Roditeljstvo

Zašto je privilegija odrastati uz braću i sestre?

Imati braću i sestre je znači imati doživotne prijatelje bez obzira gde vas život odvede. Vidim ove divne odnose kod svoje dece i njihovih braće i sestara i uživam gledajući ih kako zajedno odrastaju', piše mama troje dece i objašnjava zašto imate sreću ako i vaše dete odrasta uz svoje rođake.

Meredith Ethington je mama troje dece, novinarka i autorka nekoliko knjiga o roditeljstvu. Nedavno se na svom blogu osvrnula na zanimljivu temu: važnost odrastanja dece uz svoje rođake - braću i sestre.

"Nekako se dogodilo da moja sestra, brat i ja živimo udaljeni i do nekoliko sati jedni od drugih, ali pre dve godine, napravili smo pakt da će naša deca dobro da poznaju jedni druge iako ne žive tako blizu jedni drugima", napisala je i dodala kako želi da njena deca znaju kakva je radost i privilegija odrastati uz svoju braću i sestre. Zajedničke bake i deke, porodične tradicije i uspomene "Ja sam imala tu sreću da imam jako puno braće i sestara od tetaka, teča i stričeva u svom detinjstvu. Često bismo prespavali jedni kod drugih, igrali izmišljene igre u bakinoj kući, gradili bismo tvrđave i pretvarali se da smo psi. Leti smo zajedno letovali ili plivali u obližnjem jezeru, pecali i igrali karte. Imam braću i sestre koji su sličnih godina kao i ja, ali i one koji su me čuvali kao dete i koji su puno stariji od mene. Sve ih volim beskrajno puno."

Ova mama navela je samo nekoliko razloga zašto bi trebalo da budete srećni ako vaše dete odrasta uz svoje rođake: Rođaci mogu biti poput rođenih braće i sestara, osim toga da s njima ne treba da živimo pod istim krovom. Oni znaju naše tajne i znaju kako je imati mamu ili tatu dovoljno sličnu našim mamama ili tatama, ali dovoljno različitu da je zabavno prespavati kod njih za malu promenu okoline. Rodbina zna šta znači poticati iz porodice slične našoj. Oni su poput najboljih prijatelja koji su na svim našim važnim porodičnim događajima, a sa kojima možemo da se iskrademo i zabavljamo dok su odrasli naporni u svojim dugim i dosadnim razgovorima.

Braća i sestre imaju sličan šašavi smisao za humor i čak izgledaju slično kao i mi. Ustvari, oni su nam dovoljno slični da možemo da budemo potpuno svoji u njihovom društvu bez da se osećamo čudno ili drugačije.

 Braća i sestre daju nam osećaj porodične povezanosti. Imati proširenu porodicu bilo koje vrste - deci daje osećaj toga ko su i odakle dolaze, a braća i sestre omogućavaju sve to u zajedničkom generacijskom kontekstu. Zajednički baka i deka, porodične tradicije i uspomene!

"Rekla bih čak da su braća i sestre osnovni deo srećnog života jer vas vole, imate zajedničke uspomene iz detinjstva i podrška su vam kasnije kada odrastete. Imati braću i sestre je poput toga da imate doživotne prijatelje bez obzira gde vas život odvede. Vidim ove divne odnose kod svoje dece i njihovih braće i sestara i uživam gledajući ih kako odrastaju zajedno. Iako uvek ne uživam u putovanjima od nekoliko sati kako bi se to dogodilo - gledajući ih kako uživaju u zajedničkom druženju i već sada razgovaraju o svojim uspomenama vredi svakog pitanja koje mi moje troje mališana postavi 100 puta u autu: 'Jesmo li blizu?'"

Izvor: miss7mama.24sata.hr

 

 

Tri ODLIČNA saveta nastavnika za motivaciju dece koje treba da poslušate

Kada smo roditelje pitali šta ih najviše brine u vezi sa početkom nove školske godine, najveći deo njih je odgovorio da je to motivacija dece za školu. Roditelji se brinu da su deca izgubila volju za školom i da ne žele da uče, da su zaboravili da uče. Da bismo vam dali neke ideje i savete, pričali smo o ovome sa najboljim edukatorima Srbije, ljudima koji decenijama rade sa decom i to različitih uzrasta. Evo šta oni kažu.

Ne prezaštićujte dete i preispitajte svoja očekivanja
Motivisanija i ambicioznija su ona deca koja imaju slobodu da eksprimentišu i istražuju. Ovo nam je poručio učitelj Zoran Ilić koji kaže da ima dosta roditelja koji prezaštićuju decu a on im savetuje suprotno, da naprave pauzu i dozvole detetu da se malo više osamostali.

Takođe, možda ne tako popularan ali svakako koristan savet bi bio da roditelji prvo malo sagledaju realnost i preispitivaju svoja očekivanja. Dajte deci šansu da se opuste.

Kako nam je prenela Tatjana Marković Topalović, nastavnica fizike u srednjoj Medicinskoj školi u Šapcu, onlajn nastava je sa sobom donela i neke dobre stvari a jedna od njih je veće uključivanje roditelja u školovanje dece. Kako ona smatra, roditelji treba da su uključeni i da rade sa decom i to najviše u prvim godinama osnovne škole kada deca počinju sa školom.

"Svi su se ubrzano digitalno opismenili, što je dobro, ali ono što nije dobro je organizacija prepisivanja zajedno sa decom što onemogućuje dobru evaluaciju. Takve stvari ne motivišu, već služe samo da deci olakšaju i „skrate“ put kroz obrazovni sistem. Zaboravljamo da se ne uči samo za ocenu i da ocena nije najvažnija.", kaže ona.

Upoznajte interesovanja svoje dece i prilagodite se njima i učenju
Naši sagovornici su se složili da roditelji često ne poznaju svoju decu.

„Mi ih ne poznajemo dovoljno kod kuće, a kod kuće ih ne poznaju dovoljno u školi.“, kaže Zoran Ilić, učitelj iz Leskovca i savetuje da upoznate omiljene muzičare dece, omiljeni strip, pesmu, da gledate film po dečijem izboru i to stvarno, da izdržite da slušate to što komentarišu, da im ne upadate u reč. Da znate koga vole i da žrtvujete svoje vreme za vaše dete. Tako dajete primer.

„Ne možemo vaspitavati decu tako što ćemo samo nuditi blagostanje i stavljati ih u prostor gde ne moraju ništa da razmišljaju.“ Kaže on.

Marta Buterer, nastavnica likovnog u OŠ “Petefi Šandor” u Novom Sadu je i tokom pandemije uspevala da motiviše decu na rad, pa da čak i sa njima osvoji nagradu na likovnom konkursu i to samo zato jer je ceo format učenja prilagodila njima – delila je njihove radove onlajn na Facebook stranici, na primer. A kada je to bilo moguće, organizovala je i edukaciju u vozu – tokom puta Novi Sad – Odžaci, deca su crtala.

„Osluškujte šta deca žele i vole“, kaže ova nastavnica likovnog.

„Kada samo razmislim koliko znam melodija iz crtanih filmova, šta sam sve slušala, ali uvek je sat vremena dnevno do dva bilo predviđeno za šalu, igru, i na kraju glupiranje sa mojom decom. Uvek su znale da će taj sat da se desi. Ne postoji opravdanje da ćete da odete kod frizera, kozmetičara, nešto što je preče, to mora da se pomeri. Jedan sat dnevno za svoje dete, uvek, tokom celog školovanja, je ono što je prava formula.“, dodala je profesorka Tatjana Marković Topalović.

Ne kritikujte decu za sve i svašta
Profesorka Marković Topalović nam je objasnila i svoj odnos prema kritici koji savetuje svima.

„Uvek sam se trudila da nikada ne kritikujem decu pred roditeljima ili nastavnicima – u kući treba da dobije kritičku podršku. Ne beskonačnu, nenormalnu da ga podržavate u svim papazjanijama nego kritčku, konstruktivnu. Deca koja dobijaju mnogo kritika kod kuće - školi, pa onda u kući, nemaju kome da se obrate. Dete treba da ima svu slobodu u kući za koju se izborilo. Volim da deci stanem na crtu kada se bore argumentima. Ne možeš da dobiješ peticu, ali možeš da odgovaraš za peticu.“, objasnila je ona i naglasila da se motivacija gradi kontaktom porodice i dece.

Ona je mišljenja i da ne treba brinuti za gradivo jer je u obrazovanju sve nadoknadivo. Jako je bitno da deca nauče kako da uče, kako da se organizuju, jer nije uvek sve zadovoljstvo, ima formula kojima nema izlaza. Ali da to rade svojim jezikom, da sinhronizuju digatalno i analogno, to je ono što treba da postignu.

Sa njenim srednjoškolcima ona ove godine neće krenuti u rad sa testovima već slabijim, motivacionim tempom – da, na primer, izađu napolje i tamo rade. Zašto? Srednjoškolci su, kako nam je ona objasnila, zamenili dan za noć, oni dođu ujutru u školu, onda kada dođu iz škole i legnu u 13.30 da spavaju i onda ustaju uveče i noć je njihova.

„Takva deca treba da se prebace prvo na dnevnu normu jer već mesecima žive noću.“, kaže ona.

„Prvih par nedelja je period za to usklađivanje. Što se obrazovanja tiče, sve je nadoknadivo. Ono što je bitno je mentalno zdravlje, da nauče da žive partnerski sa pandemijom i da se ne boje svojih strahova.“, potvrdila je i Marta Buterer.

 

 

Osobine koje nasleđujemo od roditelja

Osobine koje nasleđujemo od roditelja: Jedna je ključna za uspeh u životu

Svako je bar jednom u životu čuo nešto poput "imaš oči kao majka ali očev temperament" ili "isti si kao deda". Međutim ljudska DNK sadrži mnogo više informacija od ovih sitnih detalja.

Retko ćete čuti da neko kaže „Iiam agorafobiju, kao moj pradeda“. Ali to se može naslediti. Ipak, pitanje je šta određuje koje, ili čije, osobine će prevladati u našem DNK i da li možemo da ih promenimo? Ovo pitanje je donedavno dugo mučilo genetičare.

Iako naučnici još uvek ne mogu da daju jasan odgovor na pitanje šta ima najveći uticaj na karakter ljudi – okruženje, geni ili vaspitanje, mnoga istraživanja su pokazala da ne nasleđujemo samo izgled već i neka sećanja, kao što su, na primer, fobije. Osim fobija, postoje i druge osobine koje nasleđujemo od predaka i nemoguće ih je promeniti, prenosi Bebologija.

Fobije

Prenošenje fobija preko DNK dokazano je istraživanjem u kojem su miševi obučeni da izbegavaju sve mirise slične mirisima trešnjinog cveta. Ovo je uticalo na DNK tako da je deo DNK odgovoran za osetljivost na ovaj miris bio aktivniji u spermi očeva miševa.

Zbog toga su deca i unuci bili veoma osetljivi na miris trešnje i izbegavali su ga, iako nisu imali pravi razlog za to. Stoga, možda strah od pauka ili visine nije tako iracionalan kao što se čini.

Ekstrovertnost

Iako neke karakterne crte stičemo sa godinama, neke su već zapisane u našem DNK. Na primer, geni VSCD2 i PCDH15 su povezani sa ekstrovertnošću, što može otvoriti mnoga vrata uspehu. Zato je moguće da razlog zašto ste tako društveni i komunikativni leži u vašim precima, a ne u vašem vaspitanju ili okruženju.

Smisao za humor

Neki ljudi veruju da je smisao za humor naučena osobina koja zavisi od sredine u kojoj čovek odrasta. Ali, tokom studije je otkriveno da ljudi sa kratkim alelima na genu 5-HTTLPR pokazuju pozitivne reakcije i češće se smeju. Rezultati studije su potvrđeni kada se uzmu u obzir starost, pol, etnička pripadnost i simptomi depresije.

Stres

Ista je stvar i sa stresom, ova osobina se prenosi sa roditelja na decu. Stručnjaci tvrde da ako je majka tokom trudnoće bila izložena stresu, njeno dete će u životu biti podložnije stresu.

Štaviše, ako su roditelji bili pod stresom pre nego što su dobili dete, postoji rizik da im to ošteti hromozome.

Zavisnost

Za nastanak zavisnosti odgovorno je 40 do 60 odsto gena i naslednih osobina. Na primer, veza između zavisnosti i gena D2 je detaljno proučavana. Ljudi kod kojih ovi receptori ne funkcionišu dobro su skloniji da uzimaju supstance koje izazivaju zavisnost.

Malo spavanja

Neki ljudi mogu da spavaju manje od pet sati i još uvek dobro funkcionišu. Postoji gen koji se zove Tačerov gen, po britanskom premijeru koji je spavao samo četiri sata i osećao se odlično. Ljudi sa ovim genom ne samo da spavaju manje, već i bolje obavljaju mentalne zadatke nakon što nisu spavali 38 sati. Inače, Tačerova nije jedina sa ovom „supersilom” – manje od pet sati spavali su i Tomas Edison, Nikola Tesla i Isak Njutn.

Štednja

Kada je novac u pitanju, 30 odsto naših postupaka može se objasniti prirodnim faktorima. Neki ljudi su genetski skloni da štede, bez obzira na prihode, pol i obrazovanje. Takvi ljudi ređe imaju loše navike kao što je pušenje i manje su podložni dijabetesu. To se dešava zato što su dosledniji u svom ponašanju i imaju bolju samokontrolu, zahvaljujući svom DNK.

Muzika

Geni igraju veću ulogu od prakse kada je u pitanju muzički talenat, posebno prepoznavanje visine tona i ritma. Studija identičnih blizanaca otkrila je da su ljudi koji manje vežbaju prošli bolje od onih koji su vežbali više. Jedan od blizanaca je vežbao više od svog brata, ali nije mogao da nadmaši njegove muzičke sposobnosti. Naučnici objašnjavaju da neki aspekti muzičkog talenta leže isključivo u našim genima i da ih je nemoguće naučiti.

Izvor: n1info.rs

Snobizam savremenog roditeljstva

Snobizam je IN. Savremeni snobovi su pobornici lifestyle bitisanja. Oni sačinjavaju top liste životnih vrednosti kojima teže a materijalizam je na samom vrhu, mada nije presudan. Danas je sistem vrednosti, čini mi se naivnoj, više nego ikad na probi.

Da li smo in ili smo out, da li smo online ili nemamo ni TV, da li smo negujući ili spadajući roditelji? Zamka u koju smo uglavnom svi nehotično…

Zamka u koju smo uglavnom svi nehotično upali a koja odoleva uprkos učenjima savremenih pedagoga i dečijih psihologa, savetima internet gurua i onlajn trendova, tiče se nas roditelja a ne naše dece.

Višedecenijska uskraćenost u vidu ratova, embarga, tranzicije a sigurno i manjkavosti nacionalnog tipa, dovela je do široko rasprostanjene pojave snobizma u roditeljstvu. Za plišano i popustljivo roditeljstvo ste već čuli i verovatno se nažalost prepoznali kao akteri i vinovnici takve jedne ne baš uspešne vaspitne metode. Ali zamislite sad ovu novo-staru teoriju: U nedostatku različitih načina da se upadljivo iskaže i dokaže naša lična moralna vrednost kroz npr. volontiranje, akcije civilnog društva itd, umesto toga pokušavamo da svoju vrlinu prikažemo kroz roditeljstvo. Ono je postalo naše novo perje koje tako ponosno izlažemo na našim Fejsbuk profilima, rođendanskim slavljima i igralištima. Rezultat je kultura takmičenja, nadgledanja, osuđivanja, umesto saosećanja i saradnje. Iskreno, to je isrpljujuće i baš nikom ne donosi dobro.

Dete kao statusni simbol? Nemoguće! Ne verujete? Mislite da tome služe samo Ajfonovi i skijanja u Sent Moricu. Međutim…

Dojeno, ne dojeno, rođeno prirodnim ili vanzemaljskim putem, hranjeno slaninom, organskim i ptičijim mlekom, lečeno homeopatijom ili kod mrdrprofesora najstručnjaka, ide u privatnu školu sa samo još šestoro dece ili kud svi tu i mali Mujo, nosi marku ili je marka, svira-priča-igra-glumi za sve pare, sluša Šostakoviča ili Pink Floyd, letuje tri puta ili samo piški u bazen kod bake u selu, ima ljubičaste a ne smeđe oči, interesuje se samo za astronomiju ili igra fuce po ceo dan, i tako u nedogled i bestraga…

Sve su to razlozi da nekog gledamo sa visine da se prosto gordimo i decu kao Carevo novo ruho šetamo. A nisu to zaslužila ta naša malobrojna deca. Dosta je njima njihovih muka. Nervoznih i neprisutnih roditelja što rade ceo dan za male plate, isto takvih vaspitačica i učiteljica, trenera i profesora. Trujemo im detinjstvo našim strahovima, nedoraslošću, najlepšim željama. Nikako da se smislimo šta je to najbolje za naše naslednike. Sve nam nešto “malo” kad o ljubavi, igri, podršci pričamo. Ma sigurno nije samo to u pitanju. Sigurno ima neki recept “Kako da u 124 koraka …” što ga čitamo na svim maminskim portalima. Ima puno šarenih slika i lajkova, znaju oni šta pričaju.

Sad se već pitate “Pa kako da ih (se) promovišemo i bolju poziciju u društvu obezbedimo?” Kao da je novi cd, “projekat” na top listi u pitanju. Ej! Jesmo li mi roditelji ili marketing stručnjaci? Zar nije svrha dobrog vaspitanja pomoći detetu da odraste u samostalanog, odgovornog i saosećajanog čoveka. Sigurno bi vam se srce steglo da doživite da vaše dete neko gleda sa visine kao da je smrdljiv sir zbog neke snobovske zadrtosti. Pa naučite ga da ne radi ono što i samo ne bi htelo na svojoj koži da oseti. Snobizam je ranije podrazumevao uspinajanje iz niže u višu klasu. Danas to izgleda kao uspinjanje iz niže u za dlaku malo višu nižu klasu. Nećemo valjda decu zarad takvih jeftinih poena promovisati?

Ne misli se ovde o krajnosti. Ne tvrdim ja da Tarzane i Moglije treba gajiti. Mada, kolko znam u dobre ljude su izrasli. Ali možda male eksperimente im (nam) prirediti. Zamisli da na nedelju dana nema čokolade ili crtanih filmova, zamisli da živimo kao većina dece u Vijetnamu. Ili da jedan dan ideš u baš starim i možda pocepanim patikama. Da prošetaš bukvalno u tuđim cipelama. Da se ne rugaš, već saosećaš sa drugom što nema. Znam, mnogo ja zamišljam. Moj petogodišnjak bi prvi demonstrativno oddurio ideju, a pritisak ne dovodi do cilja. Zato je na nama da primer damo. Dete će se uvek pre ugledati na ono šta vidi a ne na ono šta čuje.

Pisala sam ja već o mamama iz parkića, o sebi i mojim Novo Beogradskim šizikama. Temu sad još više širimo, produbljujemo, ko zna na šta naletimo u ovom krugu i koje nam se misli upregnu u zdravlje. Možda se odreknemo kontrolfrikisanja i ubeđenja da smo bolje bar u nečemu od one druge. Pa na kraju krajeva koja je to grupa kojoj želimo da se priklonimo?

Zar ne navijamo za isti tim, za našu decu?

Da se ne razumemo pogrešno. Nisam ja ni za relativizaciju i za sve može, dajte jedan lajk. Ne. Ne biram lakši put a i ne žudim (više) da idem onim kojim se ređe ide. Ali kad su deca i još poneka baš važna stvar u pitanju, stav treba imati, dobro ga oformiti, na različite testove staviti. Da, ja sam fanatik za dojenje, to je moj snobovski imperativ. A vi, priznajte ako smete, ne nužno drugima ili meni, nego sebi. Šta je to zbog čega druge gledate odozgo? I to je dobar početak. Verujte mi deca će ubrzo za vašim stopama krenuti.

Intercontinental Ballistic Mother

Kako se razvija kapacitet za empatiju kod dece i zašto je to važno?

Empatija se uči. Zadatak roditelja je da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Decu uvek treba pitati: “Kako bi se osećao da se to tebi dešava/da si na njegovom mestu?“

Pojam empatija podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava, odnosno, sposobnost „uživljavanja“ u emocije drugih.

Pojam empatije se razlikuje od ljubaznosti, sažaljenja ili simpatije prema nekome. Naime, sposobnost empatije podrazumeva intenzivan i aktivan odnos, pokušaj da se razume neko drugi, dok je simpatija pasivna relacija koja može biti jednosmerna.

Empatija predstavlja preduslov za razvoj ljubavi i prijateljstva, a ujedno je suprotnost agresivnom ponašanju. Ona se opisuje kao „moralna emocija“ , dok nedostatak empatije podstiče antisocijalno ponašanje (nasilje u fizičkom i emocionalnom smislu, kao i neukazivanje pomoći ili razumevanja kada je to potrebno). Preduslov je za razvoj emocionalne inteligencije.

Empatičnost se ogleda u sposobnosti da vidimo situaciju iz ugla druge osobe i da osećamo tugu, radost, bol druge osobe.

Za empatiju ne postoji gen koji se prenosi kao npr. inteligencija ili fizičke izgled. Međutim, postoji genetska predispozicija za razvoj empatičnog ponašanja. Pojedina istraživanja pokazuju da su neka deca „prirodno“ sklonija da budu empatična i da nije u potpunosti posledica roditeljskog usmeravanja, dok druge studije daju prednost socijalizaciji dece i učenju „po modelu“.

Rasprostranjeno je mišljenje da se empatija kod dece razvija od treće godine (jer su do tada deca egocentrična, usmerena na sebe i zadiviljavanje sopstvenih potreba) i upravo im empatija omogućava da se prevaziđe sebičnost i da se razvije osećaj za druge. Empatična deca su uspešnija u socijalnim relacijama i imaju više veza sa vršnjacima. Često su omiljena u vršnjackim grupama. Empaitčnost je kasnije osnova za razvoj emocionalne inteligencije – bolje se snalaze sa drugim ljudima i imaju uspešnije odnose u porodici i van nje.

Kako se razvija kapacitet za empatiju kod dece?

Empatija se uči. Zadatak roditelja je da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Decu uvek treba pitati: “Kako bi se osećao da se to tebi dešava/da si na njegovom mestu?“

Deca uče po „modelu“. Model su roditelji i njihovi postupci – pažnja, briga prema ukućanima, odnosi sa prijateljima, komšijama, rodbini, životinjama, kućnim ljubimcima…Roditelji najbolje na ličnom primeru pokazuju šta je empatija.

Poželjno je da roditelji nauče svoju decu da ne odbacuju vršnjake koji imaju smetnje u razvoju, neki fizčcki hendikep ili su druge nacionalnosti ili vere – učite ih pravim vrednostima i toleranciji različitosti. Uvek ih pitajte:“Kako bi se ti osećao na njegovom/njenom mestu?“ empatija predstavlja stub „dobre“ osobe i osnov za razvoj „ljudskih“ kvaliteta.

Kada roditelji, rodbina ili vaspitači primete prve znake saosećnja kod dece, trebalo bi ih pohvaliti, jer ono uči kako da brine i kako da se uživi u osećanja drugih.

Decu ne bi trebalo prezaštićivati. Dobro je da na svojoj koži, u vrticu osete lekcije iz socijalne komunikacije.

Na osnovu primera roditelji značajno utiču na to da dete počne vremenom samostalno da zaključuje o osećanjima drugih. Primeri mogu biti i junaci iz bajki, slikovnica ili primeri iz života koji na jednostavan način oslikavaju međuljudske odnose, vrednosti i osećanja. Analizirajući postupke i osećanja junaka (tuga, radost, ljutnja, povređenost, razočaranje, izneverenost…), deca uočavaju suptilne emocije i počinju da saosećaju sa pojedinim likovima. Na taj način se deca uče razumevanju emocija drugih i povećavaju kapacitet za empatiju.

Pomoć detetu u učenju empatije predstavlja roditeljsko izražavanje interesovanja za njegove emocije, pažljivo I aktivno slusanje i postavljanje pitanja koja će im pomoći da razjasne sopstvena osećanja i misli.

izvor:mojpedijatar.co.rs

 

Kako iznenaditi novopečene roditelje - pokloni koji će ih oduševiti

Kada porodica dobije novog člana, čitav svet počinje da se vrti upravo oko potreba novorođenčeta. Pored osećaja sreće koji se ne može sakriti, roditelji su često neispavani i iscrpljeni, a manjak slobodnog vremena postao je svakodnevica.

Izuzev mame i tate, čitava porodica, pa i prijatelji usmereni su na bebu, te su želje roditelja uglavnom zapostavljenje. Ako su vaši prijatelji ili rođaci tek postali roditelji, najvažnija stavka je da budete tu za njih, te nemojte zaboraviti da im se nađete u različitim situacijama.

Više je načina kojima ćete prijateljima koji su se po prvi put našli u ulozi roditelja pokazati pažnju. Jedna od njih je i lep poklon. U narednim redovima pišemo vam o originalnim poklonima koji će oduševiti novopečene mame i tate i poslati im poruku da uvek mogu da računaju na vas.

#1 Slatko iznenađenje - predah uz kremasti dezert je uvek dobrodošao
Slatkiši su uvek dobra ideja!

Mnogi pribegavaju kupovini slatkiša za poklon u različitim prilikama - i to sa razlogom. Poslastice istovremeno mogu biti originalni pokloni za rođendan, sjajni darovi za praznike, godišnjice veze i druge važne datume.

Roditelji će uz kremasti užitak predahnuti u slobodnim trenucima, dok beba mirno spava. Naš predlog je da se odlučite za krofne na kojima možete ispisati kratku poruku koja će ih nasmejati i raznežiti.

Takođe, možete odabrati šarene praline, a ukoliko želite ekskluzivno iznenađenje - odaberite tortu sa porukom! Neka vaš izbor budu slatkiši originalnog izgleda, pažljivo skrojeni od najsjajnijih sastojaka koji zadovoljavaju sva čula.

Pomenućemo da poslastice mogu biti idealan dodatak poklonu, te iznenađenju koje priredite, pridodajte i miks slatkiša sa voćnim ili čokoladnim aromama.

#2 Dan u spa centru - opuštanje za telo i dušu
Roditelji malih beba, koje nisu navršile prvu godinu, nemaju mnogo slobodnog vremena, a zajedničko uživanje je svedeno na minimum. Buđenja tokom noći, pripremanje hrane, briga o zdravlju deteta, šetnja, igra i mnoge druge aktivnosti postale su svakodnevica koja raduje, ali i iscrpljuje.

Međutim, bez obzira na to što deca predstavljaju neopisivu radost za svakog roditelja, svaki pojedinac treba da odvoji vreme za sebe, pre svega kako bi zadržao radostan duh i prikupio energiju za predstojeće izazove.

Vreme provedeno u spa centru ili nekoliko sati uživanja u masaži će osim celokupne relaksacije tela, predstavljati sjajan način za oslobađanje od stresa.

Naš savet je da roditeljima izađete u susret, te dok su oni prepušteni rukama stručnjaka, vi pričuvate bebu kod kuće! Malo je mama i tata koji će odabrati vreme za sebe na uštrb vremena sa deteom, međutim ako im ponudite čuvanje deteta dok se oni opuštaju u spa danu - prihvatiće to raširenih ruku.

#3 Knjiga o roditeljstvu - korisni saveti su uvek dobrodošli
Ukoliko dolazite prvi put da vidite novorođenče, ne zaboravite na poklon za roditelje. U našoj tradiciji do danas je očuvan običaj darivanja bebe prilikom prvog susreta. Pojedinci donose poklone, dok su tu i oni koji se odluče da roditeljima uruče novac.

Sa druge strane, malo je onih koji odluče da obraduju mamu u tatu, te pripreme darove i za njih. Izdvojite se od ove grupacije, te vaše prijatelje ili rođake koji su se ostvarili u ulozi roditelja obradujte sjajnom knjigom o roditeljstvu.

U mnogim knjižarama kod nas možete pronaći knjige o odgajanju dece, ishrani, prvim danima nakon porođaja i sa mnogim drugim korisnim savetima. Predlažemo vam da dobro istražite ponudu, posavetujete se sa zaposlenima u knjižari i odaberete onu koja će pružiti neophodna znanja mami i tati.

Pažljivo upakovanom poklonu dodajte slatkiše o kojima smo gore pisali ili upakujte flašu njihovog omiljenog pića i dar će biti potpun!

#4 Karte za bioskop - uživanje u filmskim novitetima
Kokice, sok, besprekoran kvalitet slike i sjajno ozvučenje u bioskopskoj sali idealan su način za opuštanje u dvoje. Predlažemo vam da kupite karte za komičan film Vudija Alena, na primer, a pun pogodak postižete ako znate žanr u kojem vaši prijatelji uživaju.

Takođe, savetujemo vam da izbegnete odabir tužnih filmova. Posebno iz razloga što su mame novorođenčadi i dalje pod snažnim uticajem hormona, te biste ovim iznenađenjem postigli kontra efekat.

Naravno i u ovoj situaciji se nađite kao pomoć, te pričuvajte bebu dok roditelji uživaju u filmskom programu.

#5 Budite tu za njih - prijatelji igraju značajnu ulogu
Za koji god poklon da se odlučite, ipak je najvažnija stavka da se novopečenim roditeljima nađete u svim situacijama. Pozovite drugaricu koja se ostvarila kao majka, ponudite joj da skuvate ručak, pomognete joj u sređivanju kuće, kupite stvari iz prodavnice i slično.

Ponekad je dovoljan jedan zagrljaj, podrška, šolja kafe uz priču o neobaveznim sitnicama, šetnja parkom i slično. Podelite sa njima ovu neizmernu radost i nađite im se u trenucima kada je to neophodno.

Nadamo se da su vam pokloni koje smo vam predložili poslužili kao inspiracija za kreiaranje idealnog dara za prijatelje koji su zaplovili u vode roditeljstva, te da ćete pomoću naših saveta uspeti da kreirate idealan dar koji će ih oduševiti!

izvor: najboljamamanasvetu.com

Da li su STERILITET i NEPLODNOST isto? Koje su ključne razlike između ova dva pojma
Foto: Shutterstock

Da li su STERILITET i NEPLODNOST isto? Koje su ključne razlike između ova dva pojma

Borba za potomstvo i problemi sa začećem sve češća su pojava među parovima. Neplodnost i sterilitet nisu isto, te je važno znato koja je razlika između ova dva pojma.
Da li su sterilitet i neplodnost su isto? Nisu, ali su to dva izraza koja najviše zbunjuju parove. Neretko ih ljudi u govoru koriste naizmenično, a oni zapravo opisuju dve različite dijagnoze - svako stanje ima svoje mogućnosti i lečenje. Stručnjaci smatraju da je veoma važno da ljudi naprave razliku.

Šta je sterilitet?

Jedna od uobičajenih definicija sterilnosti je nemogućnost stvaranja potomstva (dece), a rezultat je mnogobrojnih uzroka, kao što su ligacija (podvezivanje) jajovoda, histerektomije ili vazektomije. Podvezivanje jajovoda predstavlja postupak blokiranja ili njihovog delimičnog uklanjanja, što sprečava mogućnost spajanja sperme i jajnih ćelija. Vazektomija je slična ligaciji jajovoda, ali kod muškaraca, i ona onemogućava da spermatozoidi izađu iz testisa. U ovakvim slučajevima kod muškaraca i žena mogućnosti za začeće ne postoje. Postoji još jedan važan detalj, a to je da se kod nekih žena sterilitet javlja kao rezultat histerektomije ili uklanjanja materice.

Šta je neplodnost?

Neplodnost se u velikoj meri razlikuje od steriliteta. Postoje dve vrste neplodnosti koje su drastično drugačije. Na svom najosnovnijem nivou, neplodnost predstavlja bezuspešne pokušaje začeća, pri čemu parovi barem 12 meseci rade na tome u određenim vremenskim intervalima, a bez upotrebe bilo kakve vrste kontracepcije. Kod žena koje su starije od 35 godina ovaj period može biti duži, tačnije ženama te starosti je prema nekim rezultatima potrebno više vremena za začeće. Drugi razlog zbog kojeg se dvanaestomesečni interval može produžiti je anovulacija kod žena (kada nema ovulaciju) ili spora pokretljivost spermatozoida kod muškaraca. Za razliku od steriliteta, neplodnost nije direktan rezultat zdravstvenog stanja ili nemogućnosti.
U određenim okolnostima, neplodnost i sterilnost su povezani ili postoje istovremeno, ali nužno ne znače isto. Na primer, žena koja ima ligaciju jajovoda ili histerektomiju smatra se sterilnom i stoga neplodnom. Suprotno tome, žena možda nema problema sa neplodnošću - ali ako je njen partner sterilan, par će patiti od neplodnosti.

Primarna neplodnost

Primarna neplodnost odnosi se na parove kod kojih začeće nije uspelo ni nakon godinu dana pokušavanja.

Sekundarna neplodnost

Sekundarna neplodnost odnosi se na parove koji imaju već jedno dete, ali uz brojne napore drugo ne mogu da dobiju.

Testiranje neplodnosti - šta mogu da očekujem?

Ukoliko i uz brojne pokušaje ne možete da ostanete u drugom stanju i uspešno ostvarite začeće, najbolje bi bilo da potražite medicinsku pomoć. Stručna lica će vas sprovesti kroz brojne preglede i analize koje procenjuju sterilitet ili neplodnost. Početni koraci evaluacije uključuju kompletnu medicinsku istoriju i ispitivanje plodnosti kako bi se dobila jasnija slika o potencijalnim mogućnostima lečenja. Poverljiva medicinska istorija će obuhvatiti i ginekološku istoriju (poput trajanja menstrualnog ciklusa), učestalost odnosa, istoriju hirurške intervencije i trenutnu terapiju (ukoliko je koristite).

Ispitivanje plodnosti žena

Mnoge žene koje pate od neplodnosti se pitaju šta je potrebno za uspešnu trudnoću. Žena treba da ima zdrave jajnike koji sadrže zdrave ćelije, da bi došlo do ovulacije. Tada može doći do oplođenja. Što se tiče ispitivanja plodnosti, lekar će želeti da zna da li redovno ovulirate i koliko jajnih ćelija ima u jajnicima. Ovulacija se može odrediti ako imate redovne menstruacije, praćenjem plodnih dana nakon ciklusa, grafikonom bazalne telesne temperature ili testom krvi lutealnog progesterona.
Rezervu jajnika (koliko ćelija ostaje u jajnicima) najbolje određuju test krvi i ultrazvuk, pri čemu test krvi ispituje nivoe folikulostimulirajućeg hormona (FSH) i Antimilerovog hormona (AMH). Zatim se ultrazvuk koristi za dobijanje broja malih folikula u jajnicima. Ove analize pomažu vašem lekaru da odredi najbolju terapiju koja vam može pomoći da dođete do uspešnog začeća. Vaš lekar će takođe želeti da sazna više o zdravlju vaših jajovoda, njihovoj prohodnosti, stanju materice i karlice, a to se može učiniti uobičajenom bezbolnom metodom koja se naziva histerosalpingografija (HSG).

Ispitivanje muške plodnosti

Neplodnost muškarca se javlja kao uzrok u 30-40 odsto slučajeva. Kao što žene prolaze kroz brojne testove, analize i preglede i muškarci će morati da prođu kroz isto. Najbolji način za testiranje spermatozoida je analiza sperme - koja proučava koncentraciju semene tečnosti, procenat spermatozoida, pokazuje da li su oni pokretni ili ne. Kada lekar dobije sve potrebne analize o plodnosti i zdravlju muškarca, uspostaviće dijagnozu (ukoliko je potrebno) i na taj način borba protiv neplodnosti kreće. Važno je da parovi budu uporni i da ne odustaju.

Borba sa neplodnošću

Ova tema je veoma bolna većini parova, a svaki neuspeli pokušaj predstavlja životni poraz. Lekari su na mnogo načina pomogli ljudima, a neplodnost se može rešiti na više načina. Jedan sasvim sigurno jeste vantelesna oplodnja, ali postoje i faktori na koje parovi mogu sami da utiču. Pravilna ishrana, izbegavanje poroka, manji stres su samo neki od faktora koji vam mogu pomoći, a razgovor sa lekarom i rešavanje problema je d ključne važnosti.

Izvor: www.yumama.com

U borbi protiv neplodnosti: Otkrijte koji su najčešći uzroci STERILITETA
Foto: Shutterstock

U borbi protiv neplodnosti: Otkrijte koji su najčešći uzroci STERILITETA

Neplodnost je veoma težak životni put kroz koji neki parovi prolaze. Taj put niko ne bira, a prate ga teške emotivne i psihičke teškoće. Pogledajte koji su najčešći uzroci neplodnosti.
Smanjena plodnost je sve češća pojava među parovima, a lečenje je nekada jedini način za proširenje porodice. Uspostavljanje dijagnoze počinje brojnim analizama, a završava se terapijama. Najveća zabluda je što ljudi sterilitet vezuju isključivo za muškarce, a on se javlja podjednako i kod žena i kod muškaraca. Stručnjaci tvrde da su razlozi za sterilitet brojni. Mi smo izdvojili za vas najčešće uzroke smanjene plodnosti kod muškaraca i žena, kao i savete kako da povećate šanse za roditeljstvo.
Sterilitet kod žena - uzroci
Najznačajniji faktori koji utiču na smanjenje plodnosti žena jesu endometrioza, operacije u maloj karlici (posebno u jajnicima) i različite vrste infekcija. Takve operacije u mladosti oštećuju jajnik manje ili više, a zavisi i od vrste tumora-ciste koja se operiše, kao i od umešnosti doktora koji vodi operaciju. Jedan od takođe velikih problema su neprohodni ili delimično prohodni jajovodi, a mogu biti posledica nelečenih ili neprepoznatih infekcija. Hlamidija u 50 odsto slučajeva ne daje nikakve simptome, a može izazvati kasnije probleme ukoliko se ne leči. Poremećaj ovulacije, poremećaj endokrinih žlezda, kao i urođene anomalije reproduktivnih organa mogu biti znatni uzročnici steriliteta kod žena.

Sterilitet kod muškaraca - uzroci

Najučestaliji uzrok neplodnosti kod muškaraca je smanjena pokretljivost sprematozoida. Ovaj problem mogu da uzrokuju cigarete, alkohol i steroidi, marihuana i ostale droge, jer spadaju u agense koji značajno smanjuju njihovu pokretljivost. Znatno manji broj neplodnosti kod muškaraca izazivaju hormonski problemi.
Naime, radi se o tome da mozak ne uspeva da otpusti gonadotropin (oslobađajući hormon) koji stimuliše hormonski put i izaziva proizvodnju sperme. Najređa grupa uzročnika jesu fizički i prihološki (stres, depresija) problemi koji uziču na povećanje steriliteta. Stres može nepovoljno da utiče na plodnost, zapravo mnogi stručnjaci oprkivljuju stres i loša psihička stranja za povećan broj steriliteta kod muškaraca. Isto kao i kod žena nelečene infekcije i upale mogu dovesti do problema, kao i određene fizičke smetnje na genitalijama, koje onemogućuju kretanje sperme kroz polne kanale.

Lečenje steriliteta

Ukoliko je test i dalje negativan uz niz vaših pokušaja, morate se obratiti lekaru. On će uspostaviti adekvatnu dijagnozu i terapiju, a ona vam može pomoći da prebrodite problem. Stručnjaci preporučuju da zdrave navike, izbalansirana ishrana, izbegavanje poroka i toksičnih namirnica mogu da pospeše plodnost oba pola. Unos vitamina C i E u kombinaciji sa mineralima i oligoelementima (cink, bakar, gvožđe) mogu biti sjajni antioksidansi organizma. Pogotovo je važno da muškarci koriste antioksidanse u ishrani, jer oni utiču na zdravlje spermatozoida, baš kao i bavljenje sportom i kretanje.
Da bi menstrualni ciklus bio redovan i da bis precizno odredile plodne dane, važno je da žene ne drže rigorozne dijete i da ne gube naglo broj kilograma. Nije dobro ni izbaciti masnoću iz ishrane, jer holesterol povoljno utiče na stvaranje ženskih polnih hormona. Hormoni štitne žlezde takođe bi trebalo da budu u skladu kako bi se došlo do željene trudnoće. Zdrav život i navike su lek za većinu zdravstvenih problema, stoga, probajte i očekujte najbolje.

Izvor: www.yumama.com

Roditelji TREBA da puste decu da osete neuspeh

Roditelji TREBA da puste decu da osete neuspeh

Pre trinaest godina, kada sam bila nova, mlada i neiskusna profesorka, morala sam da pozovem majku jednog učenika da bih je obavestila da ću započeti disciplinski postupak protiv njene ćerke zbog plagijarizma, kao i da će njena ćerka za taj rad dobiti nulu.
„Ne možete to da uradite. Ona nije uradila ništa pogrešno,“ rekla mi je majka, ljutito.
„Ali jeste. Pronašla sam čitave pasuse koji su prekopirani sa raznih sajtova“, bojažljivo sam odgovorila.
„Ne, mislim ONA nije uradila ništa pogrešno. Ja sam. JA sam napisala njen rad.“
Ne sećam se šta sam na to odgovorila, ali mi je bilo potrebno malo vremena da se saberem i svarim ono što sam upravo čula. A i šta sam mogla da uradim? Da suspendujem majku? Da je zaključam na otvorenim vratima i nateram da sto puta na tabli napiše „Neću da pišem radove svoje ćerke prepisujući članke sa interneta“? Majka je dala obrazloženje za svoj postupak: njena ćerka je bila pod velikim stresom i ona nije želela da se devojčica razboli.
Na kraju te priče, devojčica je dobila nulu i lično sam se pobrinula da ponovo sama napiše svoj rad. Naravno, nisam imala autoritet da vaspitam njenu mamu, ali to sam mnogo puta uradila u snu.
Iako nisam sigurna da li je i šta majka naučila iz tog iskustva, ćerka je naučila da mora da snosi posledice a ja sam izvojevala jednu svojevrsnu pobedu. Sada se više ne nerviram oko tih „starih“ navika, poput majke koja malo više pomaže detetu oko domaćeg iz matematike, oca koji pravi detetov rad iz tehničkog. To je tako pase.
Danas se nastavnici susreću sa potpuno novim nivoom prezaštićenosti: roditeljima koji odgajaju svoju decu tako da budu bespomoćna i nemoćna, decu predodređenu na anksiozno odrastanje, kojoj nedostaju emocionalna znanja potrebna za prevazilaženje neizbežnih loših situacija.
Mislila sam da sam prošla puno toga sve dok nisam pročitala istraživanje Tehnološkog univerziteta Kvinslend, autorke Džudit Loke, koje predstavlja „ocenu koncepta preterano zaštitničkog roditeljstva od strane profesionalaca koji se bave roditeljstvom“.
Preterano zaštitničko roditeljstvo (eng. overparenting) po ovom istraživanju predstavlja „pogrešno motivisan pokušaj popravljanja trenutnog i budućeg ličnog i akademskog uspeha deteta“. U pokušaju da razumeju takva ponašanja, autori su anketirali psihologe, školske savetnike i nastavnike. Autori su ova stručna lica pitali da li su bili svedoci preterano zaštitničkog roditeljstva i ostavili prostor za opis takvih situacija. Iako relativno mali uzorak i diskutabilan metod subjektivnog samoprijavljivanja bacaju senku na statistički značaj istraživanja, primeri navedeni u izveštaju pružaju dovoljno materijala za prepričavanje.
Neki primeri su već viđeni: detetu nije dozvoljeno da ide u kamp sa drugarima ili da uči da vozi, roditelj secka hranu i pakuje posebne tanjire za žurku za svoje 16-ogodišnje dete jer je ono izbirljivo na jelu. I dok mi je žao te dece, ne brinem se. Ona će se osamostaliti jednog dana i oporaviti od tog prezaštićenog detinjstva.
Primeri koji me brinu su oni koji imaju potencijal da unište detetovo samopouzdanje i umanjuju vrednost značaja učenja samostalnosti. Prema autorima istraživanja, roditelji koji to rade „perspektivu svog deteta smatraju istinitom, bez obzira na činjenice,“ i pre „poveruju svom detetu nego odrasloj osobi i negiraju i samu mogućnost da je njihovo dete bilo krivo ili da bi čak učinilo nešto slično.“
Ono što mi nastavnici najčešće vidimo je ono što autori ovog istraživanja zovu roditeljima koji „se brzo odazivaju zahtevima deteta a malo zahtevaju od njega“. Ovi roditelji odgovaraju na sve potrebe i nevolje svoje dece ne dajući im šansu da sama reše svoje probleme.

Pusti, ja ću to da uradim

Ovi roditelji „žure u školu na prvi poziv svog deteta da bi mu doturili stvari kao što su zaboravljeni ručkovi, zaboravljeni domaći zadaci, zaboravljena odeća“ i „zahtevaju bolje ocene ili prete odustajanjem od škole“.
Jedan učesnik istraživanja je problem opisao na sledeći način: “Radio sam sa velikim brojem roditelja koji toliko prezaštićuju svoju decu da ona ne nauče da preuzmu odgovornost (i prirodne posledice) svojih postupaka. Deca mogu da razviju osećaj da im nešto pripada i da sve zaslužuju bez truda, a roditeljima je tada teško da sarađuju sa školom – da imaju poverenja, budu kooperativni i fokusirani na rešenje problema, što bi koristilo i detetu i školi.”
Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
To su roditelji koji me najviše brinu – roditelji koji ne dozvoljavaju detetu da uči. Vidite, nastavnici ne predaju samo čitanje, pisanje i aritmetiku. Mi decu učimo odgovornosti, organizaciji, manirima, uzdržanosti itd. Ove veštine možda neće biti ocenjene na standardizovanom testiranju, ali dok deca planiraju svoj put u odraslo doba, one su ubedljivo najvažnije životne veštine koje predajemo.
Ne predlažem da roditelji slepo veruju nastavnicima svoje dece. Ni ja to ne bih uradila. Ali, deca greše, a kada se to desi, važno je da roditelji zapamte da je edukativna koristi od posledica te greške dar, a ne zanemarivanje obaveza. Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
Završila sam sa maštanjem o tome kako da ona mama od pre 13 godina ugleda svetlost. Taj brod je otplovio i uradila sam najbolje što sam mogla za njenu ćerku. Svake godine uveravam nekog roditelja: „Ovaj neuspeh/greška će biti najbolja stvar koja se dogodila vašem detetu“, i odavno sam prihvatila da mi većina roditelja neće verovati. To je u redu. Strpljiva sam. Lekcije koje ja predajem u srednjoj školi se obično ne isplate godinama i ne očekujem zahvalnice.
Naučila sam da uživam i pronalazim zadovoljstvo u svakodnevnim časovima i u vremenu koje provodim sa decom kojoj je obrazovanje potrebno. Ali maštam o danu kada će mi biti povereno da naučim svoje učenike kako da se nose sa udarcima, pronađu put kroz teškoće adolescencije i čvrsto stoje pred izazovima – izazovima koji imaju moć da transformišu današnju decu u snalažljive, kompetentne i samopouzdane odrasle osobe.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Beba sa velikim potrebama ili nervozno novorođenče
Foto: Shutterstock

Beba sa velikim potrebama ili nervozno novorođenče - napravite razliku i pomozite detetu

Vaša beba traži mnogo više pažnje nego druga deca? 'Beba sa velikim potrebama' nije dijagnoza, ali je važno da znate o čemu se radi.Možemo se složiti sa činjenicom da je roditeljstvo naporna uloga, ali kada vam beba neprekidno zadaje zadatke koje bi jedva postiglo dvoje ljudi, normalno je da se zapitate da li je sve u redu sa bebom ili je problem u vašoj organizaciji. Dešava se često da beba bude previše napeta, nervozna i to traje duži vremenski period. U tim situacijama deca svoja negativna osećanja iskazuju tako što izbegavaju spavanje, postaju nemoguća tokom vožnje automobilom i ne mogu samostalno da spavaju.
Izdvajamo nekoliko osnovnih pitanja i odgovora koje bi roditelji "beba sa velikim potrebama" trebalo da znaju.

Šta je to beba sa velikim potrebama?

Važno je naglasiti da pojam beba sa velikim potrebama nije medicinska dijagnostika. To je termin koji roditelji često pripisuju svojoj bebi na osnovu određenih očekivanja o tome kako bi trebalo da se ponaša, u odnosu na to kako su se ponašala njihova druga deca ili kako se ponašaju bebe drugih.
Svaka od ovih beba je prepoznatljiva na svoj način i drugačija. Bebe sa velikim potrebama karakteriše neprastano plakanje za svaku sitnicu, stalno im je potrebna dodatna pažnja. Neredovni i nepredvidivi obrasci spavanja, kao i neredovna ishrana su takođe neke od osobina ovih beba. Kao rezultat toga bebe su nemirne i anksiozne.
Roditelji često tada postanu uzemireni, nezadovoljni i ne znaju da li je problem u njima ili u bebi.

Koja je razlika između bebe sa velikim potrebama i nervozne bebe

Veoma je velika razlika između ova dva pojma. Ukoliko beba pored uobičajenog načina spavanja, hranjenja i ostalih potreba plače više od tri sata dnevno i više od tri puta nedeljno i tako nedeljama zaredom, znači da je u pitanju nervozna beba. Bebe u određenom periodu, dolaze u fazu kada su iz nepoznatog razloga nervoznije, odjednom počinju da joj smetaju zvukovi oko nje, kada je dojite ona je nervozna grize vas i plače. To je normalno, većina beba se tako ponaša u tom periodu, ali posle devetog meseca bi trebalo da ti simptomi prođu.
Da li inteligencija ima bilo kakve veze sa bebinim velikim potrebama?
Ne postoji jasna korelacija između bebinih prohteva i inteligencije, te stručnjaci ističu da da inteligencija nije u vezi sa ovim bebinim potrebama.

Šta dovodi do toga da beba ima velike potrebe?

Neke bebe su samo prirodno osetljive. One zahtevaju dodatnu utehu i pažnju, ističu svetski stručnjaci. Njihovo okruženje može lako da ih uznemiri, ali može i da im pruži i udobnost i sve što im je potrebno zabavu i ljubav.

Da li će beba sa velikim potrebama u starijem uzrastu biti anksiozna?

Baš kao ni kod inteligencije, ne postoji način da se prepozna da li će biti beba sa velikim potrebama odstasti u anksiozu osobu. Odavno je poznato da okruženje ima veliki uticaj na dete, nekada dovodi do sreće i radosti, a nekada do loših osećanja.

Kako se nositi sa ovakvim bebinim ponašanjem?

Znamo da roditeljima ovakve situacije veoma teško padaju, ali važno je da ostanete mirni i da zatražite pomoć. Presudno je da se naoružate strpljenjem i da ostanete pozitivni. Pazite i na sebe, nađite vremena za vaše aktivnosti kada beba spava, dobro se hranite i pokušajte da vežbate kad god možete.

Koje pomoći bebi sa velikim potrebama?

Nisu sve bebe iste, neke su fleksibilne, mirne, dok su druge bebe temperamentne i tvrdoglave. Najbolje bi bilo da imate ustaljen raspored obaveza koje su vam neophodne za negu bebe. Takođe je važno da i vi budete prilagodljivi bebinim potrebama i odgovarajte na njihove znake. Budite prilagodljivi potrebama svoje bebe, ali bez pokušaja da se prilagodite nerealnim očekivanjima koje mogu da vam postave članovi porodice ili prijatelji. Važno je da imate granicu.

Izvor: www.yumama.com