Kako da znam da li moje dete ima problem u senzornoj integraciji ili je “samo trapavo”

Individualne razlike u načinima kako deca obrađuju senzorne informacije ne znače da postoje teškoće u razvoju ili učenju. Bolje razumevanje senzorne integracije i samoregulacije može da omogući roditeljima i odraslima koji se bave decom da pomognu bebi i malom detetu u što boljoj interakciji sa okruženjem.
Ako deca imaju problem u samoregulaciji, uočavanje teškoća senzorne integracije može da pomogne da se pronađe pravi način kako pomoći u rešavanju problema.
Da bi smo našli pravi ključ posmatramo kako dete obrađuje senzorne informacije koje prima i prevazilazi teškoće i kako reaguje na promene u okruženju. Zato moramo da posmatramo dete tokom vremena i u različitim situacijama. Zahtev mora da bude primeren kako fizički, senzorno tako i socijalno da bi smo videli resurse deteta i kapacitete sa kojima ulazi u interakciju.

Motorna kontrola ili senzorna modulacija

Ako dete ima problem sa motornom kontrolom verovatno će to pokazati u skoro svim situacijama i kroz neko vreme isto, ali ako nekada nešto može da izvede a nekada ne može, treba razmotriti mogućnost postojanja teškoća u senzornoj modulaciji. To može da znači da uspešnost zavisi više od okruženja nego od samog deteta. Često na pregledu dete ne pokaže da nešto ume da radi dok roditelji navode da je kod kuće u tome uspešno.
Roditelji moraju da znaju da ako je kod kuće dete nešto uradilo a to na pregledu nije pokazalo, da to nije dovoljno da se smatra da dete izvodi određenu aktvnost, jer samo jednom urađeno ili povremeno ne znači da je nešto naučeno, naročito nije generalizovano.
Ako dete pokazuje teškoće samo u jednoj oblasti razvoja važno je da to dodatno ispita stručnjak za tu oblast jer neujednačen razvoj nije dobar isto koliko i kašnjenje u razvoju.
Senzorna integracija je proces kroz koji dete organizuje senzorna iskustva, tako da testovi i procedure koje na jednostavan način mere da li je dete sposobno ili nije sposobno da demonstrira izvođenje specifičnih veština ne može nam dati informaciju o funkcionisanju senzornih sistema, kako dete prima, njegov mozak obrađuje i daje odgovor na specifične senzorne informacije.
Nije dovoljno da dete napravi kulu od onoliko kocki koliko se očekuje za njegov uzrast. Dok to radi posmatramo njegovu pažnju, konstantnost u rešavanju zadatka, gledamo na koji način hvata kocke, kako rešava probleme i druge elemente koji govore o kvalitetu izvođenja aktivnosti. Takođe gledamo da li se javlja uzbuđenje dok to radi ili mehanički ređa kocke, da li deli osećaj uspešnosti sa drugima.
Roditelji imaju najbolji uvid u kapacitete deteta za senzorno procesiranje u prirodnim situacijama, tokom igre i u funkcionalnim aktivnostima. Kako se ponaša u slobodnoj igri, za stolom, tokom kupanja, oblačenja u struktuiranim i nestruktuiranim aktivnostima sa vršnjacima. Takođe su bitne informacije o međusobnoj interakciji i periodima između dnevnih aktivnosti.
Teškoće u izvođenju aktivnosti mogu da se pojave i zbog lošeg uklapanja između detetovih senzornih potreba, dostupnih resursa za samoregulaciju i zahteva okruženja. Dete koje ima slabu pažnju za vreme igre može da odreaguje ne zbog unutrašnje impulsivnosti već zbog preterane stimulacije (jako svetlo, prejak zvuk, prevelika aktivnost u prostoru). Česte preterane stimulacije se odražavaju na detetov razvoj i učenje.
U prestimulativnoj sredini nakon nekog vremena pošto se senzorne informacije gomilaju, dete će u jednom trenutku pokazati da je preplavljeno. Dete koje je taktilno preosetljivo više će reagovati na dodire na kraju dana nego na početku. Ako ima visok prag podražljivosti reagovaće kasnije ali je moguće da zbog kumulativnog efekta brzo bude preplavljeno.
Uticaj senzornih informacija nije uvek jasno vidljiv, roditelji često govore da njihovo dete nije preosetljivo, da ga oni maze, ljube, dodiruju i da ono to voli ali po podne i uveče je nervozno, baca igračke, plačljivo je, uveče dugo ne može da se uspava, noću se često budi. Zato je važno naći vezu između detetovog ponašanja i prethodnog podjednako važnog senzornog iskustva.
Ukoliko je dete visoko pobuđeno, verovatno će na okruženje odgovoriti na hipersenzitivan ili disorganizovan način. U protivnom, sa niskom pobuđenošću imaće hiposenzitivan odgovor. Kod dece sa problemom u senzornoj modulaciji biće i jednih i drugih reakcija, tako da će na istu senzornu informaciju jednom da odreaguje preterano a drugi put nedovoljno u zavisnosti od okruženja ali i od senzornog iskustva koje je prethodilo situaciji. Ovo je još jedna stvar koja zbunjuje roditelje jer smatraju da ako je dete na nešto preosetljivo da će to uvek i da pokaže na isti način.

Da li će i kako odreagovati može da zavisi od:

Stepena stimulacije iz okruženja
Detetovog trenutnog emocionalnog stanja, opšteg nivoa pobuđenosti, veština suočavanja i postojećih resursa
Akumulacija senzornog izgrađivanja
Sposobnosti roditelja/staratelja
Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje

Velika briga roditelja danas je kada primete kod deteta stereotipije. Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje može da služi različitim funkcijama, zavisno od detetovog trenutnog senzornog praga.
Dete koje je u datom momentu hiperreaktivno (sa niskim pragom na senzorne inpute) može da koristi tapšanje rukama da bi povećalo selektivni fokus i isprobalo ostatak vizuelnog okruženja. Ishod može da bude smirujuć i organizovan.
Dete koje je hiporeaktivno (sa visokm pragom na senzorne inpute) može da koristi isti oblik ponašanja kako bi povećalo pobuđenost i aktivaciju.
Treće dete može da koristi tapšanje rukama kako bi se oslobodilo tenzije.
Praktičari senzorno-integracijske pedagogije moraju da koriste svoja znanja o procesima senzorne integracije da bi razumeli ove stereotipne mehanizme i rituale i da roditelje informišu o tome.

Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut

SI pedagog, SI Baby terapeut

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs