Vaspitanje deteta nije nimalo jednostavan zadatak, a ubrzani razvoj tehnologije ga nije nimalo olakšao.

Roditelji žele najbolje svojoj deci i trude se da im omoguće da jednog dana budu uspešni i srećni odrasli ljudi.

Kako objašnjavaju psiholozi sa Harvarda, svako razvija svoje roditeljske metode u digitalnom dobu, a ponekad fokus na stilove roditeljstva može zaseniti srž onoga na šta bi roditelji zaista trebalo da se fokusiraju.

S toga su psiholozi proučavali osnovne principe roditeljstva. Kažu da se mnogi od njih svode na učenje dece ljubaznosti i empatiji, prenosi Upworthy.

Ovo je šest principa za koje veruju da su ključni za podizanje dece:

kvalitetno provođenje vremena sa detetom
otvorena i iskrena komunikacija
učenje deteta da samostalno rešava probleme
učenje kako se nositi sa negativnim emocijama
naučiti da budete zahvalni i da imate empatiju prema drugima
podržavajući sve interese deteta.

Izvor: b92.net

Ranko Rajović, osnivač Mense u Srbiji, kaže da postoji samo jedno rešenje za dete koje se ponaša razmaženo.

Dr Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač Mense u srbiji i osnivač Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, koji je postavio temelje NTC sistema kreativnog učenja.

On smatra da su koren problema za dete koje se ponaša besno i razmaženo roditelji koji su mu dopustili i pružili sve, a kao najveću njihovu grešku naveo je – prezaštićivanje.

„Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja“, rekao je dr Rajović u intervjuu za Radiosarajevo.ba, inače jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

Ističe da je najbitnije da im roditelji omoguće normalan razvoj, te da moraju da suzbiju strepnju koja vodi do preterane zaštite deteta.

„Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”

Posebno podvlači da roditelj jednostavno često ne razvija biološke potencijale deteta.

„Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.“

Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

„Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje – šta će vam to? Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi”.

Tanka je linija između zaštićivanja i prezaštićivanja

„Edukacija roditelja je jako važna. I danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika, a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 odsto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 odsto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 odsto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.“

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano – u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, alarmira Rajović.

„Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje, a svesni smo kako se brzo menja, i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.“

Doktor Rajović objašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro i zašto, kao i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

„Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju“, kaže Rajović, a prenosi portal Detinjarije.

Detetov glavni posao bi trebalo da bude igra. Naime, česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro. Ne smemo, kaže doktor Rajović, terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

„Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo- to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.“

Dr Ranko Rajević: Kako dete postaje besno i razmaženo

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje dr Ranko Rajović.

„Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.”

Zašto dolazi do izliva besa

Dete koje nema drugog načina da reši problem rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.

„Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su igrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti, nego lečiti.“

Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.

„Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država“, zaključio je dr Rajović.

Izvor: nova.rs

Da li deca treba da znaju da čitaju, pišu ili računaju na testiranju za školu? Kako izgleda sam proces i na koji način roditelji mogu da spreme decu za polazak u prvi razred?

Pedagoškinje Dijana Radojković i Jelena Ivančević Petrović za naš portal otkrivaju ključne greške koje mame i tate prave tokom predškolskog uzrasta, ali i na šta treba najviše da obrate pažnju.

Testiranja za upis u prvi razred su uveliko u toku, a stručnjaci kažu da je ovo još jedna godina u kojoj su ostali zatečeni manjkom koncentracije koju deca imaju, kao i činjenicom da većina njih ne zna da veže pertle ili zakopča jaknu, kao i mnoge druge radnje koje ukazuju da je samostalnost skoro potpuno oduzeta od mališana.

Čini se da smo pogrešno shvatili šta deca treba da znaju kada krenu u prvi razred.

Dijana Radojković, pedagoškinja i međunarodno sertifikovana edukatorka za roditelje u oblasti Pozitivne discipline, sa dugogodišnjim iskustvom na poziciji stručne saradnice pedagoškinje u predškolskoj ustanovi, kao i Jelena Ivančević Petrović, školska pedagoškinja koja sprovodi testiranja, otkrivaju za naš portal kako izgleda testiranje za polazak u školu, šta bi deca trebalo da znaju, ali i na koji način ih od najranijeg uzrasta spremamo za školske klupe.

Dijana se na samom početku osvrnula na greške koje primećuje kod roditelja još tokom predškolskog uzrasta mališana.

„U svom pedagoškom radu primećujem stavove koji dominiraji među roditeljima, a tiču se predviđanja budućeg uspeha njihove dece u školi. Smatra se da će dete dobro pripremiti za školu, ukoliko ga nauče da piše, čita i računa pre upisa u prvi razred. Tako, u najboljoj nameri, može da se desi da dete dođe na testiranje uplašeno, pod pritiskom roditeljskih očekivanja. Deca osećaju šta njegovi roditelji očekuju od njega, čak iako to njemu nisu rekli. Upravo, ovo je jedan od mojih zadataka u predškolskoj ustanovi – da objasnim i ohrabrim roditelje u tome da razumeju da nije potrebno, pa i da je štetno unapred učiti dete školskim znanjima. Može da se desi da je dete zainteresovano da nauči slova ili brojeve, ali i tada je potrebno pružati mu znanja u obimu koji dete traži, a ne više od toga“, priča ona.

Šta zapravo predstavlja testiranje, kako izgleda sam proces i kako spremiti dete

„Sam proces testiranjaja je prilagođen deci predškolskog uzrasta, gde se procenjuje spremnost, odnosno gotovost deteta za polazak u školu. Test je standardizovan i primenjuje se na teritoriji Republike Srbije. Svrha testiranja je utvrđivanje predznanja sa kojim deca stižu u školu, socio-emocionalne zrelosti, kao i intelektualne i jezičke sposobnosti, a na osnovu kojih se formiraju i ujednačavaju buduća odeljenja“, objašnjava Jelena, pa dodaje:

„Na testiranje budući đak prvak dolazi u pratnji roditelja i svi zajedno ulaze kod pedagoga/psihologa. Dok se uzimaju osnovni podaci o porodici i detetu, kroz jedan opušten razgovor, dete se ohrabruje da samo odgovara na uopštena i poznata pitanja, kako bi se oslobodilo treme i uspostavilo komunikaciju sa pedagogom. Kada se proceni da se dete opustilo i da je spremno za testiranje, roditelji se upute kod Sekretara škole da završe formalnosti za upis“.

Ne šaljite decu na pripreme za testiranje

„Sam proces prolaženja kroz test pitanja, davanja uputstava i zadataka detetu zapravo otkriva koliko je dete spremno da se snađe u novoj situaciji sa nepoznatom osobom, u novom okruženju, da saluša i shvati šta je zadatak, da ga reši, da mirno sedi više od pola sata, bude koncentrisano i završi testiranje je zapravo najbitniji pokazatelj detetove spremnosti, odnosto gotovosti za polazak u školu. Često se dešava da su roditelji u zabludi, misleći da dete treba da ide na pripreme kako bi što bolje prošlo na testiranju za polazak u prvi razred. Takav pristup samo otežava detetu, jer se boji da će nešto pogrešiti, pa se ne dobiju realni kapaciteti deteta na testiranju. U praksi je to veoma vidljivo jer deca posle svakog odgovora pitaju da li su tačno odgovorili ili kažu „nije mi to mama rekla pa ne znam“, „ne mogu da se setim“, priča Jelena.

U tim trenucima pristup stručnog kadra je od ključnog značaja.

„Naravno i sam pristup pedagoga/psihologa na testiranju je značajan, jer vodi dete kroz test pitanja i kvalitetnom podrškom, hrabrenjem deteta i osmehom dobije najkvalitetnije mogućnosti deteta, koje po samom završetku testa treba da se oseća srećno, uspešno i zadovoljno, da se oseća dobrodošlo u školu i da mu taj prvi zvaničan kontakt sa školom ostane u lepoj uspomeni“, ističe ona.

Jedna od stavki koje se procenjuju tokom testiranja su i porodični odnosi.

„Svaka škola ima formulare koje roditelji popunjavaju pred samo testiranje deteta, u kojima se vidi da li dete dolazi iz potpune ili nepotpune porodice, broj članova u porodici, uslovi stanovanja… Svakako, tokom osmogodišnjeg školovanja može doći do promena u porodičnim odnosima usled raznih faktora (smrt ili teži vid bolesti roditelja, razvod, gubitak posla, selidba, prinova u porodici…) To se naravno prati i ukoliko postoji potreba, pruža se podrška učeniku“, navodi Jelena.

Kako okruženje utiče na detetovu spremnost za polazak u prvi razred?

„Šestogodišnje dete ima uzrasne karakteristike koje odgovaraju zahtevima uključivanja u školu. Naravno, svako dete ima specifične osobine koje su kombinacija naslednih osobina, stečenih navika, veština, znanja i socijalnoemocionalnog statusa, koji su sabrana iskustva iz porodičnog života, iskustva koje je dete sticalo boravkom u vrtiću i širem okruženju – šira porodica, vršnjaci, kontekst u kome je odrastalo. Na primer, ukoliko je porodica deteta na prihvatajući način predstavljala i pripremala dete za polazak u školu, kao nešto što je očekujuće, nešto što je pripremljeno za svako dete njegovog uzrasta u kome će se snaći i gde će imati podršku porodice, dete će pristupiti toj situaciji testiranja bez teškoće. Ipak, ima slučajeva gde roditelji, ne znajući, naprave greške zbog kojih dete oseti nelagodnost ili anksioznost prilikom dolaska u školu na testiranje i u susretu sa nepoznatom osobom, koja stupa u kontakt sa njim sa određenim zahtevima. U tom slučaju, dete će imati teškoću pri susretu sa pedagogom ili psihologom škole, imaće otpor u testovnoj situaciji i neće uspeti da završi zadatak koji se od njega traži. Ipak, moguće je prevazići tu teškoću, u saradnji sa roditeljem koji je u pratnji deteta“, podvlači Dijana.

Kako roditelj treba da pripremi decu za testiranje

„Priprema za testiranje treba da se sastoji u tome da roditelj objasni detetu gde idu, šta će tamo da pričaju i šta će tražiti od njega da uradi. U pripremu za testiranje ne spadaju informacije o pitanjima koja će biti postavljana, a koja nisu poznata roditeljima, i ne treba ih prepričavati kao što se dešava među roditeljima. Pitanja i zadaci na testiranju nisu uvek ista, ali su standardizovani. Ukoliko se pokušava „učiti unapred“, veoma je verovatno da će se dete zbuniti i uplašiti i time će se postići suprotan efekat. Drugim rečima, dete treba da bude opušteno i sigurno pred testiranje, a ne uplašeno. Isto tako, celokupna atmosfera kao i porodična klima utiču na detetov način snalaženja u toj, za njega nepoznatoj situaciji. Ukoliko se dete vaspitava preterano strogo, i prisutne su kazne, dete će takođe biti uplašeno i neće moći da ispolji svoje kapacitete“, akcentuje ona.

Stvari koje dete treba da zna na testiranju

Dijanu smo zamolili i da izdvoji nekoliko saveta za sve roditelje budućih prvaka, a ona navodi vrlo jednostavne preporuke i podatke koje bi roditelji trebalo da pomognu deci da usvoje.

• Svoje ime i prezime i koliko ima godina, adresa stanovanja
• Ime i prezime mame i tate
• Da se obuče i svuče, samostalno jede i pije, služi se priborom za jelo, zna da seče nožem mekano meso, jede viljuškom i kašikom, zna da postavi sto.
• Da se samo istušira, opere zube, obuče pidžamu, namesti krevet, skloni svoje stvari na mesto.
• Da delimično ili potpuno savlada vezivanje pertli, zakopčavanje i otkopčavanje dugmadi.
• Da govori maternji jezik.
• Da učestvuje u kupovini pribora za školu (školska tašna, sveske, knjige, pribor za crtanje i pisanje)
• Da učestvuje u pripremi prostora za školski rad kod kuće
• Da broji do 10 i nazad
• Glasovna analiza reči – da razlaže jednostavne reči na glasove, najmanje do 6 glasova.

Šta dete ne mora da zna na testiranju

Na pitanja šta roditelji misle da bi deca trebalo da znaju, a nije neophodno i zašto, Dijana odgovara:

„Nije potrebno da deca pre škole znaju da čitaju, pišu i računaju. To su znanja koja su predviđena školskim programom prvog razreda osnovne škole, pre toga mnoga deca nisu spremna da ih nauče. Nije potrebna određena količina pesmica, priča i slično. Ta znanja deca stiču u vrtiću, ali koliko i koje je veoma individualno, u vrtiću znaju da odrede koja literarna dela su prilagođena tom uzrastu. Nije potrebno da se obraćaju odraslim osobama sa „Vi“, pre nego što krenu u prvi razred. To će tamo naučiti. Uobičajeno je da se deca obraćaju svima sa „ti“ u predškolskom uzrastu“.

„Sve u svemu, priprema za školu NIJE učenje unapred. Učenje određenih znaja i veština pre nego što je određeno dete spremno za to može naneti štetu detetovom razvoju samopouzdanja i slici o sebi“, zaključuje Dijana.

Izvor: nova.rs

Zašto niko u Srbiji ne govori o tome da nam je svaka generacija dece gora od prethodne dve?, upitao je prof. dr Ranko Rajović na nedavno održanoj tribini na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.

Ranko Rajović, koji je šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, navodi da su rezultati iz njegovog polje rada - neuronauka u vaspitanju i obrazovanju - već 15 godina alarmantni i upozorava da gradska deca sve više ispoljavaju smanjenje dubokih regija mozga na snimcima.

"To podrazumeva smanjenje kognitivnih sposobnosti, što je evidentno kod svake nove generacije. Slabo se govori o tome da je svaka generacija sve slabija i slabija, ona više ne mogu da uče, ne mogu da sede, da pišu, čitaju...", navodi dr Rajović.

Zašto je važno učenje kroz igru

On otkriva da je slična situacija u čitavom regionu.

"U Hrvatskoj prošle godine 4.000 dece nije primljeno u 1. razred, nisu sposobni za školu. To je 10 odsto generacije, a plus je 15 odsto dece primljeno sa dodatnom podrškom. U Crnoj Gori od 103 maturanta, 90 nije položilo prijemni ispit na na Medicinskom fakultetu, a to su najbolji đaci... Pa, mi vi sad recite- jesu li prijemni sve teži i teži ili su deca sve manje sposobna? Pa ovo drugo. Sve je gore i gore...", kaže specijalista.

Alarmantno je to što u Srbiji niko ne zna da mu kaže koliko je to dece kod nas.

"Direktor jednog vrtića u Trsteniku mi je rekao da konstantno upisuju 1.000 dece u predškolsko. Pre 20 god, bilo je dvoje, troje dece sa problemima u razvoju, pre 10 godina oko 15, pre pet godina 30-40, a danas ih je 300", navodi profesor.

Dr Rajović kaže da je jedini motiv deteta igra, što sve manje dece u gradovima praktikuje.

"Da bi učenje bilo kako treba, mora da se aktivira retikularna formacija, to je moždano stablo, koje kada se aktivira, pokreće se i ceo mozak. A kad se aktivira? Kad je nešto interesantno. Da li je učenje napamet interesantno? Pa nije. Ne sme da postoji stres kod dece, a nažalost, danas je škola za našu decu stres. Pitali smo učenike da li vole školu, u prvom razredu svi vole, u drugom skoro svi, u trećem 30 odsto ne voli, a u četvrtom još više. Deci se znoje dlanovi, lupa im srce, to je akutni stres, a šta je mozak - organ za preživljavanje, ako on oseti lupanje, znojenje, šta mu mozak poručuju - pa beži, spasavaj se..", objašnjava naš stručnjak.

Mi im ne olakšavamo ništa, dajte da menjamo metode, poziva on obrazovnu struku.

"Spremamo ih za zanimanja kojih više nema, treba da ih učimo da misle. To je funkcionalno znanje, da uče da povezuju informacije. Učenje napamet je prevaziđeno. Dopamin je najvažnija stvar za učenje, on je fokus.. A dečji mozak do 12 godine, dok sazri, dobija ga jedino kad se igraju. Kad je dete stalno u strahu, aktivira se adrenalin i noradrenalin. Kome je do učenja tada- kada osećaju opasnost", kaže dr Rajović.

Empatija kod dece

Na pitanje kako da škola i roditelji podstiču empatiju kod dece, tvrdi da se zajedništvom stvara empatija, a ako odu u virtuelni svet, tamo je nema.

"Naša deca pokazuju manjak empatije u gradu. Gradska deca koja imaju sve, njima je svaki vikend rođendan. Dopamin jednako detinjstvo, jednako sreća. Ako dobija sve što želi, mozak nauči tako i ako nešto ne može, prag tolerancije ne samo da je nizak, nego ne postoji. Frustracija kod deteta postaje visoka, ono postaje agresivno, misli da je deo sveta, a ono treba da bude deo porodice", podvlači naš sagovornik.

Kaže da postoje medicinski dokazi da mobilni telefon utuče na smanjenje hipokampusa.

"To je hard disk, glavna komponenta mozga, deo hipokampusa formira kontrolu emocija, mi nismo učili da je moguće da se ono smanji. Erik From je pre 50 godina pisao da, ako u to vreme nekom oduzmete radio tri dana, doživeće akutne, psihičke probleme. Isto je danas sa telefonom, samo na tri sata. A šta će biti problem sa kontrolom emocijom za 10 godina, videćemo, možda već i primećujemo. Ako nema kretanja, gradsko dete ima smanjene bazalne ganglije, duboke regije mozga... Više bih voleo da naša deca idu da čuvaju ovce pet dana", poručuje specijalista.

On ističe da mora da se zna šta predstavlja roditelj.

"Roditelji su postali bankomati koji ispunjavaju želje deteta. Gubi se autoritet u školama, i tu je krivica na roditeljima. Roditelj mora da bude autoritet", zaključuje dr Ranko Rajović.

Izvor: blic.rs

Dilema koju mnogi roditelji imaju jeste trebaju li deca da imaju mobilni telefon i kada im ga treba dozvoliti. Terapeutkinja Sarie Taylor kaže da se roditelji često suočavaju s ovom dilemom jer i druga deca imaju mobilne telefone ili jednostavno žele da ih deca koriste jer su sigurniji kada deca počnu da izlaze sama.

Ipak, postoje određene stvari koje treba uzeti u obzir, piše index.hr.

„Važno je prie svega priznati da je svako dete drugačije i da svaki roditelj ima pravo da donese svoju odluku bez osuđivanja“, rekla je Sarie za Manchester Evening News.

Ona je naglasilada i kada roditelji zabrane mobilni telefon detetu, ono pronađu način da ga ima. Zato je bolje sarađivati s decom i pomoći im da se snađu s problemima s kojima će se neizbežno u nekom trenutku susresti.

Ovo su saveti koje Sarie daje roditeljima:

Pomozite deci da izgrade samopouzdanje i samopoštovanje, tako da budu bolja u održavanju ličnih granica.

Naučite ih društvenom bontonu i kako da komuniciraju mobilnim telefonom. Ključno je da kod dece podstičete otvorenu komunikacije kako bi znala da se mogu obratiti roditeljima ako se nešto dogodi i ako im je potrebna podrška.

Pokušajte da vidite stvari iz njihove perspektive. Terapeutkinja ističe da roditelji treba da čuvaju svoju djecu i da imaju zadnju reč, ali da bi komunikacija bi bila bolja djeca bi trebalo da budu uključena u donošenje nekih odluka. Ovo je jako važno ukoliko roditelji pokušavaju da podstaknu samostalnost i odgovornost, jer je to važan deo odrastanja.

Praktikujte ono što i govorite. „Poučavanje djece o ograničenjima i granicama može biti dobar reset i za roditelje“, zaključuje terapeutkinja.

EMOCIONALNA sigurnost u roditeljstvu gradi temelje ljubavi i prihvatanja. Kroz pažljivo slušanje i podršku, roditelji stvaraju okruženje koje omogućava deci da izraze svoja osećanja i da se suoče sa izazovima.

Ova dinamika podstiče ne samo razvoj emocionalne stabilnosti kod dece već i izgradnju snažnog, povezanog odnosa između roditelja i dece. Dečji terapeut Džesika Vander Vir je na Instagramu otkrila šest znakova da roditelji pružaju emocionalnu sigurnost svojoj deci.

Izvinjavaš se

Ako se roditelji izvinjavaju svojoj deci kada je to potrebno, to je znak emocionalne sigurnosti. "Znate da zaslužuju izvinjenje i hrabro se suočavate sa sopstvenim greškama", napisao je VanderVier u objavi.

Pružate podršku u teškim vremenima

U izazovnim situacijama roditelji treba da budu prvi koji će pružiti podršku. Terapeut ističe: „Shvatate da kada se vaše dete suočava sa poteškoćama, potrebna mu je vaša briga. Možete ponuditi utešni zagrljaj, potvrditi njegova osećanja ili se jednostavno postaviti na njegov nivo i pitati šta se dešava.

Ne birate favorite

Važno je da svako dete zna svoju vrednost. Ključno je da roditelji ne stvaraju preferencije među decom, ne etiketirajući jedno kao problematično, a drugo kao „zlatno dete“. Svako dete je jedinstveno i važno.

Ne osuđujete njihova osećanja

Roditelji ne treba da osuđuju osećanja svoje dece, čak i ako ih ne razumeju. Važno je znati da su njihove emocije stvarne i da im roditelji daju prostor da izraze ta osećanja.

Postavljate i pridržavate se jasnih granica

Deca treba da znaju da roditelji neće tolerisati nasilno ponašanje prema drugoj braći i sestrama. Međutim, granice treba postavljati s ljubavlju, doprinoseći detetovom osećaju sigurnosti.

Dajete deci vremena za odmor

Odmor znači više od sna. Roditelji koji svojoj deci pružaju emocionalnu sigurnost daju im vremena da se opuste kada im zatreba.

Izvor: index.hr

Ne zna se kome škola teže pada, deci ili roditeljima, a ni ko se više raduje raspustu. Brojni kreativni saveti i primeri iz škole NTC-a (Nikola Tesla Centar), pokazuju da je rad kod kuće suvišan, kada na časovima učenici uče lekcije kroz njima poznate igre, uz koje im neće biti potrebno mnogo pomoći da savladaju gradivo, o čemu u novoj Mamazjaniji govore poznati doktor Ranko Rajović, autor NTC programa, šef Katedre za obrazovne neuro-nauke na Pedagoškom fakultetu u Kopru, ali i njegov sin Vuk Rajović, doktor hemijskog inženjerstva i koordinator Odseka za nauku u NTC-u.

Iz godine u godinu, svedoče učitelji, sa prvacima u osnovnim školama se sve teže radi, navodi na početku našeg podkasta dr Ranko Rajović. On objašnjava razloge zašto su deca danas drugačija, ali i probleme u tradicionalnom obrazovanju, koje se ne menja, ne ide u korak sa vremenom, iako prema brojnim istraživanjima, već uveliko spremamo decu za neke profesije koje još ne postoje.

Mamazjaniju ćete premijerno gledati svake subote u 20 sati na portalu Zadovoljna.rs, a ova, kao i sve prethodne epizode Mamazjanije na ostalim platformama biće dostupne već u nedelju narednog dana, u 8 ujutro, i to na YouTube kanalu Nova RS i podcast platformama Soundcloud, Castbox, Podcast.rs, Spotify i Stitcher, kada se u pretrazi upiše Nova.rs.

Deca su od najranijeg uzrasta uz telefone i igrice, umesto u parku, na livadi, sportskom terenu, sa loptom, klikerima, lastišem. Rajovići naglašavaju vezu između kretanja i učenja kod dece, koja je neraskidiva. Oni ističu da svako dete želi da uči i nauči, da se pokaže, takmiči i bude dobro u nečemu, a u školi će to postići ako im nastavnici lekcije predaju kroz igru, koja je njima bliska.

Takođe, ističu da je problem današnjeg vaspitanja prezaštićenost dece, koja nemaju nikakvu slobodu, jer su uvek pod nadzorom, a roditelji tu kontrolu vrše i kroz brojne vanškolske aktivnosti kojima se ne vidi kraj i zbog kojih najmlađi nemaju vremena za sebe, a detinjstvo im prolazi - prenosi portal Sombor.info.

Nasilje je nedopustivo.

Roditeljstvo jeste jedan od najtežih zadataka svakog čoveka. Još težim ga čine sve veći zahtevi dece, ali i sve veći zahtevi savremenog društva. A saveti kojim su svakodnevno bombardovani sa svih strana nimalo ne olakšavaju stvari.

Metode u vaspitavanju dece su se promenile, ali na ovim prostorima se još vodi polemika oko one „batine koja je iz raja izašla“, a koju, nažalost, i dalje praktikuju neki roditelji.

Zato valja poslušati dr Vladimira Đurića, psihijatra, koji je na svom Facebooku objavio zašto nikada nijedan roditelj ne bi trebalo da udari dete, čak ni po guzi.

Njegovu objavu prenosimo u celosti:

„Ako nam je potpuno nezamislivo da uopšte i pomislimo…a kamoli da kažemo…ili ne daj Bože zaista i uradimo sledeće… ‘pretukao sam ženu zato što je neposlušna… zato što neće da radi ono što ja mislim da treba… i zato što me je potpuno dovela do ludila…‘

Zašto bi onda to bilo u redu ako umesto žene kao žrtve nasilja ubacimo Dete…

Zato što je manje i slabije?

Zato što ne može da se brani?

Zato što ne može da nas prijavi?

Zato što ne može da ode od nas?

Zato što mu je kao vazduh potrebna ljubav od nas… pa će se stalno vraćati po još… iako mu mi umesto toga nanosimo nezamislivu bol…

Nasilje je apsolutno nedopustivo…

U bilo kom obliku…

A pogoto prema deci…

Ne postoji nijedno jedino opravdanje za to…

Pustite stare priče…

Oko 30% ‘normalnih’ roditeljstava nekada su bila takva da je socijalna služba trebalo momentalno da reaguje… i da spase tu decu… od nasilja i ostalih užasa… koje su se podrazumevale ‘jer svi to tako rade’…

Ne pitajte kako mi psihijatri to znamo…

Da nema roditelja, ne bi bilo ni psihoterapije…

Deca koja su dobijala batine i postala dobri i normalni i uspešni ljudi su to uspela uprkos batinama a ne zbog njih…
Tako da…

Deca su samo deca…

Previše energije… potreba… nemira i emocija… a nedovoljno zreli i razvijeni mehanizmi koji bi to sve zauzdali…razumeli i obradili…
Zato smo im i potrebni mi odrasli kao regulativni i smirujući faktor…a ne kao neko ko nanosi bol…
Zamislite da dodjete kod prijatelja zato što ste uznemireni… plačete… bojite se i ne možete da se smirite… a on vas prebije…
Kako bi vam bilo?

Koliko bi vam to pomoglo?

Ako su deca zaista nesnosno nemirna…treba ih lečiti…
Ili treba da se lečimo mi…ukoliko više nemamo strpljenja i živaca…
Ili postoji hiljadu boljih načina vaspitavanja…

A pogotovo onaj stari i iskonski koji postulira da „deca ne slušaju…već imitiraju“…
I da će se uvek mnogo više postići sa Ljubavlju…Saosećanjem…Razumevanjem… Podrškom i Jasnim Granicama no sa batinama…

STOP NASILJU nad svima…

A pogotovo nad nejakima…

Dobro došla, ljubavi…
Pogotovo prema onima kojima je zaista najpotrebnija…
Nema boljeg ulaganja od tog…
Ni za njih… sada…

Ni za sve nas… malo kasnije…“

Izvor: nova.rs

Zlatni saveti za roditelje.

Skandinavcima se divi svet zbog njihovog pristupa roditeljstvu – pa često od njih možemo da čujemo zanimljive stvari koje su u drugim krajevima planete nezamislive. Ovo su neke lekcije koje možemo da usvojimo od Danaca.

Knjiga „Danski način roditeljstva: Šta najsrećniji roditelji znaju o odgajanju samouverene, sposobne dece?“ autorke Džesike Hohmen može biti izuzetno korisna, pogotovo mladim roditeljima.

Ova knjiga zapravo daje odgovor na pitanje šta Dansku čini najsrećnijom zemljom na svetu i kako danski roditelji odgajaju srećnu, samouverenu, uspešnu decu.

Preispitajte svoja ustaljena pravila i aktivnosti

Naše ustaljene aktivnosti su one radnje i reakcije koje imamo kada smo preumorni da bismo razmišljali i tražili bolji način ili opciju. Jednostavno reagujemo instinktivno, pomalo lenjo, da bismo brzo došli do rešenja. Ustaljene aktivnosti i pravila takođe mogu biti proizvod vašeg sopstvenog odgoja.

Rešenje: Sastavite listu svojih ponašanja i reakcija prema deci kada ste najlošije raspoloženi i pokušajte da shvatite koja među njima vam se najmanje dopadaju pa da ih u svakoj sledećoj prilici kontrolišete. To je mnogo lakše kada ste ih svesni.

Spontana, samostalna igra može učiniti vaše dete manje uznemirenim

Majke često osećaju krivicu jer se ne igraju dovoljno s decom, već umesto toga pokušavaju da, poput hobotnice, obave i kućne poslove i budu dostupne šefu na poslu, ako nešto zatreba. Čini se da Danci mnogo više cene spontanu, samostalnu igru. Vide je kao način za izgradnju detetovog samopouzdanja. Dopuštajući deci da se slobodno igraju sama ili sa drugima, uče ih veštinama snalaženja – kako se nositi sa situacijom, a da mama ne priskače u pomoć?

Osećaj da mogu, da su sposobni samostalno da upravljaju situacijama, poboljšava osećaj kontrole. Tako deca postaju svesna da, zapravo, mnogo toga mogu sama, da im nije potrebna pomoć roditelja. Onda postaju hrabriji da pokušaju više i bolje, a samopouzdanje raste. Dete koje veruje da kontroliše svoj život je manje verovatno da će se osećati anksiozno, jer zna da za neke stvari određuje samo šta će se dogoditi.

Dakle, ne osećajte krivicu što decu puštate da se sami igraju.

Pohvalite trud, ne rešenje

Roditelji u Danskoj fokusiraju se na rad i napor koji je uložen u izvršavanje zadatka, a ne stvarni krajnji rezultat toga. Umesto da razglabaju o tome koliko je pametno njihovo dete kada odlično uradi test, oni će verovatno istaći fokus koji je dete pokazalo da bi dobilo najbolje ocene, a ne same ocene.

Ohrabrivanje rada podstiče kod deteta ispravan način razmišljanja o rastu i razvoju – ne rastem zato što sam dobio peticu, već rastem jer razvijam veštine i mnogo se trudim. S druge strane, deca koja veruju da je jedini dokaz uspešnosti rezultat, smatraće da je inteligencija nešto što ili ima ili nema.

Dakle, prihvatite da će dete možda biti frustrirano teškim zadacima koji zahtevaju mnogo truda. Ali kad savlada zadatak, vi pohvalite istrajnost.

Odvojte ponašanje od osobe

Džesika Hohmen, autorka knjige, kaže da je njen sin imao naviku da se sakriva od ljudi, a ona je svima govorila kako je stidljiv, kako bi ga opravdala. Ponavljajući da je stidljiv iznova i iznova, ona ga je poistovetila sa tim što je radio. A u stvari, on je samo prolazio kroz određenu fazu razvoja.

Da je ustuknula tada, mogla je da problem definiše u pozitivnom kontekstu, rečenicom: „Trenutno uživa u društvu poznatih ljudi“. Roditelji u Danskoj se retko fokusiraju na negativne situacije, već na to da pomognu detetu da pronađu pozitivno rešenje. Ne etiketirajte dete govoreći mu da je stidljivo, smotano, netalentovano. Ne govorite im ni da su loši kad se loše ponašaju, već recite da su oni dobri, ali da njihovo ponašanje nije.

Naučite ih kako da se nose i pokazuju emocije, da biste izbegli pritisak vršnjaka

U društvu izgrađenom na sebičnosti teško je naučiti empatiju. Razgovarajte s detetom o tome kako se oseća lik u crtanom filmu kada se nešto dogodi. Pitajte da li su se ikada tako osećali. Kad jednom razumeju različite emocije, podstaknite ih da to znanje često koriste.

Kako deca postaju starija, moći ćete da objasnite kako svojim postupcima mogu činiti da se drugi osećaju na određene načine. I oni sami. Na primer, davanje cveća mami tokom šetnje je čini srećnom. Jednom kada iskuse te emocije, ređe će dozvoliti da ih spoljni uticaji vode ka donošenju velikih odluka – droga, alkohol, uticaj lošeg društva itd. Znaće da su oni gospodari [svog] emocionalnog odgovora.

Savet: Kad ste srećni ili tužni, dozvolite svojoj deci da vide tu vašu ljudsku stranu. Ako možete, objasnite kako se osećate rečima koje oni razumeju. Onda neka vide kako prevazilazite negativne emocije.

Preusmerite se sa problema umesto da pribegnete ucenama

Ume da bude izuzetno teško ostati smiren kada vaše dete nastavlja da radi nešto o čemu ste već pričali da nije u redu. Međutim, ova knjiga nudi rešenje – izbegavanje problema umesto kažnjavanja.

Džesika Hohmen navodi svoj primer gde se njen četvorogodišnjak stalno svađao sa svojim ocem oko toga gde može da se igra određenom igračkom. Otac mu je rekao da mora biti u svojoj sobi, a sin je hteo da luta po kući. Čula je kako muž ponovo objašnjava uslove koje je postavio, a njihov sin samo odgovara: „Ne“. U tom trenutku je njen suprug razigrano zgrabio igračku i počeo da golica sina, rekavši da se bolje igra njom u svojoj sobi. I sukob je rešen.

Ovakve situacije se lako moglo pretvoriti u ultimatum („Igraj se tom igračkom u svojoj sobi ili se uopšte nećeš igrati njom“). Umesto toga, problem je preusmeren humorom. Poruka je i dalje bila ista, ali nije bilo dreke ili suza. Ovaj savet je najteže primeniti.

Savet: Predložite izlaz iz uzavrele situacije umesto ultimatuma. Pokušajte prvo da budete smiren učitelj i sačuvajte ozbiljnost i strogost za situacije u kojima vam zaista treba, piše Zelena učionica.

Fizičko kažnjavanje deteta nije pravo rešenje za njegovo vaspitavanje, a ruski psiholog Mihail Labkovski je obajsnio koje su posledice ovakvog pristupa detetu.

On je u par rečenica objasnio da fizičko kažnjavanje u ranom detinjstvu dosta utiče na njegovu psihu tokom perioda odrastanja.

"Udaranje nije vaspitavanje, to je samo pokazatelj vaše agresije. Nemogućnost vaše samokontrole. Postoje puno bolje i delotvornije metode, a deca najviše uče iz onoga što vide kod svojih roditelja. Molim vas, pronađite snagu u sebi i shvatite da nije u redu da tučete decu. Moguće je da su i vas roditelji tukli u detinjstvu i sigurno se sećate tih batina kao najbolnijeg iskustva iz detinjstva. Važno je da se naglasi da je ovo vrlo ozbiljna i bitna tema o kojoj se danas premalo govori", objasnio je Labkovski i time uputio apel roditeljima da nikad ne koriste fizičko kažnjavanje.

"Kako biste odgajili dete koje ima samopouzdanje, kao roditelji morate da naučite da živite po svojim pravilima. Ljudi koji ne znaju šta zapravo žele, žive u svojevrsnom haosu koji usput prenose na svoju decu, a to nije dobro", dodao je.

Izvor: sombor.info