Dajte detetu glas!
Jedan od najvažnijih psiholoških faktora u vaspitanju dece jeste da im se da "glas".
Šta je "glas"?
To je osećaj u nama koji nas uverava da će nas naša okolina čuti i da ćemo imati uticaj na nju. Samo izuzetni roditelji podržavaju i podstiču dečiji glas i poštuju ga od rođenja kao i svoj sopstveni.
Kako možete dati detetu "glas"? Evo tri pravila:
Pretpostavite da je ono što vam dete govori o svetu podjednako važno kao i ono što vi govorite.
Pretpostavite da možete da naučite od deteta koliko i ono uči od vas.
Uključite se u njegov svet kroz igru, aktivnosti, razgovor - ne tražite od njega da uđe u vaš svet kako bi ostvarili kontakt.
Nije lako pratiti ova "pravila". Roditelji koji zbog emocionalnih povreda iz prošlosti još uvek pokušavaju da postignu da se njihov glas čuje, obično ne mogu da ih prate bez pomoći. Oni će najverovatnije nametati svoj glas i zahtevati da ih deca slušaju. Ako čitate između redova ovakvog odnosa roditelj-dete, jasno je da dete brine o roditelju. Ponekad se dete oseća kao zatvorenik jer ne može da kaže šta zaista oseća, već govori ono što roditelj želi da čuje. Ponekad deca kojima nikad nije pružena mogućnost da razviju "glas" glume, grade zid oko sebe, uzimaju lekove kao izlaz itd., jer se osećaju potpuno sama na svetu, a anksioznost i/ili depresija koju na kraju osećaju je nepodnošljiva.
Začuđujuće je da se najvažniji posao na svetu, podizanje dece, ne uči. Mnogi roditelji precenjuju svoje roditeljske veštine. Ponekad procenjuju da su bolji od sopstvenih roditelja i najčešće i obavljaju bolji posao. Ali nije dovoljno samo obaviti bolji posao, već izaći iz ustaljenih okvira i sagledati roditeljsku ulogu iz drugog ugla. Mali broj roditelja može to da uradi samostalno. Zato je savetovanje ključno za njih kao i sve one koji očekuju dete. Roditelji obično shvate da se njihov "glas" ne čuje, i da zapravo pokušavaju da povrate osećaj podrške tako da teraju decu da ih slušaju.
Tužno, ali ovakvo "uzajamno roditeljstvo" se prenosi s kolena na koleno.
Važno je početi sa primenom ovih pravila od rođenja. Dete razvija glas vrlo rano i ako kritično razdoblje prođe, a osećaj podrške nije razvijen, teško je, a ponekad i nemoguće povratiti ga. Panika, beznađe i samoća koji se zatim javljaju mogu trajati celog života. Veliki deo terapeutskog posla u radu sa takvim ljudima odnosi se baš na traganje za izgubljenim ili neostvarenim glasom u detinjstvu.
Kako izgledaju deca sa "glasom"?
Imaju samosvesnu ličnost koja ne odgovara njihovim godinama. Zauzimaju se sama za sebe kad je potrebno. Govore šta misle i nije ih lako uplašiti. Skladno prihvataju neizbežne frustracije i životne poraze i stalno idu napred. Ne boje se da isprobaju nove stvari ili da preuzmu rizik. Ljudi svih godišta uživaju u razgovoru sa njima.
Kad deca stišavaju svoj "glas"?
Ako se roditelji ne uključuju u dečiji svet, već očekuju da deca uđu u njihov da bi ostvarili kontakt, počinjena šteta može trajati ceo život. Ipak svaki karakter se prilagođava na svoj način: neka deca po prirodi nisu sposobna za agresivno traženje pažnje. Ako niko ne ulazi u njihov svet, nesvesno primenjuju pasivniju strategiju. Stišavaju svoj "glas" i udovoljavaju roditeljima smanjivanjem zahteva.
Kao odrasli, ovakvi ljudi su nežni, osetljivi i nedostaje im samopouzdanja. Velikodušni su i brižni, često volontiraju u dobrotvornim organizacijama, skloništima za životinje i slično. Stalno osećaju ljudsku patnju kao svoju vlastitu i proganja ih krivica ako ne mogu da ublaže tu nesreću. Većini oni izgledaju kao sjajan model ljudskosti. Nažalost, ove osobine su neposredni pokazatelj da nemaju "glas", ili je vrlo slabašan, a ta "bezglasnost" im izaziva bol.
Svaki roditelj treba da stremi da svom detetu osigura "glas". Pogledajte iskreno unutar sebe. Ako ne možete da primenite tri pravila, potražite pomoć što pre. Nije sramota. Uz puno truda, možete prekinuti i razbiti međugeneracijski krug i pokloniti svom detetu (i konačno, njegovoj deci) ovaj lep poklon.
izvor:najboljamamanasvetu.com