ne na rezultat. I možda najvažnije, pohvala treba da bude priznanje, a ne nagrada.

Kada komuniciramo sa decom moramo biti svesni svojih reči, tona glasa, izraza lica, govora tela.

Možda imamo savršene reči, ali ton glasa ili izraz lica šalju sasvim drugu poruku.

I to nije lako, zahteva od nas posvećenost, rad, bezbroj grešaka, ali odlučnost da istrajemo.

Zato što znamo koliko je važno.

Zato što znamo koliko je teško živeti sa unutrašnjim kritičarem.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Ukoliko dete koristi mobilni telefon da se dopisuje s prijateljima i proverava novosti na društvenim mrežama dok uči ili piše domaći zadatak to ometa koncentraciju i smanjuje produktivnost, tvrde stručnjaci.

U nedavnom istraživanju o uticaju mobilnih telefona na kognitivne sposobnosti, studenti koji su svoje telefone ostavili u drugoj prostoriji bolje su prošli na kognitivnim testovima od onih koji su ih imali na stolu ili u torbi, iako ih nisu koristili. Čak su i oni koji su rekli da nisu svesno razmišljali o svojim telefonima, imali su lošije rezultate, što znači da se smetnja događa na nivou podsvesti.

I odraslima je, dok rade, teško da zanemare poruke i notifikacije koje nas obaveštavaju čim neko od naših prijatelja objavi nešto na društvenim mrežama, ili reaguje na nešto što smo mi objavili, nekoliko je dodatnih razloga zbog kojih su deca i mladi posebno vezani za svoje telefone.

Veliki deo socijalizacije mladih danas se dešava putem mobilnih telefona, posebno u periodu adolescencije, kada su ključni razvojni ciljevi oblikovanje sopstvenog identiteta odvojenog od roditelja i davanje prednosti prijateljstvima sa vršnjacima.

Takođe, u poređenju s odraslima, deca imaju slabije razvijenu sposobnost kontrole impulsa. Zbog toga im je puno teže da daju prednost pisanju domaćeg ili učenju za ispit u odnosu na, primera radi, dopisivanje s novim prijateljima.

“Deca će započeti zadatak i pokušati da ga dovrše, ali neće uzeti vremena da razmisle i otkriju kako da ga obave na najbolji mogući način”, kaže dr sc. Matt Cruger, klinički psiholog i direktor Centra za učenje i razvoj u američkoj neprofitnoj organizaciji Child Mind Institute.

Možda će i uraditi sve što treba, ali će zbog multitaskinga razmišljati površnije i na kraju potrošiti više vremena na zadatak.

Na stranici Child Mind Instituta savetuju uspostavljanje rutine pisanja domaćeg zadatka koja će smanjiti distrakcije, posebno ako dete ima teškoće s pažnjom, ili mu pisanje domaćih traje mnogo duže nego što bi trebalo.

Roditelji treba unapred da dogovore kada će tokom dana i na kojem mestu bez uređaja, osim ako to zahteva zadatak, dete pisati domaći. Detetu treba staviti do znanja da je cilj toga učiniti pisanje domaćeg lakšim i manje stresnim i omogućiti mu više pravog slobodnog vremena. Mogu isplanirati i redovne kratke pauze u kojima dete može otići od stola na kojem piše domaći i proveriti društvene mreže ili poruke na mobilnom telefonu.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Individualne razlike u načinima kako deca obrađuju senzorne informacije ne znače da postoje teškoće u razvoju ili učenju. Bolje razumevanje senzorne integracije i samoregulacije može da omogući roditeljima i odraslima koji se bave decom da pomognu bebi i malom detetu u što boljoj interakciji sa okruženjem.

Ako deca imaju problem u samoregulaciji, uočavanje teškoća senzorne integracije može da pomogne da se pronađe pravi način kako pomoći u rešavanju problema.

Da bi smo našli pravi ključ posmatramo kako dete obrađuje senzorne informacije koje prima i prevazilazi teškoće i kako reaguje na promene u okruženju. Zato moramo da posmatramo dete tokom vremena i u različitim situacijama. Zahtev mora da bude primeren kako fizički, senzorno tako i socijalno da bi smo videli resurse deteta i kapacitete sa kojima ulazi u interakciju.

Motorna kontrola ili senzorna modulacija

Ako dete ima problem sa motornom kontrolom verovatno će to pokazati u skoro svim situacijama i kroz neko vreme isto, ali ako nekada nešto može da izvede a nekada ne može, treba razmotriti mogućnost postojanja teškoća u senzornoj modulaciji. To može da znači da uspešnost zavisi više od okruženja nego od samog deteta. Često na pregledu dete ne pokaže da nešto ume da radi dok roditelji navode da je kod kuće u tome uspešno.

Roditelji moraju da znaju da ako je kod kuće dete nešto uradilo a to na pregledu nije pokazalo, da to nije dovoljno da se smatra da dete izvodi određenu aktvnost, jer samo jednom urađeno ili povremeno ne znači da je nešto naučeno, naročito nije generalizovano.

Ako dete pokazuje teškoće samo u jednoj oblasti razvoja važno je da to dodatno ispita stručnjak za tu oblast jer neujednačen razvoj nije dobar isto koliko i kašnjenje u razvoju.

Senzorna integracija je proces kroz koji dete organizuje senzorna iskustva, tako da testovi i procedure koje na jednostavan način mere da li je dete sposobno ili nije sposobno da demonstrira izvođenje specifičnih veština ne može nam dati informaciju o funkcionisanju senzornih sistema, kako dete prima, njegov mozak obrađuje i daje odgovor na specifične senzorne informacije.

Nije dovoljno da dete napravi kulu od onoliko kocki koliko se očekuje za njegov uzrast. Dok to radi posmatramo njegovu pažnju, konstantnost u rešavanju zadatka, gledamo na koji način hvata kocke, kako rešava probleme i druge elemente koji govore o kvalitetu izvođenja aktivnosti. Takođe gledamo da li se javlja uzbuđenje dok to radi ili mehanički ređa kocke, da li deli osećaj uspešnosti sa drugima.

Roditelji imaju najbolji uvid u kapacitete deteta za senzorno procesiranje u prirodnim situacijama, tokom igre i u funkcionalnim aktivnostima. Kako se ponaša u slobodnoj igri, za stolom, tokom kupanja, oblačenja u struktuiranim i nestruktuiranim aktivnostima sa vršnjacima. Takođe su bitne informacije o međusobnoj interakciji i periodima između dnevnih aktivnosti.

Teškoće u izvođenju aktivnosti mogu da se pojave i zbog lošeg uklapanja između detetovih senzornih potreba, dostupnih resursa za samoregulaciju i zahteva okruženja. Dete koje ima slabu pažnju za vreme igre može da odreaguje ne zbog unutrašnje impulsivnosti već zbog preterane stimulacije (jako svetlo, prejak zvuk, prevelika aktivnost u prostoru). Česte preterane stimulacije se odražavaju na detetov razvoj i učenje.

U prestimulativnoj sredini nakon nekog vremena pošto se senzorne informacije gomilaju, dete će u jednom trenutku pokazati da je preplavljeno. Dete koje je taktilno preosetljivo više će reagovati na dodire na kraju dana nego na početku. Ako ima visok prag podražljivosti reagovaće kasnije ali je moguće da zbog kumulativnog efekta brzo bude preplavljeno.

Uticaj senzornih informacija nije uvek jasno vidljiv, roditelji često govore da njihovo dete nije preosetljivo, da ga oni maze, ljube, dodiruju i da ono to voli ali po podne i uveče je nervozno, baca igračke, plačljivo je, uveče dugo ne može da se uspava, noću se često budi. Zato je važno naći vezu između detetovog ponašanja i prethodnog podjednako važnog senzornog iskustva.

Ukoliko je dete visoko pobuđeno, verovatno će na okruženje odgovoriti na hipersenzitivan ili disorganizovan način. U protivnom, sa niskom pobuđenošću imaće hiposenzitivan odgovor. Kod dece sa problemom u senzornoj modulaciji biće i jednih i drugih reakcija, tako da će na istu senzornu informaciju jednom da odreaguje preterano a drugi put nedovoljno u zavisnosti od okruženja ali i od senzornog iskustva koje je prethodilo situaciji. Ovo je još jedna stvar koja zbunjuje roditelje jer smatraju da ako je dete na nešto preosetljivo da će to uvek i da pokaže na isti način.

Da li će i kako odreagovati može da zavisi od:

Stepena stimulacije iz okruženja
Detetovog trenutnog emocionalnog stanja, opšteg nivoa pobuđenosti, veština suočavanja i postojećih resursa
Akumulacija senzornog izgrađivanja
Sposobnosti roditelja/staratelja
Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje

Velika briga roditelja danas je kada primete kod deteta stereotipije. Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje može da služi različitim funkcijama, zavisno od detetovog trenutnog senzornog praga.

Dete koje je u datom momentu hiperreaktivno (sa niskim pragom na senzorne inpute) može da koristi tapšanje rukama da bi povećalo selektivni fokus i isprobalo ostatak vizuelnog okruženja. Ishod može da bude smirujuć i organizovan.

Dete koje je hiporeaktivno (sa visokm pragom na senzorne inpute) može da koristi isti oblik ponašanja kako bi povećalo pobuđenost i aktivaciju.

Treće dete može da koristi tapšanje rukama kako bi se oslobodilo tenzije.

Praktičari senzorno-integracijske pedagogije moraju da koriste svoja znanja o procesima senzorne integracije da bi razumeli ove stereotipne mehanizme i rituale i da roditelje informišu o tome.

izvor:mojedijatar.co.rs

Dete ništa ne radi namerno, pa čak i kada traži pažnju. Potreba za blizinom i bliskošću je urođena i ključna za razvoj deteta.

Moj sin je zaspao i konačno mogu da sednem i da pišem. Umoran sam, ali imam želju da podelim iskustvo sa vama. Kao i druga deca do 3 godine starosti, Ilija traži fizičku blizinu mame i tate. Da je samo blizina u pitanju bilo bi jednostavno, ali traži i potpunu, nedeljenu pažnju sve vreme dok je budan. Zato nije lako pronaći prostor u toku dana kada bih se posvetio sebi, svojim hobijima, interesovanjima, odmoru, ili pisanju ovog članka. A bez vremena za sebe, čovek može da izgubi ventil za stres koji se gomila tokom nedelje. Bez tog ventila, teško je sačuvati strpljenje u odnosu sa detetom. Posledično stres još više raste, jer dete negativno reaguje na nestrpljenje roditelja, i tako u krug.

Otkud baš tolika vezanost male dece za roditelje?
Verovatno ste nekad pomislili: “Teško mi je, umorna sam, zar ne može da me ostavi na miru i da se sam/a igra neko vreme?”

U prve dve i po do tri godine detetu je važno da ima pored sebe jednu ili više brižnih osoba sa kojima bi održavalo fizičku blizinu i emocionalnu bliskost. Ne mora to da bude samo roditelj. Tako da su bake, deke, i druge osobe iz porodice važan izvor pomoći i podrške tamo gde mogu da se uključe i kada to mogu. Ako iz brojnih razloga ne možete da uključite proširenu porodicu u brigu o detetu, ispričaću vam zašto su za dete važni fizička blizina i emocionalna bliskost roditelja. Biće vam prihvatljivije njihovo ponašanje ako razumete smisao.

Dete ništa ne radi namerno. Potreba za blizinom i bliskošću je urođena; svi smo prošli tim putem. Ne samo da je urođena, nego je i ključna za razvoj deteta.

Osobe koje brinu o detetu oblikuju kakav će čovek postati. Zato dete traži pažnju roditelja i želi sa njima fizičku blizinu i emocionalnu bliskost.
Kako bliskost roditelja utiče na razvoj deteta u tom uzrastu?
Roditelji svojim prisustvom, pre svega svojim emocionalnim reakcijama, pomažu detetu da:

– nauči da reguliše svoje emocije, posebno one koje su snažne (na primer u situacijama stresa);
– razume svoja unutrašnja stanja (glad, žeđ, umor, prehlada);
– izgradi sliku o svetu oko sebe i odnosima u tom svetu kao uređenim i predvidljivim do neke mere (što čini temelj za osećaj pripadanja i sigurnosti kroz život);
– uspostavi bazični odnos poverenja i prihvatanja u odnosu sa roditeljem, drugom decom i ljudima (što ga čini otvorenim za povezivanje, druženje i kontakte sa drugima tokom života);
– izgradi sliku o sebi kao vrednom roditeljske pažnje i ljubavi (što je osnova za ljubav prema sebi i samopouzdanje kroz ceo život) i
uvidi veze i odnose između raznih stvari i pojava, proširuje iskustvo deteta i ubrzava intelektualni razvoj.

Roditeljska uloga je odgovorna. Osobe koje brinu o detetu oblikuju kakav će čovek postati. Zamislite samo suprotne ishode u razvojnim tačkama koje sam naveo i biće vam jasno kolika je odgovornost u pitanju. Ne želim da vas plašim. Savršeni roditelj/staratelj ne postoji.

Razvojne teze koje sam izneo su posledica velikog broja ponovljenih iskustava deteta u odnosu sa roditeljem tokom prve tri godine života. Greške se dešavaju i dešavaće se, ali ono što se računa je preovlađujući stil vaših reakcija. Tačnije, važno je koliko su vaši odgovori na detetove potrebe dosledni, pravovremeni i tačni.

Nije u pitanju ništa što vi već ne radite. Na nivou konkretnog ponašanja, to znači da budete prisutni; da prepoznate kada je dete uplašeno, tužno, ljuto; da prepoznate zbog čega se tako oseća u datoj situaciji; koju ima potrebu; da pomognete detetu da prođe kroz neprijatne emocije; i u svemu da sačuvate smirenost.

Ukoliko je roditelj uznemiren, neće moći da umiri dete. Kada umirujete dete, od reči su važniji boja i intenzitet glasa, izraz lica i stav tela roditelja. Dakle mnogo neverbalnih znakova koje dete nesvesno čita i upija. Meni pomaže da se smirim tako što prepoznam i prihvatim da sam uznemiren na prvom mestu. Zatim postavim sebi pitanje i odgovorim šta mi je zaista važno u toj situaciji. A važna mi je Ilijina dobrobit. Tako da zarad nje uspem da iskontrolišem svoje reakcije.

Kada se dete oseća sigurno i voljeno, može nesmetano da istražuje okolinu i da uči igrajući se. Sve vreme tokom prve tri godine života, dete pažnju i interakcije koje je imalo sa roditeljima usvaja i ugrađuje u strukturu svoje ličnosti. Od njih gradi svoje lične naočare kroz koje posmatra sebe i svet oko sebe. One postaju njegova svetlost koju u sebi nosi, njegova bazična sigurnost koja ga prati kroz detinjstvo i ceo život.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Svi se susreću sa izazovnim situacijama u ponašanju deteta, situacijama koje su jednostavne, a nastane problem situacija koja deluje kao da nema izlaza.

Da bismo shvatili situaciju u kojoj smo se našli, potrebno je da budemo dovljno probrani da se udaljimo korak nazad i da razumemo šta se stvarno događa. Da li je to “NEĆU” stvarno prkos ili je to način da dete kaže “NE MOGU”.

Dečiji mozak nije dovoljno razvijen (preforntalni korteks) da bi moglo da situaciju sagleda na isti način kao mi, a takođe dete nema dovoljno iskustva da bi moglo da se izvobri sa svim situacijama na način koji bismo mi želeli. Naša logika nije ista kao dečija logika.

Danas ćemo da pričamo o dečijoj krizi kada dete ne ume da vlada sobom pa lomi ili psuje, koja nije retka i nije da se ne dešava.

Prvo i osnovno šta bi trebalo da imamo na umu je da je gnev psihološka reakcija organizma, kada se ova emocija javi kod deteta preplavi ih eksplozivna energija koju ne znaju da kanališu, te se može destiti da pokažu destruktivni ponašanje prema predmetima ispred sebe.

Druga, ali ne manje važna stvar da ukoliko mi na nasilje reagujemo nasiljem, ohrabrujemo i podržavamo takvo ponšanja iako nam se to u tom trenutku ne čini da je tako, jer dete može prestati da radi ono što je radilo pre toga.

Cilj nam je da dete naučimo da prihvati gnev ili obeshrabrenost i da nauči da kanališe ovu emociju. Ali kako to uraditi?

 1. OMOGUĆITI DETETU DA IZRAZI GNEV
Jak zagrljaj može pomoći detetu da umanji osećaj i potrebu za ekspolozijom, da više nema telesne granice, ali takođe ukoliko dete ne voli dodire, onda nećemo insistirati na tome, već ćemo biti u blizini i dati do znanja da smo tu za njega. U tim trenucima nema potrebe za preteranom pričom, dovoljno je da detetu damo do znanja da je bezbedno i da ga podsetimo da diše.

2. OKLAKŠAVAJUĆI DA BEZBEDNO ISPOLJI GNEV
Odaberite mesto koje će biti mesto za umirenje ili neki predmet koji dete može iskoristiti da ispolji svoju ljutnju. To može biti lopta ili jastuk za udaranje ili velika vreća za sedenje na koje dete može da se baci. Ali i ljuljaška u kojoj će moći da se umiri.

Što više dete napreduje u prihvatanju emocija to će one biti slabije i manje eksplozivne. A vremenom će kako se i samo bude razvijalo i raslo naučiti da prepozna gnev i da ga samostalno umiri i pusti da prođe.

3. OMOGUĆITI, UKOLIKO JE POTREBNO I MOGUĆE, DA POPRAVI ONO ŠTO JE SLOMILO
Ovaj korak je posebno važan kako se ne bi razvio osećaj manje vrednosti i krivice što ne zna da se nosi sa svojim gnevom, jer to može dovesti do začaranog kruga gneva i ljutnje.

Ukoliko mi reagujemo bukom važno je da se izvinimo detetu i da porazgovaramo sa njim o tome šta se dogodilo kada se situacija smiri. Budimo primer koji želimo da dete sledi.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Roditelji prečesto igračke koriste kao bejbisiterke. Dok deca sede na podu i igraju se, roditelji proveravaju i-mejlove ili peru sudove. Očekuju da će igračka dete toliko privući da će ono biti hipnotizirano. Ali, stručnjaci kažu da roditelji moraju da sednu na pod i igraju se sa detetom.

„Vrhunac posete logopedu za moga sina je bila vreća igračaka. Pre nekoliko godina, kada je moj sin još bio beba, logoped bi došao kod nas kući, vadio bi igračke iz vreće, a moj bi ga sin pažljivo pratio te bi tako vežbali govor. Htela sam da moj sin što brže napreduje, pa sam zapisala imena igračaka koje je u svom radu koristio logoped. Otišla bih u prodavnicu igračaka, ali bih skoro uvek iz nje izašla praznih ruku. Velike prodavnice igračaka su, izgleda, najgora mesta za kupovinu igračaka“, napisala je Džen Čoi, majka dvoje dece, na svom blogu na kom promoviše edukativne igračke.

Igračke se prečesto koriste kao bejbisiterke
Ona navodi kako roditelji i prodavači igračaka moraju da razumeju da igračka može biti edukativna samo ako dete, nakon što je primi u ruku, ima potrebu da postavi pitanja i samo pokuša da odgovori na njih. Današnje su igračke sušta suprotnost tome, to su uređaji koji postavljaju sva pitanja.

„Mora da se promeni“, upozorava Čoi, „i način na koji se roditelji igraju sa decom. Za početak, moraju sa njima da sednu na pod. Roditelji prečesto igračke koriste kao bejbisitere. Dok deca sede na podu i igraju se, roditelji proveravaju i-mejlove ili peru sudove. Očekuju da će igračka dete toliko privući da će ono njome biti hipnotizirano. Kvalitetne igračke za roditelje su one za koje tvrde da ih deca „ne ispuštaju iz ruku." Ali, svi koji tako misle, greše.“

Roditelji treba da se igraju sa svojom decom
Roditelji, kažu stručnjaci, treba da se igraju sa svojom decom. To je važno za njihovu socijalizaciju, kompetitivnost, odnosno budućnost u celini. Umesto da svu svoju pažnju usmeravaju na „mašine koje govore“, deca bi trebalo da vežbaju da što duže zadržavaju pažnju. Ta će veština uticati na njihovu sposobnost učenja u školi, a kasnije na veštinu govora i prezentacija na sastancima, kao i argumentovanog učestvovanja u raspravi.

Dobra je vest da postoje igračke koje su odlične za kvalitetno učenje. Postoji i niz radnji koje roditelji mogu da preduzmu i bez igračaka. Čoi piše kako je i sama u početku grešila. Na primer, sa sinom, u vreme dok mu je još čitala, nikada nije razgovarala o sadržaju pročitanog. A kada bi mu kupila neku igračku, stavila bi igračku ispred njega i otišla, misleći da se tu njena uloga završila.

Ako je njen sin imao problema sa igračkom, rekla bi mu da dete njegovog uzrasta treba da može samo to da reši. Ali, to što na kutiji piše da je igračka namenjena detetu starom četiri i više godina, ne znači da dete koje je staro četiri godine i ono od šest godina mogu s tom igračkom isto da se igraju.

Podstaknite dete na igru kockama i igre ređanja
U uzrastu od tri do šest godina, jako dobre edukativne igračke za decu su svakako kocke. Najbolje su one bez ikakvih oznaka i crteža, jer oznake i crteži deci samo odvraćaju pažnju. Za dete je dovoljno izazovno već samo to da slaže kocke u neku konstrukciju, a da one pritom ne padnu.

Stručnjaci ističu kako bi decu trebalo podsticati da se što više igraju sa igračkama za ređanje i sortiranje, jer im one jačaju motoriku i muskulaturu gornjeg dela tela. Upravo oni mišići koji se tako jačaju deci će kasnije pomoći da imaju bolji rukopis. U ovome će vam pomoći i sve igračke koje pomažu razvoj fine motorike.

Što deca više slažu i ređaju, lakše će kasnije shvatiti i moć gravitacije, te način na koji se nešto strukturira, a da pritom ostane integrisano. Čoi tvrdi i kako roditelji najčešće greše tako što detetu pokažu najtežu radnju koju mogu da urade sa nekom igračkom, umesto da mu daju šansu da samo dođe do tog zaključka. To je, upozorava, velika greška.

Roditelji, navodi, sa decom moraju da rade tačno one radnje koje je s njenim sinom radio logoped: moraju sa njima da sednu na pod i igraju se! Pritom treba da opisuju radnje koje radi dete, kao i one radnje koje radi osoba koja se sa njim igra. Važno je i ne zatrpati dete odjednom sa previše igračaka.

Nemojte obavljati radnje umesto deteta
U igri sa decom treba biti strpljiv i nikada ne treba osuđivati decu. Roditelj ne bi trebalo nikada da obavlja radnje umesto deteta. Treba mu pustiti da ono samo dođe do nekih rešenja, ma koliko to iziskivalo vremena. Čoi posebno vrednim smatra igračke geometrijskih oblika, budući da detetu daju osećaj za simetriju i proporciju, sve kroz igru.

Kada dete prestane da se igra sa nekom igračkom, roditelji najčešće krive igračku. U realnosti niko nije kriv, jer dete ne može baš u svakom momentu da se oseća kreativno i inspirisano za igru. A kada se deca, pa čak i odrasli, ne osećaju inspirativno, tu prazninu žele da nadomeste tako što će kupiti nešto novo.

Čoi predlaže da, kada vidimo da decu igračke više ne zanimaju, jednostavno počnemo sami da se igramo. Deca će nam se u toj igri spontano pridružiti, čak je poželjno da ih ignorišemo i ne pozovemo na igru. Deca će sama doći, a inspiracija će im se vratiti bez ikakve prisile. Sve što treba uraditi je sesti na pod i početi sa igrom. Uvek pali!

izvor:najboljamamanasvetu.com

Puna vlakana i složenih ugljenih hidrata, ovsena kaša je odličan izvor energije. Pored toga, nije skupa namirnica, lako se prilagođava svim vrstama ukusa i drži naše srce i naš probavni sistem u dobroj formi. Vrlo lepo zasiti te stoga predstavlja jako zdrav doručak za decu. U nastavku malo više o tome zašto ovas treba da je jedna od prvih namirnica i nekoliko recepata za decu različitih uzrasta koji će vam dati ideje kako da poslužite ovu namirnicu.

Zašto ovsena kaša može i treba da bude jedan od prvih ugljenih hidrata koji ćete uvesti

Napomene:

Pre početka uvođenja nemlečne ishrane svakako je najbolja strategija da napravite plan i program za uvođenje namirnica uz preporuku pedijatra, a na osnovu vaše istorije bolesti te uzrasta i razvoja vaše bebe.

Pre prve godine nikako ne uvodite med i kravlje mleko.
Ako započinjete uvođenje čvrste hrane, sa ovsenom kašom nećete pogrešiti. Ovsena kaša je prava blagodet za vašu bebu iz nekoliko razloga:

1. Dobar je izvor biljnih vlakana i hranljivih materija
Ovsena kaša pored dobrog izvora biljnih vlakana sadrži magnezijum, gvožđe i cink. Kako beba raste potrebna joj je hrana koja sadrži više minerala i vitamina od onih koji se nalaze u mleku. Ovsena kaša je dobar način za uvođenje hrane sa teksturom jer je mekana ali sa strukturom. Hranljivi sastav ovsene kaše potpomaže rast i razvoj bebe.

2. Blaga je po digestivni sistem
Ovsena kaša se preporučuje od šestog meseca bebe jer je laka za varenje zbog prisustva beta glikana, podstiče sitost i sprečava stvaranje gasova.

3. Sprečava konstipaciju
Mnoge bebe iskuse probleme sa zatvorom po uvođenju čvrste hrane. Ovsena kaša, kao dobar izvor biljnih vlakana, predstavlja prirodni laksativ. Biljna vlakna iz ovsene kaše prave stolicu koja se lako pokreće kroz creva do konačnog izbacivanja.

4. Dobro se meša sa drugim namirnicama
Sa kojom vrstom namirnica će se ovsena kaša koristiti zavisi od preporuka za dati uzrast deteta. Ovsena kaša može lako da se meša i sa povrćem i sa voćem, priprema se sa vodom a onda joj se može dodati majčino ili adaptirano mleko, kasnije između 7 i 8 meseca (po preporuci pedijatra) i jogurt. Zbog dobrog uklapanja sa ukusima, bilo da želite da pripremite nešto slatko ili slano, kao i brze pripreme, ovsena kaša predstavlja idealan izbor za doručak.

5. Podstiče dobro zdravlje
Ovas sadrži visok procenat proteina i drugih materija koje podstiču dobar imunitet, dobro zdravlje kose i kože te predstavlja dobar izvor energije. Prisustvo vitamina B5 i B6 utiče na pravilan razvoj i dobro funkcionisanje nervnog sistema.

Koju vrstu ovsene kaše koristiti?
Kada se u ishranu uvodi ovas, važno je znati da on u svojoj strukturi nema gluten ali može biti „zagađen" njime jer se u većini slučajeva čuva u istim silosima kao i žitarice koje u sebi sadrže gluten. Ukoliko vaše dete ima problema sa glutenom onda bi trebalo da birate ovas, ovseno brašno ili ovsene pahuljice sa potvrdom da su bez glutena.

Isto tako, na tržištu postoje različite vrste polugotovih ovsenih kaša koje u sebi najčešće sadrže dodati šećer, so i ostale aditive. Međutim, one ne predstavljaju najbolji izbor kada je priprema ovsene kaše u pitanju.

Preporuka je da se za pripremu ovsene kaše, kada god je to moguće, koriste ovsene pahuljice koje predstavljaju najbolji a ujedno i jeftiniji izbor. Korišćenjem namirnica u svom skoro prirodnom obliku obezbeđujemo daleko više nutritivnih materija. Ako ipak birate polugotove ovsene kaše, dobro iščitajte deklaraciju i birajte jedino one koje u sebi ne sadrže dodati šećer i so. Ukoliko u svom sastavu ovsena kaša ima više dodataka nego osnovnih namirnica, bolje je da je ostavite na polici.

Da li je ok služiti ovsenu kašu deci svaki dan?
Ukoliko vaše dete voli da jede ovsenu kašu svakodnevno, onda povedite računa da svakoga dana pravite različite dodatke i tako mu obezbedite širi izbor vitamina i minerala.

Obično se služi kao doručak, ali da li je ovsena kaša dobra i za večeru?
Topla ovsena kaša predstavlja dobar izbor i za večeru jer ovas sadrži melatonin i složene ugljene hidrate koji pomažu da što više triptofana uđe u moždane ćelije i tako dovedu do bržeg sna. Jedan od vitamina u sastavu ovsa je i B6, kofaktor u proizvodnji serotonina u mozgu.

Kako se čuva?
Teško je pogoditi tačnu količinu koju će pojesti vaše dete. Osnovnu bazu (skuvane ovsene pahuljice) možete da sačuvate do 3 dana u frižideru. Kada se skuvane pahuljice ohlade, dobro ih poklopite i pohranite u frižider. Ukoliko vam ostane nešto ovsene kaše od doručka možete da je uklopite u prepodnevnu ili poslepodnevnu užinu.

Kako pripremati ovsenu kašu za bebe i decu
Kada imate osnovu, lako joj je menjati ukus.

Za najmlađe, osnovna baza u ovom slučaju su ovsene pahuljice i voda. Ovsene pahuljice možete i da usitnite u blenderu na samom početku uvođenja hrane, mada pahuljice toliko omekšaju u vodi da ni nema potrebe. Važno je kuvati pahuljice do pojave sluzi u kojoj se nalazi beta glikan koji doprinosi dobroj svarljivosti ovsa.

Najbolju smesu ćete dobiti od:

4 kašike pahuljica + 1 šolja mleka (do godinu dana adaptiranog ili majčinog ili biljnog a kasnije i kravljeg)
Ovako pripremljenoj ovsenoj kaši, u zavisnosti od uzrasta odnosno druge već uvedene hrane, može da se doda:

Izblendirano ili izgnječeno voće,
pire od povrća i/ili voća,
kompot od svežeg ili suvog voća,
mleveno orašasto voće ili puter od orašastog voća.
Kada se ovsenoj kaši doda žumance ili sir dodatno joj se uvećava hranljiva vrednost.

Ideje za ovsenu kašu - RECEPTI

Ovsena kaša sa bundevom

Napravite zdrav obrok za bebu (ili starije dete) koje sadrži cela zrna, vlakna i povrće. Pored toga, ovaj brzi recept za doručak možete pripremiti jako brzo, a ukus je kao bundevara!

Bundevu skuvajte na pari ili ispecite za veće dete pa izblendajte ili usitnite, dodajte slobodno malo pirea od jabuke ili rendanu jabuku i cimet pa pomešajte sa skuvanom ovsenom kašom
Dobar par u ovsenoj kaši su i bundeva i batat (sladak krompir)

 Ovsena kaša sa jabukom i šargarepom
Dodajte nekoliko kašika pirea od jabuka u ovsenu kašu kako biste dodali slatkoću na zdraviji način. Tako ćete dodati i malo vitamina C u dečiji obrok. Kako beba raste, jabuku možete da izrendate i dodate malo cimeta ili suvo grožđe.

Još ideja uz jabuku:

Dodajte malo narendane šargarepe za ukus „kolača od šargarepe“ uz malo vanile po želji
I u ovu verziju možete dodati kuvani batat
Ako kuvate sa biljnim mlekom obogatite kašu proteinom uz kašičicu čia semena ili mlevenog lana. Uz mleveni lan dodajete i Omega-3 masne kiseline.
Odličan dodatak je i puter od nekog orašastog voća ili mleveno orašasto voće kako smo gore već pomenuli.

Ovsena kaša sa bananom i čokoladom

Jedna od omiljenih dečijih voćki je odličan dodatak za ovsenu kašu. Možete je izgnječiti ili usitniti kada dete krene da jede komadiće, dodajte malo putera od kikirikija (koji ste prvo uveli samostalno i isprobali čak i na koži da li nema alergije) ili drugo orašasto voće.

Recept sa slike - Kaša sa čokoladom i bananom
U vruću ovsenu kašu stavite dve kocke crne čokolade pa sačekajte da se otopi pa sjedinite. Bananu možete iseći na kolutove ili je možete ispasirati pa umešati u kašu. Možete dodati i kašičicu putera od orašastog voća po izboru.

 Ovsena kaša sa kokosovim mlekom i suvim voćem

Napravite tropsku verziju kaše tako što ćete koristiti kokosovo mleko (ili neko drugo biljno po izboru), dodajte malo čia semena i komadiće sušenog voća poput kajsija, manga ili ananasa.

Tropsko voće, naravno, možete koristiti i sveže.

Ovsena kaša sa borovnicom i kivijem

 Spisak voća koje možete dodati u ovsenu kašu, samostalno ili mešano kao što smo već predložili:
Banane
Jabuke
Kruške
Borovnice
Jagode
Maline
Breskve
Mango
Kivi
Usitnjene brusnice
Kokosovo brašno

Povrće:
Pire od bundeve
Pire od šargarepe ili rendana šargarepa
Pire od slatkog krompira (batata)

Orašasto voće i semenke – mleveno ili u obliku putera/krema:

Kikiriki puter
Badem
Orasi
Pikan orasi
Pistaći
Mleveni lan
Čia semenke
Suncokret semenke

Zaslađivači:
Izbegavajte dodavanje bilo kakvih zaslađivača za decu i uopšte „popravljanje” ukusa. Dozvolite svome detetu da uživa u prirodnim ukusima namirnica. Svakako malo zrelije voće je dovoljno slatko! Ako baš hoćete da nekada zasladite kašu, upotrebite blendiranu urmu ili dve.

izvor:najboljamamanasvetu

Postoji mnogo stvari koje roditelji previde kada su u pitanju deca, a najčešće su to neki problemi sa ponašanjem, inelektualnim sposobnostima i kilogramima.

Nije jednostavno ubediti roditelja da mu dete nije najbolje, najpametnije na svetu. Sa tim ima veze i beskonačna ljubav koju osećaju prema detetu. Nažalost, zatvaranje očiju pred nekim stvarima može doneti ozbiljne probleme. Tako roditelji mogu da propuste rane znake nekih većih problema koji se jave kasnije, a u vezi su sa zdravljem deteta. Prvi znaci su važni jer bi se tada moglo sprečiti stvaranje problema.

Jedna od stvari koja roditeljima najčešće promakne jeste gojaznost, ističe studija. "Deca sa prekomernom težinom imaju povećan rizik od mnogih bolesti u odraslom dobu. Roditelji i stručnjaci imaju drugačiji pogled na detetove kilograme, što dovodi do toga da kod kuće ne primete da dete ima problem", objašnjeno je u studiji.

Prema podacima Mejo klinike, gojaznost dovodi do većeg rizika od razvoja nekih problema:

Dijabetes tip 2
Metabolički sindrom
Povišen holesterol i visok krvni pritisak
Astma
Poremećaji spavanja
Problemi sa jetrom
Češće lomljenje kosti
Manjak samopouzdanja
Problemi sa ponašanjem i učenjem
Depresija

Naučnici su tokom studije posmatrali roditelje i decu uzrasta 4-5 i 10-11 godina. Ispostavilo se da je više od 95 posto dece nerado prihvatilo činjenicu da njihovo dete ima problem. "Samo četvoro roditelja je reklo da im je dete gojazno, iako višak kilograma ima njih 369", pisalo je u studiji.

Naučnici kažu da jedna od stvari koje utiču na ovakav odnos roditelja prema kilogramima deteta jeste i to što se sada potencira društveno prihvatanje različitosti. To je sve u redu, sve dok gojaznost ne dovede do nekog ozbiljnog zdravstvenog problema.

Teško je rešavati problem ako roditelji ne žele da prihvate da on postoji. Uvek treba da učimo decu da vole svoje telo, bez obzira na sve. Ipak, moramo znati da gojaznost potencialno dovodi do velikih zdravstveih problema i da je važno sprečiti ih na vreme.

izvor: yumama

Škola je specifičan period u odrastanju, gde su pored učenja i obrazovanja, socijalne veštine dominantne i mogu dete učiniti ili srećnim ili vrlo nesrećnim.

Mnogo je ljudi koji se u školi, posebno osnovnoj, “nisu snašli”. Nisu imali prijatelja, nisu se družili i traume su ostavile tragove.

Šta možete da uradite ukoliko vaše dete nema prijatelja?

“Nikad ne bi trebalo da zovete školu i tražite od njih da premeste vaše dete u drugi razred. Možete pomoći malo, ali diskretno, organizujući neko druženje kod kuće sa decom, podstaći i svoje dete i drugu decu na neke vanškolske aktivnosti”, kaže psiholog dr Kler Deli.

Važno je da razumete i da, ako vaše dete kaže: “Niko me ne voli” ili “Ja ne volim nikoga”, to može da proizlazi iz osećanja nesigurnosti.

Vanškolske aktivnosti jedan su od najboljih načina da vaše dete stekne nove, dobre prijatelje.

“Vezivaće ih ista interesovanja a aktivnost će dete učiniti ispunjenijim i srećnijim. To je put za dugoročnija druženja i potencijalna prijateljstva”, kaže dr Deli.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Početak je težak, u svemu. Tako je i sa školom i domaćim zadacima. Teško je biti roditelj đaka prvaka, taj osećaj prati svakog roditelja koji se prvi put nalazi u toj ulozi.

Nažalost, kao i za sve situacije u roditeljstvu, nema tačno propisanog recepta kojim ćete ovaj izazovan period, za vaše dete i vas, prevazići, ali postoje neke smernice koje vam donekle mogu olakšati ceo proces.

Sasvim je prirodna potreba da budete tu za svoje dete, pružite mu podršku, omogućite sticanje dobrih radnih navika i razvijete mu odgovornost prema obavezama koje ga čekaju, dok sa druge strane težite tome da sebe u tom procesu ne učinite previše potrebnim i uključenim, onim koji svakodnevno neizostavno učestvuje u tom radu.

Prelaz koji se događa sa jednog na drugi nivo obrazovanja sam po sebi donosi promene koje od vašeg deteta i vas zahtevaju izvesna prilagođavanja i to je prirodan proces, koji svako od nas prolazi kada započinje novo razdoblje života. Potrebno je da mu pristupite mirno i pripremljeno, i kao i svemu što se tiče roditeljstva, da budete dosledni.

Pripreme
Najpre tačno za sebe definišite nekoliko stvari koje se tiču obaveza koje vaše dete čekaju u narednom periodu, kao i svoju ulogu u svemu tome, od banalnosti koje se odnose na nošenje školske torbe u odlasku i povratku iz škole, pakovanja knjiga i opreme za školu, do vođenja računa o tome šta treba da se uradi i izrade domaćih zadataka.

Dogovor oko podele zaduženja
Sledeća tačka je jasno definisanje tih zaduženja sa detetom, sa kojim ćete obaviti razgovor, ili više njih, u kojima ćete mu na vrlo precizan način objasniti šta se od njega sve očekuje i na koji način ćete mu vi biti podrška na tom putu.

Važno je da uvek imate na umu da su školski programi pravljeni tako da odgovaraju uzrastu i sposobnostima najvećeg broja dece uzrasta u kom oni polaze u školu. Tako da je očekivano da dete koje je stasalo za polazak u školu, bez većih poteškoća, može da izvrši najveći broj zadataka koji se pred njega stavljaju.

Takođe je značajno da imate na umu nekoliko jednostavnih i vrlo istinitih činjenica koje mi roditelji često iz ljubavi i brige o najboljem interesu naše dece, često izgubimo iz vida.

Domaći zadatak nije naš
Iako je potrebno da budemo uključeni i upoznati sa tim šta naše dete radi, naša uloga je da im budemo vodiči kroz osvajanje sveta učenja, a ne da radimo umesto njih.

Domaći zadatak nije kazna
Dobro je da atmosfera koja se kreira oko izrade domaćih zadataka ne bude kao da je u pitanju kazna koju moraju da izdrže, izvrše i onda mogu da rade šta hoće.

Uspostavljanje dobre komunikacije sa učiteljicom, školom
Prilika da razgovarate sa učiteljicom svog deteta je veoma dragocena, iako vi svoje dete najbolje poznajete, na ovaj način dobijate novu perspektivu njegove ličnosti, o ponašanju u novom okruženju, grupi, odnosu prema osobi od autoriteta, odnosu prema obavezama. Sve ove informacije možete dobiti u školi i učiniti naredne 4 godine obrazovanja vašeg deteta prilikom za dobru saradnju, gde obe strane rade zajedno i sa istim ciljem. Ovo naglašavam, jer je danas često postavljen front između škole i roditelja, a taoci bivaju deca. Kako biste izbegli takav odnos, budite proaktivni i spremite se za jedan konstruktivan razgovor, sa konkretnim pitanjima koja vas muče i pravac u školu.

Mi smo uzori našoj deci
Ova smernica se naslanja na prethodnu, a odnosi se na naše ponašanje prema svemu što se tiče škole i načinu na koji govorimo o školi, učiteljici, školskim obavezama je upravo ono što možemo da očekujemo i od naše dece. Kada o tome govorimo sa nipodaštavanjem i sa stavom gde se njihov značaj umanjuje, ne možemo očekivati ništa drugo ni od našeg deteta. Zato i kada imate neku zamerku na rad i funkcionisanje škole, sistema, rad učiteljice, a sigurno će ih tokom vremena biti, pokušajte da to ne izražavate pred svojim detetom, jer mu na taj način samo pravite konfuziju u glavi.

Svako dete je jedinstveno
Potrebno je da uvek krećete od onoga šta vaše dete jeste, njegovih snaga i slabosti, i izbegnete da ga upoređujete sa decom prijatelja, rođaka, komšija, braćom ili sestrama, jer to ne doprinosi razvoju njihovog samopouzdanja, a još manje izgrađivanju pozitivne slike o sebi kao učeniku.

Potrudite se da njegove snage koristite kao oslonac u savladavanju teškoća.

Saveti za bolju organizaciju rada sa đakom prvakom

Napravite raspored
Zajedno sa detetom napravite raspored dnevnih aktivnosti koji će biti jednostavan za praćenje, a u sebi sadržati sve osnovne smernice kojih se dete može lako pridržavati. Kada je vreme za rad, obroke, pauze, treninge, slobodne aktivnosti, odmor. Dobro bi bilo da pri izradi plana dete ima priliku da o nekim stvarima samostalno odlučuje, jer će mu to dati osećaj uključenosti i priliku da bude pitano.

Poznato je da deca mlađeg školskog uzrasta imaju poteškoća da duže periode vremena budu skoncentrisani, tako da je potrebno o tome voditi računa pri izradi rasporeda aktivnosti.

Dobra organizacija
Dobra priprema je pola posla, tako je i sa domaćim zadacima. Značajno je da mesto na kom dete radi svoje domaće zadatke bude za to i namenjeno, i da to uvek bude isto mesto, jer ga sam boravak na tom mestu uvodi u atmosferu i raspoloženje za rad. Osim toga, pre početka
rada, korisno je da se sav pribor i udžbenici pripreme na dohvat ruke, kako ne bi bilo nepotrebnih prekida, koji bi remetili koncentraciju deteta.

Samostalan rad
Ovaj deo je možda i najizazovniji kada je u pitanju uloga vas kao roditelja, jer zahteva da ograničite vašu težnju da svaki domaći zadatak vašeg deteta bude savršen i ohrabrite vaše dete da samostalno završava svoje zadatke.

Najbolja smernica koje se možete držati jeste “pokušaj to da uradiš sam/sama, a ako imaš nejasnoća, tu sam da ih zajedno razjasnimo”. Sa tom smernicom vaša podrška i prisustvo nisu isključeni, ali je pozicija iz koje dete nastupa drugačija, jer je ono nosilac procesa rada i odgovornosti za ishod onoga što radi. To se odnosi kako na potencijalne greške, tako i na zasluge, što čini veliku razliku kada je u pitanju razvoj samopouzdanja vašeg deteta da je u stanju da nešto završi samo.

Ceo ovaj proces zahteva puno vašeg strpljenja, pažnje i vremena, ali se sada dobro urađen posao, dugoročno višestruko isplati i vama, a najviše vašem detetu koje će se osnažiti i samostalno prevazilaziti prepreke na koje će nailaziti kroz obrazovanje i život. Vaše je da mu pomognete da izgradi uverenje da to treba i može samo, jer može, vi ste tu samo kad zapne, da pogurate.

izvor:mojpedijatar.co.rs