Zašto toliko posvećenih, inteligentnih, savesnih roditelja gubi kontrolu i viče na decu?

„Mislim da postajem jedna od dve ličnosti kada su moja deca uznemirena. Ili sam Meri Popins – ljubazna, puna ljubavi, strpljiva – ili sam potpuno netolerantna i sklona vikanju i vrištanju.” — Napisala je jedna zabrinuta majka, a u nastavku prenosimo odgovor stručnjaka za vaspitanje, Dženet Lensburi, koja je objasnila zašto roditelji (pre)često viču na svoju decu.

Ako vičete na svoju decu, niste sami. Zapravo, moje lično empirijsko istraživanje sugeriše da je vikanje postalo nešto poput roditeljske epidemije. Neki to čak nazivaju „novim batinama". Ali, postavlja se pitanje zašto toliko posvećenih, inteligentnih, savesnih roditelja gubi kontrolu?

Roditelji su zbunjeni oko postavljanja granica na nežan način, s poštovanjem
Čini se da roditelji često viču jer su zapravo doneli vrlo pozitivnu odluku da svojoj deci postavljaju granice s poštovanjem, a ne kaznama i manipulacijama. Roditelji se trude da ostanu nežni i ljubazni, a opet je često njihovo ponašanje na iskušenju. Postaju frustrirani, a ponekad čak i uplašeni, osećaju da su izgubili svaku kontrolu bez ikakvog načina da obuzdaju svoju decu. I nije ni čudo! Kad biste pokušali da upijete sve nejasne, protivrečne savete koje ste videli i čuli u vezi s disciplinom i vaspitanjem, teško da bi rezultat bio dobar.

Mnoge od tih teoretskih ideja deluju privlačno i korisno, ali dolaze sa puno pravila šta raditi („ne kažnjavajte, ne nagrađujte, ne kontrolišite, koristite reč „ ne“, očekujte poslušnost, budite autoritativni, itd. “), ali sa vrlo malo objašnjenja kako to i ostvariti.

 Roditelji su zbunjeni

Roditelji ne brinu o sebi i svojim potrebama!
Jednom kada postanemo roditelji, naš se svet u potpunosti menja. Mnogi roditelji u potpunosti zaborave na svoje potrebe, ali i granice, što dovodi do određenih negativnih posledica.

Na primer, u kontekstu odnosa s poštovanjem (što podrazumeva percipiranje vašeg deteta kao celovite osobe i komuniciranje s njom kao takvom), u redu je da vaša beba plače nekoliko minuta dok perete zube. Ostavite bebu na sigurnom, zatvorenom mestu, recite joj da idete i uvek potvrdite njena osećanja kad se vratite. Budući da poštujete detetovu potrebu za predvidljivošću, pretvorili ste ovu aktivnost u uobičajeni deo zajedničkog dana i vaša beba uči da predvidi da ćete ići i vratiti se. Još uvek može da se žali, što je njeno pravo, ali vi joj sa poverenjem dajete do znanja da je čujete i prihvatate njen izraz nezadovoljstva.

 Roditelji ne brinu o sebi

Ako ste osetljiva osoba koja ne može da spava dubokim snom sa bebom u svojoj blizini, ali zajedno spavate jer mislite da tako treba, ne vodite računa o sebi. Svoje dete želite da odviknete od krevetića ili ograničite vašu celonoćnu brigu oko deteta, ali se osećate krivim, ne vodite računa o sebi. Ako treba da odete u kuhinju kako biste skuvali kafu, ali bojite se da ostavite svoju uznemirenu bebu, ne brinete o sebi. U stvari, ako se osećate krivim zbog bilo kog trenutka brige o sebi, verovatno se ne brinete o sebi, piše Belly belly. Ovo su neki od glavnih razloga zbog kojih roditelji zanemaruju uspostavljanje ličnih granica sa svojom decom ili se koriste manipulativnim alatima poput distrakcije (što često dovodi do vike). Drugim rečima, roditelji ne veruju da je dete doista celovita osoba koja može da razume reči i iskreno komunicira.

Roditelji se osećaju odgovornima za osećanja svoje dece
Roditelji se odriču većine svog života za decu, ali nezdravo je (a još manje zdravo za decu) postati roditelj bez ega, zanemarujući svoje potrebe i gotovo poništavajući sebe. Potrebne su nam lične granice, a deci su potrebni roditelji kao primer. To znači imati iskren, autentičan odnos s poštovanjem koji će postavljanje granica deci kroz tinejdžerske godine učiniti jasnim i jednostavnim.

 Roditelji ne mogu da se pomire sa neprijatnim osećanjima zbog detetovih intenzivnih emocija
Roditelji često preuzimaju na sebe vrtlog razočaranja, tuge i besa svog deteta, umesto da budu njihovo sidro i sigurno utočište. Roditelji bi trebalo da razumeju da je za emocionalno zdravlje deci neophodno da se izraze. Ova nezdrava percepcija dece i njihovih osećanja onemogućava razvoj emocionalne otpornosti, stvara potrebu za još više postavljanja granica i iscrpeće vas svaki put kad budete morali reći „ne” ili insistirati na nečemu (što će biti često).

 Niste krivi za detetove intenzivne emocije

Vaše dete treba da se ponaša na takav način da bi se zdravo osamostalilo. Ako se osećate odgovorno za svakodnevne emocije vašeg deteta, nećete biti voljni da postavite iskrene granice, umorićete se i verovatno na kraju vikati … ili plakati, što ni za vašu decu nije zdravo. Jednom kada ispunite osnovne potrebe svog deteta, vaša jedina odgovornost je da njegove emocije prihvatite i potvrdite.

Roditelji imaju nerazumna očekivanja
Roditelji često viču jer očekuju nemoguće. Deca su istraživači. Potrebna su im sigurna mesta na kojima mogu slobodno da se kreću, eksperimentišu, istražuju. Tražiti od mališana da ne trči, skače ili se penje slično je kao i reći: „Ne diši”. Stvorite i pronađite sigurna mesta za igru ​​svoje dece. Nemojte ih izlagati materijalima ili opremi koju ne mogu koristiti kako žele pa se onda ljutite kada se toga ne pridržavaju. Na roditeljima je da izbegavaju situacije koje će staviti strpljenje na iskušenje, nego se potrudite da održite mir i učinite da sve funkcioniše.

 Imajte razumna oečkivanja

Roditelji bespotrebno ulaze u rasprave sa decom
Za raspravu je potrebno dvoje, zato se nemojte ni upuštati u nju. Niste vršnjak svog deteta, vi ste vođa. Dakle, umesto da shvatite lično jedno sasvim zdravo ponašanje svog deteta i krenete sa vikanjem, uspostavite kontakt očima sa detetom i sa punim pouzdanjem recite ograničenje: „Vreme je da opereš zube.” Dajte jednostavan izbor ili priliku za samostalnu odluku.

Rešenje: složite se sa detetovim neslaganjem!
Koliko god ovo za većinu roditelja bilo potpuno kontra-intuitivno, to deluje. Što ste više spremni da se složite sa osećanjima svog deteta dok se mirno držite granica koje ste postavili, to će biti lakše savladati otpor i krenuti dalje. Kako vaše dete može da nastavi da se bori kada vi nećete prestati da se slažete sa njim? Ova roditeljska „bela zastava” empatije će čudesno rastopiti napetost između dece i roditelja. Nakon što prepoznate da je otporno, impulsivno, nepoželjno ponašanje vašeg deteta zapravo samo neugodan zahtev za vašu pomoć, verovatno ćete lakše prestati da vičete zbog toga.

Izvor: miss7mama.24sata.h