Jesper Juul: Kako pametni telefoni i tableti izgladnjuju naša srca?

Jesper Juul, poznati danski pedagog i porodični terapeut objašnjava kako korišćenje pametnih telefona deluje na naše odnose te predlaže eksperiment koji svako može provesti u svojoj porodici.
Ovaj tekst inspiriran je istraživanjem koje je u proleće 2016. provela danska televizija. Istraživanje je obuhvatilo 1600 trinaestogodišnjaka, učenika 6. razreda i podednaku grupu roditelja. Kao i mnoge druge stručnjake, roditelji me često pitaju koje su posledice korištenja pametnih telefona i tableta za dečje socijalne veštine i za razvoj njihovog mozga.
Budući da neuronaučnici iz mnogih zemalja još uvek obavljaju različite rezultate, mišljenja i preporuke, ja ću se osloniti na svoju ekspertizu i znanje koje je povezano s prirodom i kvalitetom odnosa u porodici, a na pisanje ovog teksta podstakla me snažna doslednost u razmišljanju i iskustvu mladih i roditelja u Danskoj.
Elektronske naprave nazivam “članovima porodice” jer odvlače puno pažnje i doslovno menjaju kulturu porodičnog života na načine koji su nezdravi za odnose utemeljene na ljubavi – odnose između odraslih, braće i sestara te roditelja i dece.
Prema zaključcima spomenutog istraživanja, većina dece školske dobi navodi da im nedostaju roditelji i da bi voleli provesti zajedno više neometanog vremena. Isto su želeli i roditelji, a prilično sam siguran da bismo takav odgovor dobili i od partnera. Istraživanje je provedeno u pravo vreme jer dolazimo do tačke u istoriji gde većina mladih odraslih ljudi neće više moći uporediti svoje iskustvo u porodici pre i posle pametnih telefona.
Iz bezbroj razloga većina odraslih se uverila da njihov život treba pratiti tempo pristiglih e-mailova, poruka, postova i sms-ova i čini se da poslodavce, prijatelje i poslovne saradnike veseli što mogu očekivati da smo dostupni 24 sata, sedam dana u nedelji. Isto vredi čak i za malu decu i njihove društvene mreže. Ove spoznaje sada predstavljaju činjenice i one su ozbiljan problem – u toj meri da moramo promeniti svoj način razmišljanja.

Odnosi među odraslima

Pre desetak godina odrasli su korišćenje mobilnih tokom privatnih poseta, sastanaka i obroka smatrali uznemirujućim, frustrirajućim i nepristojnim. Danas se malo ko oko toga uzbuđuje, a i kada se neko uznemiri većina mladih ljudi (do 50 godina) takve reakcije ignoriše.

To jednostavno nije cool i staromodno je.
Svaki bliski odnos utemeljen na ljubavi treba kontinuitet i neometano zajedništvo – da bi rastao, razvijao svoje nijanse i jačao – baš kao što svaka biljka treba hranjive tvari.
U tome nema ništa novo: znamo od parova koji su zajedno sedam i više godina da se osećaju udaljeno, nesrećno i frustrirano ako se povezuju samo onda kada postoje problemi ili kriza; a još se lošije osećaju kada ti “hitni susreti” nisu mogući ili su prekratki i usmereni samo na traženje rešenja.
U takvim uslovima obe strane uslovima prazninu i besmisao. “Funkcionišemo prilično dobro, ali ne živimo”, kažu.
Nije čak toliko bitno zašto nema dovoljno kontinuiteta i neometanog zajedništva. Pre pametnih telefona razlozi za to su bili TV, stres zbog posla, perfekcionizam, obaveze izvan porodice, hobiji itd. Svi ovi faktori – uključujući današnje pametne telefone i tablete nisu stvarni razlog za gubitak bliskosti i smisla u odnosima koji su nam važni.
Razlog je unutar našeg uma i to je dobra vest, jer znači da sami možemo nešto promeniti bez obzira na to šta drugi odluče. To je ono što mnogi parovi naprave kada jedan partner oboli od karcinoma; kada im je život, ili način života ugrožen, ili se ne može nastaviti kao do tad iz nekih drugih razloga. Život nadomak smrti često pouči ljude da puno inteligentnije biraju.

Deca

Ovo je opis onoga što se sve češće događa u onih nekoliko sati koje deca svakodnevno provode s roditeljima: Deca žele pitati nešto svoje roditelje, žele im nešto ispričati ili žele odgovoriti na nešto što su roditelji upravo ispričali i vrlo često dobiju odgovor: “Oprosti dušo, moram se javiti”; “Oprosti, žao mi je, upravo sam dobila mail sa posla na koji moram odgovoriti… Treba mi manje od minute, obećavam!”; “Možeš li molim te pričekati minut… trebam…”; “Oh, oprosti, zaboravila sam ugasiti mobilni i sada moram odgovoriti.”
Kratkoročno, ova ponašanja frustriraju decu. Suprotno uverenju mnogih odraslih, deca se ne “osećaju odbačeno”. Takav osećaj ne postoji. Kada odrasli kažu da se osećaju odbačeno to je zato što osećaju nešto zbog čega misle da su odbačeni. No deca ne procesuiraju intelektualno svoje osećaje na ovaj način. Kada ih roditelji odbiju, oni su jednostavno tužni, razočarani, ljuti no kao i uvek – deca počinju sarađivati s ponašanjem roditelja (prilagode se). Prvo odustaju i nadaju se, a onda se povuku i prestaju se truditi. U dobi od otprilike tri godine deca počinju kopirati ponašanja odraslih i usmeravaju se na vlastite ekrane – tablete, TV, a kasnije na pametne telefone.
Kada deca iz spomenutog istraživanja kažu da im nedostaju roditelji taj osećaj je koktel nekoliko različitih emocionalnih reakcija i za njih je to značajno iskustvo koje ih oblikuje:

Osećam se bespomoćno

Deca se osjećaju bespomoćno jer puno priča i osećaja koje bi voleli podeliti sa svojim roditeljima jednostavno ne mogu izraziti zbog stresa koji je izazvan nedostatkom vremena, a ono što im je potrebno je osećaj sigurnosti, bliskost, povjerenja i aktivna, podržavajuća empatija. Čak i kada se osećaju ovako bespomoćno, deca vjeruju da njihovi roditelji znaju najbolje i slede njihovo vođstvo.

Zbunjen/a sam

Svaki put kada roditelj prekida kontakt čak i na minutu-dve, detetove misli odlutaju i tok svesti je ometen. Loše “kratkoročno pamćenje” kao posledica često frustrira roditelje i oni zaključuju da u stvari to što su zajedno radili i nije bitno. Osećaj zbunjenosti kod dece prerasta u osećaj da su glupi.

Ne mogu ti verovati

Deca prilično tačno primećuju da je roditelju nešto drugo važnije od njih samih. To iscrpljuje i ometa njihov razvoj i šteti vrlo osetljivoj samosvesti čiji je najvažniji i najranjiviji deo osećaj da imaju vrednost u životu svojih roditelja. Bez obzira koliko puta roditelji dosledno ponavljali “volim te”, pronalazili izgovore i romantična obećanja za budućnost (poput “Iskupiću ti se”), šteta je napravljena. U ranom detinjstvu deca će poverovati tim rečima što će ih dovesti do tačke kada počinju sumnjati u svoje osećaje i time je odsečen još jedan veliki komad njihove samosvesti.

Usamljen sam

Tokom svih 10 do 12 godina, koliko traje ovaj proces učenja, deca se osećaju usamljeno svaki put kad njihovi roditelji odaberu dati prednost svom pametnom telefonu i za mnogu decu ta usamljenost definše njihovo postojanje i u drugim društvenim kontekstima.
Kod dece pre puberteta to najčešće rezultira opštem gubitkom poverenja i nade da će bilo koja odrasla osoba posvetiti vreme da ih posluša i pomogne im da shvate kako su i ko su oni. Kad nastupi pubertet, povući će se iz porodičnog života i bliskost, uvažavanje i razumevanje početi tražiti negde drugde, često i putem društvenih platformi na internetu. Iz iskustava s telefonskih linija za decu u dobi od 6 do 16 godina znamo da je puno dece došlo do zaključka kako njihovi roditelji nemaju vremena sesti s njima. To nije nužno objektivna istina, no to je njihovo iskustvo i zaključak.

Mladi odrasli

Psiholozi i savetnici koji rade sa srednjoškolcima i studentima i drugim mladim ljudima između 16 i 25 godina izveštavaju o brzo rastućem broju mladih koji su usamljeni, depresivni, pate od anksioznosti i društvenih fobija, koji su takođe autodestruktivni.
Ovi mladi ljudi uopšteno govore kako se od ranih godina osećaju otuđeni od svojih roditelja i ta izolacija uskratila im je mogućnost osećanja i izražavanja onoga što se u njima događa. Mnogi od tih mladih ljudi sada već i sami postaju roditelji i najverovatnije će te nedostatke preneti i na svoju decu, što će dovesti do zastrašujućeg porasta broja dece i odraslih s ozbiljnim mentalnim zdravstvenim problemima.
Propisivanje antidepresiva tim mladim ljudima kontradiktorno je kao i kontraproduktivno. Usamljenost i tuga mogu izgledati poput depresije, no to nije isto. Antidepresivi ne čine ništa osim što smanjuju nelagodu i sprečavaju pacijente da se sa situacijom suoče na zdrav način. Deca i mladi kažu da se od lekova osećaju bolje, no to na nijedan način ne dokazuje da zaista jesu bolje. Lekovi su slab zamena za bliske odnose, a odnosi koji se stvaraju pod uticajem antidepresiva su površni i kratkotrajni.

Trebamo novi način života

Tokom zadnjih 4-6 godina u nekim su se zemljama radili eksperimenti gde se deci zabranilo korišćenje pametnih telefona u školama, a porodice su pokušale živeti bez njih nedelju ili mesec dana i više.
Pozitivne povratne informacije od svih starosnih grupe bile su neverovatne. Poboljšao se školski uspeh, a roditelji i deca su bili oduševljeni i brzo su se zakačili za sve što su mogli raditi zajedno. Ovo iskustvo i rastuća svesnost da nam naš tempo života i prioriteti ne čine ništa dobro daje mi nadu da je velika promena načina života moguća.
Naravno, svaka porodica će morati stvoriti svoju kulturu i pravila, ali molim vas imajte na umu da cilj ovog projekta nije zaštititi decu od mogućih oštećenja mozga, nego postići bolju kvalitetu porodičnog života, bliskosti i intimnosti. Reč je o tome da budete pristupačni i dostupni svojima najbližima, umesto da ste stalno dostupni svima drugima.
Nemojte čekati da iz naše bede proizađe novi trend – udružite se sa svojom decom i drugim porodicama s kojima ste povezani i odlučite se na dvonedeljni eksperiment. Nakon dve nedelje procenite, prilagodite i pobrinite se da svi znaju da su tri meseca minimalno probno razdoblje. Podelite svoja iskustva na Facebooku i drugim društvenim mrežama i pomozite stvoriti trajni pokret.

Ovo su moji predlozi:

Ceo jutarnji ritual je zona bez telefona i isto se pravilo odnosi na vreme od pola sata pre večere do odlaska dece na spavanje. U hodnik stavite lepu kutiju u kojoj će svi ostavljati i puniti svoje telefone tokom vremena bez telefona.
Neka svi telefoni budu ugašeni od odlaska na spavanje do polaska u školu i na posao sledećeg dana.- Svi obroci su vreme bez telefona, uključujući obroke u restoranima, kao i vreme dok čekate da vam posluže hranu. (Ti minuti su idealni za uspostavljanje kontakta i bliskosti nakon razdoblja odvojenosti.)
Ako dopustite korišćenje telefona i tableta tokoom čekanja, poruka je: okupili smo se samo kako bismo jeli i napunili hranjivim materijama naša tela, a ne srce i dušu. (Imajte u vidu da deca mogu otvoriti svoje srce tokom istraživanja, ali često ne mogu sa svojim roditeljima, ili mogu tek kad je već skoro prekasno.)
Roditelji i parovi se mogu dogovoriti u kojim situacijama se pametni telefoni i tableti mogu koristiti, ali trebaju biti ugašeni barem tokom zajedničkih obroka i spavanja, bioskopa, izleta i slično.- Svakako obavestite prijatelje,porodicu, kolege i zaposlene da više niste dostupni celo vreme i pomozite deci da učine isto ako je potrebno.
Sudeći po izveštajima koje smo dobili od porodica koje su već napravile nešto ovakvo, znamo da je važno da roditelji preuzmu vođstvo, posebno tokom prva tri meseca, a to uključuje redovno praćenje svačijih potreba i rasporeda. Nakon dva-tri meseca deca postanu najuvereniji provoditelji plana i često inspirišu prijatelje na ponovno mešanje elektronskih karata u svojim porodicama.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs