Ovih 10 pokazatelja će vam reći da li ste dobar roditelj. Šta zapravo znači kada je neko dobar roditelj? Na ovo pitanje ćemo pokušati da dobijemo odgovor uz pomoć deset pokazatelja koji su prikupljeni tokom vremena i dobijeni iz iskustva, pa zatim upoređeni sa onim što znamo iz dosadašnjih istraživanja. Pokušajte da pronađete sebe u ovim poglavljima i možda se malo zamislite nad nekim svojim dosadašnjim navikama.

1 | Znam da se deca ponašaju kao deca.
Često roditelji zaboravljaju da učenje deteta počinje kada nešto pogreši. Kada nešto upropasti. Kada se ponaša nezrelo. Tek tada na scenu stupa staratelj koji treba da usmeri dete u pravom smeru. Ako smo isfrustrirani i nestrpljivi, i upiremo prstom samo u njihove greške dete neće nikada shvatiti šte je zapravo trebalo da uradi.

Deo mozga odgovoran za razlog, logiku i kontrolu impulsa nije u potpunosti razvijen sve dok osoba ne dođe do 20 godina. Ovo je naučna realnost koja nam pomaže da budemo strpljivi i podržimo svoju decu kada se bore sa odrastanjem.

2 | Postavljam ograničenja, ne kritikujem.
S obzirom na to da naša deca treba da nauče bukvalno sve o svetu od nas, potrebno im je mnogo ograničenja tokom dana. Bez odgovarajućih limita u svom okruženju, deca će se osećati uznemireno i van kontrole.

Ograničenja mogu biti isporučena u obliku kritike i podsmevanja, ili se mogu saopštiti u čvrsto, ali na učtiv način. Razmislite o tome kako želite da se vama obraćaju na poslu i krenite odatle.

3 | Svestan sam razvojne faze.
Sigurno ste se milion puta zapitali zašto vaše dete vrišti iz sveg glasa kada ga ostavljate u vrtiću, a posle 5 minuta prestaje i odlazi da se igra sa drugom decom.

Ovo je samo jedna od doslovno stotine savršeno normalnih tranzicija kroz koje prolazi vaše dete. Toga morate biti svesni, i zrelo i razumno na njih odreagovati.

4 | Znam temperament i ličnost svog deteta.
Ako smo svesni karakteristika koje čine naše dete jedinstvenim, imaćemo bolje razumevanje kada mu je potrebna dodatna podrška, i kada i gde će napredovati.

Jednom kada znate osnove onoga što vaše dete žulja, mnoge važne oblasti postaće vam mnogo lakše za snalaženje, kao što je pružanje najboljeg okruženja za rad domaćeg zadatka, ili razumevanje razloga zbog kojih je vaša ćerka tražila da je vrate kući sa rekreativne nastave.

5 | Dajem svom detetu dovoljno vremena za spontanu igru.
Osim ako niste studirali psihologiju, kao i većini odraslih biće vam teško da u potpunosti shvatite i cenite moć igre.

Igra je način učenja i razvoja. To znači da je neophodno ostaviti dovoljno vremena detetu za igru – bar dva sata u toku svakog dana.

6 | Znam kada da razgovaram i kada da slušam.
Deca veoma dobro nauče da rešavaju najrazličitije probleme, ali samo ako im dozvolimo. Naš cilj je da oni nauče kako da se suočavaju sa različitim situacijama u životu, a to neće uspeti ako im mi stalno priskačemo u pomoć i ne dozvoljavamo da sami nađu izlaz.

Da roditelji češće drže jezik za zubima i budu strpljivi, iznenadili bi se koliko često njihova deca uspešno mogu da reše neki problem i dođu do sopstvenih zaključaka. Naučite da slušate, deca žele da budu saslušana i razumevana.

7 | Imam interesovanja i van roditeljstva
Mnogi od nas često tvrde da su njihova deca ceo njihov svet. U roditeljsku ljubav niko ne sumnja, ali kada je reč o svakodnevnom životu, roditelji moraju da imaju više. Moramo da negujemo prijateljstva, strasti i hobije koji čine našu ličnost.

Ovo može izgledati kao neka vrsta bitke, jer naši unutrašnji instinkti pokušavaju da nas ubede da naša deca ne mogu biti bez nas, a ni mi bez njih. Ali to nije tačno. Mi možemo da se na kratko odvojimo od njih kako bismo izbegli da gušimo svoju decu zahtevajući od njih da zadovolje sve naše emocionalne potrebe.

8 | Razumem da dela govore više od reči.
Način na koji komunicirate sa svojim detetom i živite svoj život će biti najveći učitelj vašeg deteta. Deca imaju neverovatnu moć zapažanja i mnogo više su intuitivni nego što mi to mislimo

Ovo može biti malo nezgodno za roditelje, ali ako stalno imamo na umu da nas deca posmatraju i od nas uče i mi ćemo se truditi da budemo bolji ljudi.

9 | Priznajem da su zabava i kreativnost najbolji način da se promoviše pozitivno ponašanje
Strah i kontrola nisu efikasni dugoročni nastavnik za našu decu iako u kratkom roku daju bolje rezultate. Strah neće opremiti našu decu jakim moralnim kompasom, ili efikasnom veštinom rešavanja problema.

Ako vaše dete vrednuje sebe na osnovu vaših interakcija sa njim, prirodno je da će naučiti da ceni druge i da donosi dobre odluke u budućnosti.

10 | Neka vaš opšti cilj bude oblikovanje detetove duše, a ne samo njegovo ponašanje
Često se stiče utisak iz sveta oko nas da je cilj roditeljstva da se napravi poslušno, mirno i lepo vasitano dete. Ovo su svakako poželjne osobine za većinu roditelja, ali to nisu osnovni kvaliteti koji doprinose zdravom rastu i razvoju kao i unutrašnjoj sreći.

Ako pomognemo svojoj deci da shvate značaj svojih misli i emocija dajemo im veštine koje će ih zaštititi i voditi kroz njihove živote.

Promena naših roditeljskih navika i stilova nikada nije laka, ali ako je zaista u najboljem interesu naše dece, onda moramo biti spremni na tu žrtvu. Isplatiće nam se višestruko korz dobrobit i sreću našeg deteta.

Priredila: Andrijana Maksimović

Izvor: Zelena učionica

Nekada veoma popularana, danas više nisu toliko česta, ali su toliko lepa da je prava šteta da ih roditelji ne daju svojim ćerkama.

1. Ruž(ic)a

Ime kraljice cveća divno će pristajati svakoj devojčici. Ime Ruža istovremeno je nežno, romantično i krhko, ali i snažno i upečatljivo.

2. Lidija

Ovo ženstveno ime znači "rođena od Boga", odnosno žena iz Lidije, pokrajine u Maloj Aziji. U korenu imena je asirska reč luddi koja znači ljudi.

3. Ljub(ic)a

Žensko ime staroslovenskog porekla. Postoje tumačenja da je nastalo od biljke ljubičice, ali je mnogo verovatnije da je nastalo od glagola ljubiti.

4. Mirjana ili Mir(ic)a

Postoje mnoga tumačenja ovog imena, ali ime Mir(ic)a je najverovatnije nastalo od reči mir. Prema latinskom tumačenju Mira znači predivna.

5. Ver(ic)a

Osnovno tumačenje porekla imena Vera je hrišćanska vrlina, vera, a samo ime može se prevesti kao "ona koja veruje" ili "ona koja je verna". Prema drugim tumačenja ime pak potiče od latinske reči veritas, što znači istina, pa se Vera može prevesti kao "ona koja je istinita".

6. Jelena

Ime potieče od grčkih imena Elena i Helena koja znače "sunčeva svetlost, sjajna, blistava", a nosilo ga je nekoliko kraljica u srpskoj istoriji.

7. Zor(ic)a

Ime potieče od pojma koji označava deo dana pre izlaska sunca, odnosno vreme kada se na horizontu pojavljuje slabašna svetlost. Zora tako simboliše kraj mraka i početak svetlosti. Kao simbol lepote, zora je bila inspiracija mnogim umetnicima.

8. Nada

Potiče od imenice nada koja znači uverenje u pozitivan ishod događaja i okolnosti u životu.

9. Danica

Ime Danica je slovenskog porekla, a nastalo je kao narodni naziv za Veneru - zvezdu Danicu. Izvedeno je od reči dan, a ljudi su Veneri dali baš to ime jer je njen sjaj moguće videti i po danu, rano ujutru ili uveče, odmah po zalasku sunca. U češkom i slovačkom jeziku ovo naziv za zoru.

10. Jasna

Ime je nastalo od prideva jasna koje znači svetla, sjajna. Ovo ime odiše pozitivnošću, optimizmom i šarmom.

Izvor: yumama.com

Koliko puta ste čekale muža sa ručkom i osmehom kad dolazi s posla računajući da će on kad jede jedva dočekati da se dočepa svog deteta i dozvoliti vama da se odmorite? Mislim, retoričko pitanje. Ni upitnik ne treba.

Često se dešava sledeće:

On dolazi s posla, pomazi dete na brzaka i seda za serviran sto dok se vi borite sa detetom dok otac jede. A onda? Onda on kaže da ide da odmori pošto je radio i upravo došao sa posla.

Ma nemoj! A ja sam na godišnjem!

Koliko vas misli da ne radi ništa dok ste na porodiljskom? Ako ne mislite vi, pola vašeg okruženja misli i ne daj Bože ako ste mekana srca, eto i vašeg novog uverenja.

E, pa, drage moje, da, ne radimo ništa osim: neredovnog spavanja zbog dojenja, buđenja minimum jednom, ustajanja u cik zore kad se i dete probudi, presvlačenja, hranjenja, sklanjanja, zabavljanja, pranja veša (da, mašina to radi, a ostalo moramo mi), peglanja veša, slaganja veša, pranja veša (jeste ovo je drugi put, jer često bude više od jedne mašine dnevno), igranja sa detetom, kupovine poklona za rođendane, organizovanja rođendana, sklanjanja, čišćenja, hranjenja, presvlačenja, bivanja ljubaznom kad nam i nije do toga jer beba znači sreću i samo sreću koja se mora ogledati 24 sata dnevno, organizovanja i primanja poseta, pamćenja svega i svačega jer smo mi kod kuće a on poslu…i tako.

Ne radimo ništa već samo zanovetamo i brojimo. Mi smo hodajući podsetnici za sve fino i za sve što treba. Kako su nekad žene odgajale decu bez svih ovih pogodnosti koje mi danas imamo (kao da ih treba oduzeti da bi se račnalo da nešto radimo)? Ne znam kako i divim im se. Znam da je to bilo drugo vreme i ta priča bi držala vodu samo kad bi naše delije išle sa konjima i sekirom u šumu po drva.

Ja se samo pitam ko će sve ovo "ništa" da radi kad se porodiljsko završi? Beba sama, garant.

Izvor: Kurir

Svet je pun "smombija", kako zovu zavisnike od interneta. Ova kovanica je nastala od reči "smartfon" i "zombi", i odnosi se na potrebu da čim otvorimo oči "visimo" na internetu

Svet je pun "smombija", kako zovu zavisnike od interneta. Ova kovanica je nastala od reči "smartfon" i "zombi", i odnosi se na potrebu da čim otvorimo oči "visimo" na društvenim mrežama i proveravamo elektronsku poštu, a nemački dečji prihijatar Mihael Vinterhof upozorava da će pogađati sve više dece. Za to su, tvrdi, krivi odrasli.

- Konstantno smo izloženi mnoštvu nadražaja i moramo brzo da donosimo odluke - kaže Vinterhof. - U tako stresnoj situaciji nastojimo da smirimo decu što pre, smestimo ih ispred televizora ili računara da se zanimaju, ne razmišljajući da li im je stvarno nešto bilo potrebno ili su tražili pažnju iz hira.

On tvrdi da danas oko 60 odsto mladih nema osećaj za tačnost, entuzijazam za rad ni spremnost da se žrtvuju, jer roditelji nemaju vremena i nerava da ih saslušaju, vaspitaju, usmere, već im samo "tutnu" telefon i računar u ruke.

Izvor: novosti.rs

Čak 75 odsto novopečenih roditelja objavljuju slike bebe odmah nakon rođenja, oko 64 odsto njih objavljuje slike svaki dan, a tek šest odsto ne želi da eksponira decu na društvenim mrežama.

Oko 75 odsto roditelja već u prvih 60 minuta nakon rođenja deteta sliku bebe objavljuje na društvenim mrežama, pokazalo je istraživanje internet stranice "Porterista". Prema njemu, najpopularnije internet stranice za objavljivanje prvih fotografija bebe za 77 odsto roditelja su Fejsbuk i Instagram.

Oko 64 odsto od dve i po hiljade roditelja dece u uzrstu do pet godina priznaje kako više puta na dan stavljaju slike svojih mališana na društvene mreže, dok 21 odsto njih to čini nekoliko puta mesečno. Tek šest odsto današnjih roditelja nikad nisu niti ne nameravaju da stave slike svoje dece na Fejsbuk, jer ne žele da narušavaju privatnost svoje porodice.

Među top pet razloga postavljanja fotografija dece na internet roditelji navode pokazivanje bebe rodbini i prijateljima koji žive u inostranstvu, ali to vide i kao način izražavanja svoje ljubavi prema detetu kao i idealnu lokaciju za sakupljanje uspomena.

Da li i vi postavljate slike vaše dece na društvene mreže?

Izvor: b92

Stručnjaci kažu da putovanja, kada se svi posvećuju jedni drugima, jačaju veze između supružnika, roditelja i dece, kao i braće i sestara. I stvaraju nezaboravne uspomene. Zato zaboravite na obaveze i brige

Leto je vreme raspusta i godišnjih odmora, pa ako imate mogućnosti, iskoristite to da što više putujete sa porodicom. Nije važno da li je to odlazak na neko egzotično mesto ili produženi vikend na selu, jednodnevni izleti na kojima možete upoznati lepote naše zemlje i mnogo toga naučiti o njoj... Važno je da putujete zajedno i provodite vreme u razgovoru, igri i rekreaciji.

Stručnjaci kažu da ovakve prilike, kada se svi posvećuju jedni drugima, jačaju veze između supružnika, roditelja i dece, kao i braće i sestara. I stvaraju nezaboravne uspomene. Zato zaboravite na obaveze i brige, stavite se u službu svoje porodice. Imaćete vremena da se kroz razgovare i upoznate bolje, jer svakodnevne obaveze to često ne dozvoljavaju. Naučite jedno od drugih neke stvari...

Zaboravite na kompjuter i slikanje za društvene mreže, već se okrenite jedni drugima. To je trenutak da razmislite malo o svojoj porodici i ojačate veze. Predložite deci da se šetate, igrate, razgovarate i učite, a ne da svako bude u svom svetu, sa telefonom. Putovanja su prilika i da zajedno upoznate novo okruženje, kulturu, jezik, običaje, hranu, muziku... Tako ćete zajedno otkriti neke stvari koje niste znali jedni o drugima, a koje će vas dodatno zbližiti i ostati vam u sećanju.

Izvor: novosti.rs

Kada dobijete bebu, morate da slušate pre svega unutrašnji glas, a ne samo ono što vam drugi pričaju - tvrde stručnjaci

Kada dobijete bebu, morate da slušate pre svega unutrašnji glas, a ne samo ono što vam drugi pričaju - tvrde stručnjaci. Pedijatar Liza Tebner kaže da mnogi roditelji prave grešku, jer ne veruju svom instinktu, nego se toliko uplaše da negde "ne omanu", pa više veruju čak i komšijima.

- Kada dobijate suviše informacija od prijatelja i ljudi okolo, to može da vam napravi problem - kaže pedijatar. - Ako jednostavno ne verujete sebi, može se desiti da ugrozite svoju bebu jer radite jedno, a trebalo bi drugo. Poznajem roditelje koji su osećali da im je dete bolesno, ali su im svi govorili da mu ništa ne fali.

Pedijatar navodi primer mame koja je imala osećaj da nešto nije u redu sa njenom bebom, koja je bila nervozna, ali se nije usuđivala da je odvede kod lekara pošto ju je okolina sve vreme razuveravala u tome. Zbog toga je važno da roditelji slušaju svoju intuiciju, naročito majke.

Izvor: novosti.rs

Iako se uvek verovalo da su roditelji mnogo više emotivno vezani za svoju žensku decu nego mušku, čini se da je i zaista tako.

Naime, novo američko istraživanje je pokazalo da se očevi zaista drugačije prema ćerkama nego prema svojim sinovima. Naučnici su istraživali kako mozak očeva reaguje prema deci i da li se svesno ili nesvesno ponašaju drugačije.

Rezultati su pokazali da su tate svojim devojčicama devali više koristeći analitički govor, dok su se sa dečacima igrali grublje.

Takođe, očevi su dobili zadatak, da gledaju fotografije dece sa srećnim, neutralnim i tužnim izrazom lica dok im doktori snimaju mozak. Tate koje imaju mušku decu, emotivnije su reagovali na fotografije dečaka sa neutralnim izrazom lica, dok su očevi devojčica emotivnost pokazali gledajući fotografije sa njihovim srećnim izrazom.

"Ako dete plače i traži tatu oni koji imaju devojčice pre će reagovati“, rekla je doktorka Dženifer Maskaro.

S druge strane, očevi sa sinovima manje razgovaraju i obraćaju pažnju na njihove emotivne potrebe, pa samim tim, manje i pokazuju svoje emocije, što izuzetno može da utiče na emotivni razvoj deteta.

Izvor: b92

Zbog čega danas branimo svojoj deci sve ono što smo mi smeli?

Neverovatno je koliko se stvarnost promenila. Ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive.

I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomaknule, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I je li zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čime mi i naši roditelji nismo bili toliko (pre)opterećeni?

Mislim, zamislite - dete u 11.34 još nije došlo kući iz škole, a trebao je zvoniti već u 33 ili je ugazilo u hladni gradski potok da rashladi noge u vreme najveće vrućine.

Vremena su se možda promenila, iako zapravo niko ne može tačno da dokaže koliko. Na neke stvari jednostavno se nije obraćala toliko pažnja kao danas i nisu se toliko pratile statistike kao danas. Jako je zabavno to da smo mi uživali u stvarima koje su nam naši roditelji dozvoljavali, čak i podticali, na našu svesrdnu radost, a da bi baš mi, baš iste te stvari, danas zabranjivali svojoj deci.

I baš se zbog toga moramo pitati - Jesu li nas naši roditelji uopšte voleli kada su nam dozvoljavali stvari zbog kojih mi danas upiremo prstom u roditelje i smatramo ih silno nepodobnima i toliko lošima da bi im najradije uzeli tu decu i doživotno obeležili tetovažom na čelu - ova mama ne zaslužuje imati decu jer ...

Ok, neke stvari imaju smisla - ali da se baš moraju toliko žestoko kažnjavati, jer mi smo evidentno uz sve to preživeli, e to je pitanje za raspravu. Ne - sme li se to danas, već - zašto se zbog nečeg takvog može stići čak i do zatvora?!

Kakav kuler je postao potencijalni ubica

O da. Danas kada listamo stare foto albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje prizvati i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti.

Jesu automobili danas brži i ima ih tri put (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) prođirao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve zaove i prototivove - ne vidimo u stvari je li danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili odozada - ležećki što danas ne bi ni mogli proizvesti jer bi nam smetale autosedalice.

Kutiju cigareta i bombone!

Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi djetetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekada pušilo. Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi - od trudnica do doktora. Jedini koji nisu dimili bili su oni koji au pokušavali da prestanu.

Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta gde da se sakrijemo od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni ajteri tog čina jer čim smo naučili brojati postali smo oni koji su te cigarete i kupovali.

I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizu i tvrde bombone. A opet, imali smo puno manje karijesa nego današnja mala bagra.

Igrališta su za slabiće

Ko je viđen da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kada je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa susedove terase. Baš s ograde jer taj je sused bio najopasniji.

Izgubljeni - nađeni

Kakav je bio naš jedan dan tokom letnjeg raspusta? Iz kuće smo izašli još ujutro, za ručak smo uleteli i izmaglili s natrpanim ustima da bi se opet pojavili kada je mrak već odavno pao, a mama se propisno odmorila bez našeg gnjavljenja. I nije nam smetalo ni plus 35, ni žega, nismo imali ni plastične boce s vodom, uvek smo se negde snašli. I opet izgubili.

Gde smo bili? Pa edukovali smo se u našoj izmišljenoj letnoj školi gde smo učili kako se hvataju žabe, koliko dugo je potrebno da se osuše mokre hlače, kako izgledaju ptičja gnezda iz ptičje perspektive, od kakvih je sve materijala iz prirode moguće napraviti praćku i tako dalje i tako dalje.

I najmanja nam je briga pritom bila koliko je sati, koliko je napolju stepeni i brine li naša mama gde smo po ceo dan. Ne zato što smo to pokušavali da ignorišemo već zato što roditelji od nas to nisu ni tražili ni spominjali.

Nikada nisu pomislili da nas je neko oteo, da smo se utopili u potoku ili da bi zato što nismo dostupni njihovom oku i signalu odmah panično zvali razne službe.
Uvek smo sami sebe pronašli i doveli se kući.

Imaš već sedam godina - brini se za sebe

Znate li koje je bilo glavno obieležje deteta koje je krenulo u školu, a da nije školska torba? Ma znate sigurno - pa prošli ste to! (ključ oko vrata) Dete sa sedam godina ne samo da je imalo svoj vlastiti ključ da bi ga eventualno nekada mogao koristiti, već ga je koristio svaki dan jer je pre ili posle škole bio prepušten sam sebi.

Pretpostavljalo se da dete od sedam godina već zna samo uzeti jesti - odrezati/namazati hleb, ispeći jaja, podgrejati ručak (u zdelici na peći, ne u mikrotalasnoj), biti samo u kući nekoliko sati i naravno da se pritom pretpostavljalo da se tako veliki-mali ljudi osim o ručku znaju brinuti o sebi i kada je reč o razmiricama s prijateljima. I o domaćem zadatku naravno.

Toliko smo bili odgovorni - sami sa sobom, bez ičije pomoći. A ako smo slučajno jedan dan ostali još koju minut s roditeljima to je samo zato što smo se sa susedovim klincima već pošteno izigrali - kod nas ili kod njih, nakon što smo svi zajedno napisali svoje domaće zadatke.

Sa 12 godina si sposoban biti dadilja

Onaj tko je imao 12 godina bio je nadomak punoletnosti i ne da je mogao već je morao čuvati i paziti na svu mlađariju u ulici. Neki su tu ulogu nasledili već sa 10 i nisu se smatrali premladima za to.

Naravno, nije im to baš ni bilo po volji jer su uvek imali nešto za raditi (aktivno), ali ko im je bio kriv kada su im roditelji uvalili malu decu na samo 15 minuta što se redovno produžilo na sat-dva. Nisu ni oni bili ludi - dok su radili nešto svoje kod nekog zanimljivog, mi smo dobili životnu priliku još malo diplomirati odgovornost.

Krema za šta?

Danas su deca celo leto natopljena kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom broj maksimum, iako na suncu provode tek sat-dva. Nekada je bilo obrnuto. Provodili smo vreme na suncu - maksimalno, a mazali se tek toliko da krema ostane na nama sat-dva.

U redu - recimo da je ovo jedna od najvećih opasnosti koju smo u ovom tekstu spomenuli, pa se nećemo baš puno rugati današnjim roditeljima i deci koja u mraku klimatizirane sobe svetle od predebelog sloja preskupe kreme na kojoj od gomile naučnih istaknutih činjenica jedva primećujemo taj famozni faktor.

Ali neka, ako su se vremena već promenila dobro je verovati da se promenilo i sunce. I tako, dok nam od sunca prete melanomi i tumori, takve čvrste dokaze baš i ne možemo naći za ostale spomenute primere. Jer niko od nas nema nikakve trajne posledice tog nepodobnog vremena znanog kao osamdesete (i ranije).

Izvor: index.hr

Jedan od problema savremenog vaspitanja dece je u tome što deca ne usvajaju autoritet od roditelja i odraslih koji treba da im služe kao model ponašanja i da ih socijalizuju.

Odnos prema autoritetu se izgrađuje u primarnoj porodici, iz koje dete kasnije kreće u školu, gde na učitelja prenosi prethodno izgrađeni odnos prema autoritetu. Ono što je na prvi pogleda jasno kada posmatramo roditelje koji pokušavaju da vlastitu decu podižu na „savremeni” način, jeste da izbegavaju da se prema deci postave kao nadređeni, kao autoritet. Izbegavajući vertikalni odnos, postavljaju se u jednakopravan, horizontalni odnos sa detetom, pokušavajući da mu budu najbolji drug ili drugarica. Ovi roditelji ne uče decu kako da se zdravo podrede. Zbog toga ova deca dobro funkcionišu ukoliko je odnos horizontalan ili ukoliko su oni ti koji izdaju zapovesti i čija se volja poštuje.

Krizi roditeljskog autoriteta su doprinele savremene teorije vaspitanja koje su podstakle roditelje da razviju odbojnost prema poziciji nadređenog. Dok su se nekada deca plašila da roditelji ne prestanu da ih vole, savremeni roditelji su ti koji se plaše da će deca prestati da ih vole ukoliko budu previše zahtevni ili „naporni”.

Krizi autoriteta je doprinelo i nerazlikovanje između dva bliska pojma sa potpuno različitim značenjem: autoritativnosti i autoritarnosti. Dok je autoritativan onaj ko ima autoritet, kojem se autoritet priznaje, autoritaran je onaj ko se slepo podređuje nadređenima, a od podređenih zahteva istu takvu slepu poslušnost. Nerazlikovanje ova dva pojma je dovelo da mnogi autoritet povezuju sa odnosom gospodara i roba.

Da bismo autoritet ispravno shvatili, treba se vratiti samoj reči koja dolazi od latinskog glagola augere – povećati, uvećati, razviti, obogatiti. Isto poreklo ima i reč autor, onaj koji stvara, tvori, dodaje neku novu vrednost. Roditelj je arhetipski autoritet, upravo zbog toga što hrani dete, odgaja ga i pomaže mu da raste i da odraste. U etimološkom smislu i naše reči vaspitanje (od pitanje, hranjenje, gojenje, danas sa značenjem hranjenja na silu, posebno životinja: „pitanje gusaka”) i odgajanje (od gojiti) takođe imaju značenje uvećavanja i podsticanja razvoja.

Time što su „savremeni” roditelji masovno abdicirali iz pozicije nadređenog, starijeg, onoga ko povremeno zapoveda, vlastitu decu su lišili mogućnosti da izgrade pravilan odnos prema autoritetu i da razviju sposobnost zdravog podređivanja koje se nalazi, prema Frojdu, između slepe pokornosti i stalnog buntovništva. Uzrok za „alergiju” mlade generacije prema autoritetima u školi, na ulici i u društvu, treba tražiti u „spljoštenim” porodicama iz kojih izvire. Zato se ne treba čuditi mišljenju da se vaspitanje bez autoriteta može shvatiti kao moderni način neodgovornog roditeljstva.

Autor Zoran Milivojevic

Izvor: Politika