Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre

Da bi se izbegli govorni poremećaji, s decom treba što više razgovarati, voditi ih tamo gde ima više i dece i odraslih. Veoma je važno da dete sluša pravilan izgovor, a ne da mu se tepa, kaže logoped Bojana Vulić.

Kada dete kasni s progovaranjem ili izgovaranjem glasova, roditelji su često skloni da se pred sobom ali i pred drugima teše i opravdavaju time da je njihovo dete samo lenjo i da će se stvari popraviti same od sebe. Međutim, takav pristup, ukazuje logoped Bojana Vulić, vlasnica centra „Spik ap“ u Beogradu, nije dobar pošto ćutanje ili mucanje mogu da znače da dete ima problem u razvoju jezičkog sistema, sluha ili motorike koji zahteva stručnu pomoć.

Roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje se da se obrate psihologu ili logopedu.

POSLEDICE ZA CEO ŽIVOT

Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre jer oni mogu da ostave i brojne psihološke posledice. Deca vrlo lako osete kada se po nečemu razlikuju, a kada imaju govorni problem, nemoguće je da to ostane neprimećeno. Zato se često povlače u sebe, postaju stidljiva i nesigurna. A sve to može da se reši s nekoliko logopedskih tretmana.
– Recimo, šuškanje petogodišnje devojčice možda može da bude simpatično, ali ako se na vreme ne ispravi, postoji veliki rizik da je druga deca počnu zadirkivati kada pođe u školu. Ona će zbog toga sigurno patiti i biti nesigurna. Izbegavaće sve situacije u kojima bi trebalo javno da nastupa, a možda baš ima talenta za glumu ili bi bila vrstan profesor – objašnjava Vulićeva.

ČETIRI RAZLOGA ZA UZBUNU

Na sporije progovaranje i nepravilan izgovor može da utiče i način ishrane, kaže Bojana Vulić. Ona objašnjava da se zbog brzog tempa života maloj deci sve češće daje mekana hrana koju ne treba žvakati, kao što su razne kašice i hrana iz flašica. Na taj način mališani se kasno navikavaju da žvaću, piju na slamčicu i iz čaše.

– A upravo tako se vežba motorika jezika, usana, obraza, organa koji su nam neophodni za govor – kaže naša sagovornica.

Ona navodi nekoliko situacija kada treba hitno reagovati kako bi se što pre utvrdio uzrok poremećaja i u skladu s njim pomoglo detetu. To treba uraditi kada:
– dete ne gleda u vas kada mu se obraćate (ovde se misli na kratkotrajnu pažnju, a ne na to da li je usredsređeno na priču o Ivici i Marici od početka do kraja)
– dete vas ne razume (ako je u prostoriji lopta, a vi pitate „gde je lopta“, neće se prema njoj okrenuti sve dok na nju ne pokažete rukom)
– dete ne pokušava da govori, ne ponavlja za vama reči ni u igri, a ako nešto želi od vas, isključivo se služi gestom ili vas vuče za rukav
– dete govori, ali vrlo nerazumljivo i kao da vas ne čuje ako vas istovremeno i ne gleda

Posle drugog rođendana alarmantnim situacijama se osim ove četiri smatra i uporno mucanje, a kod dece starije od tri godine i izgovaranje reči i rečenica bez poštovanja pravila maternjeg jezika.

SVI PRIČAJU, ON ĆUTI

Najčešći govorni poremećaji, ističe naša sagovornica, jesu kasno progovaranje, nepravilan izgovor glasova i mucanje.

Kada je o kasnom progovaranju reč, ona kaže da nema jedinstvenog pravila kada dete treba da progovori. Zato roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje da je bolje da se obrate psihologu ili logopedu da vide o čemu se radi nego da paniče upoređujući svoje dete s njegovim vršnjacima.

– Svako dete je priča za sebe. Iz brojnih razloga razlike među njima mogu da budu ogromne tako da se događa da od dvoje dece istog uzrasta jedno tepajući izgovara svega par reči, a drugo uveliko sklapa rečenice – ukazuje ona.
Prema njenim rečima, dosta dece u uzrastu između dve i pet godina muca više ili manje, s tim što se u najvećem broju slučajeva mucanje spontano izgubi, a kod neke dece ostane.
– Hoće li mucanje prestati, mnogo zavisi i od ponašanja okoline. Ponekad je potrebno samo ignorisati mucanje, ponekad izbegavati situacije koje dete uznemiravaju. Pogrešan pristup može da dovede do još većih problema i, da ne bi napravili grešku, za roditelje je najbolje da se posavetuju s psihologom ili logopedom – smatra Vulićeva.
Roditelji, navodi ona, mogu dosta da učine da do ovih poremećaja ne dođe tako što će puno pričati sa svojim detetom, upućivati dete da što više vremena provodi u društvu druge dece i odraslih. I što je veoma važno, da ne tepaju detetu, već da pravilno izgovaraju reči. To će i njemu pomoći da i samo pravilno govori.