Prve igre za bebe

Igra je suština detinjstva. Dete je ozbiljno skoncentrisano i ulaže puno truda u igru. To se vidi svaki put kada se posveti nekoj slobodnoj aktivnosti bez određenog cilja osim onog da se prate sopstveni nagoni.

Dete u igri otkriva i upoznaje svoje telo, predmete i prostor oko sebe. Ono se zatim usavršava i igra postaje kompleksnija jer uključuje fantaziju. Dete može da provede sate u razgovoru sa svojim lutkama kreirajući svaki put nove situacije.

Čemu služi ova igra? Važno je da zapamtite da igra nije nikada gubljenje vremena i da je ne treba nikada potcenjivati. Puno roditelja želi da “ispuni vreme” detetu organizovanim aktivnostima i kupovinom “inteligentnih” igračaka za “usavršavanje” različitih veština koje, međutim, ne ostavljaju prostora za upotrebu mašte.

“Igra je najozbiljnija aktivnost detinjstva”- Montaigne

Ovo je najveći paradoks jer upravo velika upotreba mašte i kreativnosti pruža deci priliku da u detinjstvu nauče i vežbaju veštine važne za ceo život.

Prve igre za bebe
Igranje je, uz ishranu i san, jedna od prvih aktivnosti deteta. U prvim mesecima života dete se igra sa mamom, njenim grudima, kosom, rukama. Igra se sa svojim telom, sisa palac, posmatra svoje ruke, pokušava da stavi nogicu u usta. Igra se i sa stvarima koje nađe oko sebe i prvim igračkama okačenim o krevetac. I sve to vreme izgleda kao da otkriva nešto važno – šta je to?

Na ovaj način ono počinje da otkriva sebe. U početku misli da su roditelji (pre svega mama) samo njegov produžetak i da ono može da upravlja njihovim pokretima dok ne otkrije da reakcije roditelja i predmeta ne odgovaraju uvek njegovim željama. Ono polako otkriva delove svog tela i oko 9. meseca stvara svoju sliku u glavi koju zatim presrećno ugleda i u ogledalu.

Igra u ogledalu je prava strast svakog malog deteta. Naime, dete u ogledalu vidi “drugo dete” slično sebi koje ga gleda pravo u oči i čiji pokreti savršeno odgovaraju njegovim. I tako počinju ove prve igre pred ogledalom, pune osmeha, poljubaca, sakrivanja i maženja. Sve ove jednostavne radnje zabavljaju dete koje traži tog malog “druga” sve dok mu jednog dana ne sine “pa to sam ja!”.

Stavljanje svega u usta. I ovo je omiljena igra mališana kada počinju da se kreću i osvajaju svoju autonomiju. Ova igra doprinosi razvoju motorike i čula. Dete isprobava svoje pokrete i hvata predmete, prinosi ih ustima, dira, ispituje.

Impuls stavljanja svega u usta odgovara prvoj fazi razvoja deteta, tzv.oralnoj fazi u kojoj dominira sisanje. Upravo ustima i jezikom dete može da shvati da li je neka stvar “dobra” ili ne.

Na roditeljima je da detetu stave do znanja šta sme a šta ne sme da “proba” i upozna. Najlakše je ukloniti sve opasne predmete iz detetove okoline i na taj način smanjiti broj izrečenih “ne” koji mogu da blokiraju detetovu radoznalost – osnovu intelektualnog razvoja i sposobnosti učenja. Previše zabrana za malo dete znači zabrana učenja, otkrivanja i shvatanja.

Bacanje stvari na pod. Čim uhvati neku igračku ili predmet, dete ga odmah “lansira” u pravcu poda. Da li je i ovo igra? Da li mu i bacanje pomaže u učenju?

Dete ovde nije skoncentrisano na odnos sa roditeljima već na eksperiment koji obavlja. Kao pravi naučnik ono instinktivno ispituje naučni princip dokaza i bezbrojnih provera.

Roditelji očajavaju kada dete, po stoti put, nakon što su mu strpljivo dodali bačeni predmet, opet ponovi isto lansiranje – svo srećno. Izgleda kao izazivanje i ispitivanje njihovog strpljenja ali nije tako. Dete ovde nije skoncentrisano na odnos sa roditeljima već na eksperiment koji obavlja. Kao pravi naučnik ono instinktivno ispituje naučni princip dokaza i bezbrojnih provera. Ono uči dva važna principa: odnos između uzroka i posledice (koji se odnosi na njega samog i na njegove pokrete) i zakon gravitacije koji se odnosi na materiju. Bacanjem predmeta dete shvata da ono može da postane uzrok nekog događaja i da može da “promeni svet” oko sebe. Ono se međutim pita “da li je baš tako” i zato proba bezbroj puta.

Jedina stvar koju možete da uradite je da uklonite opasne predmete, da obezbedite stepenice, ograde i prozore (kada dete želi da proširi vidike i van neposredne okoline ova mesta postaju veoma opasna). Ako ste preduzeli sve neophodne mere možete da se opustite. Sve će proći relativno brzo. I stavljanje stvari u usta i lansiranje predmeta nestaju skoro potpuno kada dete od malog naučnika postane istraživač fantazije. Ono će tada početi da koristi igračke ne samo za eksperimente vezane za pitanja fizike već i za stvaranje priča i situacija uz pomoć imaginacije, želja i osećanja.

Koja je omiljena igra vaše bebe?

Izvor: NajboljaMamaNaSvetu