Puštanje bebe da plače protivi se roditeljskom instinktu

Roditelji imaju podeljen stav o ovoj temi. Šta je ispravno s vašeg stanovišta i može li se primeniti neko opšte pravilo?

Nedavno se pojavilo istraživanje prema kojem je metoda „neka se isplače i tako uspava” sasvim u redu. Problem kod ovog istraživanja je u tome što je rađeno na vrlo malom uzorku od svega 43 bebe. Takođe se bavilo kratkotrajnim efektima metode, ne vodeći računa o sada već dobro poznatim saznanjima o načinima na koji deca doživljavaju i ispoljavaju stres.

Tako recimo, neka deca koja doživljavaju izrazito visok nivo stresa i trpe fiziološke promene (ubrzani rad srca, nepravilno disanje), mogu se povući u sebe i ne izražavati svoje emocije, dok recimo ona koju neko teši, iako su pod stresom, ne trpe fiziološke posledice.

Produženo plakanje izaziva fiziološke promene

Tako je dr Margot Sanderlend kroz dugogodišnji rad s decom u Centru za mentalno zdravlje dece u Londonu ustanovila da produženo plakanje kod beba izaziva fiziološke promene. Tako recimo dolazi do povišenog krvnog pritiska, nepravilnog rada srca, nepravilnog disanja, pada imunološkog sistema te smanjenja lučenja hormona rasta. Osim ovih reakcija, smatra da se razvijaju i psihološki problemi koje se ispoljavaju tek kasnije u životu u vidu nemogućnosti nošenja sa stresom ili pak nemogućnošću ostvarivanja emotivnih veza. Prema njoj, prestanak plača ne znači da se beba i smirila, već da je došlo do procesa koji zove „Protest, očaj, otuđenost”. Odnosno, s bebinog stajališta – „zašto da plačem kada me niko ne čuje i nikome nije stalo do mene”.

Neonatolog Hauard Čilton pak smatra da u prvim mesecima života beba mora uspostaviti emotivnu vezu s roditeljima, proceniti koliko se može pouzdati u njih te spoznati koliko je željena i voljena. Ovo je i vreme kada beba uči od roditelja o novoj okolini i kako se nositi sa stresom. Stoga ostavljanje bebe u mračnoj sobi da se uspava plakanjem stvara osećaj nepoverenja i nesigurnosti.

Plač je sinhronizovan s reakcijom roditelja

Pedijatar i stručnjak za dečji razvoj dr Harvi Karp smatra da bebama treba jako puno fizičkog kontakta i pažnje jer im je to neophodno za psihički i fizički razvoj. Mozak tek treba da prođe kroz ogroman razvoj i opremljen je onim osnovnim za preživljavanje, odnosno refleksima. Jedan od njih je i plač.

Koliko je važan govori i činjenica da je sinhronizovan s reakcijama roditelja. Kada beba plače, roditeljima srce počne ubrzano da radi, povisuje se pritisak, znoje se dlanovi i steže se želudac. Preciznije, aktiviraju se instinkti i imamo potrebu da zadovoljimo njene potrebe. Baš zato je tako teško ostaviti bebu da plače jer to ide protiv roditeljskih nagona koji pomažu da joj osiguramo ono što joj je potrebno. S tim da je bitno naglasiti da bebe nikada ne plaču bez razloga, već zbog gladi, žeđi, umora, boli, neke neugode ili straha.

Ostavljanje bebe da se plačem uspava ima za posledicu izražen strah od odvajanja, probleme sa uspavljivanjem i spavanjem. Kod te dece se u kasnijoj dobi javljaju problemi s kontrolisanjem emocija i problemi u socijalizaciji.

Da bi se sve to izbeglo i da bi se razvili zdravi porodični odnosi koji se temelje na razumevanju i poverenju između roditelja i dece, treba ih graditi od samih početaka. Ponekad je teško i iscrpljujuće zadovoljavati bebine potrebe, ali ako ih osluškujete i ako roditelji slede svoje instinkte, njihova nova uloga će im biti puno lakša.

Izvor: www.klokanica.24sata.hr