Kako preživeti prve dane majčinstva
Malo koja žena želi da se podseti psihičke uznemirenosti uzrokovane bujanjem hormona, neispavanosti zbog dojenja bebe na svaka dva sata i neprekidnog bebinog plača. Tokom prvih četrdesetak dana mnoge majke nemaju vremena za sebe, za kuću, ni za muža jer svu pažanju posvećuju bebama.
Prošlo je devet dugih meseci čekanja i majka je konačno prvi put dobila u ruke svoje novorođenče. Ponosna, kamerom na mobilnom telefonu pravi prvu fotografiju i šalje je suprugu, bakama, dekama, kumovima…
Nove tate počinju višednevnu proslavu ovog radosnog događaja sa rođacima i prijateljima. Iz kuće, gde se nazdravljalo „domaćom”, prelazi se u kafanu, gde se produžava sa „još po jednom turom” sve dok su u stanju da stoje na nogama. Bake i deke naširoko raspravljaju sa komšijama kako beba ima nos na tog i tog s očeve ili majčine strane, uši na onog, čelo na onu… Vade iz kesa opremu za bebu koja se tih dana kupuje u žurbi, savetuju se treba li još šta i da li je to što je već nabavljeno u redu. Žure da sve kupe dok je prinova još u porodilištu. Jer, ne valja ništa kupovati ranije, „da se ne urekne”…
Za to vreme majke sa suzama u očima istiskuju nadošlo mleko iz bolnih i tvrdih dojki. Babinje su počele. Tih najgorih, prvih šest nedelja je, čini se, ženska tabu tema. U narodu se taj period zove babinje jer se majka tih 40 dana oseća kao – baba. Naše bake tokom tih šest nedelja nisu primale posete, niti su izlazile sa bebama.
Malo koja žena želi da se podseti psihičke napetosti uzrokovane bujanjem hormona, neispavanosti zbog dojenja bebe na svakih sat i po, dva, mučnog izmuzavanja mleka pre i posle podoja. Dok kao omamljena hoda po kući, očajno pokušavajući da shvati „zašto, pobogu, ta beba ponovo plače”, mlada majka je neretko i sama na ivici suza. A uzavreli hormoni u njoj bude želju da pobegne od kuće ili se sklupča u krevetić pored svog novorođenčeta i počne zajedno sa njim da vrišti u nadi da će ta mora prestati.
Tokom prvih četrdesetak dana majka nema vremena ni za sebe, ni za kuću, ni za muža. Ukoliko se ne istušira ujutru dok joj je muž još kod kuće, teško da će tokom dana stići. Ručak vrlo često završi u kanti za đubre, jer zagori dok ona doji ili presvlači novorođenče.
Nestrpljivi gosti navraćaju u posetu i dive se „savršenoj bebi”, a majka se u sebi potajno pita da li je skrenula s uma, jer njoj ta nežna, slatka, ružičasta prinova uopšte nije toliko divna – ne prestaje da plače, malo spava, ne smeje se… Ta nemogućnost da mlada majka drži situaciju pod kontrolom i osećaj da joj beba nije bliska u nekim slučajevima mogu da dovedu i do depresije. Ali, i tada je najčešće dovoljno nekoliko razgovora sa psihologom, pa da se stvari srede.
Ipak, ima i porodilja koje lakše podnose prve dane majčinstva. Sa dolaskom mleka, kod njih se bude i majčinski instinkti i one u roku od nedelju-dve već počinju da razlikuju bebin plač i prepoznaju šta novorođenče traži – promenu pelene, podoj, ili utehu, jer ga muče grčevi. Ove žene spadaju u tzv. srećnu grupu koja od prvog dana uživa u svojoj bebi. Osećaj neispavanosti zamenjuje zadovoljstvo bebinog prvog osmeha, a brigu oko ne baš manekenske figure potiskuje saznanje da je svom detetu najlepša i najbolja. Da ne bi baš sve bilo idealno i da bi i one osetile bar deo muka koje babinje donose, „srećne majke” se neretko suočavaju sa nepoverenjem okoline kako kod njih baš sve može da ide tako lako. Zbog toga svakodnevno „gutaju” savete kao što su: „Nemoj to i to”, prekore: „Zašto si” ili „Zašto nisi”, predloge: „Bilo bi bolje”… Strpljenje i smisao za humor su jedini način da se sve to prebrodi. I, naravno, nada da će sve to prestati kad beba poraste. Jer, „od velikog stomaka trudnice poglede okoline može više da privuče samo beba”, napisale su autorke knjige „Šta da očekujete dok čekate bebu”.
Nije jasno zbog čega je nepisano pravilo da svaka trudnica mora da sluša priče i prisećanja žena koje su kroz to već prošle. Da bi sve bilo još gore, svaki put kad se prisećaju tog doba, žene svoje patnje preuveličavaju do najneverovatnijih razmera. Valjda da budu u skladu sa rastom stomaka buduće majke. Zbog toga nije čudno što neki poistovećuju ženske priče o trudnoći sa muškim o služenju vojnog roka. Razlika je samo u tome što muškarci uvek i svuda pričaju o dogodovštinama iz vojske, dok se žene prisete svoje trudnoće tek kad ugledaju zaobljen stomak druge žene.
Posle porođaja pogledi se okreću u pravcu bebe i u novoj majci počinje da se budi nada da je prošlo vreme priča i prisećanja. Međutim, jedan pogled na bucmastu bebicu i čak i slučajni prolaznici znalački i iskusno dobacuju savete i kritike majci. U roku od pet minuta mlada majka dobija bar dva saveta, i to potpuno suprotna. Preostaje joj samo da sebi obeća da to kroz šta prolazi neće zaboraviti i da bar ona neće biti takva kad sutra na ulici sretne neku novu trudnicu.
Dušica Stojanović-Čvorić