Vrištanje, histeričan plač i potpuno nekontrolisano ponašanje su epizode sa kojima se svaki roditelj deteta od jedne do tri godine ponekad sretne. Roditelji različito reaguju na takvo ponašanje, od ignorisanja deteta do momentalnog udovoljavanja svakom zahtevu. Bez obzira gde se nalazite u momentu kada dete napadom besa reaguje na neku zabranu, teško je ostati miran i reagovati na pravi način. Ne samo da osećate da svi koji prisustvuju toj sceni ocenjuju i sude vaše roditeljske sposobnosti, već je ovakva situacija veoma stresna kako za roditelje, tako i za dete.

U periodu od jedne do tri godine deca prolaze kroz veoma brz psihofizički razvoj. To je period kada se usvajaju brojne motorne veštine, dete uči jezik i usvaja načine za rešavanje problema, pa nimalo ne čudi da brzina kojom se ove promene dešavaju i eksplozivan razvoj zbunjuju dečiji um. Upravo taj brzi razvoj i jeste razlog za frustracije koje ponekad završe pravim napadima besa.

Iako fizički već podsećaju na male ljude, dečiji um je u ovoj fazi još uvek u razvoju, pokreću ga emotivne, instinktivne, primarne reakcije. Kako američki pedijatar, doktor Karp objašnjava, reakcija u besu je zasnovana na primarnim instiktima, ponašanju koje nam je urođeno, čak i kod odraslih čije ponašanje obično regulišu društvena pravila. Ovo je još izraženije kod dece koja još nemaju usvojene šeme prihvatljivog ponašanja, a suočavaju se sa brojnim novim iskustvima.

Metoda doktora Karpa

Čuveni američki pedijatar, doktor Karp, čija je knjiga „Najsrećnija beba“ postala gotovo neizostavna na policama porodica koje čekaju bebu ili su je tek dobile, u svojoj novoj knjizi „Najsrećnije dete“ se bavi između ostalog, upravo problemom napada besa kod dece.

Ovaj stručnjak savetuje roditeljima da detetu koje plače, vrišti i histerično zahetva nešto ne pristupaju na racionalan, praktičan način, jer ono to tada ne može da prihvati. Umesto toga, savet doktora Karpa je da se detetu kaže upravo ono što želi da čuje. To podrazumeva da se mentalno i fizički spustite na nivo deteta kada je uznemireno. Cilj nije da popustite i date detetu sve što traži već da komunicirate sa njim na njegov način, tako da vas ono razume:

ponavljajući reči koje dete koristi
koristeći kratke fraze sa dosta ponavljanja
reflektujući detetova osećanja u tonu glasa i izrazu lica.
Na primer, u situaciji kada vaše dete dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, dete će početi da vrišti “Hoću! Hoću! Hoću lizu!”. Ako pokušate, kao odgovoran i smiren roditelj da blagim i ljubaznim glasom odgovorite mališanu “Zlato, ne možeš da dobiješ lizalicu sada jer još nisi jeo. Pokvarićeš ručak.”, takav odgovor će sasvim sigurno samo pogoršati stvar.

Ovo jeste logičan, razuman odgovor roditelja koji voli svoje dete, ali za dete tog uzrasta je nešto što će ga samo razbesniti, objašnjava doktor Karp. Ono tada smatra da mora da ponavlja svoj stav sve glasnije i histeričnije kako biste ga čuli i razumeli. Umesto toga, ovaj pedijatar savetuje da ponovite reči koje vaše dete vrišti i to umirujućim tonom glasa: „Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada.“

Možda vam takav pristup deluje čudno, ali ovakav odgovor je, u stvari, samo verzija već dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima. Cilj naravno, nije samo da ponavljate reči, već da osobi sa kojom razgovarate bude jasno da ste razumeli na šta se ona žali. Kada razgovarate sa odraslom osobom koja je uznemirena i besna njoj biste rekli: “Razumem. Razumem. Shvatam te. Stvarno mi je žao. Žao mi je.“ Van konteksta ovakav odgovor zvuči nepovezano i besmisleno, a ipak osoba kojoj to govorite može da se smiri i prestane sa histerijom. Sasvim je slična i reakcija dece.

Doktor Karp je i praktično demonstrirao ovaj metod i pokazao kako se uplakano i histerično dete u roku od nekoliko sekundi kada dobije takav odgovor smiruje i upitno gleda odraslu osobu koja ponavlja njegov problem. Kada to postignete i prevaziđete napad besa, možete detetu koje se smirilo da objasnite razloge zašto ste mu rekli ne, da ga utešite i ponudite mu neko drugo rešenje, već u zavisnosti od situacije. Tek smireno dete će biti u stanju da vas čuje i prihvati vaše objašnjenje.

Ukoliko se intenzivni napadi besa javljaju veoma često, mogu da budu i znak nekih zdravstvenih problema, pa se ukoliko to primetite ipak posavetujte sa pedijatrom.

Nakon ishrane i napredovanja, pitanje spavanja jedno je od najbitnijih od kada dete dođe na svet, i podjednako okupira i roditelje i stručnjake. Na University College u Londonu sprovedena je interesantna studija koja je pokazala da je vreme odlaska na spavanje, kao i njegova ustaljenost, veoma bitno za kognitivni ( saznajni ) razvoj dece u ranom detinjstvu. Interesantno je da je studija otkrila da je ustaljeni režim naročito bitan za devojčice!

Studijom je obuhvaćeno 11178 dečaka i devojčica uzrasta 7 godina, koji su rođeni u Velikoj Britaniji u periodu od septembra 2000. do januara 2002.godine. Istraživače je zanimalo da li je vreme kada su deca odlazila na spavanje, kao i ustaljenost tih vremena, imalo uticaja na njihov intelektualni razvoj. Tražili su i odgovor na pitanja da li je potencijalno negativan efekat kumulativan ( da li se „sabira“ ) i da li je neki period ranog detinjstva kritičniji od drugih.

Analizirani su podaci o vremenu odlaska na spavanje od uzrasta od 9 meseci, a zatim i 3, 5 i 7 godina, kao i socioekonomski status, demografske karakteristike, porodične navike i psihosocijalno okruženje.

U uzrastu od 7 godina obučeni ispitivači sproveli su testiranje kojim je procenjivano čitanje, računanje i prostorno snalaženje.

Najneredovnije odlaženje na spavanje zabeleženo je u uzrastu od 3 godine, kada je takva navika bila prisutna kod 1 od 5 dece. Do uzrasta od 7 godina, više od polovine dece odlazilo je na spavanje između pola osam i pola devet uveče.

Trogodišnjaci koji nisu imali ustaljeno vreme odlaska na spavanje postigli su lošije rezultate u sve tri testirane oblasti, dok su u uzrastu od 7 godina lošiji rezultat imale samo devojčice, i to u sve tri oblasti, ali ne i dečaci!

Daljom analizom pokazan je i kumulativan efekat loših navika – devojčice koje su ovaj problem imale u uzrastu od 3, 5 i 7 godina imale su znatno lošije rezultate, dok su i dečaci koji su u dva uzrasta ( 3, 5 i/ili 7 godina ) u različito vreme odlazili na spavanje pokazali lošije rezultate od onih koji su imali ustaljeno vreme za spavanje.

Autori studije zaključili su da je loš rezultat trogodišnjaka pokazatelj da je upravo uzrast od 3 godine verovatno najosetljiviji period u kognitivnom razvoju dece. Oni dalje smatraju da je to zbog remećenja dnevnog ritma i/ili zbog uskraćivanja sna i posledičnih efekata na „plastičnost“ mozga ( spremnost „mozga“ da prima i obrađuje informacije iz spoljašnjeg sveta ).

“San je cena koju plaćamo za plastičnost prethodnog dana i investicija koja nam omogućava da budemo sveži za učenje narednog dana… Rani razvoj deteta bitno utiče na zdravlje i blagostanje tokom celog života. Zbog toga, nedovoljan ili isprekidan san, naročito u periodima ključnim za razvoj, može imati veliki uticaj na zdravlje kasnije tokom života,” zaključuju autori.

Roditelji imaju brojne dileme vezane za odabir sportske aktivnosti kod deteta koje ima astmu, a postoji i posebna forma ove bolesti koja se manifestuje napadom baš tokom fizičke aktivnosti.

Takva “podvrsta” ovog oboljenja se naziva naporom izazvana (indukovana) astma, a ne mali broj dece pati od ove bolesti, a da ne zna da je ima. Kada se na naprom izazvanu astmu posumnja, ona se relativno lako dijagnostikuje – procenom plućne funkceije pre i posle fizičke aktivnosti.

Naporom indukovana astma se može preduprediti davanjem odgovarajućih lekova pre početka fizičkog napora, a teške forme ove bolesti (koje su srećom retke) traže i višemesečnu profilaksu.

Može li dete sa astmom da se bavi sportom
Naravno da može, zapravo treba da se bavi sportom!

Danas, skoro svaka sportska ekipa ima u svojiom redovima po nekog asmatičara. Mame i tate (u ozbiljnijim godinama) se sećaju svetskog i olimpiskog šampiona u plivanju Marka Špica koji je bio asmatičar. Iako je imao astmu u naporu, uz dobru terapjiu on je osvojio devet zlatnih olimpijskih medalja!

Duga je lista aktivnih atletičara, fudbalera, vaterpolista koji imaju astmu, ali postižu vrhunske sportske rezultate, čak i svetske rekorde.

Ključ njihovog uspeha je, pored vrednog treniranja, odlična kontrola bolesti. Pravovremena dijagnoza, adekvatna preventivna terapija (profilaksa) i dobar odabir sportske aktivnosti od deteta asmatičara mogu napraviti odličnog sportistu.

Da li to znači da dete sa astmom treba da se bavi sportom
Da, treba!

Redovno bavljenje dobro odabranim sportskim aktivnostima poboljšava stanje srca i krvnih sudova, ali i disajnih organa. Regularna i dobro odabrana fizička aktivnost ojačava plućnu funkciju. Zdrav sportski život podrazumeva redovno (i dovoljno) spavanje, zdravu ishranu što poboljšava odbrambenu sposobnost organizma i tako smanjuje verovatnoću od razvoja infekcija disajnih puteva koje mogu doprineti nastanku astme.

Koji je sport “pravi”
Najbolji izbor su “vodeni” sportovi!

Plivačke discipline, vaterpolo, pa i veslanje su tako reći idealni sportovi za decu koja imaju astmu. Adekvatna vlažnost vazduh uz odsustvo potencijalnih “pogoršivača” (prašine…) astme, kao i velika angažovanost pluća tokom aktivnosti veoma prijaju deci asmatičarima. Jačanje mišića koji učestvuju u disanju (respiratorni mišići) olakšava disanje, ubrzava protok vazduha, a tako poboljšava funkciju pluća. Zato će deca sportisti, čak i ako do napada astme dođe, lakše pregurati krizu.

Brojne naučne studije su pokazale da deca asmatičari koji se bave sportom ređe imaju napade od “neaktivnih” vršnjaka.

Pored vodenih sportova, pogodni su i drugi “aerobni” sportovi, koji u kontinuitetu angažuju respiratorne mišiće – trčanje na srednje staze, kros, kolektivni sportovi na otvorenom (fudbal, ragbi), planinarenje na umerenim nadmorskim visinama, orijentiring…

Mora li to biti takmičarski sport
Ne mora!

Redovna rekreativna aktivnost (na primer: tri puta nedljno po sat vremena rekreativnog plivanja) ima odličan efekat na zdravlje deteta, pa i na popravljanje funkcije disajnih organa kod dece koja imaju astmu.

Da li treba izbegavati neke sportove
Uz adekvatnu kontrolu astme dete može da se bavi skoro svakim sportom! Ipak neke treba izbeći, naročito u “nestabilnoj” fazi bolesti.

- Sportovi u zgušljivim i neočišćenim salama (mnogo je takvih sala kod nas) nisu pogodni za decu asmatičare. Manjak kiseonika, uz višak prašine nikao ne pogoduju deci sa astmom. Zato se može desiti da dete, koje ima alergijsku astmu, dobije napad u ovakvim okolnostima što svakako nije cilj bavljenja sportom.

- Intezivni treninzi u teretanama takođe nisu mudar izbor. Ponavljano dizanje tegova je skopčano sa otežanim disanjem i kod najzdravijih sportista, a naročito asmatičarima ne prija ova aktivnost. Ako se pri tom zna da veliki broj teretana nema adekvatnu ventilaciju situacija se dodatno pogoršava. Srećom, rad u teretani se ionako ne preporučuje deci u razvoju, tako da ova priča važi samo za starije adolescente koji imaju jaku želju da postanu muskulozniji, jači i privlačniji.

- Tenis na šljaci ne pogoduje asmatičarima alergičnim na prašinu (koji nemaju adekvatnu kontrolu bolesti), kao ni stoni tenis u zagušljivom ambijentu.

- Dugotrajno trčanje (polumaraton i maraton) se takođe ne preporučuju deci asmatičarima, kao ni planinarenje na veoma visokim nadmorskim visinama (preko 2000 metara). Srećom, ovo i nisu sportovi za decu.

- Ne preporučuje se, bez adekvatne pripreme, ni jaka fizička aktivnost pri niskim temperaturama, kao ni u uslovima sa ekstremnim vrednostim vlage u vazduhu. Ovi faktori, direktnim dejstvom na sluzokožu disajnih puteva mogu dovesti do napada.

Ipak, ove “zabrane” treba uslovno shvatiti! Uz dobru kontrolu bolesti, postoji mogućnost pripreme deteta pred fizičku aktivnost koja može sprečiti pojavu napada astme, čak i u “nepreporučljivim” sportskim aktivnostima. Uzimanje prepisanih lekova (inhalacija bronhodilatatora, uzimanje blokatora lukotrienskih receptora…) određeno vreme pred sportski nastup može veoma uspešno sprečiti eventualni asmatski napad tokom fizičke aktivnosti.

Iako je dejstvo ovih lekova relativno kratkotrajno, oni uspežno odrade posao, zato što sa odmicanjem fizičke aktivnosti organizam sam “otvara” sužene disajne puteve i BEZ pomoći unetog leka.

Šta uraditi pre odluke o učešću deteta sa astmom u nekoj sportskoj aktivnosti
- Treba se svakako posavetovati sa pedijatrom koji leči dete sa astmom

Procena disajne funkcije (spirometrija) pre i posle napora je ključ za procenu disajne funkcije, a može se relativno jednostavno obaviti i bez komplikovanih aparata. Lekar će detaljno objasniti roditejima da li je potrebna medikamentozna priprema deteta prd napor, i kako se ona sprovodi. Kada se dete uključi u sportsku aktivnost, potrebne su periodične lekarske kontrole koje će odgovoriti na ključno pitanje – da li odabrani sport pomaže detetu sa astmom.

- Ukoliko se dete uključi u neki od sportskih klubova neophodno je informisati trenera o detetovom zdravstvenom stanju

To će pomoći sportskom pedagogu da postepno opterećuje dete i da razume da ponekad nije u stanju da isprati najnaporniji deo treninga. Profesionalni trenenri bi trebalo da znaju osnovne principe treninga deteta sa astmom. Jedan od važnih momenata u treniranju deteta sa astmom je duže “zagrevanje” pred sportski nastup. Ono je od vitalnog značaja, jer posle 20-30 minuta zagrevanja dolazi do “privikavanja” pluća na napor, i otvaranja eventualno suženih disajnih puteva.

- Idealno bi bilo da klupski lekar, u saradnji sa pedijatrom koji vodi dete, prati detetove treninge i procenjuje efekte treniranja

Naravno, sve vrste rekreativnog sporta, uz pridržavanje osnovnih principa o kojima smo pisali, su preporučljive za dete sa astmom. Ne treba po svaku cenu terati dete da se aktivno bavi sportom, pogotovo je pogrešno obmanjivati dete da će se samo uz naporan trening bolest izlečiti. Sport je za dete pre svega igra, a igra mora da prija detetu, a ne da bude još jedna u nizu obaveza koje otežavaju detinjstvo.

Kako spremiti dete sa alergijskom astmom za kondicione pripreme
Najvažnija je dobra kontrola bolesti!

To znači da treba uzimati propisanu preventivnu terapiju, bez prekidanja pred pripreme. Ako dete dobije napad sedam do deset dana uoči priprema potrebna je inhalatorna terapija. Sada se u takvim situacijama preporučuje kombinacija inhalatornih kortikosteroida i beta agonista (budesonid i formoterol) koji brzo otklanjaju suženje disajnih puteva (bronhoopstrukciju), ali deluju i na složeni proces alergijskog zapaljenja u zidu bronhiola.

Nekada se u ovim situacijama zabranjivao odlazak na pripreme, a sada se kod ogromne većine mladih sportista može izlečiti napad i omogućiti nastavak sportske aktivnosti. Naravno, dok napad traje NEMA sporta, ali se posle pet do sedam dana terapije većina dece sportista lepo oporavi. Pre odlaska na pripreme, konačnu procenu i odluku donosi pedijatar koji leči dete.

Ass.dr Goran Vukomanović

Većina roditelja kupi igračke pre pre samog porođaja. Malo je beba koje po dolasku iz porodilišta ne sačeka potpuno opremljena soba ili kutak u kome će boraviti sa gomilom raznovrsnih igračaka. Dok neki roditelji kupuju po preporuci proizvođača prema uzrastu deteta ili prodavca, drugi biraju ono što se njima dopada. Retko ko se zapita da li dete uopšte može da se time igra, naročito ako se tek rodilo.

Pre svega treba proceniti koja količina igračaka je optimalna za bebu u prvim mesecima. Ako ih je premalo, beba neće imati adekvatnu stimulaciju što će se vremenom odraziti na njen celokupan razvoj. Veći deo vremena će provoditi u spavanju i postaće nezainteresovana za okruženje. Ovakve situacije su danas prava retkost, mnogo češće se događa upravo suprotno, dete je zatrpano igračkama.

Ukoliko je beba neprestano izložena raznim stimulacijama neće biti u stanju da se usredsredi na jednu igračku i da je istraži već će joj pažnja prelaziti sa jedne na drugu. Reakcija u ovoj situaciji je veliko uzbuđenje, ali i nezadodvoljstvo jer je dete stimulisano ali mu nije omogućeno da ispolji kreativnost. Treba pronaći pravu meru, okruženje treba da pobuđuje pažnju deteta, da je održava i da podstiče na aktivnost.

U najranijem uzrastu bebe pre svega gledaju, zatim pružaju ruke u pravcu igračaka i dodiruju ih da bi tek od trećeg meseca počele da ih drže, lupaju njima i stavljaju ih u usta. Sa navršenih šest meseci počinju svesno da koriste igračke za igranje.

Druga ključna stvar u izboru je odabrati one koje pozitivno utiču na razvoj deteta, kojima dete može neošto da uradi.

Sa dva meseca i dvadeset dana beba može da spoji dlanove. Da bi ste je podstakli da napravi pokret rukama ka sredini stavite joj između šarenu mekanu loptu. U ovom uzrastu šake još uvek nisu stalno otvorene pa će mekani materijal delovati opuštajuće.

Prva bebina zvečka treba da bude u obliku kugle prečnika 5 cm crvene boje da bi mogla da je fiksira i prati. Može da bude i crveno-žuta ili crno-bela jer su to kontrasti koje može da uoči . Ručka treba da bude pogodna za držanje a zvečka dobro izbalansirana da bi ostala u ruci. Polukružni oblik sa jedne strane odgovara prvom voljnom hvatu krajem četvrtog meseca, dok je drugi deo zvečke mekan jer će beba odmah nakon uzimanja naglo privući zvečku ustima. Polukrug sa obe strane zvečke omogućava prebacivanje iz jedne u drugu ruku. Treba voditi računa i o težini da bi beba mogla da manipuliše igračkom. Kasnije zvečke mogu da budu i drugih oblika ili u kombinaciji sa glodalicom. Najpogodniji oblici za hvatanje su valjak i prsten.

Uspostavljanjem kontrole oko-šaka i razvojem funkcija ruku krajem petog meseca, beba će prstima i ispruženim palcem uhvatiti pruženu kocku. Premeštanjem kocke iz ruke u ruku na sredini ispred tela beba uvežbava držanje i otpuštanje. Ovo je jedan od ključnih momenata u razvoju deteta kada po prvi put kocku koju drži u jednoj ruci može da preda drugoj.

Da bi se sa pet meseci beba okrenula sa leđa na stomak prvo treba da hvata predmete rukom preko sredine tela na drugoj strani. Šarena lopta je dobar podsticaj za ovu aktivnost.

Sa šest meseci registruje zvuk iznad ili niže od glave pa se rado igra sjajnim šuškavim papirom, u prodavnicama se mogu naći knjige za bebe koje šuškaju.

Takođe rado gleda svoj lik u ogledalu i tapka po njemu, postoje ogledala od plastike koja su bezbedna za bebe.

Krajem osmog meseca iz položaja na stomaku i na boku počinje da podiže ruku na gore i da hvata ponuđene predmete što predstavlja značajan momenat u razvoju fine motorike. Sada treba detetu dati pločicu koju će ono uzeti ispriženim prstima i palcem.

Pogledom prati oble predmete koji se kreću u neposrednoj blizini, dobro je da ima više lopti različitih veličina. Voljno otvaranje šake krajem devetog meseca omogućava bacanje predmeta. Za ovo su najpogodnije gumene loptice jer mora da potpuno otvori šaku da bi moglo da je baci, a onda će posmatrati kako se kotrlja u tako spoznati prostornu dubinu.

Sa deset meseci hvat obema rukama je stabilizovan i dete može da uzme u ruke veću igračku. Čim nauči “taši-taši” može da drži laganu loptu i da je izbaci iz ruku. Sada često drži dva predmeta i udara jeda n o drugi u središnjoj liniji tela za šta su pogodne drvene igračke.

Kod deteta počinje da se javlja interesovanje za sitne detalje na predmetu. Zapaža neravnine, šupljine, useke, spojeve i sve to ispituje kažiprstom. Sada detetu treba dati lutku na kojoj će pokazivati oči, nos, usta kao i stari model telefona sa brojčanikom.. Na njemu će naučiti da precizno stavi prst u otvor i da okrene brojčanik što će proizvesti zvuk zvona i tako podstaći dete da ponavlja pokret.

Kako može da okreće listove treba mu dati prvu slikovnicu, prvo sa debelim čvrstim listovima a kasnije sa tanjim. Sve više manipuliše predmetima u prostoru za šta su pogodni autići, obavezno ih treba dati i devojčicama a ne samo dečacima.

Sa 12 meseci šaka se prilagođava obliku predmeta koji drži, tako da dete na kratko može da drži dve kocke u jednoj ruci. Kao što je otpuštalo predmete šakom, sada ih otpušta prstima. Sitne pločice, klikere, male delove igračaka počinje da uzima i stavlja u posudu.

Počinje da ubacuje mali predmet kroz otvor u veći za šta su najpogodnije kutije sa različitim oblicima. prvo će ubaciti valjak pa tek onda kocku. Takođe skida poklopac sa kutije i stavlja predmete unutra. Kako počinje da stavlja jedan na drugi za to su pogodne veće mekane kocke.

Sve veću kontrolu ruku upotrebiće da otvara i zatvara fioke, vrata od plakara, stavlja zatvarač na flašicu, vadi igračke iz posude i ponovo ih vraća. Većina beba za svoj prvi rođendan nauči «taši-taši» kada i može da uhvati veliku loptu koja joj se dokotrlja i da okreće strane slikovnice ako nije do tada. Sada počinju da oponašaju šaranje olovkom po papiru, stavljaju dve kocke jednu u drugu, počinju da grade tornjeve od kocki.

U uzrastu od osamnaest meseci do dve godine počinju da bacaju predmete dlanom na gore za šta je najpogodnija lopta koju mogu da drže, kotrljaju, bacaju, hvataju i šutiraju. Deca sada grade tornjeve od 6 kocki, nižu perle na konac, vade sitne predmete iz flašice, savijaju papir na pola i počinju da slažu prostu slagalicu.

Sa tri godine deca mogu da navijaju igračku ključem, da slažu kocke u niz, rasporede krug, kvadrat i trougao u ram, seku makazama bez preciznosti.

Snežana Milanović, dilomirani medicinar fizioterapeut

Svi smo mi to naučili, samo što nam je trebalo vremena. Vaše dete se ne razlikuje od većine dece te je i njemu potrebna vežba, vežba i samo vežba.

Brisati nekome guzu nije baš lepo zanimanje, ali ako imate decu, to će vam neko vreme biti uža specijalnost. Zatim će dete naučiti da se samo briše, a tome ćete ga naučiti upravo vi.

Počnite od početka

Pokažite detetu kako toalet papir stoji na držaču i kako se pravilno odmotava odnosno izvlači. Objasnite koliko parčadi toalet papira je dovoljno za jedno brisanje.

Razgovarajte s detetom o tome

Pre nego što prepustite detetu da se samo briše, razgovarajte s njim o tome dok mu vi brišete guzu. Uključite ga u direktan prenos – objašnjavajte šta vi to radite i zašto treba tako.

Devojčici objasnite da uvek treba da se briše spreda unazad a ne obrnuto. I dečaku i devojčici treba jasno demonstrirati šta, kako i zašto se radi. Naravno, to ne znači da ceo proces pokažete na ličnom primeru, već naprosto komentarišite svaki svoj potez i radnju dok brišete detetu guzu.

Pokažite detetu kako se to radi

Ne sekirajte se – ni ovo ne znači da pokažete detetu kako se vi brišete.

Uzmite plišanog medu ili lutku pa pokazujte na njima. Nek se dete prvo obuči na igrački: otkine toalet papir, presavije ga, povuče u pravom smeru… Takođe, mladom praktikantu skrenite pažnju da je kad brišeš drugome guzu to malo drugačije nego kad brišeš sebi.

Poslužite se jabukom i puterom od kikirikija

Kad se dete dovoljno ispraktikuje na igrački, povedite ga u kuhinju, uzmite jabuku i puter od kikirikija (naravno, ako nije alergično na kikiriki).

Nanesite puter na jabuku. Jabuka predstavlja guzu, a kikiriki puter… znate već. Dete će tako dobiti vizuelni i taktilni utisak ne bi li bolje razumelo zašto i kako treba da se briše da bi TAMO bilo čisto. Nek dete samo proba da obriše puter papirom i nek vidi koliko mu treba vremena i truda da jabuka bude čista.

Verovatno vam nikad nije palo na pamet da se jabuka i kikiriki puter mogu koristiti za takve stvari, ali verujte – to je odličan trening i način da dete shvati kako uopšte nije lako sve lepo obrisati u samo jednom potezu.

Nek dete vežba na sebi

Svi smo mi to naučili, samo što nam je trebalo vremena. Vaše dete se ne razlikuje od većine dece te je i njemu potrebna vežba, vežba i samo vežba.

Da, praviće greške. Faliće mu mesta, papira, strpljenja… Verovatno će uprljati gaće, zid, pod, ruke. Ali dozvolite mu da vežba – to je jedini način da osvoji tu veliku i važnu nauku brisanja guze.

Tokom obuke koristite vlažne maramice

Pošto se vlažne maramice ne cepaju i ne gužvaju kao papir, dete će se s njima lakše snalaziti.

Obavezno ograničite broj maramica koje može da iskoristi za jedno brisanje. Naučite ga i da se vlažne maramice ne bacaju u WC-šolju.

Provera kvaliteta

Kad oseti da je spremno za samostalno izvršavanje tog zadatka, pustite dete da se samo obriše. Vi treba da izvršite operativnu proveru rezultata njegovog rada, odnosno da proverite je li zaista spremno da se briše samo. Ne zaboravite da ga pohvalite ako je zadatak uspešno obavljen.

Ako nije ispalo baš najbolje, ponovite objašnjenja i vežbu s jabukom. Predložite mu da se opet samo obriše, ali sad bolje, i napomenite mu šta u prethodnom brisanju nije bilo dobro, šta je propustilo da uradi i zbog čega uspeh nije bio potpun.

Pravilan razvoj bebe , odnosno deteta svakom je roditelju na prvom mestu . Znamo da detetovu što boljem motornom razvoju možemo doprineti i tako da ga podstičemo da pravilno sedi , odnosno da ne sedi u određenim položajima koji mogu štetiti njegovom razvoju . Jedna poza u kojoj deca vrlo često sede može biti naročito štetna , tvrde stručnjaci.

Razvoj deteta sastoji se od raznih faktora, a jedan od njih je i pravilno sedenje. Obratite pažnju na to kako vaše dete sedi. To je važnije je nego što ste možda mislili.
Naime, stručnjaci sa instituta Pediatric Therapi Center došli su do zaključka da popularna dečja sedalačka poza na podu u kojoj dete svaku nogu drži s jedne strane tela sa savijenim kolenima čineći s nogama oblik slova V može štetiti kasnijem razvoju deteta.

Kod dece koja sede u tom položaju i nakon navršene 2 godine postoji opasnost od nedovoljnog razvijanja bazične snage tela i ravnoteže potrebnih za određene motoričke veštine poput skakanja i trčanja.
Takođe, može uzrokovati nedovoljno razvijene mišiće u nogama, kukovima i gležnjevima, a može dovesti i do dislokacije kuka. Dugotrajno sedenje u ovom položaju može rezultirati i time da su nožni prsti uvek okrenuti prema unutra.

Dakle, vrlo je bitno da roditelji podstiču svoju decu da sede u sigurnijim i zdravijim položajima kao što je sedenje skrštenih nogu, sedenje na boku ili sedenje na podu tako da su noge ispružene ispred deteta.

Šta je mucanje?

Po definiciji mucanje je govorni poremećaj, a ispoljava se u isprekidanosti i nepravilnosti govornog procesa, usled grčeva organa za artikulaciju,fonaciju i disanje. Ovi prekidi dok dete govori mogu biti praćeni učestalim treptanjem očiju, drhtanjem usana i drugim neobičnim oblicima ponašanja koja osoba koja muca radi dok pokušava da govori.

Kada se javlja mucanje?

Mucanje se javlja najčešće u uzrastu između druge i šeste godine života. Dečaci tri puta češće mucaju nego devojčice. Dobra stvar je što mališani prerastu mucanje, a vroj onih koji nastave da mucaju i kasnije u odraslom dobu je oko jedan odsto. Ukoliko vaše dete muca, ne očajavajte jer mnoge slavne ličnosti su izgradile odličnu karijeru, a mucale su. Na ovom spisku su Vinston Čerčil, Merilin Monro, Džejms Erl Džons, Brus Vilis i Džimi Stjuart.

Koji tipovi mucanja postoje?

Fiziološko mucanje – Nema tog deteta koje nije prošlo kroz fazu fiziološkog mucanja. To je normalni razvojni put govora i traje od 20 do 40 dana. Naime, između druge i četvrte godine života dete bi trebalo savlada oko 2.500 gramatičkih oblika. U ovom period dok uči nove pojmove, sasvim je normalna stvar da dete zapliće jezikom dopk pokušava da izgovori neku malo složeniju reč. Kada su roditelji preambiciozni, dete počinje da muca iz straha. Taj strah se javlja zbog treme, pa dete počne da ponavlja slogove i glasove, što podseća na mucanje, ali to nije mucanje. Svako skretanje pažnje na sam način dečijeg govora ometa spontane jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja, počinje zaista da muca.

Primarno mucanje – kod ove vrste mucanja mališan ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada se kod deteta obično uočava napetost, ali dete ipak nije svesno da ima problem sa govorom. Kod prelaska između primarnog i sekundarnog mucanja dolazi do tranzijentnog mucanja. Ovo mucanje ima dve karakteristike: učestalo i naporno mucanje, pritisak mišića je povećan, trajanje grča je produženo i dete postaje svesno svojih govornih poteškoća.

Sekundarno mucanje - Ovaj oblik mucanja se javlja kada je priisutna opšta mišićna napetost celog tela,a posebno govornih organa. Tada dete obično strahuje od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca. U ovom period se javljaju i tikovi i odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj ponašanja i problema u učenju.

Traumatsko mucanje - Kod dece se ovao mucanje javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek neka za dete traumatična situacija.

Zašto neka deca mucaju?

Kada je reč o mucanju, razloga ima nekoliko. Ipak, da bi došlo do mucanja u tome učestvuje bar tri faktora. Biološka sklonost ka mucanju, nasleđena ili urođena, traumatska situacija kao neposredni povod i psihološki unutrašnji i spoljni činioci. Svako dete ima svoj svoj set faktora koji može da doprinese mucanju.

Kako se leči mucanje?

Mucanje se leči isključivo vežbanjem. Vežbama disanja i opuštanja. Postoji i nekoliko metoda vežbanja, a to su Švarcova metoda, Brajovićeva metoda i Frejzerova metoda. Ove metode se vežbaju isključivo kod logopeda.

Kako možete da pomognete detetu?

Ukoliko vaše dete muca, nemojte ga grditi ili ismevati. Podržavajte ga da govori, a ne podstičite druge da govore umesto njega. Posvetite detetu dovoljno vremena, odvojte svakog dana nekoliko sati kada ćete provoditi vreme samo sa svojim detetom. U tom period mu pričajte priče, doživljaje iz vašeg detinjstva, planove. Usmerite pažnju svog deteta na aktivnosti u kojima je uspešno. Ne svađajte se pre detetom i smanjite stresne situacije u porodici. Ne krivite sebe ni svoje dete zbog mucanja. Imajte strpljenja dok dete govori. Pustite dete da samo pravi rečenice i dozvolite mu da završi vlastitu misao.