Komunikacija sa adolescentima: Naučimo da razgovaramo!

Efikasna komunikacija između roditelja i dece posebno je važna jer način kojim razgovaramo sa svojom decom i slušamo šta nam ona govore ima dalekosežne posledice na to kakvi ljudi ona postaju. Poruke, verbalne i neverbalne, oblikuju identitet deteta.

Razgovor kao prevencija psihičkih tegoba i lek
Slika koju adolescenti imaju o sebi nastaje iz interakcija sa porodicom, prijateljima i drugim osobama u njihovom životu. Način na koji deca i roditelji komuniciraju i kakve sebi međusobno rečenice upućuju direktno utiče na to kako će dete komunicirati i sa ostalim osobama iz svoje okoline. Mesto u socijalnom okruženju i doživljavanje sebe u tom okruženju, utiče na to kako će se ličnost adolescenta dalje razvijati. Komunikacija koja odražava dobar odnos, uvažava detetovo doživljavanje sveta i podstiče ga na istraživanje različitih načina mišljenja omogućiće mu da se razvije u autonomnu, emocionalno toplu osobu koja prihvata druge. Ta osoba je fleksibilna i može da se stavi u poziciju drugog. Otvorena je u komunikaciji, slobodno izražava sopstvene stavove i zalaže se za sebe.

Razgovori

Razgovor kao povreda i prepreka razvoju
Roditelj, u svakodnevnom životu sa svojim adolescentom, ponekad doživljava osećaj straha, tuge i besa koji je preterano intenzivan s obzirom na situaciju koju on i dete trenutno prolaze. Isto tako, roditelj može da doživi i jaka osećanja krivice ili srama. To je znak da postupci njegovog adolescenta u njemu izazivaju reakcije kakve je verovatno u detinjstvu naučio da iskazuje u sličnim situacijama i koje su mu pomagale da se tada s tim situacijama nosi. Takve situacije u odraslom dobu, ovde konkretno u ulozi roditelja, nisu primerene i nisu adekvatne za rešavanje trenutnog problema.

Ali, roditelj ne zna kako da trenutnoj situaciji pristupiti drugačije jer tokom sopstvenog odrastanja nije radio na svojim stresnim i traumatskim situacijama i nije naučio zdravije veštine sukobljavanja. Tako, na primer, ako oseća da adolescent ne želi da uvaži neko njegovo stanovište, roditelj bi trebalo da zastane i zapita se šta ga je to toliko uznemirilo. Kako se oseća? Da li možda omalovaženo ili nemoćno ili nešto treće. Da li je već i pre, možda u detinjstvu, doživljavao takve situacije na sličan način? Kako je na njih reagovao?

Ako ih na vreme ne osvesti i ne proradi, iste ili slične povrede nanosiće detetu kroz komunikaciju koja će se uglavnom završavati začaranim krugom međusobnih uvreda, optuživanja i omalovažavanja. Roditelj će često postupati kao da njegovo dete neminovno treba da oseća i misli isto kao i on sam. Navodiće ga na aktivnosti kojima će ostvariti nerealizovane roditeljske potrebe, pritom uopšte ne prepoznajući i ne poštujući jedinstvenu ličnost deteta.

Roditelji, dakle, često zbog sopstvenih bolnih tačaka, koje su nastale usled loših iskustava u detinjstvu, upućuju detetu poruke koje narušavaju njegovo samopoštovanje, usađuju strah i nepoverenje u okolinu i same sebe. Zato im je važno pomoći da izraze svoje potrebe bez kritikovanja, omalovažavanja ili zastrašivanja druge osobe. Isto tako, važno ih je podučiti i kako da tome nauče svoju decu.

Šta moramo da znamo o adolescenciji pre nego što se upustimo u razgovor?
Kao što navodi psihoterapeut N. Bastašić (1995.), da bi odrastao i potom sa roditeljima izgradio zrele odnose, adolescent se mora od njih odvojiti, mora ih napustiti. Proces odvajanja složen je i bolan za obe strane i često praćen sukobima. Ako žele da pomognu detetu da odraste, roditelji će izražavati iskren interes za detetova osećanja i mišljenje i podsticati ga na samostalnost i istraživanje sopstvene ličnosti. Ali, ako žele da ga u tome svesno ili nesvesno zaustave, proceniće njegove pokušaje kao opasne i podsticati strah od nepoznatog mu sveta.

Roditelji primećuju da dete, u odnosu na raniji uzrast, sve manje vremena provodi s njima, a sve više s vršnjacima. Stoga je važno znati da grupa za adolescente predstavlja idealan poligon za vežbanje međuljudskih odnosa. Oni tu uče uloge koje će im omogućiti učestvovanje u bitnim sferama socijalnog sistema kom pripadaju. Grupa im pomaže da nauče da se prilagođavaju pojedincima i drugim grupama i podstiče konkurenciju i takmičenje. U njoj se vežba komunikacija, uči procenjivanje drugih i sebe, jer svojim reakcijama, kritikom i procenama vršnjaci suočavaju pojedinca sa njegovim ponašanjem.

Naučimo da razgovaramo!
Istraživanja stila roditeljstva pokazuju da deca koja se osećaju poštovana i pozitivno vrednovana u krugu svoje porodice postižu bolji uspeh u školi, imaju više prijatelja te žive zdravije i uspešnije. Na tragu ovih istraživanja, psihoterapeuti Harville Hendrix i John Gottman opisali su dva donekle slična modela razgovora s detetom, koji ako se redovno primenjuju, ni u slučaju najosetljivijih tema ne narušavaju integritet deteta.

U prvom koraku važno je pokušati, bez sopstvenih predrasuda, prosuđivanja i omalovažavanja, čuti šta dete roditelju poručuje i koje emocije iza toga stoje. Vrlo često ljudi prihvataju zdravo za gotovo da znaju šta druga osoba govori, dok u stvari samo nagađaju i suštinu poruke često protumače u skladu sa vlastitim viđenjem situacije. Važno je detetu biti ogledalo, odnosno izneti svoje tumačenje i proveriti tačnost shvatanja njegove poruke. Osim što pospešuje međusobno razumevanje, ovaj način komunikacije omogućuva detetu da doživi da je njegov roditelj spreman da na trenutak odloži sopstvene misli i osećanja kako bi razumeo njegov pogled na stvari.

Slušajte dete

Primer empatičkog slušanja i komunikacije:
Roditelj: Ivana, želela bih da razgovaram sa tobom. Da li možemo sada da pričamo?
Dete: Ne, ne želim da pričam s tobom.
Roditelj: Ok, možemo i kasnije, ti odredi trenutak. Mora da si sada besna na mene.
Dete: Ne, nisam ljuta.
Roditelj: Dakle, nisi ljuta. Mislila sam da jesi, s obzirom na to da ne želiš da razgovaraš sa mnom.
Dete: Uvek sve mora da bude po tvom. Zbog tebe ne mogu na more sa prijateljima i zbog tebe ću provesti dosadno leto kod kuće.
Roditelj: Čini ti se da ja previše odlučujem o tvom životu. Misliš da ne želim da se zabaviš preko leta.

Važno je da se detetove negativne emocije, npr. ljutnja, bes, prkos, zavist, zbunjenost i dr., ne dožive kao pretnja roditeljskom autoritetu ni odraz roditeljske neuspešnosti, već kao prilika za građenje odnosa, odnosno pružanje podrške i podučavanje deteta.

Stoga je u drugom koraku potrebno pozitivno oceniti dete i njegovo ponašanje. Tako dete, osim što se oseća uvaženo, uči i kako pozitivno da vrednuje postupke drugih.

Primer pozitivnog ocenjivanja:
Dete: Hm, pa da, tako izgleda.
Roditelj: Pa, kad bolje razmislim, to što kažeš ima smisla. Izgleda da ja volim da držim pod kontrolom dosta stvari.
Dete: Izgleda…
Roditelj: Prirodno je da želiš sama da isplaniraš svoje letovanje i da želiš da ga provedeš sa prijateljima. To je sasvim razumljivo.
Dete: Ti to razumeš?

Pozitivno ocenjivanje ne znači da je neophodno da se roditelj slaže sa detetovim pogledom na stvari, već da prihvata da detetov način posmatranja stvari ima svoju vrednost. Tako se stvaraju uslovi koji dopuštaju detetu da podmiruje svoju osnovnu potrebu za izražavanjem sebe. Pritom je bitno i pomoći detetu da prepozna i imenuje emociju koju je situacija izazvala.

Roditelj: Da, razumem. Pretpostavljam da se sad osećaš razočarano ili tužno.
Dete: Osećam se razočarano tobom i činjenicom da ću leto provesti kod kuće.

U trećem koraku, važno je iskazati saosećanje jer ono omogućuje detetu da zna da nije samo, da je povezano sa roditeljem, čak i kad im se mišljenja međusobno ne slažu. Saosećanje je moćno sredstvo. Ono samo po sebi deluje terapeutski i transformiše učesnike u zdravije i otpornije ličnosti. Iskustva saosećanja doživljena u krugu porodice prenose se i na interakcije sa drugim osobama iz čovekove okoline, s kojima adolescent uči otvorenije i tolerantnije da pristupa.

Primer saosećanja:
Roditelj: Mogu da shvatim da se osećaš razočarano. Sigurno te zbunjuje to što ti roditelji, koji ti žele najbolje, ne dozvoljavaju da organizuješ sopstveno letovanje. Tim više što izgleda da tvoji prijatelji imaju potpunu slobodu po tom pitanju.

Kada dete i roditelj uspostave odnos saosećanja i u konfrontacionoj situaciji, važno je na konstruktivan način zatražiti od deteta promenu ponašanja ili se zajednički fokusirati na rešavanje problema. Pritom je bitno u saradnji sa detetom smisliti nekoliko opcija promene ponašanja. Dete tada može da odabere one koje su mu prihvatljive i u skladu s kojima će postupiti. Važno je da roditelj obrazloži zbog čega su, po njegovom mišljenju, određena ponašanja neprihvatljiva. Takođe, važno je obrazložiti poželjna ponašanja ili aktivnosti kako bi njihova svrha bila razumljiva.

Primer zahteva za promenom ponašanja:
Roditelj: Razumem da ti se to sad tako čini, ali veruj mi da nemam nameru da ti upropastim raspust, već se brinem kako ćeš ići na tako dalek put sa drugom koji još nije ni položio vozački i koji će u trenutku kad krenete na more imati tek nekoliko nedelja vozačkog iskustva. Šta bi mogli da uradimo da putovanje bude sigurnije?
Dete: Svi će putovati s njim, teško da ja tu mogu nešto da promenim.
Roditelj: Hoćeš da ja razgovaram sa njegovim roditeljima i pokušam da dogovorim da vas ja ili njegovi roditelji odvezu na more i vrate se po vas? Ili možda možeš da putuješ autobusom? Možda biste mogli da odete vozom u neko drugo letovalište u kom vam auto nije potreban ni za odlazak na plažu ni za izlaske. Možeš li ti da smisliš neku prihvatljivu opciju koja bi povećala sigurnost tvog putovanja?

Po završetku ovakve interakcije važno je imati fizički kontakt, zagrljaj ili rukovanje kako bi se time pojačalo uspostavljanje međusobne veze.

Nezdrave roditeljske poruke često čujemo kad…
… su roditelji frustrirani …a bolje je reći
„Uvek ista priča. Kada ćeš više postati odgovoran?“ „Koliko vidim, opet nisi nahranio psa. Reci mi šta planiraš da preduzmeš u vezi s tim?“
„Siledžija si kao i tvoj otac; završićeš u popravnom domu.“ „U redu je naljutiti se, ali nije u redu na provokaciju uzvratiti udaranjem.“
„To nam je hvala za sve što radimo za tebe!“ „Razumem da si ljut, reci šta bi želeo da tata i ja uradimo po tom pitanju.“
… smatraju da bi deca trebalo da znaju šta da urade u nekoj situaciji …a bolje je reći
„Ne mogu da verujem da si se zbunio na usmenom. Kao da nikad pre nisi odgovarao.“

„Zbunjena sam tvojim usmenim ispitom. Možeš li da mi opišeš šta si u tom trenutku osećao?“
… deca ne razumeju odmah šta roditelji misle …a bolje je reći
„Znaš ti dobro šta ja mislim.“„Ništa ti ne razumeš.“ „Da li je nešto od ovoga što sam ti rekao nedovoljno jasno?“
… deca ne dele roditeljsko mišljenje …a bolje je reći
„Ma, glupost. Kako ti to samo pada na pamet?“ „Pa, mogu da shvatim tvoj pogled na stvari? Hoćeš li da saslušaš šta ja mislim o tome?“
… se roditelji boje da će izgubiti kontrolu …a bolje je reći
„Ne znam šta ću sa tobom, sve sam pokušao, nepopravljiva si!“ „Shvatam da si sada ljuta, ali verujem da možemo zajednički da dođemo do rešenja.“
… se roditelji osećaju ugroženo i ulaze u borbu za moć sa detetom …a bolje je reći
„Nećeš ti meni tako da odgovaraš! Dok si pod mojim krovom, biće onako kako ja kažem.“ „Shvatam da ti se moja ideja ne sviđa. Hajde da smislimo tri druga rešenja koja bi tebi bila prihvatljivija, a koja bi rešila ovaj problem.“
…misle da znaju šta bi deca trebalo da osećaju i misle u određenoj situaciji …a bolje je reći
„Ali, dušo, pa ti ne voliš sunce, a i znaš da imaš problema sa alergijom. Nije more za tebe.“ „Vidim da bi volela da ideš sa drugarima na more. Znam da si odgovorna devojka i da ćeš znati da se zaštitiš od prekomerenog izlaganja suncu.“
„Ti obožavaš maminu tortu od sira pa sam ti napravila veliku na sprat da pozoveš i prijatelje.“ „Da li želiš za rođendan da pozoveš drugare kući ili bi radije da ga proslavite negde drugde?“
… pripisuju deci negativne osobine …a bolje je reći
„Sebičan si i bezosećajan.“ „Nisam baš siguran šta tačno sada osećaš, ali znam da ja ponekad, kada se osećam ljuto, želim da povredim druge. Da li se i ti sada tako osećaš?
… su previše usmereni na uspeh i aktivnosti svoje dece …a bolje je reći
„Pobednik na školskom takmičenju; bravo, to je moj sin! Takvog te volim!“ „Video sam koliko vežbaš i koliko ti je stalo do školskog takmičenja. Lepo je ulagati trud u nešto što te čini srećnim. Baš se radujem zbog tebe.“
„Moraš da vežbaš violinu. Dobro ti ide, imaš sve uslove za rad, a s vremenom će ti se trud i isplatiti.“ „Vidim da voliš da sviraš, ali te ne zanima profesionalna karijera. Šta god da odlučiš, imaš moju podršku“
… otpisuju osećanja ili mišljenja svoje dece …a bolje je reći
„Daj budi muško. Koja devojka će te hteti takvog?“ „Razumem da ti je teško što ste raskinuli. Normalno je da nakon takvog gubitka nastupi tuga. Ako želiš da razgovaraš o tome, tu sam.“
„Ti misliš da napolju nije hladno, a jeste.“ „Meni se čini da je jako zahladnelo i da treba da izvadimo zimsku odeću. Šta ti misliš?“

Važno je imati na umu… Deci nisu potrebna negiranja, pridike, nepotrebna pitanja, prazne pretnje, ultimatumi, omalovažavanja, upozorenja i diktati. Deci je potrebno objašnjenje, podrška, podsticaj i prilika za odgovorno ponašanje, kao i podsticaj za samostalno razmišljanje.

izvor:najboljamamanasvetu.com