Velika Iluzija roditeljstva – deca moraju da budu srećna
Roditeljstvo današnjice odlikuje veliki trud i želja da se dete zaštiti od nezadovoljstva, razočaranja ili bilo kakve frustracije. Dovoljna je samo naznaka nezadovoljstva da bi roditelj potrčao da izgladi situaciju.
Namera je opravdana, jer niko ne želi da mu dete pati, ali posledice neprekidne zaštite štete detetu u odrastanju. Naime, mnogi stručnjaci tvrde da dete mora samo da se suoči sa usponima i padovima, da prepozna emocije koje prate neuspeh i uspeh, kako bi u životu moglo da računa samo na sebe. Kada dete spozna svoju unutrašnju snagu i izdržljivost, neće upasti u zamku da zavisi od spoljašnjih faktora koji bi ga umirili, piše magazin goop.com
Biti nesrećan: Ključ za odgajanje srećne dece
Na pitanje šta žele za svoje dete većina roditelja odgovora da žele da bude srećno.
Istraživanja su pokazala da roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu. Kao rezultat takvog roditeljstva imamo mlade članove društva koji su preosetljivi i neretko depresivni kada odrastu.
Gde se krije tajna: da biste imali srećno dete, morate da ga naučite da reguliše svoje emocije i da zna da se izbori sa trenucima kada je nesrećno. Osećanja ne treba prikrivati, niti gutati. Čitava lepeza osećanja počevši od frustracije, preko ljutnje, razočaranja, te besa mora da bude dozvoljena. Moraš da osetiš da bi prevazišao.
U poslednje dve decenije javio se fenomen helikopter roditeljstva koje odlikuju roditelji koji zapeti kao puške čekaju da umire svoju decu. Kao što je bebi ponekad potrebna cucla radi utehe, tako roditelji utrčavaju nudeći utehu da se dete ne bi uznemirilo. Od naših roditelja, preko njihovih roditelja, naredbe: „Idi u svoju sobu, jer ja tako kažem” zamenili smo pitanjima i utehom u stilu: „Ne spava ti se? Hajde da pričamo o tome naredna dva sata!” praćeno zajedničkim odlaskom u krevet, i iskradanjem iz sobe, nečujno poput mačke kada dete zaspi. Jer, kao dobar roditelj vi ste dužni da poremetite svoj san. Naravno da ne.
Kada postanete roditelj, uz tu titulu gratis dobijate i titulu emotivnog i ličnog trenera svog deteta. Doduše, nigde se jasno i precizno ne spominje niti ističe važnost „veštine upravljanja emocijama“. Primetićete i sami, da roditelji vreme posvete edukaciji, obrazovanju, prihvatanju i usavršavanju novih veština poput baleta, fudbala, stranog jezika, crtanja, dok sa druge strane stoji veština koja je u životu svakog odraslog bića neophodna – upravljanje emocijama. Šta se dešava sa emocijama? Gde je trening za osećanja i regulisanje istih? Složićete se da se mnogi odrasli i dalje suočavaju sa izazovima kada nalete jake emocije.
Nikada nije previše rano, niti je dete previše malo da nauči kako da reguliše svoja osećanja. Dete uči na primeru. Roditelji su kalup, a dete vosak koji zauzima oblik prema kalupu. Roditelj je prvi kalup koji će dete preslikati. Taj kalup sadrži sva ponašanja, reakcije, reči, pa i dela. Neretko se dešava da roditelji shvate koliko njihov emotivni sistem nije dovoljno razvijen, onog trenutka kada dobiju dete. Shvate da nemaju dovoljno strpljenja, da ne umeju da komuniciraju kako bi trebalo. Onda kada roditelji nauče ili već praktikuju dobru praksu reagovanja i regulisanja emocija pred decom, ona takav stav preuzimaju i postaju stabilna i jaka.
Najvredniji dar od svih koji roditelji mogu da daju svom detetu nije materijalne prirode. Daleko od toga. Najvredniji dar su mudra i promišljena uverenja i emotivni regulator. To je dar koji će u toku životu neprekidno darivati dalje, samim tim što je dobra osnova za stabilan, ispunjen život, gde se vrednost ne prepoznaje u mišljenjima okoline već u samom sebi. Istraživanja su pokazala da deca koja prihvataju osećanja i znaju da se izbore sa njima imaju više uspeha u životu, u odnosu sa prijateljima pa i u ljubavi, jer su stabilna i jaka. Ona znaju da su neprijatna osećanja samo pokretač ka boljem. S druge strane, deca i odrasli koji ne mogu da se izbore sa emocijama na zdrav način neprekidno traže utehu negde drugde – u hrani, alkoholu, narkoticima, postaju zavisni partneri u vezi.
Svakodnevno nailazimo na ponavljanje loših šablona. Koliko puta u parku vidite majku ili oca koji viču na dete i grde ga da je jedino koje plače u parku i da niko od drugara neće da se igra sa plačljivkom? Koliko puta ste čuli da neko od roditelja preti detetu da će ga ostaviti u prodavnici zato što se ne ponaša lepo?
Šta možete i treba da radite:
Šta možete da učinite da vaša deca ne preuzmu obrazac koji vodi u neprekidni krug nestabilnosti, nepoverenja i lošeg upravljanja emocijama?
Dajemo vam par predloga:
Tolerišite negativna osećanja vašeg deteta tako da ne preuzimate odgovornost za njih. Kada imate loš dan želite da se izjadate partneru ili bliskoj osobi. Ne želite da neko zasuče rukave i reši vaše izazove, već samo da vas neko sasluša i pokaže empatiju. Deca se ne razlikuju u tome od odraslih. Ako je vaše dete tužno zbog loše ocene, nemojte da komentarišete kako ne možete da podnesete učitelja/icu. Oduprite se potrebi da zaustavite tugu i suze, pokušajte afirmativni pristup. Recite detetu da razumete zašto se loše oseća i pitajte ga šta će drugačije uraditi u budućnosti? Ne želite da naučite dete da ćete uleteti i rešiti svaki problem koji bude imalo.
Kako biste razvili i ojačali unutrašnju snagu deteta, i otpornost, morate da naučite da tolerišete detetove velike emocije. Morate da izađete iz zone intuitivnog komfora koji nalaže da zaštitite dete. Kao što svaki pad sa bicikla u toku vožnje uči dete kako da vozi bicikl, tako i samostalna borba sa velikim emocijama uči regulisanju osećanja i upornosti da se prevaziđu na zdrav način. To je veština koja će mu služiti za života.
Ako na dete stavite etiketu „lomljivo i krhko” moguće je da će takvo i biti. Usmerite detetovu pažnju na njegovu unutrašnju snagu, ne slabost. Na primer, možete mu reći: „Znam da je veoma teško da kažeš drugu ili drugarici da te je to što se desilo uznemirilo, ali sam siguran/a da ti to možeš, i videćeš da će vas to zbližiti”. Dozvolite detetu da preskoči emotivne prepreke i jasno izrazi svoja osećanja. Malo po malo, i doći ćete do stadijuma gde dete sasvim slobodno i nesmetano prolazi kroz emotivne izazove.
Najbolju referencu možete naći kod majke svih majki – Majke Prirode. Da li znate da ako kokoška pokuša sama da razbije ljusku jajeta da bi pile izašlo, pile umire? Ako roditelji neprekidno obleću oko svoje dece, oni ih onesposobljavaju da iskuse i žive život.
Morate biti učenik da biste bili predavač. Šta ovaj korak zahteva? Težak je i zahteva samorefleksiju roditelja. Roditelj je najbolji mogući roditelj kada je svestan sebe. Roditelj mora da zna kakav je uzor, a kakav uzor želi da bude i da se prema tome i ponaša. Ne želite da vičete na dete kako bi ono prestalo da viče. Uvedite „time-out” za sebe umesto za dete. Kada vidite da se situacija zagrejala, sklonite se da se ohladite da ne biste zažalili jer ste nešto ishitreno rekli i možda uvredili dete. Kako biste naučili dete kako da se nosi sa emocijama, vi morate da budete vladar svojih. Priznaćete, roditeljstvo je sjajna prilika ponovne izgradnje svoje ličnosti.
Budite empatični i ne poričite tuđa osećanja. Poricanje osećanja ne znači da će ona nestati. Govoriti detetu da prestane da plače, te umanjivati njegov osećaj bola kada se udari, izjavama da to ne može toliko da boli, ili da se ne plaši, nije utešno, niti će učiniti da brže prođe. Empatija koju pokazuju roditelji čini da se dete oseća bezbedno i slobodno. Videti, razumeti i čuti su osnovne akcije za sigurnost koju će dete osećati uz roditelja.
Empatija je osnovna jedinica razumevanja emocija. Empatični roditelj je poput Turingove mašine za kodiranje emocija za dete. Kada ste odlučni, a pri tom pokazujete empatiju, komunikacija sa detetom je mnogo lakša.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu.
Ne mešajte svoja osećanja sa detetovim. Vrlo često se dešava da roditelj osećanja svog deteta reflektuje na sopstvena iskustva u detinjstvu. Kada je dete uznemireno, a vi osetite anksioznost zapitajte se šta vama to znači. Šta vama predstavlja razočaranje ili tuga, nervoza ili strah? Ako vaše dete neprekidno traži nešto od vas, a vas to uznemiri, da li to možda znači da vi kao dete niste imali glas ili vam roditelji nisu dozvoljavali da budete zahtevni? Kaže se da je „histerija deo (h)istorije“. Upravo to nam govori da se vaša, lična istorija ponavlja, i da kroz detetove emocije proživljavate ponovo neke svoje emocije za koje ste verovali da su zakopane. Prihvatite svoja osećanja, to će vas osloboditi.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu. „Ako prestaneš da plačeš, daću ti keks/kupiću ti igračku/daću ti telefon da igraš igrice” i ostale vrste dečijeg mita nisu potrebne. Ne uslovljavajte svoje dete. Ne učite ga da emocije nisu važne i da za njih postoji adekvatna zamena u vidu hrane, igračke ili igrica. Osećanja su da se osećaju, da se gužvaju i lome da bi se osetila. Ne postoji nagrada niti kazna koja može da umiri osećanja. Pustite ih da budu slobodna. Ako ti se plače, isplači se. Ako ti se tuguje, tuguj, oseti svaki atom svojih emocija ma koliko neprijatno bilo. Jaki ljudi su svesni svojih osećanja. Oni se trude da ih razumeju, jer tako upoznaju sebe. Nećeš se slomiti ako se isplačeš, već sasvim suprotno, bićeš još jači. Bitan deo mentalne higijene je biti u miru sa svojim osećanjima, ne izbegavati ih, niti pritiskati.
Zamislite kako bi svet bio divan kada bi svi umeli da regulišu svoje emocije, i takav šablon preneli na svoju decu. Imali bismo društvo gde bi konflikti bili svedeni na minimum. Naravno da bismo se i dalje suočavali sa razočaranjima i gubicima, ali bismo hitnu pomoć za saniranje osećanja imali u sebi.
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs